Корисник:Зиеглер/Арафат

Јасер Арафат рођен је 1929. године као пето од седмеро дјеце палестинског трговца текстилом који је пословао у Египту. Арафатово пуно име гласи Мухамад Абд ал-Рахман ар-Рауф ал-Qудwах ал-Хусаини, а међу Палестинцима је познат и као Абу Амар или Отац градитеља. Точан датум и мјесто Арафатовог рођења предмет су спора његових биографа, иако се у неким његовим животописима као мјесто рођења наводи град Јерузалем, по свој прилици Јасер Арафат је рођен на подручју Египта, могуће у Каиру. Арафат по очевој страни има египатске крви док су мајчини угледна јерузалемска обитељ. У дјетињству се Јасер Арафат сели између

Јерузалема и Каира. Избијањем првог Израелско-арапског рата 1948. године, тада деветнаестогодишњи Арафат придружује се лоше наоружаним арапским добровољцима које је египатска војска вратила с ратног подручја прије него су добили прилику борити се. Након рата се млади Арафат уписао на Каирско свеучилиште гдје је 1956. године стекао диплому инжењера грађевинарства. У Египту јеАрафат развио интерес за политику те се придружио Муслиманском братству и дјеловао као активан члан палестинске Студентске уније. Тијеком Суеског рата 1956. године Арафат је служио као поручник египатске војске но није изравно судјеловао у борбама с Израелцима и англо-француским снагама.

Поткрај педесетих година двадесетог стољећа Јасер Арафат напушта Египат и одлази у богати Кувајт гдје ради као грађевинар. У Кувајту је 1957. године Арафат један од оснивача покрета Фатах - палестинске скупине која је прихватила борбу против Израела војним средствима. Фатах је идућих година с јорданског територија извео бројне упаде у Израел, с бројним цивилним жртвама, због чега је постао посебно озлоглашен међу Израелцима. У једном од израелских осветничких напада 1968. године, мета напада израелских командоса била је база Фатаха у јорданском селу Ал Куваита у којем је погинуло више од 150 палестинских герилаца. Унаточ великим губицима у окршају с израелском војском, сраз у Ал Куваити је, захваљујући одлучном палестинском отпору, претворен у Арафатову побједу. Исте године Јасер Арафат уводи покрет Фатах у Палестинску ослободилачку организацију а у вељачи 1969. године замјењује Ахмада Схукеирија на челу извршног вијећа ПЛО-а. Двије године касније постаје и врховни војни заповједник организације.

Неспорни палестински вођа

Загрљај са Садамом Хусеином 1980. Арафатова потпора Садамовој окупацији Кувајта озбиљно је уздрмала Арафатов положај на међународној сцени Бројне палестинске избјеглице након израелско-арапских ратова своје су уточиште већином пронашле у сусједном Јордану. До почетка седамдесетих година ПЛО је створио паралелну државу у Јордану, међутим након серије палестинских отмица страних зракоплова у рујну 1970. јорданском је стрпљењу дошао крај. Јордански краљ Хусеин је заповиједио напад на базе ПЛО-а у Јордану и тешко их поразио, а Јасер Арафат је био присиљен напустити Јордан. Тијеком седамдесетих година, неколико америчких извјешћа говори о Арафату као организатору терористичких акција које су раних седамдесетих извели Палестинци, укључујући бомбашки напад на саудијско велепосланство у Судану и егзекуције неколико страних дипломата. У рујну 1972. палестинска организација "Црни рујан", која је повезана с Арафатовим Фатахом, изводи терористичку акцију на Олимпијским играма у Мунцхену у којој је убијено једанаест израелских спорташа. Иако се Арафат оградио од свих терористичких акција, а 1974. године издао забрану о нападима ПЛО-а изван подручја Израела, Западне обале и Газе, трагови његове повезаности с међународним тероризмом су остали. Важан корак у етаблирању Јасера Арафата као неспорног палестинског вође је дошао 1974. године када Арапска лига признаје ПЛО као јединог представника палестинског народа, након чега Арафат постаје релевантна политичка фигура и у међународним оквирима. Убрзо потом услиједио је позив Уједињених народа Арафату да се обрати Главној скупштини УН-а. У обраћању свјетској јавности преко говорнице УН-а, Арафат је - с пиштољем око појаса - позвао на стварање палестинске државе и обећао наставак рата не буде ли ријешено палестинско питање. Једна од Арафатових реченица изречених пред УН-ом остала је до данас парадигма палестинске борбе; "?у једној руци држим маслинову грану а у другој пиштољ. Немојте допустити да ми маслинова грана испадне из руке?".

Руковање са израелским премијером Рабином тијеком потписивања Wасхингтонског споразума Након протјеривања палестинских герилаца из Јордана, главни стожер ПЛО-а премјештен је либанонски град Беирут гдје герилци ПЛО-а судјелују у либанонском грађанском рату. До краја седамдесетих година ПЛО је из Либанона извео бројне нападе на израелски териториј. Израелска војска 1978. године у операцији "Литхани" и поновно 1982. у операцији "Мир за Галилеју" упада на либанонски териториј са сврхом уништења ПЛО-а. Након војног пораза палестинских герилаца и примирја које су организирали Американци, ПЛО и Арафат се извлаче из Беирута и трећи пут селе, овај пут у двије тисуће километара источније у Тунис. Пораз у Либанону је ослабио Арафатов утјецај међу Палестинцима но он ипак задржава статус палестинског вође. Покољи у палестинским избјегличким камповима Сабра и Схатила које су починили кршћански Фалангисти је изазвао симпатије свијета за палестинско питање што је Арафат вјешто искористио.

Деведесете године

У студеном 1988. године Арафат је у егзилу прогласио Палестинску државу која је обухваћала цијели териториј Палестине у вријеме британског мандата. Почетак палестинске Интифаде на окупираним палестинским подручјима 1987. године изненадио је и самог Арафата, који је почетак уличних сукоба палестинске младежи и израелских тенкова дочекао у далеком Тунису. Тијеком Заљевског рата 1991. године Арафат је починио један од својих највећих политичких гафова. Приклањајући се мишљењу већине Палестинаца пружио је јавну потпору ирачком лидеру Садаму Хусеину. Арафатове симпатије за Хусеина изазвале су повлачење политичке и финанцијске подршке ПЛО-у из бројних арапских земаља, а потпора Ираку је озбиљно довела у питање и Арафатов међународни кредибилитет. Ново поглавље палестинско-израелских односа отворено је у сијечњу 1993. почетком тајних сусрета израелских и палестинских представника у норвешком граду Ослу, који су након тешких преговора окончани споразумом о будућности израелско-палестинских односа. Постигнути договор је окруњен потписивањем споразума у Wасхингтону 13. рујна 1993. и запечаћен церемонијалним руковањем дугогодишњих непријатеља Арафата и Рабина. Сљедеће године Арафат је, заједно са израелским премијером Yитзаком Рабином и министром вањских послова Схимоном Пересом, добио Нобелову награду за мир. Wасхингтонски споразум предвиђао је стварање палестинске самоуправе на Западној обали и појасу Газе којим се утире пут палестинској независности. Арафат је постао предсједник новоствореног Палестинског националног вијећа, а на првим палестинским изборима одржаним у сијечњу 1996. потврђен је увјерљивом већином од 87 посто гласова. Деведесете године Арафату су донијеле промјене и у особном животу. Унаточ својој познатој изјави да је "ожењен за Палестину", Арафат је 1990. године склопио брак с двоструко млађом либанонском кршћанком Сухом Таwил запосленом у стожеру ПЛО-а у Тунису, која је удајом конвертирала на ислам. Суха је 1995. године постала мајком Арафатовог јединог дјетета - кћерке Заwхе. Но, Суха је осим као Арафатова брачна дружица важна за Палестинце јер је преко Арафата имала одређеног утјецаја на доношење политичких одлука као и на располагање финанцијама палестинске самоуправе, укључујући и више наводних нелегалних трансакција на њезине приватне банковне рачуне. Наставак мировног процеса Израела и Палестинаца зашао је у слијепу улицу убојством израелског премијера Рабина 1995. године и каснијим доласком на власт у Израелу десног Ликуда. Палестинске фрустрације застојем реализације мировног споразума су експлодирале у рујну 2000. године почетком друге Интифаде. Уз обнављање насиља и серије терористичких напада на Израел, једна од карактеристика је раст потпоре Палестинаца екстремним скупинама Хамасу и Исламском Јихаду. Арафатове снаге сигурности покушавају сломити палестинске радикале због чега је Арафат изгубио потпору међу великим дијелом Палестинаца. На другој страни, Израел је оптуживао Арафата да из сјене вуче конце вала терористичких напада који је погодио израелске градове. Израелски притисак на Арафата је кулминирао војним уништењем палестинске самоуправе а у просинцу 2001. године и опсадом Арафатове резиденције у Рамаллаху. Арафат посљедње двије године живота проводи окружен израелским тенковима у својој резиденцији у Рамаллаху. Поткрај листопада 2004. објављено је да је Арафат тешко болестан те је пребачен на лијечење у Француску. Арафатова борба за палестински циљ завршила је у паришкој војној болници гдје умире 11. студеног 2004. године. У пола стољећа борбе за свој политички циљ, Арафат је прошао пут од палестинског герилца до свјетског државника, његов животни пут може послужити као парадигма блискоисточног сукоба. Колико је била важна његова улога за рјешење израелско-палестинског конфликта могли би показати већ сљедећи мјесеци.

Спољашње везе

Напомена: Овај текст или један његов део је преузет са веб сајта хрватског часописа Хрватски војник. Види дозволу.