Корисник:Зиеглер/Викинзи

Увод

Викинзи – средњовјековни становници сјеверне Еуропе, врсни морепловци, ратници и немилосрдни освајачи, вјешти трговци и одважни истраживачи свијета, творци митологије чудесне љепоте незаобилазан су дио повијести. Вјешти ратници који су у својим путовањима стигли и до Перзије и Марока те открили Гренланд и Америку. Но највише су ме импресионирали њихов ратнички дух, вјеровања и легенде.

Многи прикази Викинге неправедно описују једино као окрутне ратнике који су пљачкали и палили, а сматрам да су били пуно више од тога јер су били изврсни трговци, који су стигли чак до Кине и Перзије и без чијег утјецаја вјеројатно не би настали многи градови, стога сам путем овог матуралног рада одлучио детаљније истражити њихов начин живота, религију те освајања јер сматрам да су тврдње да су Викинзи једино пљачкаши преједноставне, неточне и преувеличане.

Тко су били Викинзи?

Ријеч Викинг данас означава становништво што је у средњем вијеку живјело у Скандинавији, дакле на простору данашње Шведске, Норвешке и Данске. Често се чују мишљења да би Викинзима требало звати оне становнике Скандинавије који су у средњем вијеку изводили пљачкашке походе диљем тада познатог свијета. Значи разлика између Скандинаваца и Викинга та што су Викинзи постали од скандинаваца тек кад су почели пљачкати сусједне народе. Викинзи нису никад пошли тако далеко да назову своје занимање правим именом, као њихови најближи теутонски рођаци, који су угрозили сигурност Римског империја и који су се поносно назвали Цимбрима1 или „друмским разбојницима". Али поглавица Викинга из осмог или деветог вијека наше ере био је само нека боља врста разбојничког вође, а његови сљедбеници по свему су личили на данашње гангстере. Имали су понешто друкчије методе рада и били су бољи борци, а не тако подле кукавице као гангстери, но ипак су у првом реду живјели на рачун других. Живјели су пљачкајући неутврђена села, градове и манастире цијелог обалног подручја западне Еуропе. Насељавали су се у Енглеској и Ирској, да тобоже штите пучанство од пљачкања. супарничких гангстерских банда. С временом су открили, да се лако огледати с рушевним остацима Рима, те су постајали све дрскији, док се нису одважили да упадну и у Средоземно море, гдје су се прогласили феудалним господарима великог броја државица. На сјеверу су утемељили прворазредну династију, која је касније, преко Нормандије и [[Хастингс]а, загосподовала Британским оточјем и претворила некадашње разбојнике у прописно помазане суверене Енглеске.

Дакле Викинзи су били врсни морски ратници који су пловили и колонизирали подручје Еуропе од 9.ст. до 10.ст.2.Раздобље њихових активних похода диљем Еуропе назива се Викиншким Добом3 и траје око 250 година.

Подријетло ријечи Викинг

Ријеч Викинг данас означава становништво што је у средњем вијеку живјело у Скандинавији, дакле, на просторима данашње Шведске, Норвешке и Данске. Често се употребљава и назив Нормани (»људи са Сјевера«), но он је ипак погоднији за оне Викинге који су запосјели данашњу Нормандију, као што је назив Варјази намијењен онима у Русији и Бизанту

Подријетло ријечи Викинг није потпуно разјашњено стога постоји неколико теорија према којима је настала ријеч Викинг. Према једној теорији ријеч Викинг је настала од латинске ријечи викус4 што значи село, односно старо енглески wиц5 (трговачко средиште, лука) па би имала значење они који посјећују трговачке луке. Друга теорија тврди да је ријеч Викинг настала од енглеске ријечи wеек (тједан) ради тога што се сматра да су викиншки напади трајали око тједан дана. Трећа теорија тврди да је ријеч Викинг настала од старе норвешке ријечи Викингр6 тј. од вик што значи заљев или увала и наставка ингр што значи долази, а касније је ријеч Викинг постала синоним за поморску експанзију и походе

Иако су Викинзи оставили много трагова својих насеља који су видљиви и данас , поузданих писаних извора нема. Оно што се зна о Викинзима записивали су најчешће стари свећеници, редовници те кроничари из мјеста која су била на мети Викинга. То су најчешће била писма у којима се тражила и помоћ али и заштита пред немилосрдним викиншким нападима. То укључује и самостанске кронике као што су Англосаксонски анали као нпр. Алцуинови записи7 који оцртавају што се, кад и како догодило. Материјални извори углавном потјечу из остатака потопљеног бродовља у погребним свечаностима, што је стварно права ријеткост јер Викинзи су спаљивали мртве. Од 5000 рунских записа до сада откривених, већина их је пронађена у Шведској гдје су кориштени у Викиншко доба у писању надгробних натписа. Често контроверзни подаци могу се ишчитати из нордијских митова и исландских сага.

Много раширених идеја о Викинзима су приче настале у двадесетом стољећу. Друге су резултат ранијих повјесничара који су прихваћали изворе који се данас сматрају потпуно непоузданима.

Руне

Један од разлога што тако мало знамо о Викинзима јест што нису познавали латиницу већ су једини писани споменици које су израдили сами Викинзи рунски записи. Све рунске абецеде настале су из најстаријег Старијег Футхарка8. Ријеч Футхарк настала је од првих шест руна као што су алфабет и абецеда названи према првим словима. Футхарк је имао шеснаест руна тако да су се неке користиле за неколико различитих слова. Руне су кориштене у поезији, гатању, инскрипцијама, али никад као изговорена ријеч. Руне су се урезивале на амајлије, кригле, копља, колибе и бродове.

У неки предјелима руне су обиљежене као поганске, а негдје су имале благослов цркве. Рунски записи на комадима дрва из Бергена у Норвешкој показују да су се руне у средњем вијеку користиле у свакодневне сврхе, но вјеројатно их је мало људи знало читати. Ипак чињеница да су неки Викинзи знали урезивати своја имена рунама показује да кориштење руна није било непознато. Рунски записи имали су функцију обнављања успомене на повијесне или особне догађаје.

Захваљујући њима повјесничари су могли доћи до многих важних података о краљевима, владарима и животу викиншкога народа опћенито. На камену се, наиме, урезивало име покојника, његов друштвени сталеж те понекад чак и име резбара. Но пронађени су и неки мањи предмети попут оружја, огрлица, посуђа и алата, на којима су биле урезане умилостивљујуће реченице , што наводи на помисао да је писање имало и магијске функције. На камену су се, осим тога, цртали симболи и животиње чија је функција била да тјера зле духове. Боје , посебно црвена, жута и плава, користиле су се за наглашавање записа и цртежа. Већина рунских записа потјече из времена између 950. и 1050.9 године.

Налазимо их посвуда по мало, но највише их је(око 1000) пронађено у шведској области Уппланд.

Сваки рунски симбол у себи садржи елементарну силу која кореспондира са значајкама бога или неком другом природном моћи. Према легенди руне је открио бог Один преко мукотрпне самоспознаје. Один се ранио својим копљем Гунгниром и објешен за ноге ,висио је девет дана и девет ноћи са Yггдрасила, Стабла живота те размишљао о мистерији руна. Својом патњом Один је придобио знање о мистерији руна, а стом мудрости је задобио моћ над свиме.

Нажалост тежина урезивања на камену имала је за посљедицу оскудну раширеност писања па тако о првим изворима викиншке повијести не знамо особито много.

Господари Еуропе

Освајачку снагу и окрутност викиншке војске први су осјетили редовници насељени на Линдсфорну11(отоку близу Енглеске). Био је то почетак викиншких похода који ће сљедећих 200 година држати цијелу Еуропу у страху. У то је доба развој Еуропе претрпио велики застој како господарски тако и друштвено и на подручју економије. У Француској је 814. године умро Карло Велики и Франачко се царство почело распадати. Енглеска је као и Ирска била подијељена на мале и слабе краљевине. Приче о богатству освојених земаља увећавале су из године у годину број викиншких ратника. Њихова су се пљачкашка крстарења водила преко руске низине, дуж ријека Волге и Дњепра до Каспијског језера и Црног мора па све до Бизанта. На сјеверу су освојили Фарско оточје, Гренланд и Исланд те кренули према Ирској, Шкотској и Енглеској.

О освајачким викиншким походима и данас свједоче средњовјековне кронике многих нападнутих великих еуропских градова.

У сљедећа два стољећа нити једно мјесто на западној еуропској обали није било сигурно пред викиншким хордама о , чему можда најбоље свједочи молитва која се молила у француском самостану Де фуроре Норманнорум либера нос Домине или ослободи нас, Боже, од махнитања Нормана.

Источне руте- Русија , Балтик и Бизант

Док су у смјеру Шкотске и Ирске кренули Викинзи из Норвешке , а према Енглеској Викинзи из Данске у смјеру истока одлазила су племена која су насељавала просторе данашње Шведске. То прије свега претпоставља походе на Русију и Бизант.

Пловећи великим руским ријекама, улазили су све дубље у унутрашњост земље долазећи у додир са славенским племенима. Можда је згодно рећи да имена попут Игор или Олга која данас сматрамо типично руским потјечу од скандинавских имена Ингвар и Хелга. Пловећи према истоку основали су своје колоније у данашњој Финској, Литви и Естонији. Тако су пловећи великим руским ријекама стигли све до Каспијског језера, тако да су сачувани подаци о њиховим пљачкашким походима чак и у Перзији. Путујући на исток доспјели су све до Кијева одакле су 94112. године напали чак и Цариград. Познато је више кроника које говоре о походима на тај град.

Викиншки походи на Уједињено Краљевство

Населивши се по отоцима Фар Оер , Схетланд и Оркнеy, гдје су се населили у мирољубљивом озрачју Викинзи започињу нападе на Велику Британију. Населивши тако слабо насељене отоке долазе у дотицај са кршћанством келтским становништвом те су се са временом потпуно асимилирали. Подвргнувши их својој власти почели су се ширити према југу. Један од најстаријих података датира још из 787. године и свједочи о доласку Викинга у Енглеску. Кронике тадашњег становништва препуне су страховитих описа немилосрдних викиншких напада.

Пловећи уз велике ријеке попут Темзе , њихови бродови продиру све дубље у подручје удаљено од обале.

Како је у то вријеме данашња Енглеска била расцјепкана на бројна мала краљевства која нису била способна одупријети се страховитим, немилосрдним али и војнички надмоћнијим освајачима. Тако се тијеком друге половице 9. стољећа насељују на британском тлу, а до краја 9. стољећа Дански Викинзи у својим рукама држе више од пола Енглеске. Походи под водством великих викиншких ратника Ивара , Уббе и Халдуна, који су заузели енглеске покрајине Нортхумберланд13, Мерциу14 и Останглиу15 завршили су 920.године у вријеме енглеског краља Алфреда Великог. Иако су добили у трајни посјед освојена подручја морали су се заклети вјерност круни енглеског краља.

Колика је била моћ Викинга свједочи и податак што је једног од њихових великаша названог Кнут Велики 1017. године племство окрунило за енглеског краља, који је постао владар Данске , Норвешке , Енглеске и Шкотске. Након његове смрти на власт се врачају Енглези али не задуго јер већ 1066.године услиједили су викиншки напади са истока од којих се краљ Харолд једва успио обранити. Тек што је успио одбит први викиншки напад већ су услиједила нова искрцавања на југу Викинга предвођених Вилимом Освајачем.

У чувеној битци код Хастингса 1066.године погинуо је и тај посљедњи енглески краљ, а Енглеском су завладали Нормани. Вилим Освајач претворио је земљу у тада највећу зону слободне трговине у Еуропи.

Француска и Еуропа

Сличан усуд као и Викинзи доживјели су и Викинзи који су се запутили у Француску. Након смрти франачког краља Карла Великог улазе на подручје данашње Француске и заузимају Париз на Ускрс 855.16 Након што је француски краљ Карло Глупи увидио да не може изаћи на крај са викиншким вођом Роллом , склопио је 911. са њим савез. Даровао му је не само већ освојена подручја која данас у спомен на Викинге носе име Нормандија – земља људи са сјевера, већ и кћер Гизеллу за жену.

Ролло је заузврат примио кршћанство обећавши краљу вјерност и обрану од других Викинга. У то се вријеме Викинзи све више спуштају и до Средоземља. Наиме неколико пута пљачкају по Шпањолској (која се тада већим дјелом налазила у рукама Арапа), те на крају освајају и Сицилију и на отоку оснивају своје краљевство.

Викиншка средишта

Свака стамбена структура била је малени самостални нуклеус , често у средишту великог земљишног посједа, но куће су могле бити и окупљене те творити малена села. Настамбе Викинга биле су различитог типа, овисно о локалним традицијама, климатским увјетима и расположивости материјала. На подручјима богатим шумама превладавале су настамбе од дрва, а у крајевима гдје је оно било оскудно куће су се претежито градиле од камена. Села која су се у почетку састојала само од одвојених господарства са по неколико зграда(једне главне и неколико помоћних) полагано су се почела претварати у већа трговачка средишта. Једно такво средиште била је Бирка17 која се налазила у средишњој Шведској на језеру Маларен (недалеко од данашњег Стоцкхлома). Бирка је имала стратешки снажан положај јер се налазила на сјецишту неколико трговачких рута. А како је водостај у вријеме Викинга био 5 метара већи него данас Бирки је било лакше прићи него данас . Бирка је позната по производима од свиле, вуне и стакла , а уједно је и једно од најврједнијих археолошких налазишта из викиншког доба.

Истраживачи свијета

Војни успјеси Викинга били би незамисливи без чудесне викиншке вјештине пловљења морем и ријекама на бродовима које су градили на начин познат само њима. Били су далеко бољи градитељи бродова и поморци од људи Средоземља , а колико су вољели море свједочи не само то како су га звали – сретно мјесто или сребрна огрлица земље – него и то што су покојнике, положене у запаљене лађе, предавали мору вјерујући да ће оно њихове покојне одвести у земљу умрлих ратника- Wалхалу .

Бродови попут лађе змајевског облика која је 1881. године пронађена код Гокстада у близини Осла омогућили су успјех и викиншким трговцима и истраживачима свијета. Први дио свијета, до тада непознат људима, до којег су стигли викиншки морепловци био је Исланд. До њега је с обитељи први допловио норвешки Викинг Инголф Амасон 850.18 године, али Исланд – једино у уском обалном подручју погодан за живот – није могао прехранити велики број људи. Када је 970. године на Исланду избила велика глад, многи су се Викинзи почели присјећати старе приче везане уз морепловца Гумбјорн Кракеа, којега је 900. године велика олуја бацила пред обалу непознате земље обавијену маглом из које су провирали врхови планина прекривених снијегом.

У потрагу за непознатом земљом кренуо је 980.19 године Викинг Ерик Тхорwалд осуђен на двије године изгона с отока Исланда због два убојства почињена у свађи. Ерик – касније прозван Црвени- пронашао је земљу о којој је говорио Гумбјорн. Живио је на њезиним западним обалама пуних зелених пољана двије године након чега се вратио на Исланд гдје је одушевљено говорио о открићу Зелене земље која може нахранити све Викинге – Гренланду. Понесени његовим одушевљењем, многи су се Викинзи одлучили на пут до Гренланда дуг 3.500 километара. Од 25 лађа до Гренланда је стигло само 14 лађа с више од 700 људи које је чекало велико разочарање. Име Зелене земље одговарало је само обалном подручју Гренланда чији је остатак био окован вјечним ледом. Досељеницима је убрзо нестало дрвета нужног и за израду лађа, кућа и огрјев. Ваљало је изнова тражити нову земљу за живот .

Путоказ је изнова била прича сачувана у гренландским сагама о Бјарну Херлуфссон, двадесетогодишњем младићу , који је с Исланда запловио према Гренланду гдје су живјели његови родитељи. Пловио је на запад све док на хоризонту није угледао обалу пуну зелених пољана и шума што ни у којем случају није могао бити Гренланд. Са собом је донио вијест о новој земљи негдје на далеком западу.

Потакнут овом причом, запловио је Леиф Ерикссон 1000.године с 35 људи према западу у потрази за новом земљом након што је купио Бјарнасову очувану лађу. Син Ерика Црвеног прво је допловио до Лабрадора који је назвао Каменом земљом а затим до Неуфундланда који је назвао Земљом шума. Путовање се завршило код Цапе Цодаа у близини Бостона гдје ће готово пет стотина година касније пристати Кристофор Колумбо. О Ерикссонову одушевљењу богатством нове земље говори и њезино викиншко има Винланд20- Добра земља вина.

Двије године касније у Винланд је допловио и Ерикссонов брат Тхорwалд који је погинуо у окршају са домороцима. Викинзи окупљени око Тхорфина Карлсефина, ожењеног Ерикссоновом кћерком Фреyдом, који је у Винланд допловио 1009.прозвали су их након више сукоба са слабијим људима. Били су то Индијанци који су спријечили Викинге са Гренланда да трајно насеље Винланд, али су са њима редовито трговали све до 14. стољећа.

Умјетност

Викиншка умјетност рано-средњовјековне Скандинавије и Данске-како је у раној фази њене еволуције репрезентирају старији и млађи осебершки стил(IX ст.), а у каснијој фази стилови јеллинге21, Рингерике22 и урнес23 (X и XI ст.) - успоредна је ликовна појава с ирском и англосаском, претезно кристианизираном, умјетношћу на Британским отоцима.

Као касни погански изданак «барбарске» културе западне Еуропе из доба сеобе народа Викиншка умјетност наставља у Норвешкој и Данској а посебице у Шведској баштину меровиншке зооморфне орнаментике коју је у Еуропи прекинула каролиншка ренесанса.

Продирући постепено и спорадично и у нови, ранороманички ликовни говор зрелог феудалног кршћанског средњег вијека. Њен развој почиње у ствари једним пријелазним стилом, старијим осебершким стилом , који се развија у разним дијеловима Скандинавије на пријелазу из VIII.у IX. Ст. То је нешто измјењени зооморфни стил III у којем има елемената преузетих из инзуларне (ирске) умјетности. Тај пријелазни стил који је био раширен, посебице у Јужној Норвешкој, најбоље описују обје стране прамца брода из Осеберга. Већ у првој половици IX. Ст. тај је плошни стил замјењен пунијим, и изражајнијим, рељефним стилом названим Млађи осебершки стил. Тај се стил одликује фигурама животиња које се међусобно испреплићу, боре и гризу творећи прекрасне драматични призоре препуне динамике. Из тих облика настаје и назив цијелог стила- Стил закачених животиња (енгл. Гриппинг-беаст стyле, швед. Грипдјурстил )Те чудесне животиње избуљених очију и дугим реповима савијеним у кривуље, скупљеним у клупка, испуњавају у разноврсним позама плохе украсних, али и употребних предмета викиншке свакодневнице од дрвета , кости и метала.

Подријетло овог фантастичног животињског свијета још није посве објашњено. Чини се да више извире из оријенталне , него ли из каролиншке традиције. У ред најљепших радова осебершког стила, а уједно и у ред најзначајнијих дјела «барбарске» умјетности послије сеобе народа, иду напосе дрвени ступови са чудноватим змијским главама. Овдје је не само глава већ и дугачки врат змија прекривен богатим зооморфним декором у пуној пластици. Ова експресивно и «барокно»конципирана глава с отвореним чељустима и великим очњацима има узор можда у каквом каролиншком или, вјеројатније, оријенталном животињском лику. Међутим, начин на који је та глава ријешена у ликовном смислу, посве је нордијски. То судимо по дубоком рељефу и снажној минуциозно израђеној пластици. Више појединачних животиња испреплетених у снажно клупко формирају главу змаја.

Поткрај IX. Ст. Млађи осебершки стил помало осиромашује и дегенерира. Отприлике у исто вријеме на њега се надовезује старији стил јелинге ( око 900/30-980). Он је настао преобликовањем ирских зооморфних облика(одатле му и други назив хиберно-саксонски јелинге стил), а представља, по мишљењу С. Миллера, W.А. Јеннyја и Т. Кендрицка, скандинавску варијанту раномедиевалне зооморфне орнаментике.

Својим животињским ликовима који су изразито врпчасти и сасвим плошни, овај је стил између свих викиншких стилова најудаљенији од стварности и реалног приказа .Он подсјећа понешто на Салинов стил II германске зооморфне орнаментике, из којега вјеројатно и вуче подријетло .Дански хиберно-саксонски узорак стила јелинге показује типично неповезано и испрекидано плетиво издуженох животиња које се међусобно боре. Ј. Брендстед је утврдио да животиње Салинова зооморфног стила III настају у декорацији око 850. а «закачена» животиња млађег осебершког стила, око 900.Постоји врло мало примјера комбинације једног и другог типа животиња, но те комбинације не представљају пријелаз у тип животиње који карактеризира стил јелинге.

Изразита обиљежја стила јелинге старијег типа показују метални окови из Елструпа( Копенхаген, Музеј)Златни предмети из Рода, Норвешка ( Народни музеј, Осло) и златна округла плочица из Хидденсиееа (Стралсунд, покрајински музеј)чији се орнамент састоји од четирију испреплетених животиња, вјеројатно птица налик сови. Крушколико обликована бедра животиње прекривена су уплетеним спиралама и точкастом гранулацијом, а њихове су ноге везане као у стилу закачених животиња .Тај стил почетком X. Ст. Полако истискује млађи стил јелинге24(око 950-1050.) у којем доминира Енглески мотив тзв. «велике животиње»(почетни стадиј овог мотива јавља се, према Ј.Бредстеду, на камену крижу из IX. Ст. у цркви Св. Алкмунда у Дербyју). Тај се стил, потпуно формиран јавља у Скандинавији први пут на чувеном рунском камену краљевског гроба у Јеллингеу у сјеверном Јyлланду. Овај декоративно скулптурални камен дао је подићи око 980. године Дански краљ Харолд Гормуссон као споменик својим родитељима. У рунском запису на једној од трију страна краљ се хвали да је освојио Данску и Норвешку и да је Данце кристијанизирао. На чеоној страни камена исклесан је, формално и иконографски- у умјетности раног Средњег вијека у Скандинавији_сасвим осебујан, најстарији приказ распетога Криста. Кристово тијело сапето је орнаменталним плетером, имитирајући сличну маниру приказивања Распећа у ирским раним илуминацијама. (Евангелистар из Ст. Галлена). На камену је још приказана и маркантна «велика животиња» налик на грабежљивца саспирално стилизираним зглобовима, панџама у облику полумјесеца и трокутастом главом грифона. Језик, реп и кријеста завршавају се неком врстом палмете. Око животиње овила се велика змија која јој даје изразито нордијско иконографско обиљежје.

Сама животиња несумњиво , вуче подријетло од Лава-грифона из бизантске или оријенталне умјетности. Остаје , међутим отворено питање како је тај тип животиње дошао на сјевер Еуропе, дали директно с подручја око Црног мора или посредно , из енглеске умјетности. Такав лик појављује се све до пропасти викиншке орнаментике, а поново се јавља у различитим варијантама кроз цијело XI. Ст.(викиншка кутија за накит нађена у ризници катедрале Цаминну, а нешто касније на брончаној заставици из Седералла25 у Шведској, а у једној модифицираној верзији на довратку старије дрвене цркве у Урнесу у Шведској. Скандинавски археолози ову посљедњу фазу стила називају маммен ,а типичан примјер је бојна сјекира из једног тумула у Маммену на полуотоку Јилланду.

Стил маммен један је од исходишних точака каснијег урнес стила Рунски камен непознатог Викинга из времена око 1030. год.,откривен 1852. на гробљу светог Павла у Лондону(Гуилдхалл)., јасно илустрира ову касну фазу млађег стила јеллинге .С лијеве стране камена приказ је «велике животиње» , а с десне Дански рунски натпис. вЕћ велики камен из Јеллинга показује да викиншка умјетност Средњег вијека напушта чисту орнаментику, а поступно преузима реалистички приказ као темељни утјецај Средње и Јужне Еуропе. Треба узети у обзир да викиншка умјетност, осим изворног животињског мотива користи и друге мотиве у чији круг утјецаја долазе. То су нпр. Чворасти троплет са балчака мача из Липпехнеа (сада у Стаатлицхе мусеуму у Берлину) и вегетативни украс оријенталног поријекла (сребрна огрлица из Вернбyја у Шведској- музеј у Стоцкхлому). Истодобно продире у викиншку умјетност Англосаксонска акантова витица.

Викиншко оружје и начин вођења рата

Врло је важно споменути невјеројатну викиншку морнарицу са великим бројем бродова. Чак и велесиле попут, оне франачке Карла Великог , у односу на Нормане је имала слабу морнарицу. Други важан разлог због чега су викиншки ратници били толико надмоћнији од других могу захвалити богатим налазиштима жељеза у њиховој домовини. Били су јако добро опремљени, а њихово је оружје по квалитети врло често надмашивало оно од њихових противника. Војни успјеси Викинга били би незамисливи без чудесне викиншке вјештине пловљења морем и ријекама на бродовима које су градили на начин познат само њима. Били су далеко бољи градитељи али и поморци од људи са Средоземља, а колико су вољели море свједочи чињеница да су га звали сретно мјесто.

Велико искуство

Викинзи су били недостижни градитељи бродова и одлични поморци , особито ако узмемо у обзир да је компас у њихово доба био још непознато и да су се морепловци могли оријентирати смо уз помоћ сунца и звијезда. Но сигурно путовање морем није овисило само о храбрости и вјештини морепловаца: два неопходна елемента за успјех пловидбе били су повољан вјетар и временски увјети. Неповољни увјети могли су проузрочити губљење правца, а то је понекад доводило до пристајања на непознатим копнима, као што се догодило ка је Леиф стигао до Винланда. Искуство је, дакле, било један од незанемаривих фактора успјеха. Сваки је брод био под заповједништвом неког искусног поморца: ако је он већ прошао путем који се брод спремао препловити, било му је лакше избјећи да његова посада изгуби правац.

викиншке лађе

Сигурно је да су Викинзи били далеко бољи бродоградитељи од људи са Средоземља те су темељито познавали свој занат. Скандинавци никад не би могли опловити подручје које су почастили својим непожељним посјетима , да нису имали лађе способне за пловидбу. У прилог томе свједоче остаци неколико старих лађа Викинга пронађених у Јутланду. Но најбоље очуване лађе су оне из Норвешке. Гостадска лађа26 откривена је 1850. године , а Осбершка лађа 1893. године. Гостадска лађа сада се може видјети у Ослу у музеју у којем је изложена.

Лађе су биле грађене од дрва , а са сваке стране кобилице је било по дванаест дасака, а десета по реду била је много дебља него остале. То је био комад дрва исјечен у облику слова L, који је давао броду већу отпорну снагу баш на мјесту, гдје су ударали валови. Даске су међу собом и кобилицом биле причвршћене металним спонама и жељезним чавлима, а смолом и животињском кожом је учињена непропусном. Дрво, које је било потребно за изградњу бродова добивало се из бројних и пространих храстових шума које су прекривале велики дио скандинавског полуотока. Смола која је служила као заштитно средство којим се дрво премазивало како би било непропусно за воду те како би како би се повећала његова трајност и отпорност добивало се из црногорице. Лађе су имале један јарбол који је био склопљив, а на броду је било мјеста за деведесет људи. Весла дуга до 6 метара излазила су кроз отворе у боковима брода, а веслаче су штитили дугачки низови штитова, објешени уз сваку страну брода. У првом реду, ове лађе су биле доста лагане, да јашу на валовима и нису требале да кроз валове крче пут, као што би то у Сјеверном мору морала чинити тежа врста лађе, попут римске галије. Ове лађе су обично оперирале само на дубоком мору, изузевши случајеве, кад су оперирале на Балтичком или на Сјеверном мору. Кад је требало да их се повуче на крај, да се посада одмори или да се лађа поправи, онда се видјело, да су те лађе врло лагане, и четрдесет људи их је могло лако подићи на копно.

На прамцу су биле истесане главе разних животиња, а најчешће је то био змај(даккар- по којему је брод добио име). Како су Викинзи држали до старих обичаја ти ликови су прије свега служили као заштита да ноћу држе зле духове на удаљености. Најпознатији ратни бродови су Сниккр, који је уједно био и најмањи(23-25метара),Даккар који је био средњи (20-30 метара)и највећи Скеидр. Трговачки бродови били су мањи и спорији, а разликовала су се два типа бродова: Кнарр и хавсбyрдр.

Пловидба

Пловећи скоро равно од истока на запад, они су, дакако, уживали благодати сјеверноатлантске струје, која се јужно од Исланда дијели на два дијела, шаљући источни крак према Енглеској и Норвешкој, а западни према Гренланду и Лабрадору, одакле се враћа и придружује Голфској струји. Будући да није вјеројатно, да су се Скандинавци, пловећи из своје домовине до Исланда или Гренланда или у Енглеску, увијек намјерили на повољне вјетрове, можемо закључити, по доказима које пружа трајање њихових путовања, да мора да су они познавали неку примитивну методу стрижења. Но будући да се никако не може крстарити без опреме, која олакшава брзо руковање једрима, ни без кормана, којега се најмањем покрету лађа покорава (као непослушан коњ добру јахачу), морамо закључити, да је морепловство у сјеверној Еуропи било далеко боље од медитеранскога. Овим пиратима са сјевера лађа је била исто што и коњ Хунима и Татарима, који су преплавили Еуропу у првом дијелу Средњег вијека. За њих је то била жива ствар. Знали су точно, што она може и што не може да учини. Тјерали су је кроз кишу и мећаве сјевера као и кроз тропску жегу Африке. Знали су је нагнати, да нађе прави пут кроз вихоре и маглу. Схваћали су, да им живот и сигурност зависе потпуно од способности брода, да их хитро изведе из опасности, и стога су га мазили, као да је живо биће, и проводили доконо вријеме лаштећи га, поправљајући и красећи га грациозно савинутом крмом и прамцем с главом змаја злопоглеђе, која је високо стршила над морем.

викиншко оружје

Главна викиншка оружја била су копља, мачеви, лукови и стријеле и сјекире. Оружје није било ношено само ради борбе већ је и било симбол статуса и богатства његовог власника. Оружја су врло често била украшена разним украсима и орнаментима. Најважније викиншко оружје је био мач, чија је оштрица била дугачка до 90 центиметара, а широка око 10 центиметара. То се оружје држало једном руком и сјечиво је стога, премда снажно, морало бити лагано и савитљиво. Сјекира, која се у Еуропи више није користила била је Викинзима једно од најважнијих оружја . постојала су два типа ратне сјекире : брадата27 и широка28. Обје су баш као и мач имале угравиране разне драгоцјене резбарије. Ратна је опрема укључивала и копља дугачког металног шиљка дугог од два до три метра.

Опрема која се користила у обрамбене сврхе састојала се од штитова, оклопа и кацига. Дрвени штитови били су велики, округли, плоснати и често су били украшени разним орнаментима, а промјер им је износио готово један метар, чиме је ратника могао заштитити од грла до кољена. Кациге су биле од жељеза, а оклоп за попрсје је био грађен од међусобно повезаних металних окова.

ратна стратегија

Ратна стратегија Викинга састојала се од изненадног напада при којем би уграбили све што је вриједно, а потом једнако брзо одјурили. Већина напада није била помно планирана нити стратешки комплицирана, иако је било и таквих напада који су свједочили о врло развијеним војничким вјештинама. Нису се борили у правилним формацијама , но својим су заповједницима исказивали вјерност пратећи их у свим биткама што је стварало одређено заједништво међу њима. Радије су слиједили вође него племенске обавезе, а имали су строг кодекс части и оданости. Вође су се борили за побједу, ратници за вође. Још од малих ногу учени су бити ратницима јер је за Викинге је био врло важан култ ратника прије битке би бацали копља пред непријатеља посвећена богу Одину, а након тога би услиједио жесток напад копљима и стријелама. Непријатељске линије често су пробијали тако да би формирали клин од тридесет ратника који су покушавали пробити непријатељске линије само тежином и притиском. Такав начин борбе био је врло популаран, а називао се боар форматион29 што би значило напад попут дивљег вепра. Берсерк су се називали славни ратници за које се вјеровало да им је бог Один дао надљудске моћи, па су у борбе одлазили без икакве заштите. То су били дивљи ратници који су у махнитости битке постали неосјетљиви на бол или се чак претварали у животиње и попримали њихове квалитете.

Викиншке утврде и напади

Према Англо- саxонским кроникама Викинзи су често градили привремене зимске кампове, који би служили за обрану од непријатеља и сакривања од сурове зиме. У Скандинавији су пронађени остаци викиншких утврда које датирају из десетог стољећа. Највеће викиншке утврде потјечу из Фyрката, Треллеборга и највећа у Аггерсборгау у Данској. Викинзи су градили многе утврде али међу њима је најпознатија , викиншка утврда позната по имену Даневирке30(што значи Дјело Данаца), на полуотоку Јyлланду, у континенталном дјелу Данске.

Биле су прецизно планиране а њезине зидине , које су према онодобним повјесничарима ишле од Сјеверног мора до Балтичког мора, штитиле су једину луку на сјеверу од Франака и Саксонаца . имале су од 6000 до 9000 становника, а опсег им је износио од 120 до 240 метара Њихова је градња почела око 800. године, а завршила између 1160. и 1170.године. викиншке утврде биле су кружног облика, а бастиони начињени од уздигнуте земље појачане густо збијеним колцима, били су намијењени заштити настамби у којима је боравио војни одред.

Саге и скалдови

Књижевност, легенде и јуначки подвизи народа са сјевера преносили су се са генерације на генерацију усменом предајом. I само захваљујући раду неких кршћанских редовника који су у XII стољећу те приче ставили на папир, викиншка књижевност није била изгубљена у неповрат. Те епско легендарне приповијести, зване саге, често су причале о згодама и незгодама неког јунака који је у сусрет далеким пловидбама, ратовима и знаменитим подухватима ишао са толиком храброшћу да је морао ући у легенду. А да се све те приче одрже живима бринуо се обичан пук, повјеравајући их пјевачима званим скалдови,31 чији је задатак био проносити их камо год их пут нанесе. Викинзи су у сагама уживали тијеком зимских мјесеци слушајући пјеснике који су их препјевавали уз звуке лире. Управо су саге записане након 1200. године главни извор наших сазнања о свијету Викинга који још увијек крије многе тајне.

Религија

Скандинавску религију често се сматра религијом Викинга, народа који су трагове своје активности оставио по цијелој Еуропи Гренланду Исланду и даље. Тијеком тог раздобља у сјеверној Еуропи цвјета култ Одина који је постао врховни бог викиншког пантеона. Нордијска митологија има почетак и крај . Штовање природе сачињава велики дио старих обичаја, а очигледно цикличко управљање природних процеса довело је до закључка да чак и развитак свјетова завршава и поново започиње у једном тренутку будућности. Чак је и судбина богова већ позната и зове се рагнарок.32 Религија је помагала Викинзима да појасне негостољубив и нескладан свијет дугих и окрутних зима, за Викинге се вјеровало да су окрутни, а религија је била тек средство оправдавања ратних дјеловања и бруталности. Али она је такођер пружала узор доброг понашања према пријатељима и странцима, а савјет Одина, оца свију, у таквим је случајевима сматрам светим.

Нордијска митологија

Свемир нордијске митологије подијељен је на девет свјетова. Асгард33 је краљевство богова и божица, познато као и Аесир34, док је Мидгард35 дом људи. Протежући се кроз свих девет свјетова , повезујући тако небо и земљу, расте Стабло свијета, Yггдрасил, обично представљено као дивовско стабло јасена. Око њега је створен Мидгард, док су му коријени дубоко у свијету духова камо људи ријетко залазе. У подножју дрвета сједе Норне, три судбенице, често сматране моћнијима од богова и божица јер испредају нити живота и суде свим људима. Само дрво везано је са људском судбином јер га се сматрало извором још нерођених душа. Такођер је врло важна стална битка против силних снага таме и каоса које непрестано пријете Мидгарду. Јотунхеим је дом ледених дивова чија је намјера обасипање земље снијегом и ледом. Један од богова Аесира, Тор, громовник и бог плодности, често се упућивао у то краљевство да чекићем Мјоллнир уништи дивове, торов се чекић често цртао на вратима амбара како би одбио зле духове, а кад су Викинзи пошли у нове земље и ту наишли на нове обичаје, почели су носити чекић као што су кршћани носили криж, преузевши тако обичај од кршћанских сусједа.

Већина података које имамо о старо норвешкој митологији долази из размјерно малог броја писаних извора. Један од њих је збирка јуначких и митолошких пјесама познатих као поетска Едда.36 Сакупљена је из различитих извора од непознатих писаца, вјеројатно почетком 13. стољећа. Мало након тога настала је прозна Едда коју је написао исландски политичар Снорри Стурлусон37(1179.-1241.) Његова је Едда водич кроз правила традиционалне исландске композиције, а служила је као узор будућим пјесницима. Написана је у четири дјела , од којих су два важни извори митолошких информација. То су Схалдсхапармал и Гyлфагиннг. У потоњем измишљени краљ Гyлфи, прерушен иде у Асгард, како би сазнао све о боговима и научио њихову мудрост.

Богови

У замјену за наклоност и заштиту богова су се придоносиле жртве које су понекад могле бити и људске. Церемоније жртвовања називале су се Блот,38 обављао их је мјесни поглавар, а одвијале су се на отвореном, на посебним мјестима званим ВЕ. Почетком IX. Стољећа неки су кршћански свећеници пронијели своју вјеру земљама сјевера. Викинзи су били политеисти што значи да су вјеровали и штовали више богова. Постоје двије обитељи богова: Ванир и Аесир. У дугој повијести свјетова водиле су се борбе између те двије обитељи но несугласице су заборављене и оне живе у миру у краљевству Асгард. Најважнији чланови обитељи Ванир су Ниорд и његова дјеца- божица Фреyиа и њезин брат близанац Фреyр. Обитељ Ванир се у религијским и митолошким записима спомиње везано уз љубав, плодност и материјална добра. Сви други важни богови- Один, Тхор и Тyр потјечу из обитељи Аесир. Бог Ниорд је управљао вјетром и морем, а божица Фреyа је била божица плодности, жена и љубави док је њен брат близанац Фреy био бог ужитка и плодности.

Најнеобичнији лик у нордијској митологији засигурно је Локи. Он је полубожанство, починитељ ужасних дјела. Био је дивов син лијепог изгледа но злих намјера,. Он је отац змије Мидгаард и Хеле, владарице земље мртвих. У нордијској митологији ваља споменути и елфове који су се штовали због њихове заштитничке моћи.

Один

Один је најстарији и највећи од свих богова. Често га називамо Свеотац, јер је створитељ свих ствари. Његови су родитељи Бор и Бестла. Његова браћа Вили и Ве, споменути у митовима постанка, вјеројатно су тек наличја Одина. Њих троје су створили свијет из тијела дива Yмира те су обликовали првог мушкарца и жену из два стабла.

Често га називамо и Бог објешених, због легенде о само жртвовању у сврху спознаје руна. Девет је дана висио са дрва свјетова док му се тајне нису откриле. Знање свијета је добио жртвујући своје око за гутљај с Мимировог извора – зато се зове и Једнооки бог. Фреyа из Ванира му је показала како мијењати облике и научила га је магији познатој боговима Ванахеима. Дакле, он је најмудрији од свих богова јер познаје тајне свих свјетова.

Один је власник прстена Драупнира који сваке девете ноћи произведе осам истих таквих. Тај је прстен Один ставио на Балдерову посмртну ломачу, али Балдер му га је послао натраг по гласнику из подземног свијета да му умири мисли. Один посједује коња с осам ногу, Слеипнира, најбржег створа, Локијев изданак. Власник је и копља Гугнира39, које пролази кроз све препреке. Понекад га замишљамо као луталицу загрнутог у тамноплави огртач.

Једно од његових имена је Валотац – Отац убијених, јер након сваке битке, ратничке дјеве Валкире доводе најбоље пале ратнике у Валхалу – дворану убијених – једно од његових пребивалишта. Тамо пали јунаци тренирају сваки дан за коначни обрачун Рагнарок, а ноћу одржавају гозбе. Один је добио дар поезије попивши медовину пјесништва. Кад су Аесир и Ванир одржали свој мировни састанак, обликовали су Квасира, најмудријег од свију, да обучава људе. Патуљци Фјалар и Галар су га убили и пустили му крв у двије бачве именом Сон и Бодн, те у котао Одрерир. Тако су произвели медовину која чини скалда('пјесника') од онога који је пије. Патуљци су дали медовину диву Суттунгу за помирење јер су му убили родитеље. Он ју је смјестио у пећину Хнитбјорг, а његова кћи Гуннлод ју је требала чувати. Один, у облику Болверка ('Онај који чини зло'), провео је три ноћи с Гуннлод у замјену за три гутљаја медовине, али у та три гутљаја он је испразнио Одрерир, Бодн и Сон – узео је све, а затим је то раздијелио Аесиру, а дио дао одређеним људима. Дакле, Один је заштитник ратника, пјесника, мајстора руна, чаробњака и луталица. Он има два гаврана – Хугинн40 ('Мисао') и Мунинн41 ('Сјећање') који лете по свјетовима тијеком дана, а на крају сваког дана говоре Одину што су све видјели и чули. Зато је он често називан Бог гаврана. Один има и два пратиоца вука – Гери42 ('Прождрљивац') и Фреки 43('Похлепан') којима даје своју властиту храну тијеком гозби у Валхали. Његов трон Хлидскалф у дворани Валтскјалф је смјештен у земљи свијетлих елфова, а с њега може проматрати свих девет свијетова и видјети сваки кутак козммоса. Његова трећа сала је Гладсхеим, земља весеља.

Тхор и његов чекић

Тхор је вјеројатно најштованији од свих нордијских богова. Приказан је као риђобради, држи свој чекић Мјоллнир у жељезним рукавицама (без којих не би могао уловити моћни чекић који му се увијек врћа у руку), те опасач моћи који му повећава снагу. Стога су Викинзи често носили појасе с копчом у облику Тхоровог чекића.

Тхоров чекић је био непобједиво оружје које никада није промашило свој циљ, служило је за обрану богова и њихова свијета. Ова се амајлија носила као заштита, а украшена је Тхоровим избуљеним очима. Будући да су патуљци мало погријешили у изради чекића, он има прилично кратку дршку. Кад је запаљена Балдерова погребна ломача, Тхор ју је благословио с Мјоллниром и то је довело до обичаја благосливљања знаком чекића. Мјоллнир је најјаче оружје против дивова јер их никад не промашује. Кад погоди мету, он производи муње – зато је Тхор бог грома. Његова је дворана Блискирнир. Има 540 соба и смјештена је унутар његовог краљевства Тхрудвангара. Тхор има кола која вуку два јарца – Шкргутави Зуби и Зуби јаког стиска. Има и два сужња – Тхјалфи и Роскву. Они су дјеца човјека који је једном угостио Тхора и Локија. Сви су они вечерали Тхорове јарце, али Тхјалфи је случајно сломио бутну кост једног од њих кад је требао бацити кости. Тако, кад је Тхор посветио и ускрснуо своје јарце, открио је да један од њих има сломљену ногу те је одмах знао тко је крив – стога је узео дјецу у покору.

Тхор је најјачи од свих Богова и постоје многе приче које славе његову моћ. Примјерице, једном је отишао у Мидгард да се супротстави Јормунгарду, мидгардској змији. Отишао је диву Хyмиру, преодјевен у младића, и увјерио га је да га поведе у риболов. За мамац, Тхор је узео главу највећег Хyмировог вола, Химинбројта, и с њиме је уловио мидгардску змију, разбио јој главу Мјоллниром те гурнуо Хyмира с барке. Јормунгард и даље живи спавајући на дну мора, а дан кад ће се пробудити бит ће најстрашнији од свих. Хyмир, с друге стране, чека исти тај дан да подигне једра Наглфарија. Тхор је први Одинов син. Његова мајка је Ерда. Његова жена је Сиф, с њом има сина Трудра, али има и два сина са женским дивом Јарнсаxом – Модија и Магнија. Њих двоје ће се вратити након Рагнарока и наслиједит ће Тхорову снагу и чекић. Тхор је заштитник Богова и људи. Талисман у облику његовог чекића се носио око врата прије покрштавања. Још један доказ о његовој важности као божанства је тај да је баш његов кип у средишту познатог храма у Уппсали46, у Шведској.

Викинзи су имали разна вјеровања у животу, но највећа част сваког је била умријети ратничком смрћу. Они који би умрли од болести или старости одлазили су у краљевство Хеле, вјештице која је била потомак Локија, препреденог бога. То је било мјесто сјена са зидовима од плетера увијајућих змија: нож у сали за гозбе звао се Глад док је тањур био Скапавање. Била је част погинути у битци, што је давало ратнику готово божански статус. Душе храбрих ратника погинулих у биткама су упућене у Валхалу,47 једну од Одинових дворана, и тамо се сваког дана припремају за коначну битку Рагнарок.

Валхалла ( Хала убијених) је изузетно велика – има 540 врата, а свака су толико велика, да кроз њих може проћи 800 ратника истовремено. У потпуности је изграђена од сјајних штитова и стријела. Сваке се вечери одвија забава – сви ратници који су часно погинули у биткама, једу месо вепра Саехримнира којег кухар Андхримнир куха у котлу Елдхримниру. Вепар поновно оживи сваког дана те бива поновно скухан сваке вечери. Один увијек даје своју храну својим двама вуковима. Два гаврана му сједе на раменима и причају му што су видјели и чули протеклог дана. Коза Хеидрун гризе иглице дрвета Лаерад, а потом производи медовину из вимена. Шампионима пиће послужују Валкире које су их одабрале за Одинову службу. Тијеком дана, сви они напорно тренирају за коначну битку, а они који погину на пољима, поновно оживе увечер. Они ће бити највећа сила кад рог објави Рагнарок. Викинзи су вјеровали у живот посље смрти: на Осебергу су, заједно са женама, пронађене четири саонице, једна дрвена кола за вучу и више од 12 коња, комплетан кухињски прибор ( дрвена посуда, нож...), прибор за ткање, оруђе за рад у пољу, музички инструменти у облику звечке. У вијечној кући непознатог поглавице у Гокстаду пронађене су једне саонице и три мала брода направљена по узору на велике бродове – вјеровало се да ће покојник пловити небеским морима, исто као и земаљским.

Више од ратника

Многи прикази Викинге неправедно описују једино као окрутне ратнике које су људи прозвали гусарима што у пријеводу значи ријеч Викинг. Они су били изврсни трговци, који су стигли чак до Кине и Перзије и без чијег утјецаја вјеројатно не би настали многи градови као што су Новогорд или Кијев. У друштву састављеном од робова, слободњака и племића Викинзи су све до 1050. кад су краљеви постали апсолутни владари били подвргнути власти скупштине свих слободних грађана пред којом су рјешавани сукоби. Звала се тхинг48 и представљала је зачетак демокрације викиншког друштва.

Викиншко друштво

Викиншко друштво познавало је социјални стратификацију. На самом врху пирамиде били су владари- краљеви тзв. Конунзи,49 а зна се да су се јако цијенили храбри ратници док су на самом дну пирамиде они без слободе, робови. Викиншко друштво имало је развијен правни сустав, који је тада био најдемократичнији у цијеломе свијету. Постојала је јавна скупштина, Тхинг, на којој су сви слободни имали право говорити. Ту су се доносили закони, и то јавним гласањем. Постојало је и својеврсно занимање заговорника, тј. човјека који је знао све законе напамет.

Положај жена је био добар. Биле су неовисне и јаке, а када је глава куће био одсутан, било због лова, пљачкашких похода, трговине или чега другог, жене су водиле посјед. Имале су право саме изабрати мужа, а смјеле су се и одлучити на развод. Притом је био обичај да муж и даље скрби о жени и обитељи јер је то било питање части на које су Викинзи много полагали. О друштвеним сталежима свједоче, између осталог добро очуване шаховске фигуре из викиншког доба израђене од бјелокости моржа.

Краљ и остали друштвени сталежи

На врху друштвене љествице био је краљ којег су бирали поглавари и чију је власт ограничавала народна скупштина. Круна се преносила насљедним путем, но да би доиста била призната, морали су је најприје прихватили поглавари. Врло су често промјене насљедства доводиле до крвавих ратова и до изгона цијелих странки које би се тако отискивале на море и кретале у потрагу за новим земљама. Краљ је био врховни заповједник војних снага, а често и вјерски вођа цијелога народа. Све те улоге биле су, међутим, подређене надзору поглавара и народне скупштине.

Након поглавара слиједили су грофови (Јарлар)50, богати земљопосједници, потом сељаци, слободни људи који су посједовали мала земљишта, и на крају робови, потпуно лишени свих права. Тијеком скупштина Викинзи су одлучивали о споровима слободних људи: пресуда је била неопозива, а непоштивање одлука био је злочин који је могао довести до осуде на смрт или до прогонства.

Успркос признавању ауторитета и непристраности одлука народне скупштине , многа су се спорна питања рјешавала двобојем са сјекирама, који се називао Холмаганго51 и који је у то доба био законски признат или кушњом на ватри (Јарнбурдр)52. Мањи пријеступи кажњавали су се новчано. Крађа се кажњавала вјешањем, а казна која је улијевала највећи страх било је прогонство, досуђивано онима који су одбијали поштиват одлуке скупштине. Онај коме би таква казна била изречена био је присиљен заувијек напустити заједницу и био је лишен свих грађанских права.

Закључак

Сматрам да је овај матурални рад показао како Викинзи нису били само немилосрдни пљачкаши и барбари, него су на сјеверу Еуропе остварили цивилизацију , која је у многим погледима била пуно напреднија него она у еуропским културама. Иако се о Викинзима говори искључиво као барбарима, то није точно јер су били изврсни трговци који су стигли све до Перзије, а својим су освајањима и насељавањем непознатог подручја те проналажењем земља за које су кружиле непоуздане приче оставили велики утјецај на многе данас познате народе. Тако без присуства Викинга вјеројатно не би настали градови као што су Новогорд или Кијев. Њихов политички сустав са скупштином која ограничава самовољу краља, који је касније прихваћен и у Енглеској и у остатку Еуропе, и готово сувремена вриједност њиховог законодавства показују како су створили осебујну цивилизацију. Тако трагове викиншког језика налазимо у називима дана у енглеском као и у именима еуропских мјеста која завршавају на – тхорпе или бy. А колика је богата викиншка митологија сачувана у сагама које говоре о стварању и уништењу свијета, јуначким потхватима викиншких богова и ратника у које су вјеровали говори чињеница како су се њоме надахњивали многи познати писци као што су Ј.Р.Р. Толкин у књизи Господар прстенова, Т. Рохригс у књизи ерик Црвени и К.П. Лиецкфелдс у књизи Књига Хаитхабу.-