Корисник:Зиеглер/Разарачи класе Флечер

разарачи класе Флетцхер били су основица америчких ратних дјеловања на Тихом оцеану тијеком II. свјетског рата. Изграђени у чак 175 примјерака (најбројнија америчка класа разрача тијеком II. свјетског рата) судјеловали су у готово свим поморским биткама које су се на пространствима Пацифика водиле између америчке и јапанске ратне морнарице. Занимљиво је да за разлику од већине других америчких разарача из тридесетих и четрдесетих година прошлог стољећа класа Флетцхер није настала на основама својих претходника - класе Симс и Бенсон. Разлог је био у чињеници да се разарачи класе Симс и Бенсон нису показали особито успјешним бродовима, а да је америчка ратна морнарица крајем тридесетих година прошлог стољећа хитно требала разараче који ће моћи дјеловати на оцеанима те које ће моћи производити у великом броју. Тако је крајем 1939. бродоградилиште Генерал Боард започело пројектирање потпуно нове класе разарача довољно велике да могу добити најсувременије топничко наоружање и радарске суставе који су тада били на почетку свог развоја. Тадашње челништво америчке ратне морнарице сматрало је да су амерички разарачи превелики, да немају довољно јако торпедно наоружање те да су пренаоружани. Зато је задаћа торпедног напада проглашена само једном од задаћа, а не примарном. Тим се тврдњама супротставио капетан бојног брода Русселл С. Цренсхаw, тадашњи начелник Wар Планс Дивисион. Он је тврдио да је десет торпеда и најсувременији петероструки торпедни уређај више него довољно торпедно наоружање сувременог разарача. Цренсхаw је истицао и да ако се жели добити разарач довољно велик да несметано дјелује на оцеанским пространствима не смије му се смањивати величина. Захтијевао је и постављање снажнијег протуподморничког и протузрачног наоружања (четвероструке топове калибра 28 мм).

Разарачи класе Флетцхер пројектирани су за упорабу на оцеанским пронстранствима Тако су пројектанти морали направити довољно мали и брзи разарач који ће се моћи рабити у задаћама потпоре специјалним операцијама, за ескорт конвоја, топничку подршку снагама на копну, али и за торпедне ударе. Све у свему, америчка ратна морнарица је тражила вишенамјенски ратни брод који ће за прихватљиву цијену извршавати широки распон задаћа. Пројектанти Генерал Боарда морнарици су понудили пројект брода истиснине 1600 тона и вршне брзине 36 чворова. Наоружали су га топовима калибра 114 мм и с десет торпедних цијеви. А онда се политичка ситуација у потпуности промијенила и до тада "шкрти" Конгрес одобрио је градњу већих и скупљих бродова. У почетку се размишљало да на се на основни брод истиснине 1600 тона угради јаче наоружање, али су прорачуни показали да не постоји довољно причуве истиснине, те да би свако повећање броја топова битно угрозило стабилитет брода. Као једно од рјешења понуђена је уградња двоцјевних топничких купола којима би се боље распоредила маса. Пројектанти Генерал Боарда су прихватили идеју уградње двоструких купола, али су и даље тврдили да су оне претешке за брод истиснине 1600 тона. Умјесто тога су понудили потпуно нови пројект већег брода на којем би било довољно простора за уградњу већег броја топничких и протуподморничких сустава. Након усуглашавања приједлога Генерал Боеарда и Буреау оф Енгинееринг појавио се финални приједлог који је нудио брод с пет топова калибра 127 мм, десет до чак дванаест торпедних цијеви, бацача дубинских бомби и топова за протузрачну обрану. Морнарица је затражила да нови разарач добије посебан СТС оклоп дебљине 12,7 мм око особито виталних сустава. Тај је оклоп штити само од паљбе тешких стројница.

Вршна брзина од 37,8 чворова омогућавала им је пратњу носача зракоплова Додатак оклопа повећао је истиснину на више од 2000 тона. Све су те промјене довеле до кашњења у изради пројеката тако да је коначан пројект био готов тек 1941. У складу с тим пројектом велики је разарач требао добити пет топова калибра 127 мм, десет торпедних цијеви у два петерострука торпедна апарата, један четвероцјевни протузрачни топ калибра 28 мм, четири тешке стројнице калибра 12,7 мм и два бацача дубинских бомби. Оклопна је заштита предвиђена за моторе, заповједни мост и циљнички сустав топова 127 мм. I након што је прихваћен основни пројект, тијеком припреме техничке документације и припрема за градњу усвојене су веће промјене. Тако су на прамцу умјесто двоцијевне топничке куполе уграђене двије једноцијевне. Искуства стечена на самом почетку рата на Пацифику довела су до велике промјене протузрачног наоружања. Умјесто једног четвероцијевног топа калибра 28 мм уграђен је један двоцијевни калибра 40 мм, а умјесто тешких стројница калибра 12,7 мм уграђено је чак шест топова калибра 20 мм. Неки су разарачи умјесто шест добили само четири топа калибра 20 мм и два двоцијевна топа калибра 40 мм. Тијеком рата на разарачима класе Флетцхер су изведене многе преинаке које су се углавном односиле на протузрачно топништво. Тако су неким разарачима уклонили један торпедни апарат да би добили мјеста за постављање седам двоцијевних топова калибра 40 мм и седам топова калибра 20 мм. Тим је промјенама битно измијењена улога нових разарача који више нису били примарно намијењени торпедним нападима већ протузрачној заштити већих бродова.

У почетку оперативне упорабе главно наоружање било је пет топова калибра 127 мм ... Разарачи класе Флетцхер грађени су у двије серије. Прва је имала високо, аеродинамично надграђе и топнички циљнички сустав који је преузет с класе Смис. Друга серија, која је почела с разарачем УСС Броwнсон (ДД 518), имала је ниже четвртасто надграђе с повећаном отвореном палубом по којој су несметано могли ходати мотритељи тијеком задаћа протузрачне обране. Градња првог разарача класе Флетцхер - УСС Флетцхер (ДД 445) започела је 2. листопада 1941. Разарач је поринут 3. свибња 1942., а у оперативну је упорабу ушао 30. липња исте године. У поморске битке на Пацифику Флетцхер је укључен у ожујку 1943. у Гуадалцаналу. Из оперативне је упорабе први пут повучен 15. сијечња 1947., да би га поновно активирали 3. листопада 1949. Из оперативне је упорабе поновно повућен 1969. а три године касније продан је у резалиште. Градња 175. и посљедњег разарача класе Флетцхер - УСС Роокс (ДД 804), започела је 27. листопада 1943. Поринут је 6. липња 1944., а у оперативну је упорабу ушао 2. рујна исте године. Први је пут из оперативне упорабе повућен 11. липња 1946., да би га на попис активних бродова вратили 19. свибња 1951. Из активне је службе други пут повућен 26. српња 1962. Исте је године продан Чилеу гдје је добио име Цоцхране. У чилеанској је ратној морнарици служио све до 1983. Тијеком II. свјетског рата изгубљено је седамнаест разарача класе Флетцхер. Још важнија је била уградња радарских сустава. У почетку су разарачи добивали радаре СГ и СЦ (неки и СА), да би касније већина разарача класе Флетцхер добила радаре СЦ-2. За навођење паљбе топова 127 мм рабљени су радари Мк37, а за навођење паљбе топова калибра 40 мм радари Мк49. Накнадно су радари Мк37 замијењени радарима Мк4.

Упораба након II. свјетског рата

... и два петерострука торпедна апарата за торпеда промјера 533 мм Након II. свјетског рата америчка се ратна морнарица суочила с превеликим бројем ратних бродова, посебице разарача. Због тога их је већина или послана у причуву или једноставно отписана из оперативне упорабе. Још једно рјешење било је модернизација у складу с програмом ФРАМ. У случају разарача класе Флетцхер она је обухваћала уклањање топничког и торпедног оружја са средишњег и крменог дијела брода и уградњу хангара с летном палубом за беспилотни протуподморнички сустав ДАСХ (види Хрватски војник број 82). За његово тестирање и увођење у оперативну упорабу изабран је разарач Хазелwоод (ДД-531), класе Флетцхер. Иако сам Хазелwоод никада није прошао кроз службени сустав модернизације по стандарду ФРАМ он је био први разарач на којем су сустави тог програма модернизирани. Иако се Хазелwоод показао погодним разарачем за модернизацију, америчка ратна морнарица је одлучила да се кроз програм ФРАМ, проведу само три разарача класе Флетцхер: Радфорд (ДД-446), Јенкинс (ДД-447) и Ницхолас (ДД-448). Остали разарачи класе Флетцхер, који су преживјели II. свјетски рат углавном су повућени из оперативне упорабе. Велики повратак догодио се кад је избио Корејски рат, а мањи их је број дочекао и рат у Вијетнаму. Тијеком педесетих и шездесетих година 245 разарача класе Флетцхер и Сумнер прошли су кроз опсежан програм модернизације који је обухваћао надоградњу хеликоптерске платформе на крми, те уклањање застарјелог петероструког торпедног уређаја и умјесто њега уградњу два сувремена трострука торпедна уређаја за протуподморничка вођена торпеда Мк 44. Како су се доказали као поуздани ратни бродови, велики их је број предан савезничким ратним морнарицама: Аргентини - пет, Бразилу - седам, Чилеу - два, Грчкој - шест, Италији - три, Јапану - два, Колумбији - један, Мексику - два, Перуу - два, Јужној Кореји - три, Шпањолској - пет, Тајвану - четири, Турској - пет и Западној Њемачкој - шест.

Опис брода

Убрзо су добили протузрачне топове средњег (40 мм) и ... Као што је већ споменуто, разарачи класе Флетцхер грађени су као вишенамјенски разарачи који су накнадно претворени у ескортне бродове намијењене протузрачној обрани носача авиона и бојних бродова, уз секундарну улогу протуподморничке заштите. То је значило да су морали задовољавати неке основне захтјеве, као што су велика брзина пловидбе, како би могли пратити носаче тијеком њиховог дјеловања, велики доплов и довољно простора за смјештај великог броја протузрачних топничких сустава. Велика брзина, како вршна тако и крстарећа, остварена је уз помоћ снажног погонског сустава и одговарајуће конструкције трупа. Дужина разарача била је 114,75 метара, а ширина само 12,08 м. Тако је добивено дуго и витко тијело које је омогућавало постизање високих вршних брзина од чак 37,8 чвора при пуној истиснини. Сходно томе газ им је био 4,12 м. Унаточ таквој виткости трупа, стабилитет брода је био задовољавајући, што је и омогућило њихову каснију надоградњу и модернизацију. Разарачи класе Флетцхер имали су стандардну истиснину од 2276 и пуну од 3050 тона. За покретање разарача класе Флетцхер упорабљен је парни погон у комбинацији парних котлова и парних турбина. Уграђена су четири парна котла Бабцоцк & Wилцоx, која су при температури паре од 454 ступњева Целзијуса давали притисак од 43,3 кг/цм2. Пара је покретала четири парне турбине Генерал Елецтриц, укупне снаге 60 000 коњских снага. То је било довољно да се при стандардној истиснини постигне вршна брзина од 37,8 чворова, а неки извори наводе да је вршна брзина разарача при пуној истиснини била "само" 32 чвора. На разараче класе Флетцхер могло се укрцати 492 тоне нафте. То је било довољно да при стандардној истиснини од 2276 тона и при брзини крстарења од 15 чворова преплове 6500 наутичких миља. При пуној истиснини и истој брзини крстарења доплов би се смањио на само 3600 наутичких миља. I по данашњим мјерилима то би била задовољавајућа аутономија дјеловања.

... малог калибра (20 мм) Конструкција разарача класе Флетцхеер типична је за америчке разараче из II. свјетског рата, или боље речено с њом је започела. Пројектанти су морали у релативно мало простора пронаћи довољно простора за смјештај снажног топничког оружја. У овом случају оно се састојало од пет топова калибра 127 мм (два на прамцу један на средини брода и два на крми), те већ споменути већи број топова калибра 40 и 20 милиметара. Тијеком различитих модернизација обављених након II. свјетског рата разарачима су скинути постојећи протузрачни топови да би се створило простора за уградњу топова већег калибра (најчешће 76 мм). Бродску је посаду чинило 34 часника и 295 дочасника и морнара.

Топови великог калибра Разарачи класе Флетцхер добили су пет једноцијевних купола с топовима Марк 12 калибра пет инча (127 мм) и дужине цијеви 38 калибара. Комбинација његове квалитете и брзорастуће потребе за протузрачним топничким суставима тијеком сукоба на Пацифику учинили су Марк 12 најраспрострањенијим топничким суставом на америчким ратним бродовима тијеком II. свјетског рата. Заправо и није било америчког разарача, крстарице и бројног брода изграђених између 1938. и 1945. на којем није постављен Марк 12 у једној од својих иначица. Његова је уградња, унаточ чињеници да је брзо застаријевао, настављена све до касних шездесетих година прошлога стољећа. Пракса је показала да тако масовна упораба једног топа за собом повлачи и многе погодности, прије свега логистичке, али и велико поједностављење процеса обуке бродских посада. Топ је имао ручно пуњење, али и механички покретан затварач, што је увелике поједноставило руковање и повећало брзину паљбе те омогућило пуњење и при великим кутовима цијеви (што је код протузрачног топа чест случај). Битан је помак направљен 1943. када је у оперативну упорабу уведена протузракопловна граната с близинским упаљачем која је увелике повећала учинковитост самога топа.

Развој топа Марк 12 започео је 1932., а у оперативну упорабу ушао је већ 1934. У почетку се на бродове уграђивао без куполе, на једноставно фиксно постоље које је отежавало гађање циљева у зраку. Због тога је врло брзо развијена једноставна једноцијевна купола на прстену која је омогућавала учинковито усмјеравање према циљу по водоравној и окомитој оси. Купола је омогућила и једноставнији смјештај стрељива унутар ње, те заштиту посаде не само од непријатељског дјеловања већ и од временских недаћа. Све је то довело до даљњег повећања брзина паљбе. Иако је почетком оперативне упорабе 1934. било неких потешкоћа с топом Марк 12, извјештај сачињен 1945. тврди да су се сви топнички сустави опремљени тим топом тијеком II. свјетског рата показали поузданим, робусним и прецизним оружјима. Ту је репутацију задржао и морнарички топ Марк 16, који је у оперативну упорабу ушао 1945., прекасно да би га уградили на већи број ратних бродова. Укупно је произведено више од 8000 топова Марк 12. Произведено је и на милијуне граната, те се процјењује да их је тијеком осамдесетих година прошлог стољећа у складиштима америчке ратне морнарице било око 720 000, које је она по врло повољној цијени могла испоручити "пријатељским" ратним морнарицама.

Протузрачно топништво Иако је првотно планирано да се разарачи класе Флетцхер опреме топовима Л73 калибра 28 мм, сви су тијеком градње или модернизације добили топове 40 мм/56, који су у основи шведски топови Бофорс 40 мм/60 Модел 1936. Бофорсов Модел 1936 калибра 40 мм најупорабљенији је протузрачни топ средњег калибра свих времена, а и данас се налази у оперативној упораби. Први је модел направљен још 1933. али је онај из 1936. прихваћен за серијску производњу. Тијеком II. свјетског рата тај се топ, уз наравно Шведску, производио у Њемачкој, Јапану, Великој Британији и Сједињеним Америчким Државама. Тијеком рата Сједињене Државе су Совјетском Савезу испоручиле око 700 комада морнаричких и 680 копнених иначица овог топа, да би Совјети и сами покренули своју производњу.

Лиценцу за производњу Американци су откупили 1941. те, након што су унијели већи број измјена које су олакшале производни процес, почели су га уграђивати на све веће ратне бродове. На разараче класе Флетцхер уграђиване су двоцијевне и четвероцијевне иначице. Како је сваки топ имао максималну брзину паљбе од 120 граната у минути (могла се је краткотрајно повећати на 160 граната у минути), двоцијевне су иначице имале густоћу паљбе од 240, а четвероцијевне од чак 480 граната у минути. Искуства тијеком битака на Пацифику показала су да су управо ти топови били пресудни за преживљавање разарача. Велика густоћа паљбе и максимални домет од мало мање од 6800 метара били су најучинковитије оружје против јапанских камиказа. Успркос томе чак је 88 разарача погођено овим самоубилачким оружјем. Задњу црту протузрачне обране разарача класе Флетцхер чинили су топови калибра 20 мм. I то је страни производ - швицарски топ Оерликон 20 мм/70 Марк 1, којег је америчка војска прихватила у недостатку својих бољих оружја. У САД-у су ти топиви означени као 20 мм/70 (0.79") Маркс 2, 3 & 4, а њихова је производња започела 1941. године. По неслужбеним подацима тијеком II. свјетског рата само су америчке твртке произвеле 124 735 тих топова. Захваљујући поузданој конструкцији и лаком руковању, те великој брзини паљбе од 250 до 329 граната у минути (теоретска брзина паљбе била је 450 граната у минути), ти су топови стекли углед убојитог оружја. Службена америчка статистика тврди да су од просинца 1941. до рујна 1944. топови калибра 20 мм остварили 32% свеукупних обарања јапанских авиона. На жалост њихових посада имали су премалу убојну моћ да зауставе камиказе. Појавом брзих ловаца на млазни погон топови калибра 20 мм су дефинитивно застарјели и сви су уклоњени с америчких бродова тијеком педесетих година прошлог стољећа.

Торпедно наоружање На почетку II. свјетског рата разарачи Флецхер су имали два петерострука торпедна апарата калибра 533 мм. Нису носили причувна торпеда, што значи да су посаде имале на располагању десет тешких торпеда. Ратна су искуства показала да су разарачи све рјеђе долазили у прилику да својим торпедима нападну противничке бродове, а да је права опасност све више пријетила из зрака. Због тога су тијеком рата са свих разарача класе Флецхер уклонили један петероструки торпедни апарат да би на његово мјесто поставили додатне протузрачне топове.

Тридесет два разарача класе Флетцхер предана су као помоћ америчким савезницима Стандардно тешки торпедо намијењен упораби с америчких разарача тијеком II. свјетског рата било је Марк 15, који је у оперативну упорабу ушао још 1935. Дужине 7,315 метара и масе 1742 килограма тај је торпедо имао бојну главу масе 374 килограма. То је било довољно разорне снаге да потопи брод величине разарача и озбиљно оштети крстарицу. При брзини од 45 чворова максимални домет му је био 5500 метара. С опадањем брзине растао је домет. Тако је при брзини од 33,5 чворова домет био 9150 метара, а при брзини од 26,5 чворова 13 700 метара. Пред сам крај II. свјетског рата у оперативну је упорабу ушао тешки торпедо Марк 17. Тај торпедо је имао бојну главу масе 272 кг, а при брзини од 50 чворова максимални домет од 14 630 метара. Како нити један од њих није имао сустав за навођење, било је јако тешко прецизно нациљати. Кад би торпеди и погодили циљ, често би се догодило да упаљачи закажу. Због тога су се тијеком поморских битака на Пацифику тијеком II. свјетског рата разарачи обију страна ријетко користили својим торпедним наоружањем, а када би га и искористили, имали су слабе резултате.

Закључак Рат је доказао да су пројектанти готово потпуности успјели и да није било операције у којој су судјеловали амерички носачи авиона и бојни бродови а да нису имали пратњу разарача класе Флетцхер. Пракса је показала да су конструкција и баланс разарача класе Флетцхер били међу најбољим од свих ратних бродова XX. стољећа. Осим што су успјешно судјеловали у поморским биткама II. свјетског рата, те Корејском и Вијетнамском рату, разарачи класе Флетцер су тијеком шездесетих и седамдесетих година прошлог стољећа помогли у обнављању ратних морнарица америчких савезника.

+ шаблон хрватски војник