Пређи на садржај

Племе Зубци

С Википедије, слободне енциклопедије

Племе Зубци у ширем значењу је врста људске заједнице састављена из различитих братства или породица: Даниловићи, Вукаловићи, Спајићи, Вици ... настала на преостору Зубачког поља у Источној Херцеговини с почетка новог века.[1] на тромеђи трију држава (БиХ, Хрватске и Црне Горе) на једној природно лепој висоравни. Села, засеоци и домаћинске куће овог племена су по „правилу“ разасуте уз крај поља и долова или дубље у брдима. Географска издвојеност висоравни утицала је да становништво живи издвојено од „осталог света“ и родбински де поприлично повеже до опасне границе крвномешања, нарочито по женској линији која се мање прати, што оставља здравствене последице на, из тих бракова, створене генерације.[2]

Географско порекло

[уреди | уреди извор]

Зубачко поље у коме је потекло племе Зупци је географски затворена целина или заравњена површина широка 2 до 3 км на надморској висини од 6 до 800 метара. У њему доминира крашки рељеф са бројним огољеним кречњачким вртовима.[3][4]

Зубачко поље је у географском смислу од околине потпуно одвојено, једним делом брдским, а другим делом планинским венцима. Па је тако са једне стране окружено камењем и голим брдима, а са јужне стране високом планином – Бијелом гором – са столетним боровима, јелама, буквама и муликама, одвајајућу Зупце од Кривошија, које су у политичкој заједници са Боком.

Сутјеска одваја Бугојево село и Коњско од Зубачкога поља и пресеца брдски венац са источне стране, који је везан с Бијелом гором.

Природа карстног рељефа, Зупцима није дала богатство водом, јер је некадашња река Сућеска, настала од ледника у дубокој прошлости, и временом ишчезла кроз пукотине, остављајући иза себе велике пешчане наносе.[5] О оме говори ово народно предање:

Ријека, која је текла кроз Сутјеску, извирала је из Убала под Јастепцем у Бијелој гори; па како је топила и плавила већи дио Зубачкога поља, неко их научи да бивољским кожама и катраном забуше главу (извор) реке. Кад су га забушили, веле, чуо се је страховит тутањ испод Бијеле горе, док није вода пробила к мору.[6]

Насеобине у Зубачком пољу у којима су живели припадници племена Зупци су:

  • Турмента, 25 кућа и црква Велике Госпође;
  • Орашје, 16 кућа;
  • Тули, 12 кућа;
  • Поткрај, 11 кућа;
  • Куна главица, 7 кућа;
  • Ограда, 12 кућа;
  • Дренови до, 24 кућа;
  • Граб (Спаићи), 20 кућа и црква Петковица у пољу;
  • Бугојево село, 20 кућа и црква Светог Илије;
  • Коњско (Пољице), 30 кућа и црква Светог Спаса.

Село Граб, које је у сва времена било административни центар Зубаца и до данас је то остало, јер је данас најмногољудније село у Зубачком пољу.

Из Граба иду два важна међудржавна путна правца:

  • један је стари пут преко Рупа за Херцег Нови и Црну Гору,
  • други је за сада затворени пут и међудржавни прелаз за Конавле и Хрватску.

Карактеристике

[уреди | уреди извор]
Војвода Вукаловић, носио је типичну одећу за зупчане овог ранга - доламу од зелене загасите чохе, везену црвеном свилом и златом, грудњак (џамадан) од црвене чохе везен златом, јелек од црвене чохе везен златом с дугметима сребрнијем низ прси, чакшире од чохе модре, докољенице од чохе бијеле, чизме, потпасак од коже сактијана, преко њега крмезли појас и капу заврату. У појасу два сребрњака и о бедри сабљу димискију...[1]

Ово српско јуначко племе настало је у Требињском Округу између Требиња, Корјенића, Кривошија, Крушевице и Конавала на висоравни под именом: Зубачко поље смештено у каменитом окружењу и опасаном са једне стране голим брдима, а са друге високом планином – Бијелом гором – обраслом столетним боровима, јелама, буквама и моликама, одвајајућу Зубачко поље од Кривошија, које су били у политичкој заједници са Боком.[1]

Зубчани су по свом карактеру врло затворени и шкрти на речима, подозриви и сумњичави према свему и свакоме ко долази са стране и „уноси нешто ново“. Врло су конзервативни, резервнисани и одани вековима утврђеним обичајима и вери православних Срба.[2]

Ово храбро племе у време вишевековне владавине Османлија Херцеговином никад није било сасвим подређено турској власти, јер су били у свему најчистији српски тип становништва.[1]

По изгледу били су коштуњави, снажни, окретни, бистри, убојити, поуздани, истрајни, већином црномањасти.[1]

Оружје им је уза живота и поштења (части) најмилиј, а гусле, јуначке песме и српски народни обичаји у срцу и души.[1]

У племену није било великих задруга. Братства су била задруге у одбрани од насртања непријатеља.[1]

Свакодневно одело зупчана састојало се од:[1]

  • бјелаче (гуња) од белога домаћег уваљаног сукна
  • грудњака (џамадан) од црвене чохе или сукна;
  • чакшира од раше модре
  • доколеница од белог уваљаног сукна
  • чарапа и назувиа, или напрстака, од ишаране вуне
  • опанцака на врнчанице с обувачама од опуте;
  • потпасака од говеђе коже у црвеној боји, преко њега тканица од домаће вуне, проста или ишарана
  • струке од беле или црне вуне са стријекама у боји на крајевима до реса,
  • капае заврата, или фес црвен.

Оружје имућнијих припадника племана било је:

  • један или два сребрњака,
  • нож (јатаган) с рукодржом од слонове кости у појасу,
  • џефердар о рамену.

Оружје сиромашнијих припадника племана било је:

  • један пиштољ
  • нож у појасу,
  • дуга пушка (лазарина од 7 педи) о рамену.

Куће за становање

[уреди | уреди извор]

Куће зупчана су биле позумљуше, сухомеђаре и кровињаре. Само је по нека сазидана од камена и креча са једном просторијом.[1]

Зупци код Бара

[уреди | уреди извор]

Неки Зупци су се пред турском влашћу преселили на млетачку територију код Бара, где су се покатоличили. Основали су село Зупци, које је носило име по њиховом племену и старој области у Херцеговини. О том предању је крајем 19. века писао Павле Ровински.[7]

  1. ^ а б в г д ђ е ж з Нићифор, Дучић, архимандрит (1897). „Племе Зупци и војвода Лука Вукаловић, 1897. година”. Требиње кроз историју. Приступљено 10. 11. 2020. 
  2. ^ а б „СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА ЕПАРХИЈЕ ЗАХУМСКО-ХЕРЦЕГОВАЧКА И ПРИМОРСКА МАНАСТИР СВЕТОГ ЂОРЂА ЗУБЦИ” (PDF). Епархија Захумско херцеговачка и приморска. Приступљено 10. 11. 2020. 
  3. ^ Ј. Цвијић, Балканско полуострво, Београд, 1966, 70.
  4. ^ Ј. Марковић, Географске области СФРЈ, 807, Енциклопедија Југославије, 2, 162.
  5. ^ Ј. Цвијић, Геоморфологија, Београд, 1924.
  6. ^ „Племе Зупци и војвода Лука Вукаловић, 1897. година”. Требиње кроз историју. 11. 12. 2018. Приступљено 10. 11. 2020. 
  7. ^ Ровински 2004, стр. 230.

Литература

[уреди | уреди извор]