Портал:Козара и Поткозарје/Неуређено

КОЗАРА 1942

Почетком 1942. године на територији сјеверозападне Босне налазили су се дијелови 718. њемачке пјешадијске дивизије, и то у гарнизонима Босански Нови, Приједор и Бања Лука. У блокираном Приједору и руднику Љубији налазило се и 500 војника из 923. »Ландесшицен« батаљона. У Бањалуци се налазило заповједништво 2. домобранског зборног подручја, стожер бањалучког здруга 10. пјешадијске пуковније, 8. топнички склоп (артиљеријски дивизион), 8. усташка бојна, бањалучка докнадна битница (допунска батерија), 4. повезна сатнија (саобраћајна чета), бањалучка посадна сатнија, дијелови 3. оружничке пуковније и зрачна лука (аеродром) ваздухопловне јединице на аеродрому Залужани код Бање Луке. У Приједору се налази 2. бојна 4. оружничке пуковније, а у Босанском Новом 6. усташка бојна. Састав непријатељских посада у Босанској Костајници, Босанској Дубици и Босанској Градишки није утврђен. У Босанској крајини дејствују почетком 1942. године три партизанска одреда: 1. одред на територији Дрвара-Подгрмеча; 2. на терену Козаре и 3. на просторији Јајце-Мањача-Чемерница-Борје-планина Љубић-планина Мотајица. Велики снијег и хладноћа знатно су отежали маневре, садејство и нападе већих размјера. Формирањем Оперативног штаба за Босанску крајину почетком 1942. године коначно је успостављен јединствен командни центар за све партизанске јединице у Босанској крајини. Створени су.услови за повезивање одреда и координацију у извођењу заједничких војних акција. Одреди су успјели да преовладају устаничку стихију и све више добијали карактер сталних покретних јединица. Распоред снага 2. крајишког НОП одреда на подручју Козаре и Поткозарја био је сљедећи: У почетку јануара 1942. године на Широком Бријегу у Козари био је штаб Другог крајишког народноослободилачког партизанског одреда. Према операцијском плану штаба Одреда, сваки батаљон и његове чете имали су сектор дјеловања на коме су развијали своју војну и политичку активност. У почетку јануара 1942. године у ранијем партизанском логору на Карану био је штаб Првог батаљона. Први батаљон распоредио је своје снаге у рејону: цеста Приједор-Кнежица-Бачвани, десна обала ријеке Уне, узводно до Босанске Костајнице, изнад Босанске Костајнице и даље до жеИјезничког моста на ријеци Уни код Велиње, затим дуж жељезничке пруге Добрљин-Босански Нови-Приједор и на лијевој обали ријеке Сане у рејону Радомировца. Штаб Другог батаљона био јц на Витловској у Козари. Други батаљон са својим снагама дјеловао је на сјеверном, сјевероисточном и сектору југозападног дијела Козаре. Његове двије чете (2. и 3.) дјеловале су у рејону: село Бачвани, десна обала ријеке Уне до ушћа ријеке Мљечанице у селу Комленцу, продужавајући даље изнад Босанске Дубице преко села Верије, Новоселаца, Крушковца, Хаџибаира, Божића и Клековаца до Дубичке равни и даље до села Орахова, низ ријеку Саву до Врбашке и тзв. 15. километра према Босанској Градишци. Прва чета 2. батаљона налазила се у рејону Приједора и Козарца, везујући се својим лијевим крилом за снаге 3. батаљона. У Бистрици је био штаб Трећег батаљона. Трећи батаљон налазио се на источном и југоисточном дијелу Козаре, чије су снаге биле распоређене:. 1. ћета у Верићима, 2. чета у Грбавцима и 3. чета у Турјаку, дјелујући својим лијевим крилом према Босанској Градишци, затим према Лијевчу пољу и комуникацији Босанска Градишка-Бања Лука. Дио снага овог батаљона дјеловао је према Козарцу и жељезничкој прузи Приједор-Бања Лука и даље јужно од пруге у селима Марићкој, Јелићкој, Радосавској и на подручјима према Бањој Луци (404,364). Сви батаљони су се брзо средили и изводили војне акције. У Козари, на Витловској, на Медњаку, у Моштаници, у Брусовцу, на Широком Бријегу, затим на Карану и Баљу били су бројни подземни лагери и складишта хране, затим радионице за поправку оружја, одјеће и обуће, а понегдје и партизанске болнице (404,363). У децембру 1941. године и почетком 1942. године на Козари се организују и војно-политички курсеви за омладинце-добровољце за 2. крајишки НОП одред, који раније нису служили војску. То су познати курсеви на Баљу, у згради Основне школе у Јутрогоштој, Мразовцима, Козарцу, Јеловцу, Медењаку, Милошевом Брду, Јелићкој и Ламовитој, које је похађало неколико стотина младића. Формиране су омладинске чете које су 50 дана војнички обучаване. Одржавају се аналфабетски течајеви, течајеви за санитетске раднике и води се борба против тифуса. Козара је већ у самоин почетку 1942. године личила на прави војнички логор са партизанским јединицама, војно-политичким омладинским курсевима, позадинским омладинским четама, позадинским радним четама, народним стражама итд. Све је било на фронту или је радило за фронт. Другарска критика много је помогла у изграђивању човјека, борца. Он је живио са средином и радио за њу. Сваку веће читане су радиовијести. Одржаване су четне конференције на којим су расправљани четни проблеми. Кад је чета полазила на задатак један од руководилаца пред стројем је одржао краћи говор у ком је истицао значај задатка. Ријеч командира пред полазак у акцију била је ефикасна. Упозоравао је на однос према народу и заробљеницима, заплијењеном оружју и материјалу. Послије акције одржаване су ћетне конференције на којима је вршена анализа и оцјењивано држање сваког појединца у борби. Те су конференције биле драгоцјене. Политичким радом постигао се висок морал у јединицама, а међу борцима другарска атмосфера. Партизани су у најтежим ситуацијама дијелили међусобно задњи залогај хљеба. Безброј пута су гледали смрти у очи да би спасили рањеног или из борбе изнијели и достојно сахранили погинулог друга (11,163). Тако је 2. крајишки НОП одред ушао у 1942. годину са својим чврстим и добро наоружаним батаљонима, са позадином која је била крвно везана за партизане и спремна да их свестрано по-??? 1. јануара 1942. године непријатељске снаге из Босанске Дубице, јачине једне усташке сатније, покушале су преко села Црнци да продру у село Драксенић и тим разбију блокаду. На положајима испред Драксенића 2. чета 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда јаком ватром дочекала је усташе и присилила их на повлачење у Босанску Дубицу. Убијено је 6 и рањена 3 усташа. Партизани су имали једног рањеног борца. Због неуспјеха у разбијању блокаде непријатељ је три дана узастопно из Јасеновца тукао минобацачком ватром село Доњу Градину. Оштећена је школа, црква и кућа једног сељака. Жртава није било. Борци 3. чете 3. батаљона 2. КНОП одреда сукобили су се са непријатељском патролом у градишком срезу источно од Козаре. Заробљен је један са пушком и 150 метака и рањена 3 непријатељска војника. Партизани нису имали губитака (11,67). Почетком 1942. године из рудника Љубија минерима су стигле прве пошиљке експлозива, па ћак и три електромашине за активирање експлозива. Захваљујући експлозиву који је доношен из рудника Љубије минери су парализовали жељезнички саобраћај. 1 јануара 1942. године нападнута је жељезничка пруга Брезичани, 7 км од Приједора. На постаји Драготиња заробљено је 30 домобрана, а скретнице су миниране. Уништена је зграда Општина Паланчиште. Нападнута је љубијска жељезничка станица. Оклопни воз је слетио са трачница прије него је дошао у помоћ (275,389). 2 јануара 1942. године непријатељске снаге из Босанске Дубице покушале су продријети у село Драксенић. Борци 2. чете 2. батаљона 2. КНОП одреда дочекали су непријатељске снаге и присилили их на повлачење у Босанску Дубицу. Патроле 2. чете заплијениле су 4 вагона кукуруза, 2 коња и неколико грла стоке од браће Терзића, трговаца из Босанске Дубице, познатих усташких сарадника. Дио кукуруза, 2 коња и стоку су подијелили сиромашним Муслиманима из села Орахова. Озлојеђен неуспјехом, непријатељ је похапсио више Муслимана и Муслиманки, симпатизера народноослободилачког покрета. Ноћу између 2. и 3. јануара 1942. године борци 1. чете 2. батаљона 2. КНОП одреда напали су стражару на прузи Приједор-Козарац, око 5 км источно од Приједора. Заробљено је 16 домобрана и 1 цивил са оружјем. Пошто су упознати са циљевима народноослободилачког покрета, сви су заробљени пуштени кућама. Заплијењено је 12 карабина, 5 ауслријских пушака, 680 метака, 10 бомби и друга ратна опрема. Кад је нападнута стражара, минобацачко одјељење 1. чете 2. батаљона са својим минобацачем тукло је жељезничку станицу у Приједору. У времену припрема за напад на стражару минери 1. чете 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда поставили су мине, на прузи између мјеста напада и Приједора. Оклопни воз из Приједора, који је кренуо да помогне својој посади, наишао је на мине које су поставили минери. Оклопни воз са посадом искочио је из трачница и остао као гомила гвожђа поред пруге. Борци и штабови били су више него задовољни (275,389). Прва ћета 3. батаљона порушила је 2 мања моста на цести Приједор-Бања Лука у близини жељезнићке станице Ивањска. Патрола 3. чете 3. батаљона 2. КНОП одреда спроводила је курире у село Лакташи (Илиџа). Оружници из села Маховљани изненада су напали патролу и убили партизана Вељка Гускића. 3 јануара 1942. године борци 3. чете 3. батаљона 2. крајишког НОП одреда код села Романоваца дочекали су око 40 непријатељских војника. Заробљено је 5 непријатељских војника и 3 рањена. Заплијењено је 6 карабина, 900 метака и 1 резервна цијев за пушкомитраљез. Патрола једне чете 1. батаљона убила је усташу и заплијенила 1 карабин на цести Босански Нови-Добрљин. Патрола 1. батаљона на цести Сводна-Босански Нови заробила је Бранка Медића, бившег легионара који је учествовао у паљењу села и убијању нцдужног народа у селу Сводна. Медић је стријељан због поћињених злочина. 4 јануара 1942. године борци 3. батаљона 2. КНОП одреда напали су стражару Павуље на жељезничкој прузи Омарска-Пискавица. 2. чета 3. батаљона 2. КНОП одреда напала је непријатељску посаду у селу Врбашка. Борба је трајала 3 сата, јер се посада жестоко бранила. Непријатељу је стигла помоћ из Босанске Градишке, јачине једне пјешачке и једне митраљеске сатније. Партизани су се повукли. У борби су заробљена 4 домобрана и 1 усташа. Заплијењен је 1 пушкомитраљез, 5 карабина, 500 метака и 9 бомби. Погинула су 4 борца и 5 рањених у 2. чети 3. батаљона.

5. јануара 1942. године престао је извоз руде из Љубије, који се с прекидима, услијед сталних диверзија партизана, продужавао готово пола године. У штабу 1. батаљона 2. КНОП одреда извршене су припреме да се изврши напад ноћу између 5. и 6. јануара 1942. године на упоришта на жељезничкој прузи од Приједора до Босанског Новог и Волиња. За наведену акцију издвојено је 500 кг експлозива за минирање станичних објеката, воза и моста у Волињи. Свц јединице 1. батаљона биле су распоређене око важних непријатељских упоришта на прузи Приједор-Босански Нови-Волиња. Упориште на жељезничкој станици код Босанског Новог требало је да се заузме прије доласка оклопног воза. Ноћу измеду 5. и 6. јануара 1942. године јединице 1. батаљона 2. крајишког одреда заузеле су непријатељско упориште на жељезничкој станици Благај, на прузи Босански Нови-Приједор. У борби су погинула 3 и заробљено је 60 непријатељских војника, од тога 23 домобрана. Ухваћене су усташц Мирослав Филетин и Смајо Жмирић и стријељани, јер су починили низ злодјела над становништвом околних села. Заробљеним домобранима 7. чете 12. пјешадијског пука саопштен је циљ народно-ослободилачке борбе и пуштени су кући. Заробљена су 23 карабина, 1 пушкомитраљез, 2. резервне цијеви за пушкомитраљез и неколико хиљада пушчаних метака, 100 кг динамита-експлозива, сандук штапина, корде и друге војне опреме. Заплијењен је 1 радио-апарат, 18 шаторских крила, 1 бормашина, 1 апарат за заваривање (швајцапарат), 1 телефон, више порција, фишеклија, ранаца, опасача и друге војне опреме и живежних намирница. Партизани су запалили жељезничку станицу и зграде које је непријатељ био утврдио. Запаљена је творница гипса и уређаји жичане жељезнице. Тиме су пруга и пут Приједор-Босански Нови били прекинути за више мјесеци. Муслиманском становништву саопштени су циљеви народноослободилачког покрета и борбе за братство и јединство свих народа који живе у Босни и Херцеговини. Народноослободилачка војска стекла је опште симпатије код становништва овог мјеста. За разоружање посаде у оклопном возу издвојен је вод одабраних партизана из 1. чете 1. батаљона на челу са командантом батаљона Ивицом Марушићем Ратком. Партизани, пресвучени у униформу непријатељских војника, са својим командиром Ратком у улози и униформи домобранског часника, ушли су у оклопни воз и силом разоружали непријатељску посаду. За вожњу и управљање возом одређен је Јован Шиник, квалификовани стројовођа, уз асистенцију Хамдије Омановића, раније прометника на жељезници. Циљ је био освојити оклопни воз па помоћу њега и уз садејство осталих снага батаљона очистити непријатељска упоришта између Приједора и Босанског Новог. Ноћу између 5. и 6. јануара 1942. године група од 15 бораца на челу са командантом батаљона Ивицом Марушићем Ратком' , пресвучени у домобранске униформе, заузели су стражару број 10 у близини Драготиње и присилили чувара пруге да телефоном позове Сводну и Драготињу. Преко Анђе Кнежевић, секретара СКОЈ-а за срез босансконовски, командант Ивица Марушић Ратко одржавао је везу са Миланом Деспотом, домобранским официром у Приједору и чланом КПЈ. С Миланом се договорио да нападне оклопни воз у селу Драготињи, недалеко од Приједора (164,39). Пошто је добио податке о стању у овим станицама (јављено је да је све у реду), прекинута је телефонска веза са Сводном. Поново је названа Драготиња и Приједор, којима је јављено да су партизани напали Сводну и да је потребна хитна интервенција оклопног воза. Оклопни воз је кренуо из Пискавице и тек послије пуна 2 сата воз је из Приједора кренуо у правцу стражарне бр. 10. Жељезничко особље је са сваке станице обавјештавало партизане, не знајући да су то они, о кретању воза. Воз се кретао полако и опрезно зато што је била ноћ и због бојазни да није минирана пруга. Кад је стигао на жељезничку станицу Доња Драготиња, јављено му је да се у стражарни број 10 налази 10 домобрана који су побјегли из Сводне коју су напали партизани. Затражено је да се воз заустави код стражарне и да се у њега укрцају домобрани. Партизани су се распоредили уз пругу. Воз је наишао и на свјетлосни знак чувара пруге зауставио се код стражаре. Из воза је изишао домобрански натпоручник, један војник и машиновођа, којима је командант батаљона Ратко почео да објашњава тобожње бјежање испред партизана. Док се тај разговор водио, у воз су ушли Милан Крнета, Рајко Вукмир, Бранко Тубић Јелин, Перо Стојнић, Драган Качавенда, Миле Бијељац, Миле Мачак. Домобрански натпоручник посаду није могао предати без борбе, јер од 22 војника у оклопном возу (према изјави домобранског натпоручника на састанку са Ратком и Стевом Раушем) 18 су били усташе. Тада је командант батаљона Ратко скочио на папућу вагона, а Јован Шиник и Хамдија Омановић, који су имали задатак да управљају возом, скочили су локомотиви. У моменту одстрањивања од локомотиве стројовође 1 другог вознопратног особља, помоћник ложач (практикант) Тасим Буразоровић, који је био на дужности у локомотиви, видио је да се према његовим примјењује сила и изгледа да је препознао Шиника и Омановића, па је брзо затворио оклопна врата на локомотиви прије него што су успјели да уђу. Тако је ложаћ онемогућио улазак Шиника и Омановића у локомотиву и одмах покренуо воз назад у правцу Приједора, дајући му пуну могућу брзину. На земљи су остали командант оклопног воза потпоручник Хамдија Јетаковић, стројовођа, возовођа, војник пратилац из локомотиве. Мјесто предвиђених 15, у оклопни воз међу непријатељске војнике ушао је командант Ратко са својих 7 бораца. Непреузимањем управљања над локомотивом, цијели ток акције добио је обрнут смјер. Кад је нагло пошао воз, његова је посада схватила да дошљаци нису домобрани разбијене посаде из Сводне, него партизани. Настао је жестоки окршај између команданта Ратка и 7 његових бораца са 22 непријатељска војника у оклопном возу, који је јурио у правцу Приједора брзином колико је ложач Буразеровић могао да развије. Од стражаре бр. 10 до Приједора има једва неких 15 км. У времену док је воз јурећи прешао раздаљину од Доње Драготиње до Брезичана, обрачун с непријатељским војницима био је завршен. Око жељезнићке станице Брезичани непријатељски војници престали су давати отпор уз повике да се предају. На релацији између Брезичана и Приједора (око 7 км) партизани су избацили из воза свог погинулог друга Милана Крнетића. Између Драготиње и Брезичана искочио је из воза партизан Миле Бјељац који је добио задатак да покупи избачено оружје. Он је поред пруге нашао 6 карабина и 300 метака (11,71). Дакле, од разоружане посаде избацили су заробљене пушке и остало лако оружје. Тешки митраљези били су јако учвршћени па су извађени њихови затварачи и бачени из воза. Затим су партизани један за другим искакали из воза. Воз се приближавао Приједору, а командант Марушић се налазио на свом чудном командном мјесту. Пошто се увјерио да је заплијењено оружје избачено из воза, обратио се разоружаној посади и рекао им циљ народноослободилачке борбе. Пред улазом на жељезничку станицу у Приједор из воза је искочио командант Ратко (275,391). Партизани су у овој акцији имали поред погинулог борца Милана Крнетића, лакше рањеног команданта Ивицу Марушића Ратка и Бранка Тубића Јелина. Мртво тијело Милана Крнетића борци су однијели у село да не падне у руке непријатељу. Народ га је свечано сахранио. Партизани који су остали код стражаре број 10 заробили су 1 официра, 1 војника и 2 жељезничара који су изишли из оклопног воза. Тако је непријатељ имао 3 мртва и неколико рањених војника. Заробљен је 1 официр, 1 војник и 2 жељезничара. Заплијењено је 18 пушака. Партизани су минирали пругу на неколико мјеста и покидали телефонске везе између Драготиње и Сводне (11,74). Партизани, који су учествовали у акцији на оклопни воз, вратили су се у логор 1. батаљона на Карану. При повратку са задатка ове храбре борце народ је дочекао са одушевљењем и многобројним поклонима. О овој акцији убрзо се прочуло по народу и свим јединицама одреда. По предвиђеном плану акција са оклопним возом није успјела, јер није преузето управљање локомотивом. Овај подвиг козарских бораца у редовима непријатеља дјеловао је као шок деморализације и панике. У грађанству и међу непријатељским војницима препричавало се о том догађају као о нечем ненормалном, о надљудским бићима и појавама. »Ући у оклопни воз, у борби савладати војску, излетјети из воза у највећој брзини, то нису обични људи...«, говорило се у редовима непријатеља. Ево што се о томе догађају каже у извјештају котарске управе из Приједора, упућеном усташком редарству Бање Луке 8. I 1942. године: »Ноћу између 5. и 6. сијечња 1942. године око 1 сат напали су побуњеници на жељезничку пругу Доња Драготиња-Сводна. Посјекли су 45 брзогласних стубова. На три мјеста дигли су пругу. Натјерали су чувара пруге Рудолфа Блаху да заустави оклопни воз који је те ноћи обилазио пругу. Када је воз стао, из воза су изашли заповједник воза, натпоручник Јетановић Хамдија, влаковођа, стројовођа, завирач и један домобран. Побуњеници су рекли да су они домобрани, упали су у оклопни воз, позвали војску да се преда, јер да су они партизани и да је све у њиховим рукама. Овај метеж, искористио је ложаћ Тасим Буразоровић, затворио врата на локомотиви и покренуо воз назад у правцу Приједора, а возопратно особље са натпоручником Јатаковићем остало је у ропству. До Приједора у борби у влаку, убијена су два бандита, које су успјели избацити из воза. У нашем одбјеглом возу остала су два рањена и два здрава војника-ђомобрана, који ништа поближе не знају да кажу што се и како то догодило. Сутрадан, пронађено је 7 пушака поред пруге које потичу од наших војника. Пронађен је и један одметник мртав, код којег је једино пронађен текст заклетве...« (275,391). Акцијом на оклопни воз остао је неутврђен број погинулих непријатељских војника. У изјави ложач Буразоровић каже да је видио 7-8 мртвих и око 10 рањених, у што ни сам није сигуран, јер је и он био избезумљен. 6 јануара 1942. године једна непријатељска сатнија покушала је да продре на слободну територију села Бистрице. Борци 3. батаљона успјели су да одбију непријатеља. 7 јануара 1942. године 718. њемачка дивизија напустила је подручје Козаре и Бања Луку за операције на територији Б и Х. На подручју Козаре од окупаторских снага остао је само 923. Ландесшицен батаљон у Љубији и наоружани фолксдојчери у Тополи и Босанском Александровцу, укупно око 1000 њемачких војника. 9. јануара 1942. године у извјештају 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда (Козарског) каже се: »Сва цивилна власт предаје се НОО-има и наше патроле своју дужност у селу вршиће уз пристуство једног члана одбора« (275,301). У извјештају 1. батаљона се каже: »Сви поштени људи увјерени су да само политиком братства свих поштених Срба, Муслимана и Хрвата успјећемо у нашој борби« (275,301). Ноћу између 9. и 10. јануара 1942. године по наређењу штаба 3. батаљона 2. КНОП одреда патроле су запалиле зграде школа у селима Бакинци, Крнете, Машићи и Берек, јер је непријатељ намјеравао да их посједне и организује за одбрану. 11 јануара 1942. године 3. вод 1. ћете 1. батаљона 2.КНОП одреда напао је и заробио 7 непријатељских војника који су били стража код жељезничког моста у селу Брезичанима, на прузи Приједор-Босански Нови. Истог дана увече је 3. вод минирао мост код Брезичана, порушио пругу и прекинуо телефонске линије између Брезичана и Горње Драготиње, у дужини од 2,5 км. 12 јануара 1942. године борци 3. батаљона 2.КНОП одреда из села Дубрава (Колонија) дочекали су и протјерали око 200 непријатељских војника, који су, обучени као партизани, покушали да пљачкају и злостављају народ. Ноћу између 12. и 13. јануара 1942. године 1. вод, ојачан митраљеским одјељењем, 1. чете 1. батаљона 2. КНОП одреда напао је посаду на жељезничкој станици Горња Драготиња, на прузи Приједор-Босански Нови. Након краће борбе станица је заузета. Заробљено је 28 домобрана, заплијењено 26 карабина, 2 пушкомитраљеза, 4000 метака, 15 бомби, више ћебади, шаторских крила и остале опреме. Заробљени домобрани су упознати са циљевима НОБ-а и пуштени кућама. Станица је запаљена, скретнице уништене и саобраћај прекинут. 3. вод 1. чете 1. батаљон 2. КНОП одреда исте ноћи напао је жељезничку станицу Брезичани. Према Приједору је минирана пруга да не би дошло појачање. Кад је напад отпочео, установљено је да се оклопни воз налази у Брезичанима. Напад није успио. 13 јануара 1942. године из Приједора у Брезићане дошло је око 150 непријатељских војника. Ови непријатељски војници предузели су напад на села Јутрогошта, Драготиње, Марине и друга. Непријатељску војску дочекао је 3. вод X. чете 1. батаљона 2. КНОП одреда. Дијелови снага 1. батаљона одбили су непријатељски напад. Непријатељска војска у селу Брезичанима је убила 1 жену, ранила 1 дијете и одвела 20 сељака као таоце. 13. јануара 1942. године за вријеме акције на Брезичане и Горњу Драготињу 2. вод 1. чете 1. батаљона 2. крајишког одреда посјекао је и порушио све телефонске линије у дужини од 4 км и пругу минирао на три мјеста. Тог дана ликвидирана је посада на мосту преко Стрижне, а мост порушен. (275,393) 3. чета ојачана првим водом 1. чете 1. батаљона 2. КНОП одреда блокирала је непријатељску посаду у руднику угља Љешљани. 13. јануара 1942. године око 30 бораца из 3 ћете 3 батаљона 2. КНОП одреда прешло је цесту Бања Лука-Босанска Градишка и напало школу у селу Кукуљама поред. ријеке Врбаса. Школу у Кукуљама бранило је 40 усташа и оружника. Партизани су опколили школу и позвали их на предају. Усташе су одговориле јаком пушчаном и митраљеском ватром. Борци Владо Пекић и Ђорђе Драгојевић привукли су се до прозора школе и убацили 3 бомбе. Посада је и даље давала жестоки отпор. Без великих жртава није се могла жаузети школа. Партизани су се повукли. У школи је погинуло 13 усташа и оружника. Партизани су имали 1 рањеног борца (11, 74). 13. јануара 1942. године усташка котарска управа из Приједора пише министру унутрашњих послова тзв. Независне Хрватске Државе Андрији Артуковићу следеће: »У вези са честим нападима на жељезничку пругу, на оклопне возове, заробљавање наших стражара, односно на лак начин долажење до оружја и прићињавање великих штета, колико на самим пругама, толико и на брзојавним стубовима и другим имецима, те у вези вршења неке управе и судске власти по четницима комунистима на заузетим подручјима, ради самог нашег престижа и ради спречавања да четници-комунисти сваким даном јачају и успијевају своје подухвате проширити у веће размјере и прикупити цијело православно незадовољно пучанство, молимо господина министра да са своје стране поради да ће чим прије предузети противмјере које би отприлике биле овакве: 1. да се почне са темељитим пресељавањем свег живља које помаже побуњенике. 2. да се за сваког убијеног војника стријељају лица из логора и затвора. 3. да се за сваку злобну почињену штету на државној жељезници, дадне одмах стријељати један одређен број лица из логора и затвора. 4. да се одреде заштитне мјере за наше страже на мостовима. 5. да се сваки наш војник стави пред пријеки војни суд ако се без крајње нужде дадне заробити, као што је то до сада почело на велико, чиме срамоте наше име и стару прадједовску славу. 6. да се на мјесту пресељеног пучанства досели наше повјерљиво становништво. 7. да се сви пресељени искористе за јавне радове до конца рата и до конца изградње НДХ« (275, 392). Ноћу између 13. и 14. јануара 1942. године 3. чета 1. батаљона 2. КНОП одреда извршила је препад на непријатељске посаде жељезничке станице Равнице и моста на рјечици Стрижни. У борби је рањен борац Драган Јелисавац, а усташе су имале 3 рањена. 14. јануара 1942. године, око 15 часова, око 100 непријатељских војника из Приједора напало штинску зграду у селу Паланћишту, у близини Приједора. Заробљен је један оружнички поднаредник. Заплијењен је 1 карабин, 1 аустријска пушка, 1 пиштољ, 2 бомбе, 1100 метака, 1 писаћа машина и 1 шапирограф. Зграда општине је запаљена. 14. јануара 1942. године, око 15 часова, око 100 непирјатељских војника из Приједора напало је село Орловце и отјерало 112 оваца, 2 краве, 2 коња и 1 свињу. Прва чета 2. батаљона 2. крајишког одреда напала је непријатеља и присилила га на повлачење ка Приједору. У борби су заробљени 4 непријатељска војника. Заплијењена су 4 карабина и 250 метака (11, 75) Средином јануара 1942. године почео је са радом војно-политички курс на Медњаку у Козари, који је организовала 1. чета 2. батаљона. Први командир тог курса на Медњаку био је Благоје Ковачевић, а политички комесар Душан Гламочанин Пеле. У другој групи комесар курса је био Станко Мисирача, а политички комесар Слободан Стојнић Бодо. Курс је завршило 238 омладинаца (404,437). На курсу су били омладинци рођени од 1920. до 1925. године. 15. јануара 1942. године око 800 усташа из Јасеновца, предвођени Лубурићем, командантом злогласног логора, пребацили су се преко Саве у село Градину. Истовремено је из Босанске Дубице пошло око 400 непријатељских војника уз подршку јаке артиљеријске и минобацачке ватре из Јасеновца и Босанске Дубице. Ове непријатељске снаге јачине око 1200 усташа и домобрана напале су положаје 2. чете 2. батаљона 2. КНОП одреда. I поред жестоке борбе која се водила, 2. чета се морала повући пред знатно бројнијим и боље наоружанијим усташама који су упали у село Градину, Цуклинац и Драксенић. Усташе су извршиле један од најсвирепијих злочина у Драксенићу кољући и убијајући 360 људи, жена и дјеце. Међу дјевојкама које су усташе силовале била је и једна 15-годишња дјевојћица. Село је потпуно спаљено и опљачкано. 2. батаљон (без 1. чете) 2. крајишког одреда предузео је напад на усташке снаге. У току једночасовне борбе убијено је око 30 усташа и присилили су непријатеља на одступање. У овој борби погинуо је 1 и рањена 2 борца 2. батаљона 2. крајишког одреда. О датуму и броју жртава у Драксенићу у литератури постоје различити подаци. У књизи »Козара у НОБ-у« на 116. страни пише: »У ноћи између 13. и 14. јануара 1942. године око 800 усташа из Јасеновца, предвођени командантом логора Лубурићем, пребацили су се преко Саве у село Градину. Према селу Драксенићу тога су дана биле свега двије десетине дубичке и моштаничке партизанске чете. Усташка колона из Јасеновца успјела је, уз властите губитке, да потисне десетину моштаничке чете и да продре у село Драксенић. Тад су усташе у цркви села Драксенић извршиле масакр над 160 особа, међу којима 8 дјеце. Сем овог, у кући Раде Грбавца усташе су заклале 21 особу, у кући Николе Грбавца 18, а у трговини Марјана Торомана 8 лица. Силована је 15-годишња дјевојчица из села Градине, затим заклана и кућа запаљена. Биланс злочина подивљалих усташа тога дана у селу Драксенић је 208 покланих и избодених. Читаво село је спаљено« (275, 116). У истој књизи »Козара у НОБ-у« на 271. страни пише: 14. јануара 1942. године Лубурић је са групом усташа из Јасеновца у селу Драксенићу, крај Босанске Дубице, извршио један од најсвирепијих злочина под Козаром. Том приликом убијено је 208 становника села. Највећи број (160) убијен је у сеоској православној цркви међу којима и 47 дјеце. Име Вјекослава-Макса Лубурића везано је за најтеже масовне злочине на Козари, у Славонији, Банији, Кордуну, у Сарајеву, а посебно у Јасеновцу и Старој Градишци« (275,271). На споменику у селу Драксенићу пише: »15. јануара 1942. године усташе су дотјерале у цркву 360 Ијуди, жена и дјеце. Након разних звјерских мучења, на гомили су остали лешеви обливени крвљу...« Једна жена која је остала у хрпи лешева драксенићке цркве, напола жива, избезумљено прича: »Усташе су нам рекле: Идите у цркву. Тамо ће вам наш командант Лубурић држати говор. Ми смо пошли у цркву да чујемо шта ће командант говорити. Нисмо дуго чекали. Кад је командант ушао у цркву, почео је све редом клати ножевима и сјекирама. Послије свега тога клања извршеног ножевима и сјекирама, усташе су на хрпи лешева, на црквеном олтару силовали дјевојке па су их послије тога готово луде искасапили« (404, 388). Анка Павковић и Мара Благојевић, тешко израњаване, нашле су се под лешевима покланих, обливене својом и крвљу својих комшија, који су овдје, у православној цркви, на најзвјерскији начин побијени (404, 390). Илије Пушибрка сина, стара годину дана, натакли су живог на бајонет. Отели су га из крила мајке и наболи. Милка и Коса Петровић биле су врло лијепе. Свашта су од њих радили. Пресјекли им прса а затим турали руке кроз њих (404, 391). Дакле, извршен је страховити покољ српског живља у драксенићкој цркви код Дубице. По методама мућења и масакрирања незаштићеног становништва, до козарске јунске офанзиве драксенички је покољ био случај без преседана. Позивају народ у цркву да га покатоличе. Сељаци се не одазивају. По селу се крећу десетине усташа и пале куће. Из Дубице стиже нека десетина усташа и почиње убијати. Бјеже гола и боса дјеца по снијегу. Усташе силом одводе народ у цркву. Мара Балагојевић је прва на клању. Пала је од првог убода ножем у плећку. Покриле су је друге жртве; лежала је рањена и гушила се. На столу лежи Савка Драчина, жена Николе Драчине кога су усташе већ заклале заједно с њом. У олтару издвојене дјевојке су мучене посебним методама. Мајке леже расјечене, а на прсима им дојенчад избодена бајонетама. Мату Врнић наслонили на плот поред цркве. Обје дојке јој прорезали, кроз њих провукли ручице њеног дјетета и уз њу га везали жи-цом. Деса Лончар налази се мало даље од ње, гледа свог дјечачића набијена на колац. Усташе славе, а умире невини народ у мукама...Кад су све поклали, усташе, у знаку славља, звоне црквеним звонима, обавјештавају да је завршено славље. Бацивши неколико бомби на гомилу љешева удаљују се из цркве. Кољаће ће стићи заслужена казна. Усташе су село Доњу Градину потпуно очистили од становништва. На Сави су начинили рх?остобран између Јасеновца и Доње Градине и учинили је саставним дијелом концентрационог логора Јасеновац. Усташе су Градину добро утврдиле и браниле. Од почетка јануара 1942. године па до априла 1945. године Градина је постала највеће мучилиште и убијалиште народа на тлу Југославије. Ту су усташе убиле и сахраниле преко 360.000 жртава. 15. јануара 1942. године непријатељске снаге, јачине око 150 војника, напале су јединице 3. батаљона 2. крајишког одреда које су се налазиле на положајима у селу Романовцима. Непријатељски напад је одбијен. Заробљен је један оружник са комплетном ратном спремом. »У духу директиве Врховног команданта од јануара 1942. године по директиви Оперативног штаба НОВ и DV за Босанску крајину, 8. фебруара 1942. године 2. крајишки НОП одред формирао је Козарску пролетерску чету у селу Бистрици (подручје Омарске) од изабраних и провјерених бораца из свих јединица одреда. Бројно стање чете је износило 118 добро наоружаних бораца. Командир чете Симо Ивановић, а политички комесар Есад Миџић. I остали одреди, 1. и 3, формирали су пролетерске чете од којих је касније формиран 1. пролетерски крајишки батаљон. До доласка у састав 1. пролетерског батаљона, тј. до 25. марта 1942. године, ћета је дејствовала самостално. Тад је чета кренула у централну Босну у састав 1. пролетерског крајишког батаљона којим је командовао Здравко Целар (170,651 и 283,20). 16. јануара 1942. године борци 1. батаљона 2. КНОП одреда, који су држали блокаду око рудника Љешљана, заузели су положај на југозападним падинама Коштарице, напали су непријатељску колону, јачине једне сатније домобрана и 30 усташа, између Добрљина и Љешљана, у долини потока који се улијева у Стрижну, од кућа Павликовића до Ландупа на дужини 500 м, која је имала задатак да дотури храну посади у Љешљанима. Убијено је 20, рањено 15 непријатељских војника, заробљено 25 домобрана и 2 усташа. Заплијењено је 60 карабина, 1 тешки митраљез, 4 пушкомитраљеза, 3000 метака и 28 ручних бомби. Заплијењене су веће количине живежних намирница, које је непријатељска колона носила из Добрљина у Љешљане. Први батаљон 2. КНОП одреда имао је 2 погинула и 3 рањена борца (11,75). Истог дана је под заштитом бораца 1. батаљона 2. КНОП одреда евакуисано становништво из села Пољавница и Равнице дубље у слободну територију. Село Пољавница и село Равница налазе се поред жељезничке пруге Босански Нови-Добрљин, па су изложена усташкој паљби и насиљу. Средином јануара 1942. године у 3. батаљону формирана је 4. чета (Марићка). Прву команду 4. (Марићке) чете сачињавали су: Љубан Црнобрња, командир; Есад Миџић, политички комесар; Цвијо Благојевић, замјеник командира, и Ибро Кахрић, замјеник политичког комесара (404,355). Ноћу између 16. и 17. јануара 1942. године 2 вода 1. чете 1. батаљона, ојачана одјељењем митраљеза, минирала је пругу између Приједора и Брезичана и напала жељезничку станицу Брезићани, која је била добро утврђена и брањена са око 100 војника. Непријатељ је организовао своју ватру тако да су сви прилази били добро тућени. Станица није заузета. Прва чета имала је 2 мртва. 1 теже и 2 лакше рањена борца. Изгубили су 3 карабина. Непријатељски губици нису познати. Ноћу између 16. и 17. јануара 1942. године 1. чета 3. батаљона 2. крајишког одреда напала је жељезничку станицу Хаџирнехтић на прузи Приједор-Бања Лука и оближњу станицу Илић, Петров Гај. Кад је отпочела борба посади је упућена помоћ. Оклопни воз из Приједора наишао је на порушену жељезничку пругу, искочио из шина и сурвао се у јарак. Борба је трајала 2,5 сата док нису заузета оба упоришта. Заробљено је 29 војника и подофицира, заплијењено 27 карабина, 2 пушкомитраљеза, 1200 метака и 25 ручних бомби. Запалили су жељезничку станицу и стражаре. Заробљени војници упознати су са циљевима НОБ-а и пуштени кући. У борби је погинуо борац партизан Момчило Павић. Борци 1. чете 3. батаљона отишли су за село Радосавску да заштите становништво од усташа. 17. јануара 1942. године заробљено је 19 домобрана на жељезничкој станици Петров Гај и порушили пругу (275,389). 17. јануара 1942. године патрола 2. чете 3. батаљона 2. КНОП одреда сукобила се са дијеловима домобранске посаде из Врбашке. Убијен је 1 и неколико рањено непријатељских војника. Једна патрола 2. ћете 3. батаљона убила је непријатељског стражара на мосту ријеке Јабланице (Врба-шка). Ноћу између 17. и 18. јануара 1942. године 1. чета 1. батаљона 2. КНОП одреда запалила је жељезнићку станицу у Доњој Драготињи и покидала телефонске линије у дужини од 2 км. Посада је побјегла прије напада партизана (275,393). Ноћу између 17. и 18. јануара 1942 године 3. чета 1. батаљона напала је стражару број 15 на прузи Босански Нови -Равнице. Непријатељ је побјегао из стражаре чим је почео напад. Ћета је запалила стражару и покидала телефонске линије у дужини од око 4 км. 18 јануара 1942. године у 1. батаљону формирана је 4. чета у Зуљевици. Команду чете сачињавали су: Хамдија Омановић, командир; Реља Лукић, политички комесар; Гојко Кукавица, замјеник командира и Милован Калинић, замјеник политичког комесара чете (404,353). 18 јануара 1942. гудине 1. чцта 2. баиаљона измеду Приједора и Козарца заузела је чуварну и заробила 6 војника са оружием и опремом (275,393). 18 јануара 3. чета 3. батаљона ухватила је и стријељала усташког шпијуна Иву Терека. Ноћу измеду 18. и 19. јануара 1. чета 2. батаљона 2. КНОП одреда напала је жељезничку станицу Козарац на прузи Приједор-Бања Лука. Посада од 30 домобрана одмах се предала. Заплијењена су 22 карабина, 3 пушкомитраљеза, 1 аустријска пушка и доста остале опреме. Жељезнићка станица је запаљена. Војници су упознати са циљевима НОБ-а и пуштени кућама (275,393). 19. јануара 1942. године борци 2. чете 1 батаљона 2. крајишког одреда извршили су напад на 2 стражарска мјеста код Босанске Костајнице. У борби су убијена 2 усташа, двојица су заробљена, а неколико их је рањено. Остали су побјегли у Костајницу. Миниран је водовод Бубњарица. Заплијењена су 3 карабина, 800 метака и нешто опреме. Вод партизана наставио је гоњење усташа и успио да их протјера из дијела града. У периферијском дијелу Босанске Костајнице, гдје су насељени Муслимани, одржан је народни збор на ком је окупљеним Муслиманима говорено о циљевима народноослободилачке борбе. У овој борби погину је пушкомитраљезац Илија Мишковић и рањени су Стојан Бајалица и Петар Штековић. 19 јануара 1942. године борци 1. батаљона 2. крајишког одреда одбили су напад усташа и домобрана који су из Добрљина покушали да продру на слободну територију. Заробљена су 2 усташа и 3 домобрана. Усташе су стријељане, а домобрани пуштени. Заплијењено је 5 карабина и нешто муниције. Патрола 1. чете 2. батаљона 2. крајишког одреда заробила је усташу Дервиша Кадуновића, који је у љето 1941. године учествовао у покољима мирног становништва. Стријељан је усташа Дервиш Кадуновић. Стријељан је и Мирко Жежељ из села Саничана, због шпијунаже у корист усташа. 19. јануара 1942. године заробљено је 18 домобрана. На више мјеста порушени су мостови на жељезнићкој прузи и цестама, а цесте прекопане. 19 јануара 1942. године формирана је Жуљеваћка чета 1. батаљона 2. КНОП одреда. Чета је имала око 150 бораца. Командир једне чете био је Хамдија Омановић. За вријеме козарске офанзиве из овечете погинуло је 29 рудара. 19 јануара 1942. године у рејону Добрљина патрола 1. батаљона 2. КНОП одреда пронашлаје рањеног усташког порућника Шпиру Данчића и једног домобрана који су овдје остали послије борбе претходног дана. Усташки поручник је стријељан због насиља и пљачке над становништвом. Рањени домобран пренесен је у оближњу кућу, гдје му је указана помоћ, а потом је пуштен кући. На усташком порућнику пронаден је пиштољ, а на бојишту је пронађен један исправан митраљез (»шварцлозе«). Патрола 1. чете 2. батаљона 2. КНОП одреда заробила је 2 оружника са ратном спремом у близини Козарца. Непријатељска војска извршила је напад на село Чуклинац. Борци 2. батаљона 2. КНОП одреда одбили су напад и спријечили непријатеља да пљачка и убија. Убијен је 1 усташа, а више их је рањено. Заплијењен је 1 карабин. Усташе су напале у правцу села Градине, али су их дочекали борци 2. и 3. чете 2. батаљона и вратили ка Босанској Дубици. Борци 3. батаљона 2. КНОП одреда запалили су зграду школе у селу Маховљанима (код Лакташа), коју је непријатељ намјеравао да претвори у упориште. Заробјена су 3 »културбундовца« под оружјем. Заплијењен је вагон кукуруза и 100 литара петролеја одбјеглог бега Ибрахимбеговића из села Елезагића. Борци 3. батаљона прекопали су цесту и покидали телефонске везе између Бањалуке и Босанске Градишке и заробили 3. »културбундовца« из села Нове Тополе. 21 јануара 1942. године борци 1. чете 2. батаљона 2. КНОП одреда порушили су жељезничку пругу 50м и покидали телефонске везе између Приједора и Козарца. 21 јануара 1942. године борци 1. чете 3. батаљона 2. крајишког одреда поставили су засједу у селу Јеличка. На засједу је наишла непријатељска колона од 70 војника. У овој жестокој борби убијено је 5, теже рањено 5, заробљено 55 непријатељских војника и један официр. Заробљен је 1 оружник и стријељан. Заплијењена су 3 пушкомитраљеза, 57 карабина, десетак сандука муниције и много друге опреме. Заробљеним војницима су саопштени циљеви народноослободилачке борбе и пуштени су кућама. У овој жестокој борби у јуришу је јуначки погинуо Цвијо Благојевић. Цвијо је био храбар и омиљен командир вода. Истицао се својим јунаштвом у свим борбама, па је и овај успјех највећим дијелом његова заслуга. Поред Цвије, у овој борби су се истакли Васо Ђоковић, нишанџија митраљеза, и Светозар Желић, пушкомитраљезац. 3. чета 3. батаљона 2. КНОП одреда дочекала је непријатељску колону код села Романовци и непријатеља присилила на повлачење. 22. јануара 1942. године непријатељске снаге напустиле су Љешљане и повукле се за Добрљин. Борци 1. батаљона ушли су у Љешљане и заплијенили 3000 кг експлозива који је био сакривен у једном окну рудника. Заплијењене су извјесне количине намирница. Борци 1. чете 1. батаљона 2. крајишког одреда, уз учешће резервних ћета, порушили су пругу између Доње Драготиње и Брезичана. Скинуте су шине и прагови, скретнице разбијене и све бачено у ријеку Сану. Саобраћај је био прекинут пуних 15 дана. Борци 3. батаљона 2. КНОП одреда одбили су непријатеља да продру у село Машиће и село Вилусе. Једна патрола 3. батаљона ухватила је усташу Јозу Барића и шпијунку Антонију Никифор. Обоје су стријељани. Борци 2. батаљона 2. КНОП одреда напали су непријатељске снаге у селу Градини. Убијена су 4 усташа. Истовремено је извршена евакуација дубичке равни. 23. јануара 1942. године борци 2. и 3. чете 2. КНОП одреда водили су тешке борбе са 3 усташке сатније у дубичкој равни. У борбама су се истакли борци 2. батаљона: Перо Ручнов, Мирко Сиљак, Лазо Вукић, Мирко Димић, Раде Буразер, Мирко Милиновић, Перо Кос, Васо Милошевић, Милош Бабић, Љубан Вујановић и Милан Вукић.

Патрола 1. чете 2. батаљона 2. КНОП одреда заробила је близу Козарца,усташе кољаче Хасана Диздаревића и Адема Бешића. Због почињених злодјела усташе су стријељане. Борци 3. батаљона 2. КНОП одреда одбили су напад непријатеља на село Елезагиће и заплијенили вагон кукуруза бега Алибега Градашчевића из Машића, који је раније побјегао у Бању Луку. Борци 1. батаљона 2. КНОП одреда рушили су пругу између села Равнице и Босанског Новог. 24. јануара 1942. године борци 1. батаљона минирали су пругу и дигли у ваздух воз са усташама који су ишли из Добрљина. Патрола 2. чете 3. батаљона водила је борбу са непријатељем у селу Врбашкој. Ноћу измеду 24. и 25. јануара 1942. године 1. чета 2. батаљона 2. краишког одреда извршила је напад на Козарац. Сви су борци добили бијеле мантиле како би били мање уочљивији на снијегу. Мантиле су израдиле омладинке од чаршафа. Напад је почео око 23 часа. Послије првих плотуна непријатељска посада се повукла у оружничку касарну; то је била утврђена зграда на два спрата. Припремљени бомбаши неколико пута су покушавали, али нису успјели да убаце бомбе и експлозив у зграду. Борба је трајала цијелу ноћ. Заузет је већи дио Козарца, али није пала оружничка касарна. Пред свануће чета се повукла из Козарца. Уништена је архива у пошти, општини, суду, испостави и старој жандармеријској касарни. Погинуо је Којо Медић, замјеник командира, један од најхрабријих и најомиљенијих бораца са Козаре. Тешко су рањени Милош Вујчић и Илија Шурлан, а лакше Перо Јовичић и Младен Гранић. За вријеме борбе муслиманско становништво из Козарца се пријатељски понијело према партизанима.

О зближавању Срба, Хрвата и Муслимана и њиховој спремности да заједно иду у борбу против фашизма забринуто се говори у извјештају »Крилног оружничког заповједништва у Бањој Луци« великом жупану жупе »Плива и Рама« у Јајцу, од 25. јануара 1942. године, гдје се каже: »Код становништва муслиманске вјероисповијести, примјећује се код једног дијела ненаклоњеност и неоданост напрам 'Независне Државе Хрватске', а нарочито код сељака код којих се опажа већа наклоњеност и симпатије према побуњеницима... Побуњеницима придружују се комунизму наклоњена лица по вјероисповијести и то: грко-источњаци 100%, муслимани са 25%, а римокатолици 2-3% (275,258). Овај извјештај писали су усташки заповједници и они су приказивали стање нетачно, онако како је њима одговарало. Али се из овога види да су озбиљно схватили да се за њих развија опасан, масован и снажан народноослободилачки покрет. Због ширења устанка на све народе и народности, њемачки окупатори чине све да га угуше, да организују сарадњу усташа и четника с циљем да изазову братоубилачки рат, разбију НОП и осигурају окупатору замке (275,258).

25. јануара 1942. године 4. чета 3. батаљона 2. КНОП одреда протјерала је оружнике из касарне у селу Марићкој. Заплијењен је 1 карабин, 1 аустријска пушка, 1 ловачка пушка, 1 пиштољ и око 1500 метака. Запаљена је касарна и порушен мост, дуг око 25 м, на ријеци Гомјеници, на цести Омарска-Марићка, и мост дуг око 20 м на цести Марићка-Градина. Непријатељска артиљерија из Приједора тукла је село Божиће, авијација бомбардовала село Бистрицу. Није било жртава. 26. јануара 1942. године патрола 2. чете 1. батаљона 2. крајишког одреда стигла је до изнад Босанске Костајнице. Ту је наишла на непријатељске војнике који су копали ровове изнад Костајнице, отворила је ватру и убила 2 усташа, а 3 ранила. 27 јануара 1942, године 1. и 2. вод 1. чете 1. батаљона 2. КНОП одреда минирањем су дигли у ваздух четири моста на жељезничкој прузи између Брезичана и Сводне. Борци 1. батаљона 2.КНОП одреда прекинули су телефонске везе између Волиње, Добрљина и Равнице. 28 јануара 1942. године борци 1. чете 1. батаљона 2. КНОП одреда минама су у ваздух дигли воз код села Брезичана. У возу су се налазили радници који су пошли да оправљају пругу. Водила се борба са непријатељем који је осигуравао радове на прузи. Убијено је неколико домобрана и један њемачки војник, заробљено 13 домобрана, 1 њемачки војник и 2 жандара. Заплијењено је 10 карабина и нешто муниције. Непријатељ је из авиона бомбардовао партизанске положаје. 29 јануара 1942. године штаб 2. КНОП одреда пише: »Наглашавамо да је сарадња на нашем терену са Муслиманиррра и Хрватима и другим народностима задовољавајућа што се манифестовало на теренима насељеним хрватским и муслиманским свијетом (Орахова, Козарац, Благај, Босанска Костајница, Бистрица) (275,302). 30. јануара 1942. године борци 1. батаљона 2. крајишког одреда минирали су Жутински мост на прузи између Босанског Новог и Благаја. Ноћу између 30. и 31. јануара 1942. године 3. чета 1. батаљона 2. КНОП одреда напала је стражу на мосту на ријеци Стригови. Послије оштре борбе чета је ликвидирала стражу на мосту, минирала мост и порушила пругу на три мјеста. Убијена су 3 и заробљена 3 усташа. Један рањен усташа скочио је у Уну и утопио се. Заплијењено је 7 карабина и остале ратне опреме. Кад се враћала из акције, 3. чета је запалила стражару између Равнице и Добрљина. Један вод 1. чете 1, батаљона 2. КНОП одреда минама је порушио више мостова и скретница на прузи између Сводне и Босанског Новог. 31. јануара 1942. године 1. чета 3. батаљона 2. КНОП одреда минирала је мост преко ријеке Вријеске на прузи између Козарца и Хаџимехтића, као и мост на прузи између Козарца и Омарске. Борци 2. и 3. чете 3. батаљона 2. КНОП одреда извршили су напад на непријатељска упоришта у селу Маховљанима. Напад није успио.

До оснивања општинских народноослободилачких одбора долази почетком 1942. године. То је почетак друге фазе развоја народне власти. Изабран је Општински народноослободилачки одбор Паланчиште, Општински НОО Омарска, Општински НОО санске општине у селу Маринима, Општински НОО Горњи Подграци, ОНОО у Бистрици, ОНОО у Ораховој, ОНОО у Сводни, ОНОО у Куљанима, ОНОО Костајница, ОНОО Жуљевица, ОНОО Међувође, ОНОО Двориште и др. Први батаљон 2. КНОП одреда 31. јануара 1942. године издао је упутство о задацима НОУ на подручју дјеловања батаљона у ком се, између осталог, каже: »Са ослобађањем наших села показала се потреба за организацијом цивилне власти. У прво вријеме устанка сву власт у селу вршили су штабови чета и народноослободилачки одбори у селу. За све су се обраћали командирима и политичким комесарима. Борба коју воде партизани јесте борба за народну власт. Штабови партизанских чета у сваком селу сазивају конференције на којима сељаци бирају нарпдноослободилачки одбор или - како их зовемо - сеоски одбор, који преузима сву власт у селу. Народноослободилачки одбор бирају сви, мушко и женско које је навршило 18 година, и сви могу бити изабрани. Народноослободилачки одбори биће онакви какве их село изабере. Народноослободилачки одбор је једина власт у селу који је дужан да води бригу о свим стварима у селу. Уколико народноослободилачки одбори искористе власт у своју личну корист, одговараће пред народним судом, који је неумољив према свим онима који хоће нашу борбу да искористе у своју корист и да теку и богате се на рачун крви наших најбољих бораца - партизана. Партизани који долазе у село морали су се јавити при доласку и одласку народноослободилачком одбору. Народноослободилачки одбори су дужни контролисати што раде партизани и партизанске патроле у селу. Партизанске чете и партизани су народна војска и синови свога народа. Тако народноослободилачки одбор као народна власт треба да контролише рад партизана. Ово може послужити Ијудима на селу да виде да смо ми права народна војска која тражи контролу народа« (11,170). ОК КПЈ за Козару издао је проглас Србима, Хрватима и Муслиманима поводом усташких злочина. У прогласу ОК КПЈ за Приједор, Босански Нови, Босанску Дубицу и Босанску Градишку каже се сљедеће: »Браћо Муслимани и Хрвати! Дигните се и проширите очеличено братство Срба, Муслимана и Хрвата. Не дозволите да усташе ни на једном мјесту окаљају поштено муслиманско и хрватско име. Прилазите НОВ и уништавајте и убијајте усташке злотворе« (275,258).

У градовима дјелују активи СКОЈ-а. Одржана је припремна конференција омладине за формирање скојевских актива у селу Божићи, Горњем Јеловцу, Паланчишту, Горњим и Доњим Орловцима, Горњој и Доњој Гаревици, Чиркином Пољу и Балтиној Јаруги. Оснивају се организације Народноослободилачког савеза омладине Босне и Херцеговине. Основу цјелокупног система безбједности слободне територије Козаре чинило је њено становништво (275,409). Становништво је организовано и самоиницијативно извјештавало о непријатељу. Откривали су његове шпијуне, агенте и диверзанте, њихово убацивање на слободну територију, предавали их органима народноослободилачке власти, судовима. партизанским и сеоским стражама. Свијест о самозаштити била је присутна код народа. Комунисти су им преносили своја искуства из илегалног рада (275,409). Постојала је висока свијест и самозаштитно понашање народа Козаре. Они су штитили слободну територију и установе НОП-а на њој, чували највеће партизанске тајне. Народ је био спреман да се жртвује ради заштите својих бораца, рањених другова, болница, складишта, збјегова и јединица НОВЈ (275,409). Дајући оцјену улоге и доприноса народа Козаре и на плану безбједности и самозаштите, Жарко Згоњанин пише: »Без претјеривања се може рећи да је наш крај у љето 1941. и почетком 1942. године личио на војни логор. Партија је покренула читав народ у борбу. Непријатељу никада риије успјело да нас изненади...« Јоцо Марија Новић пише: »Са чобанима смо имали уговорене знаке како да нас обавјештавају у случају наиласка непријатеља. Они би, кад се могло, чували стоку око шуме у којој смо се налазили, а ако наиђе непријатељ, запјевали би одређену пјесму...« Становништво је било активно и у контроли одласка у упоришта окупатора и квислинга, »Ако се некога пуштало, онда су била одређена лица за која се знало да неће издати и да ће нам помоћи са својим обавјештењима кад се врате«, пише Јоцо Маријановић (275,409). Хамдија Омановић пише: »Веза наше организације са ослобођеном територијом одвијала се преко курира... Курирску дужност обављали су: жене, старци, домишљати и храбри...« (275,409). Стево Ковачевић пише: »Становништво Козаре и Босанске крајине непрекидно је обавјештавало своје јединице о непријатељу. Посебна радост била је то јединство народа у борби против окупатора, које је војску напајало огромном снагом...« (275,409). На Козари је рад са народом садржавао и развијање свијести о самозаштити. Указивано је на знаћај будности и на посљедице небудности, јер су се те посљедице односиле на губитак драгоцјених живота политичких и војничких кадрова (275,410). Политички комесари имали су важну улогу у функцији безбједности Козаре. Њихова је дужност да се »боре за чистоћу партизанских редова, да осјећају политичко лице сваког човјека и расположење људства«, каже се у једној партијској директиви за Козару (275,410). Штаб одреда и штабови батаљона поклањали су велику пажњу обуци бораца и старјешина. У резервним четама на подручју Козаре стицана су прва, основна знања. У јануару 1942. године Штаб одреда формирао је посебне омладинске чете гдје су се омладинци припремали за борце. Курсеви су трајали 2,5 мјесеци. Обука је извођена по одређеним програмима, који су обухватали основе војничке и политичке наставе. На курсу је било око 100 омладинаца од 17. до 21. године. Курс за обуку у гађању је располагао са 10 пушака и 1 пушкомитраљезом. Војностручна обука обухватала је обуку у руковању оружјем (пушком, пушкомитраљезом и бомбом) и основне радње из тактичке обуке. Политичко-просвјетни рад са омладинцима организовао је и спроводио политички комесар курса. На курсевима је описмењен велики број омладинаца. Око 80% омладинаца били су чланови СКОЈ-а. То је била заиста дивна омладина. Послије обуке омладинци су распоређивани у борбене јединице. Неки су одређивани и за омладинске руководиоце за рад на терену са омладином. Крајем јануара и почетком фебруара 1942. године отворене су четне амбуланте: на терену 2. батаљона двије, на терену 3. батаљона три и на терену 1. батаљона отворена је једна батаљонска болница. Њега и исхрана рањеника била је на завидној висини (275,461). По наређењу штаба 2. батаљона 2. КНОП одреда, другарица Марија Каус организује рад мање болнице у селу Божићима, заселак Радаковићи. У болници су радиле другарице: Мира Каус, Милева Кусоњић, Душанка и Невенка Радоњић. Ова болница је ту дјеловала до јуна 1942. године, када је због офанзиве на Козари евакуисана на Поглеђево, односно на Витловску. Иако је у току јануара 1942. године снијег отежавао дејство, ипак козарски партизани су извели 63 мање и веће акције на непријатеља. Само у јануару 1942. године одред је извео 21 акцију на жељезничкој прузи од Волиње преко Босанског Новог и Приједора до Пискавице. Разорено је десетине километара жељезничке пруге и телефонских линија, порушено 15 мостова. Даноноћно рушење жељезничке пруге и непрекидна активност јединица 2. крајишког одреда тешко су погађале окупатора и његове сараднике. Путнићки саобраћај био је обустављен; само у јануару 25 дана није радио. Окупатор је у току јануара 1942. године успио да извуче из рудника Љубије само један транспорт од 36 вагона жељезне руде. Јединице 2. КНОП одреда у току јануара 1942. године убиле су 117, раниле 53 и заробили 254 непријатељска војника. Заплијењено је 285 карабина, 8 аутоматских пушака, 15 пушкомитраљеза, 1 митраљез, 3 пиштоља, 10.800 метака, 62 ручне бомбе I много друге војнићке опреме, као и велике количине живежних намирница. У овим борбама 2. КНОП одред имао је 8 мртвих и 20 рањених бораца (11,82). Крајем јануам 1942. године у 1. батаљону формирана је 5. чета у Радомировцу. Команду чете сачињавали су: Стево Рауш, командир; Лазо Лазић, политички комесар; Душан Егић, замјеник командира и Милан Обрадовић, замјеник политичког комесара чете (404,353). Тако је крајем ја-науара 1942. године у саставу 1. батаљона било пет партизанских чета: 1. чета у Јутрогоштој, 2. ћета на Баљу, 3. чета у Куљанима, 4. чета у Зуљевици и 5. чета у Радомировцу (404,353). Истовремено је у 2. батаљону формирана 4. чета од бораца из дубичке равни - Рављанска чета. Команду чете сачињавали су: Томица Шпановић, командир и Перо Ћургуз, политички комесар (404,354).Такођер у 2. батаљону формирана је 5. чета (Миљаковачка). Команду чете сачињавали су: Миле Вученовић, командир; Раде Башић, политички комесар; Лука Стојановић, замјеник командира и Рајко Радетић, замјеник политичког комесара чете (404,354). За формирање Миљаковачке чете одређен је вод из састава 1. чете 2. батаљона од 40 наорутаних партизана под командом Мила Вученовића. Вод је упућен из села Горњи Орловци под Козаром, 31. јануара 1942. године у 22 часа, правцем Доњи Орловци-Доњи Гаревци-Ђорђе Поље-Саничани. Вод је у 2 часа 1. фебруара 1942. године стигао у село Миљаковци, преваливши 15 км пнта по дубоком снијегу и великој хладноћи. Вод је подијељен у три групе које су са мјештанима водичима требале да изврше напад на једну од стража на жељезничким станицама: Балтине Баре, Ресавци и Пејићи. До сванућа групе су заузеле све три жељезничке станице и разоружале посаде. Заплијењено је око 20 пушака. Сутрадан је пред командом вода стајало преко 100 нових бораца мјештана који су тражили оружје. Наоружано је свега 20 заплијењеним пушкама, а остали су морали чекати нови плијен. Овај вод је прерастао у току једне ноћи у чету са 2 вода од по 30 партизана. Миљаковачка чета је ушла у састав 2. батаљона као његова 4. чета (11,82). Тако је крајем јаунара 1942. године у саставу 2. батаљона било пет партизанских чета: 1. чета у Паланчишту, 2. чета у Влашковцима, 3. чета у Војскови, 4. чета у Клековцима и 5. чета у Миљаковцима. Крајем јануара 1942. године у саставу 3. батаљона биле су четири партизанске чете: 1. чета у Верићима, 2. чета у Грабавцима, 3. чета у Турјаку и 4. чета у Марићкој. Само у току јануар 1942. године формирано је пет нових партизанских чета, тако да 2. крајишки (козарски) НОП одред у свом саставу има три батаљона са 14 партизанских чета: 1. батаљон пет, 2. батаљон пет и 3. батаљон четири партизанске чете (404,355). Формирање нових паризанских чета условио је знатан прилив великог броја нових бораца. Ослобођено је низ села: Чела, Саничани, Миљаковци, Гаћани, Пејићи, Ракелићи, Марићка, Буснови, Криваја и других на подрућју Приједора, Санског Моста, Бронзаног Мајдана, Ивањске. До формирања Марићке и Миљаковачке чете ослобођена територија Козаре пружала се на југ само до жељезничке пруге Приједор-Бања Лука и ријеке Гомјенице. Проширена је територијом између Приједора и Санског Моста, Бронзаног Мајдана и Ивањске. Снаге 2. КНОП одреда избиле су на ријеку Сану, југозападно од Приједора и повезале се са снагама 1. крајишког НОП одреда на лијевој обали ријеке. Формирањем Миљаковачке чете појачана је блокада непријатељског гарнизона у Приједору. Обрачајући се талијанској врховној команди Кајтел каже: »Њемачка при садашњој напрегнутости својих снага на Источном фронту може на Балкану везати само ограничена средства и мора највећу пажњу обратити да влада мир у предјелима важним за њену ратну привреду и да остану осигуране саобраћајне линије. Али се тај циљ може само тако постићи ако се сада у цијелој Хрватској проведе офанзивна акција чишћења, са обједињеним гледиштима, пошто су досадашња искуства показала да се с обзиром на пространство и теренске тешкоће код појединих акција постижу само незадовољавајући резултати. Војничка средства за спровођење акције чишћења ове врсте при спајању талијанских, хрватских и њемачких средстава стоје на располагању и гарантују сигуран успјех ако се буде радило по јединственом војничком и политичком гледишту. Требало је одредити предуслове за спровођење јединствене акције чишћења, којом се намјерава истребљење банди.« Талијанска врховна команда прихватила је сугестије Кајтела. 1. фебруара 1942. године Врховна њемачка команда упућује команди Југоистока депешу у којој стоји: »Извјештаји још не дају наде да с прољећа неће отпочети устанци већег размаха. Губици устаника и број ликвидираних су сувише мали, док је број заробљених превелик. До сада се није успјело да се устаницима драконским мјерама сломи кичма. За ово нису довољне само војне мјере. Примијенити методе које ће гарантовати успјех. У борби или на бојишту заробљени људи имају се стријељати » (293,64) 1. фебруара 1942. године борци 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда минирали су мост на цести и пругу између Приједора и Козарца. Минери 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда поставили су мину на пругу између Босанског Новог и Равница. Непријатељски војници открили су мину, али су је активирали приликом демонтирања, те је погинуло неколико непријатељских војника. 2. фебруара 1942. године борци 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда протјерали су непријатеља који је покушао да продре у село Пољавнице и Равнице. Запаљена је жељезничка станица Равни-це и миниране скретнице. 3 фебруара 1942. године борци 3. батаљона 2. КНОП одреда у заједниеи, заједно са позадинским четама, протјерали су непријатеља који је покушао да заузме село Врбашку. Ноћу између 3. и 4. фебруара 1942. године борци 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда напали су жељезничку станицу Сводна, коју је бранила посада 10. чете домобранског 11. пјешадијског пука. Заробљено је 146 војника и 2 официра. Заплијењено је 130 пушака, 7 пушкомитраљеза и око 20.000 метака. Постројења на станици су уништена, а зграде спаљене. Порушена је жељезничка пруга у дужини од неколико километара. Миниране су обалне потпоре моста на Прљубовцу. Ноћу између 3. и 4. фебруара 1942. године борци 3. батаљона 2. крајишког НОП одреда са позадинским четама извршији су рушење пруге између жељезничке станице Козарац-Омарска, Омарска-Пискавица и Пискавица-Шушњари, у дужини од 10 км. Минирана су 2 жељезна и запаљена 3 дрвена моста. У овој акцији заробљено је 18 непријатељских војника и заплијењена 2 пушкомитраљеза и 18 пушака. Заробљени војници су упознати са циљевима НОБ-а и пуштени кућама. 4 фебруара 1942. године у селу Пискавици у засеоку Милошевићи усташе су заклале 54 становника, од којих је 17 спаљено у кући. (404,391) 4. фебруара 1942. године борци 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда водили су борбу са непријатељем око села Равнице и Пољавнице, убили 10 непријатељских војника и више ранили. Борци 2. батаљона 2. КНОП одреда разрушили су пругу код села Равнице и уништили 1 непријатељски воз. 5. фебруам 1942. године борци 3. батаљона 2. крајишког НОП одреда одбили су напад непријатеља из села Ивањске. 5 фебруара л942. године 5. чета 2. батаљона 2. КНОП одреда заузела је рудник у Ресавцима, убила 8 непријатељских војника, међу којима и једног њемачког официра. Заплијењено је 1000 кг карбита, 350 електроупаљача и др. (275,393). 6 фебруара 1942. године борци 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда минирали су мост на потоку Прљуговцу. Истовремено је разорено 40 м пруге између Босанског Новог и Равница. Ноћу између 6. и 7. 1942. године 1. чета 2. батаљона са командиром Радом Кондићем извела је успјешан и смион подухват. Упали су у предграђе Приједора на Уријама и заробили 7 непријатељских војника са свим оружјем. Са њима је био и један официр који је остао у партизанима. (404,372) У ред највећих усташких злочина под Козаром спада и ликвидација 2300 становника из Дракулића, Мотика и Шарговца, села крај Бање Луке. (275,271). Виктор Гутић, Феликс Недјељски и Мирослав Филиповић, познат као фра Мајсторовић, сковали су тајно план за ликвидацију српског живља у овим селима. Рано ујутро 7. фебруара 1942. године припадници Павелићеве тјелесне бојне, предвођени фра Мајсторовићем, опколили су рудник »Рековац«, издвојили све Србе и ликвидирали. Клање је вршено по кућама, двориштима, баштама и њивама свих ових села. Убијали су крамповима, сјекирама, ножевима. Врхунац дивљаштва усташе су испољиле приликом убијања дјеце у Дворишту (281), Мотикама (205), у Шарговцу (52); укупно 538 дјеце поклано је у једном дану. (275,271) Мирослав Филиповић, познат као фра Мајсторовић, раније капелан самостана у Петричевац, у коме је 1939. године положио усташку заклетву, први је заклао седмогодишње дијете Ђуре Гламочанима: »Ово ја у име бога покрштавам изроде. Усташе, слиједите мој пут, сав гријех примам на своју душу!« Мајсторовић ће у фратарском хобиту и усташкој капи показати праву физиономију дјецо убице нешто касније у логорима Јасеновац и Стара Градишка (275,271). Жупник усташа Вјекослав Филиповић Мајсторовић, са групом усташа упао је у школу Мари Шуњић, учитељици, и наредио јој да раздвоји дјецу по националности, а затим је извадио каму и рекао: »Дјецо, гледајте!« Почео је клати православну дјецу. Неке је прорезао па су стала трчати у круг и вриштати. Полузаклану дјецу, избезумљену од холова, усташе су дочекале и тукле дршкама од пиштоља и убијале. Клао је и жене, а трудницама би распорио трбух или би их приклао говорећи: »Нека се пси муче«. (404,415). »Велики« жупан пуковник Алеман пише усташком равнатељству за јавни ред и сигурност: »... Једна сатнија усташке бојне под заповједништвом натпоручника Мишлова, у пратњи жупника фра Вјекослава Филиповића, дана 7. фебруара 1942. године у 4 сата ујутро запосјела је рудник Раковац и поубијала крампама 37 радника гркоисточњака. Наставила је са убијањем и сјекиром грко-источних мушкараца, жена и дјеце у селима Мотике, гдје је убијено 715, Дракулић и Шарговац гдје је убијено 1500 особа. Убијање завршено око 14 сати. Од тада па све до данас усташе превозе храну, стоку и покућство из кућа поубијаних у своја складишта...« (275,117) 7. фебруара 1942. године борци 1. батаљоха 2. КНОП одреда водили су борбу с непријатељем који је покушао да продре у село Водичево и Куљане. 7. фебруара 1942. годинц борци 3. батаљона 2. КНОП одреда напали су посаду у Омарској. Уплашени непријатељ истог дана је напустио Омарску и повукао се према Пискавици. Каква је војничка ситуација била на подручју Козаре у фебруару 1942. године најбоље свједочи податак да се командант њемачких снага, које су биле стациониране у Приједору и руднику Љубији, обратио 2. крајишком НОП одреду са захтјевом да им се дозволи слободан пролаз до Дубице. Овај захтјев упућен је од стране њемачке команде у фебруару 1942. године. Штаб 2. КНОП одреда послао је писмени одговор у којем се, између осталог, захтијева предаја града Приједора и наоружања које непријатељ посједује, а одред ће им гарантовати слободан и безбједан пролаз до Дубице. Послије одговора од штаба 2. КНОП одреда њемачки командант у Приједору затражио је помоћ за извлачење својих снага из обруча. (275,227) 8. фебруара 1942. године борци 2. батаљона 2. КНОП одреда напали су непријатељску посаду у Расаднику, код Приједора. Заробљено је 7 домобрана, заплијењено је 7 пушака и 1 пушкомитраљез. Ноћу између 8. и 9. фебруара 1942. године борци 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда срушили су жељезничку пругу Благај-Равнице. 9. фебруара 1942. године борци 3. батаљона 2. КНОП одреда одбили су покушај непријатеља, у јачини од 60 и усташа да продру у село Крнете. Непријатељ је имао 2 мртва, преко 10 рањених. Заплијењена су 4 карабина и 200 метака. Борци 3. батаљона 2 крајишког НОП одреда одбили су напад непријатеља који је хтио да продре у села Машиће и Елезагиће. Једна партизанска патрола у селу Рогољима запалила је кућу познатог културбундовца Хајнриха Ламерса, у којој су се смјештали усташко-домобрански војници. Послије подне око 100 културбундоваца, обучених у њемачке униформе и наоружаних аутоматским пушкама, напало је села и тукло минобацачем, али мине нису експлодирале. Партизанска засједа дочекала је непријатеља. У борби су убијена 3 културбундовца, а 6 их је рањено. Заплијењена је 1 аутоматска пушка, 1 пиштољ, 16 метака за аутоматску пушку. Рањен је 1 партизан и 1 цивил. 9. фебруара 1942. године борци 2. батаљона 2. КНОП одреда минирали су и срушили 3 моста на прузи Приједор-Козарац. Борци 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда прекопали су на више мјеста цесту Приједор-Дубица и онемогућили сваки саобраћај. Једна патрола 1. батаљона 2. крајишког НОП одрцда. на челу са замјеником политичког комесара батаљона, пребацила се преко ријеке Сане и успоставила везу са 1. крајишком НОП одредом. Ноћу измеду 9. и 10. фебруара 1942. године борци 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда мини-рали су мост дуг 40 м на ријеци Стригови, на цести Костајница - Босански Нови. Мост је онеспособљен за саобраћај. Ноћу између 9. и 10. фебруара 1942. године једна патрола 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда заробила је 3 домобрана у селу Брезичанима. Запљењена су 2 карабина и 500 метака. Ноћу између 10 и 11. фебруара 1942. године Козарска пролетерска ћета, 4. чета 2. батаљона, Марићка чета 4. батаљона 2. крајишког НОП одреда напале су жељезничку станицу Омарска на прузи Приједор - Бања Лука. Нападом је руководио замјеник команданта одреда Јосип Мажар Шоша. Велики снијег омео је партизанске јединице да се привуку и заузму положаје. Борба је трајала цијелу ноћ. Непријатељ је дао јак отпор. Ефикасном митраљеском ватром спријечио је привлачење бомбаша бункерима. У свитање је издато наређење да се напад обустави. Убијено је и заробљено 15 непријатељских војника. Борац пролетерске чете Остоја Тукић, кад је било свануће, ликвидирао је два непријатељска бункера и убио 6 усташа. Партизани су имали 2 рањена (11,102). 11. фебнтара 1942. године борци 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда минирали су и срушили мост на прузи Приједор - Козарац, удаљен свега 300 м од Приједора. Порушена је пруга, посјечени су телетонски стубови и покидана телефонска линија на дужини од 25 км. Стубови су подијељени сиромашним становницима већином да их искористе за ложење ватре. Ноћу између 11. и 12. фебруара 1942. године борци 3. батаљона 2. крајишког НОП одреда минирали су Стрижански мост на цести Босански Нови - Добрљин и саобраћај је прекинут. Минирана је и пруга на више мјеста. Непријатељске снаге са оклопним возом из Босанског Новог дошле су до Стрижанског моста, изишле из воза, бациле неколико мина и кренуле у пљачку оближњих села. 12. фехруара 1942. године борци 3. батаљона 2. крајишког НОП одреда напали су жељезничку станицу Пискавицу, водили борбу пуних шест сати и заузели је. Убијено је 5 непријатељских војника и више рањено. Заробљено је 15 непријатељских војника. Четрнаесторици домобрана саопштени су циљеви НОБ-а и они су пуштени кућама. Заплијењено је 15 крабина, 2500 метака, 3 пољска телефона, 25 ћебади, 37 шаторских крила, 8 ранаца, 17 ћутурица, 20 порција, 1 пољска кухиња, 35 фишеклија, 1 писаћа машина и 10 вагона зоби. У борби је теже рањен партизан Остоја Пузић, који је након 12 сати умро (\ 1,85). Уништене су све станичке инсталације и државне зграде у селу Пискавици (283,16). 12. тебруара 1942. године снаге 3. батаљона заузеле су жељезничку станицу Омарску и заробиле 14 непријатељских војника, а станицу и уређаје порушили. (275,393) Њемачки батаљин у Љубији и Приједору био је опкољен. 12. фебруара 1942. године по први пут су опкољени батаљон снабдјевали из авиона. (275,198) 12. фебруара 1942. године непријатељске снаге из Добрљина тукле су бацачима оближња села. Ноћу између 12. и 13. фебруара 1942. године борци 1. батаљона 2. КНОП одреда минирали су 9 мостића, дужине 3-6 м, на прузи Благај - Приједор. На цести Благај - Приједор минирана су 4 моста. Запаљена је чуварница пред Приједором. Покидане су телефонске везе између Приједора и Брезичана на дужини од 2 км. 13. фебруара 1942. године непријатељска артиљерија са положаја на Банији тукла је положаје 1. батаљона 2. КНОП одреда, ради осигурања оправке Стрижанског моста. 13 фебруара 1942. године основан је војно-политићки курс у Јабланици и Бистрици, а наставио са радом у Милошеву Брду са командиром курса Јовом Гајићем и политићким комесаром Адемом Ковачевићем. Курс је похађало 157 омладинаца. (404,458) 14 фебруара 1942. године издато упутство за организовање и рад резервних партизанских чета, које је имало свако село на подручју 2. крајишког (козарског) НОП одреда. (404,499) 14. фебнтара 1942. године једна патрола 2. батаљона 2. КНОП одреда заплијенила је имовину Бурдина на рибњаку Саничани код Приједора (веће количине рибе, гаса, бензина и другог материјала). Борци 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда срушили су око 150 м »Шипадове« пруге између Босанског Новог и Добрљина. Патрола 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда из засједе на прузи Козарац - Приједор дочекала јц 50 усташа и домобрана. Убијен је 1 и 2 рањена непријатељска војника. Једна патрола 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда извршила је претрес села Горње Пухарске код Приједора. Запљењен је 1 карабин и 30 метака. Та иста патрола је минирала и дигла у ваздух мост на прузи Приједор - Козарац, који је удаљен 200 м од станице Козарац. Непријатељ је покушао да се пробије у село Јошик и заштити извоз сијена избјеглих усташких породица. Борци 2. батаљона 2. КНОП одреда су га спријечили у томе. Убијена су 3, а рањено 7 непријатељских војника. Од децембра 1941. до средине фебруара 1942. године на терену Козаре успјешно је радило 6 војно-политичких курсева које је похађало преко 400 омладинаца. Курсеви су одржавани све до почетка љетне офанзиве 1942. годинц. (275.338) Врховни штаб је у фебруару 1942. године формирао Оперативни штаб за Босанску крајину и потчинио му све јединицц у западној и средњој Босни. Љубија и села према Приједору били су под утицајем 2. крајишког одреда (Козарског), док су остала села према југу од Љубије била више под утицајем 1. крајишког НОП одреда (Грмечког), (215,43) 16. фебруара 1942. године нцпријатељ је поставио засједу коју је открила једна патрола 2. батаљона 2. КНОП одреда и протјерала непријатеља до Босанске Дубице. Непријатељ је покушао да се пробије кроз блокаду око Босанске Дубице, али му није успјело. 16. фебруара 1942. године Козарска пролетерска чета је извршила покрет правцем села Марићка - Совићи - Кола и стигла на Крчму, југозападно од Бање Луке, гдје се налазила једна чета бораца који се нису тада осјећали ни партизани ни четници. У разговору са пролетерима борци ове чете изјављали су да су за борбу против окупатора. Сви су били против тога да се прави разлика између петокраке звијезде и кокарде. Ова »шарена ћета«, како су је пролетери назвали, привидно је добро примила Пролетерску чету. Пролетери су маршовали од Крчме до Крупе два дана и двије ноћи по великој хладноћи и дубоком снијегу без пртине и скоро без икакве хране. Тек трећег дана пред зору чета је стигла у близину Крупе. Одмах је успостављена веза са батаљоном »Милан Бранко-вић«, који је био окружио Крупу. Јосип Мажар Соша доноси одлуку да.се непријатељска посада у Крупи нападне и уништи. Село Крупа бранила је 22. сатнија 10. пјешаћке пуковније, ојачана усташама и оружницима. Укупна јачина посаде износила је 250 војника. Пролетерска чета напала је посаду. Посада се при-прцмала да се повуче у правцу Бање Луке. Чета се појавила с правца одакле се непријатељ није надао. Усташе су мислиле да им долази помоћ. Кад су схватили о чему се ради, захватила их је та-ква паника да су многи у очајању скочили у Врбас, из кога ниједан није испливао. Пролетери су послије неколико часова борбе ликвидирали упориште. У току борбе непријатељ је имао око 70 мртвих. Заробљено је 160 усташа и домобрана. Усташе су, због злочина које су починили, стрељани, а домобрани пуштени кућама. Све запљењено оружје и остали ратни материјал добио је батаљон »Милан Бранковић«, јер је био слабо наоружан. (11,104) Чета је прешла Врбас на сплавовима и, послије тродневног боравка у селу Боћац, продужила за муслиманско село Вранић. Муслимани су пријатељски дочекали пролетере, добро их смјестили и нахранили. Одмах по њиховом одласку у село су упали четници и звјерски убијали становништво које није успјело да побјегне. (11,104) У току јануара и прве половине фебруара 1942. године жељезничка пруга Бања Лука - Приједор - Босански Кови - Костајница била је добрим дијелом разорена, па је и експолатација жељезне руде из Љубије била већ тада онемогућена. У Приједору и Љубији у то вријеме на обезбеђењу рудника Љубије, чију је жељезну руду експлоатисала Њемачка, налазило се 923. Ландесшицен батаљон са око 500 њемачких војника. Батаљон се нашао у блокади партизанских снага без редовног снабдијевања и у опасности да буде сваког часа уништен. Снабдијевање се вршило ваздушним путем. Због тога је штаб њемачке 718. дивизије одлучио да овај батаљон деблокира и извуче акцијом с поља. У ту сврху образована је борбена група »Вуте«. Борбена група »Вуте« била је јачине 1120 припадника Вермахта. У њој је било ангажовано око 45 официра, а била је ојачана и једним домобранским водом брдских топова (65 мм), јачине око 25 војника. (275,200) Група је имала задатак да у Приједор продре из Босанске Дубице. У то вријеме положаје око Босанске Дубице држале су јединице 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда. Правац Босанска Дубица - Приједор (Крушковац) - Хаџибаир - Грабовац затварала је 2. чета овога батаљона, а правац Босанска Дубица - Јасеновац - Градишка 3. чета, док се 1. чета налазила у рејону Приједора и заједно са четама 1. батаљона држала у блокади овај град. (293,33) На дан почетка напада, 17. фебруара 1942. године на положајима на Крушковцу (5 км јужно до Босанске Дубице) налазила се само једна десетина 2. чете. Остали дијелови ћете дан раније пребачени су у рејон Приједора ради учешћа у нападу на Козарац. 17. фебрнара 1942. године борбена група »Wутте« (»Вуте«) кренула је из Босанске Дубице у правцу Приједора.2 1. Обрад Стисовић пише: »Овој борби претходило је писмо њемачког команданта из Приједора у децембра 1941. године упућено Трећој ћети (Каранској) и траицну да им се ђозволи слободан пролаз до Дубице. Тражили смо до Њемаца да предају оружје и град. Гараритовали смо слободан пролаз под нашом заштитом до Дубице. Ово писмо сам ја лићно однио у Стаб Одреда. Послије је услиједила припрема Нијемаца и напад од Дубице На Крушковцу, 5 км јужно од Босанске Дубице, Нијемце је дочекала десетина Љубана Аћимовица, путпомогнута дијеловима 3. ћете, боћном ватром са Хаџибаира. Успјела је да задржи предње дијелове Нијемаца и да им нанесе осјетне губитке. Вођене су жестоке борбе. У борбама овог првог дана погинуо је и командант 1. батаљона 750. њемачког пука. Он је погођен кад је излазио на осматрачницу. Борцима десетине Љубана Аћимовића пао је у рафце, поред осталог, и један њемачки пускорнитраљез »шарац«. То је први митраљез »шарац« запље-њен од Нијемаца на Козари. Запљенио га је борац Раде Гајић, звани РОЊГО* По имену познатог козарског јунака партизана Раде Гајића званог »РОЊГО«, који га је заплијенио и њиме руковао, козарски партизани су овај њемаћки пушкомитраљез назвали »РОЊГО. У партизанском гробљу на Крушковцу, међу бројним јунацима Козаре налазе се и посмртни остаци овог борца. На плоћи пиие: »Раде Гајић »РОЊГО« 1920-1943«. Овдје на Крушковцу овај козарски јунак заробио је први митраљез »Шарац* и ето ту су касније сахрањени његови посмрлни остаци и њиме одмах руковао. По његову надимку ово прво запљењено њемачко оружје остало је и до данас познато на Козари. Раде Гајић је заробљеним митраљезом одмах тукао њемачке положаје. Десетини Љубана Аћимовића истог дана стигао је у помоћ један вод 2. чете 1. батаљона са командиром вода Миланом Мухаремом. такође познатим јунаком са Козаре (293,34). Због настале ситуације на Крушковцу штаб Одреда је одгодио напад на Козарац и наредио 2. чети да се одмах врати на своје положаје према Босанској Дубици. Усиљеним маршом у току ноћи између 17. и 18. фебруара 1942. године чета је, успркос дубоког снијега и завијених путева, успјела да 18. фебруара стигне на Крушковац. (293,34) Стигао је један вод 2. чете 2. батаљона, а послије подне стигла су и остала два вода исте чете, тако да се на положају Крушковац послије подне нашла цијела 2. чета. Истог дана је штаб 1. батаљона, по наређењу штаба 2. крајишког НОП одреда, упутио своју 2. чету са задатком да посједне Грабровац, на лијевом крилу 2. чете 2. батаљона. Раном зором 18. фебруара 1942. године Нијемци су настојали да по сваку цијену продру према Приједору. Водила се огорчена борба. Нијемци су читав дан тукли партизанске положаје јаком артиљеријском и минобацачком ватром, али нису успјели да их заузму. Нијемци су покушали смућарским одјељењима да обухвате партизанске положаје. Партизани су храбро доћекивали Нијемце који долазе на скијама и убитачном ватром их одбијали или уништавали. Непријатељу је пропао покушај обухвата. Према непријатељским подацима овога дана је погинуло око 150 Нијемаца (11,90). Партизанима је најтеже падао недостатак муниције. До муниције погинулих непријатељских војника, који су лежали на »ничијој земљи«, није се могло доћи услијед непријатељске ватре. Навече, када се борба стишала, једна група бораца 2. чете 2. батаљона успјела је да дође до неколико пушака и нешто муниције. 19 фебруара 1942. године борба је настављена појачаним темпом. Нарочито је била активна непријатељска артиљерија, којој партизани нису могли парирати својим лаким наоружањем. Сва артиљеријска ватра била је концентрисана на Крушковац. Био је то прави ватрени пакао, у којем се цијели дан налазила 2. чета 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда. Ипак, веће губитке није претрпјела захваљујући дубоком снијегу. Погинуо је борац Раде Макивић, а рањени десетар Перица Ручнов и пушкомитраљезац Јово Бијелић. Одлучност коју су Нијемци показивали у напорима да заузму Крушковац указивала је на то да имају намјеру да дубље продру у ослобођену територију. Због тога је донесена одлука да се Крушковац напусти и да се пређе на тактику дубинских засједа. Да се не би даље упуштале у фронталну борбу, јединице су требале напустити Крушковац - Грабовац и помјерити се десно и лијево од комуникације. Борбу су наставили са нових положаја препадима на бокове и позадину непријатеља. 19 фебруара 1942. године командант борбене групе »Wутте« (»Вуте«) извијестио је свог претпостављеног генерала Фортнера да борбеном групом, која му је стављена на располагање, због дубоког снијега неће бити у стању извући опкољени Ланденшицен батаљон. 19 фебруара 1942. године дијелови 2. чете 1. батаљона повучени су одмах, док је 2. чета 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда остала на положајима до 20. фебруара 1942. године ујутро са намјером да у јутарњим часовима присили непријатеља да се развије и да му на тај начин успори кретање, како би се обезбиједило потребно вријеме да се становништво из села око друма склони и на тај начин избјегну репресалије од стране непријатеља. У том смислу издало је наређење народноослободилачким одредима. Овакву одлуку донијела је самоиницијативно команда чете, јер су тих дана руководиоци из штаба Батаљона и штаба Одреда били на обласној конференцији КПЈ за Босанску крајину у Скендер-Вакуфу. Борци су прихватили такву одлуку иако су били из села која су морала бити евакуисана у Козару по великој зими и снијегу. Ујутро 20. фебруара 1942. године 2. чета се повукла с Крушковца у правцу Горњег Међуво-ђа, остављајући заштитнице које су успоравале напредовање непријатеља. Повлачењем народа према Козари сва села дуж цесте потпуно су опустјела. Било је тужно посматрати са влашковачких висова гомиле жена, дјеце и стараца како се, посрћући преко завијених брда, повлаче у планину Козару. У директиви за борбу 718. њемачке пјешадијске дивизије, оперативног одјељења (1-а ПОВ бр. 650 - 42, од 20. II 1942. године) стоји: »Са свим Србима мушкарцима поступати тако као да су ухваћени са оружјем у руци против нас. Српска насељена мјеста која леже с обје стране наступног друма, уколико не би била више потребна за смјештај њемачких трупа, спалити.« 20. фебруара 1942. године борбеној групи »Вуте« додијељено је појачање, и то: 1. батаљон 738.п.п. 718.п.д. (409 официра, подофицира и војника) 2. батаљона 738.пп (280 официра, подоф. и војника), арт.бат.668. арт.див. (160 офиц, подоф. и војника), три радио-станице и три телефонска одељ. 718. ћете за везу (15. офиц, подоф. и војника), колона са коњском вучом 6/171 (10 офиц, подпт. и војника), 1 /2 мале колоне (5. офиц, подоф. и војника). Укупно је ово појачање. износило око 880 официра, подофицира и војника Вермахта. У овом појачању било је ангажовано око 20 официра, а био је придодат и један усташки батаљон од 220 усташа. (275,200) На позив Обласног комитета КПЈ за Босанску крајину, 21. фебруара 1942. године почело је прво обласно партијско савјетовање КПЈ за Босанску крајину у Скендер-Вакуфу под Чемерницом. Савјетовању су пристустовали чланови Обласног комитета, сви секретари и неки чланови окружних, среских и мјесних комитета, КПЈ, команданти и политички комесари НОП одреда и политички комесари свих батаљона и чета и други истакнутији комунисти Босанске крајине. Укупно је присуствовало око 200, а са Козаре 24 делегата. Анализирана је војно-политичка ситуација у јединицама и на терену. Пооштрена је борба против шовинизма и четничке издаје. Постављен је задатак да се што брже среди стање у партизанским јединицама да би се спријечило осипање и четнички утицај који је почео на терену средње Босне и у источном дијелу Босанске крајине. (275,228) Пренесени су закључци са покрајинског савјетовања у селу, Иванчићима (код Сарајева). Формиран је Оперативни штаб НОП и DV за Босанску крајину. За команданта Оперативног штаба НОП и DV за Босанску крајину постављен је Коста Нађ, За политичког комесара Осман Карабеговић, а за начелника штаба др Младен Стојановић, до тада командант 2. крајишког (Козарског) НОП одреда. Због одласка Младена Стојановића на ту дужност, у штабу 2. крајишког НОП одреда настале су измјене. За команданта 2. крајишког (Козарског) НОП одреда постављен је Обрад Стишовић, за политичког комесара Ратко Вујовић Чоче. Замјеник команданта био је Јосип Мажар Шоша, а замјеник политичког комесара Душан Мисирача. Никола Лукетић је постављен за политичког комесара 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда. Савјетовање у Скендер-Вакуфу завршило је 23. фебруара 1942. године. На савјетовању 21. и 22. фебруам 1942. године Бранко Бабич Словенац, секретар Окружног комитета партије за Козару, изнио је да на Козари дјелује 26 ћелија Комунистичке партије Југославије, од којих 16 ћелија у партизанским јединицама и 12 челија у позадини. Срески комитет су форми-рани у Босанском Новом мјесни комитети у Босанској Дубици и Приједору. На ослобођеном подручју Козаре дјелује 129 изабраних народноослободилачких одбора са општинама у Подграцима, Паланчишту, Кнешпољу, Моштаници, Поуњу и Кнежици. (404,474) Обрад Стишић пише:”Оперативни штаб за Босанску крајину, одређен на самој конференцији био је другог састава.(Ком. Младен Стојановић, полит.ком Осман итд). Ова поставка одређена је по завршетку конференције. Коста I Лепа нису присуствовали конференцији у Скендер Вакуфу, јер нису стигли на њу, већ су стигли у село Агиће сутрадан по завршетку конференције. Ту је донесена друга одлука.” У складу са писмом ПК СКОЈ-а за Босну и Херцеговину, од 22. фебруара 1942. године, на Козари су формиране посебне партизанске ћете на Козари био је Владо Пекић, а политички комесар Идриз Ћејван (275,316). У селу Божићима, Горњем Јеловцу, Горњим и Доњим Орловцима, Г. и D. Гаравцима, Чиркин-Пољу и Балтиним Јаругама ових дана формирани су активи СКОЈ-а који су бројали од 3 до 7 чланова. Формирани су активи СКОЈ-а у селима Горње и Доње Водичево, Куљане и Мравопоље. Формирани су НО одбори у селима Мљаковци, Гачани, Ракелићи и Саничани. (170,651) Послије повлачења са Крушковца партизанске чете су имале првенствени задатак да путетн засједа спрећавају продирање непријатеља према Козари, ради заштите народа у збјеговима. Јужно од цесте према Козари дејствовала је 2. чета 2. батаљона, а сјеверно од цесте 1. и 2. чета 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда.

Од 21. II 1942. године Другим крајишким (козарским) НОП одредом су командовали: 1. Обрад Стишевић, командант; 2. Јосип Мажар Соша, замјеник команданта; 3. Ратко Вујовић Чоче, политички комесар; 4. Душан Мисирача, замјеник политичкога комесара

Овом групацијом снага, од око 2245 официра, подофицира и војника, од 23. фебруара 1942. године лично је командовао командант 718. пјешадијске дивизије генерал Фортнер са својим штабом из Босанске Дубице. (275,200) Нијемци су често вршили извиђења са једне и са друге стране цесте Босанска Дубица - Приједор снагама од једног вода до једне чете. 23. фебруара 1943. године оваква једна извидница у јачини од једне чете у селу Мљечаници наишла је на засједу 2. чете 2. батаљона. Послије жестоког окршаја Нијемци су били присиљени да се повуку натраг према Грбавцима. Убијено је 10, рањено више непријатељских војника. То су били први заробљеници Нијемци на Козари. Од ових њемачких заробљеника добијени су прецизни подаци о циљу њемачког наступања према Приједору и о саставу њихових јединица. Тада се сазнало да је циљ ове акције извлачење њемачких снага које су биле у Приједору и Љубији. У овој борби погинуо је Стево Катић. Приликом повлачења Нијемци су са собом одвели неколико сељака из Медувода, меду којим Николу Јајчанина, Савка Грујића, Јована Јајчанина и др., који нису успјели да избјегну од својих кућа. Исте ноћи Нијемци су их поубијали. О овоме злочину остало је трага и у запљењеној усташко-домобранској архиви. Тако се у депеши 718. дивизије, од 24. фебруара 1942. године, упућеном њемачком генералу у Загребу и вишој команди LXV, о томе каже: »Међу непријатељским губицима од 21 мртвог налази се и 14 стрељаних због освете. . .« 24 фебмара 1942. године 2. чета 1. батаљона сачекала је у засједи у селу Брекињи (сјеверно од цесте) једну извиђаћку групу из њемачког упоришта Милића Гај. Убијен је један њемачки официр и неколико војника. Заплијењено 2 пушкомитраљеза, 6 пушака, 600 метака. (404,381) Приликом јуриша погинуо је пушкомитраљезац Драгутин Мухарем и борац Душан Граовац. 26 фебруара 1942. године у 19,30 часова предњи одред борбене групе »Вуте« (једна чета 1. батаљона 750 пп са водом инжињерије) пробио се у Приједор. Тако је од 17. до 26 фебруара 1924. године изведена операција дијелова 718. и 704. пјешадијске дивизије у циљу деблокаде њемачке посаде у Приједору и Љубији (923. Ландесшицен батаљона). Нијемцима је било потребно 9 дана да пређу пут од Босанске Дубице до Приједора у дужини од 34 км. Тако се уз сталан отпор 2. крајишког НОП одреда у врло тешким временским условима њемачка борбена група »Вуте« пробила до Дубице до Приједора. Да би Нијемци обезбиједили повратак из Приједора, своје снаге су распоредили поред цесте Босанске Дубице - Приједор посједајући висове који су обезбјеђивали појас ширине 6-8 км. 26 фебруара 1942. године распоред ове њемачке групације »Вуте« био је сљедећи: средњи дијелови налазили су се у Приједору, а главнина 750. пука у маршевској колони од коте 144 до Приједора; сјеверно од цесте у рејону Гоца био је 1. батаљон, а у рејону села.Грбавци 2. батаљон 738. пука са једном истуреном четом у селу Агинцима; 1. и 3. батерија у рејону коте 144, а 2. батерија 668. артиљеријског дивизиона у Босанској Дубици; 3. батерија 654. дивизиона у селу Грбавци. Овакав распоред дивизије са три јака упоришта у међупростору између Босанске Дубице и Приједора обезбјеђивао јој је контролу цесте и околног терена. (293,35) Распоред снага 2. крајишког НОП одреда 26. фебруара 1942. године био је сљедећи: 1. батаљон 2. крајишког НОП одреда заузимао је положаје западно од цесте Босанска Дубица-Приједор до Босанског Новог и Босанске Костајнице, ослањајући се на Каран, Пастирево и Баљ и стално рушећи пругу Приједор-Босански Нови-Босанска Костајница-Слуњ; други батлајон 2. крајишког НОП одреда заузимао је положаје источно од цесте Босанска Дубица-Приједор, ослањајући се на Козару и Просару; 3. батаљон 2. крајишког НОП одреда је нападао комуникацију Босанска Градишка-Бања Лука. Према извјештајима њемачких команди, у борбама од 17. до 26. фебруара 1942. године од Босанске Дубице до Приједора Нијемци су имали 146 избачених из строја, међу којима 34 погинула и 48 рањених војника и официра. О тешким борбама и губицима командант 718. њемачке дивизије је у извјештају написао: »... 1942. гддине у мјесецу фебруару била је акција за ослобођење једног нашег батаљона у Приједору. I ту су с нама ишли домобрани и усташе. Акција је успјела и батаљон је ослобођен. Борбе су биле оштре и имали смо велике губитке...« У извјештајима се могу наћи податак да је преко 200 Нијемаца рањено и убијено, међу којим је на Крушковцу код Босанске Дубице рањен и један од команданата по имену Хофман. Заплијењен је велики број пушака и преко 20 пушкомитраљеза. Чињеница је да је њемачка 718. дивизија у борбама на Козари претрпјела губитке у толикој мјери да је њена убојна моћ приликом прољетних операција у источној Босни била знатно ослабљена, не само због изгубљених војника, него још више због великог броја промрзлих и исцрпљених војника и официра. Према доказима бораца 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда, у овим борбама је погинуло и рањено око 300 непријатељских војника. Заплијењено је 30 карабина, 3 митраљеза »шарца«, неколико аутомата, пиштоља, муниције... Јединице 2. крајишког одреда су имале око 20 мртвих и рањених бораца. Непријатељске снаге убијале су ухваћене становнике и палиле куће и села куд су пролазили.

Кад су продрли у Приједор, Нијемци су се увјерили да се у њему не могу задржати и да не могу обезбиједити експлоатацију гвоздене руде из Љубије, што је био главни разлог за предузимање ове операције њемаћких снага на тлу западне Босне. Гвоздену руду из Љубије, тако потребну њемачкој ратној привреди, морали су транспортовати на прераду у жељезаре жељезничком пругом Приједор-Босански Нови-Суња. Али, ту су пругу партизани скоро непрекидно држали у прекиду. Поправка и одржавање пруге изискивали су знатно веће снаге него су њемачке и усташко-домобранске војне власти могле да ставе на располагање. Увидјевши да би то био »сизифовски посао«, Нијемци су одлућили да напусте Приједор и Љубију. Партизани Козаре су у јануару и фебруару 1942. године убили и тешко ранили 2100 непријатељских војника, који су као такви избачени из борбеног строја без повратка. Заробљено је преко 2000 непријатељских војника. Заробљени домобрани и жандари су пуштени из заробљеништва, а непријатељ их је поново наоружавао и упућивао у борбу против партизана. Тако је убијених, тешко рањених и заробљених било око 4100 војника. Због јаке активности партизана на Козари непријатељ је морао стално ангажовати од 10 до 15000 војника. За вријеме три офанзиве ангажовао је више од 15000 војника. Крајем фебруара 1942. године напушта Љубију 700 њемачких војника. Чување рудника преузела је скупина од 120 домобрана. Фебруара 1942. године, по наређењу штаба 2. батаљона 2. КНОП одреда, Бора Бароз формира болницу у селу Војскова, у кући Јанка Међеда. У тој болници је радила и Соја Мркшић. I ова болница је у току офанзиве евакуисана на Поглеђево. (275,460) Истовремено је формирано неколико болница' на терену Козаре, као што су: Просја, при штабу 2. КНОП одреда, са 20 лежаја; болница 3. батаљона у селу Јабланици и болница 4. батаљона у засеоку Рајковићи код Козарца, са капацитетом 30 кревета. (275,480) Обрад Стишовић пише: »Звали смо их амбуланте. То су, у ствари, и биле. Њих је почео формирати Мориц Леви по налогу Младена. Болница на Витловској је била права болница.«

Општински народноослободилачки одбори на подручју Козаре изабрани су почетком јануара, негдје крајем фебруара, а негдје почетком марта 1942. године. Неки аутори наводе да је на подручју ратног среза Приједор изабран први народноослободилачки одбор за Општину Паланчиште у селу Божићима, у марту 1942. године. На челу општинских НО одбора били су команданти општина. Први командант општине Паланчиште био је Бошко Симатовић. (275,502) У саставу санске општине ушла су села: Горња и Доња Драготиња, Марини, Брезичани, Јутрогошта и Црна Долина. Први командант Санске општине био је Раде Кантар. (275,502) У марту 1942. године формиран је Општински НОО у Омарској чији је први командант био Бранко Обрадовић. (275,502 или 283,22) Општински НОО-и се формирају и на другим подручјима ратних срезова Козаре. На подручју Босанске Дубице су биле општине: Костајница, са командантом Душаном Стојнићем; Кнежица, са командантом Жарком Бућмом; поуњска општина, са командантом Мирком Бижићем; Кне-жопољска, са командантом Милорадом Миљатовићем; Моштаничка општина, са командантом Милорадом Јежицом. (275,502).* На козарском подручју среза Босански Нови биле су у то вријеме четири општине, и то: равничка (котнандант Реља Гороња), добрљинска (командант Мирко Малбашић), свођанска (командант Драган Вујановић) и радомировачка која је нешто касније формирана (априла 1942.) са командантом Мирком Анићем. Убрзо је дошла директива да се на челу општина не зову команданти него предсједници. (275,502). Тако се у неким подацима на подручју Козаре спомиње чак 14 општина. Наведеном се додаје Орахова, Подграци, Бистрица, а негдје се спомиње да је сједиште општина у Куљанима, Жуљевици, Дворишту, Међувођу итд. Нијемци су предузели детаљне мјере за прикупљање података о снагама и распореду јединица 2. крајишког одреда, као и о политичкој ситуацији и расположењу народа на слободној територији Козаре. Поред постојећих усташких обавјештајних пунктова, почетком марта 1942. године Нијемци су формирали своје обавјештајне центре у Бањалуци, Приједору, Костајници, Босанској Дубици и Босанској Градишци. Овим обавјештајним пунктовима руководили су искусни њемачки војни обавјештајци, опремљени радио-станицама и другим техничким средствима обавјештавања. (293,78) Нијемци су предузели и друге превентивне мјере да би прикрили концентрацију својих снага и њихово довођење на полазне положаје за напад. Поред осталог хапсили су и одводили у концентрационе логоре сва лица за која се сумњало да раде за партизане. Тако су у Босанској Дубици похапсили готово све просвјетне раднике и друге напредне грађане, као и партијске активисте Османа Зубовића, Ахмета Челака и друге. Сличне мјере предузели су и у Бањалуци, Приједору, Босанском Новом и Костајници. 1 марта 1942. године борци 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда порушили су пругу Добрљин — Стрижански мост у дужини од 400 м. Борци су покушали да уђу у село Шурковац, али су дочекани пушчаном ватром из села. Погинуо је један борац. Борци 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда минирали су мост на цести Приједор — Козарац. Позадинске чете, уз заштиту бораца 2. батаљона 2. КНОП одреда, посјекле су и обориле више стаба-ла преко цесте Приједор-Босанска Дубица. Једна патрола 3. батаљона 2. КНОП одреда ушла је у село Шимићи, која је из села дочекана пушчаном и митраљеском ватром. У тој борби убијена су 4 и рањено 7 усташа. Рањене су и 2 жене. Партизани нису имали губитака. 2 марта 1942. године изведена је једна од најуспјешрњих акција из засједе у борбама са 718. њемачком дивизијом. Патрола од 19 њемачких војника са командиром 7. чете 2. батаљона 738. њемачког пука ујутро је кренула из упориСта у селу Гаревцима и наишиа на засједу бораца 2. чете 2. батаљона 2. КНОП одреда код школе у селу Међувођу. На другом мјесту пише код цркве у селу Уремовцима. Вод у засједи био је под командом Драгутина Ћургуза. Ових 19 непријатељских војника партизани су пустили близу и првим плотуном убили 16 на челу са вођом патроле капетаном Фервистером (Вемусте) и два подофицира. Свега 3 непријатељска војника успјела су да побјегну. Заплијењена су 2 пушкомитраљеза »шарца«, 2 машинке (аутомата), 8 пушака, 4 пиштоља и доста муниције, 3 двогледа, 3 фото-апарата... Борци партизани нису имали губитака. Ово је била добро припремљена засједа близу непријатељског упоришта. (293,37 и 11,92) 2 марта 1942. године борци 1. батаљона 2. крајишког одреда у Мљечаници су дочекали непријатељску колону и убили 15 непријатељских војника, а већи број ранили. У борби су рањена 2 борца 1. батаљона. Борци 1. батаљона 2. КНОП одреда дочекали су непријатељску патролу од 25 војника. Убијен је 1 и тешко рањена 3 непријатељска војника. Борци 1. батаљона 2. КНОП одреда поставили су мину на прузи Добрљин-Стрижански мост. Непријатељска патрола, јачине 7 војника са официром, открила је мину и сакупила се да је демонтира. Борци из засједе мину су упалили електричним путем па је мина разнијела непријатељске војнике и официра. Борци 1. батаљона разорили су пругу између Благаја и Босанског Новог. Сукобили су се с непријатељем код Благаја и нанијели му велике губитке. 2 марта 1942. године послије подне у Опатији је почело преговарање између њемачких, италијанских и усташко-дораобранских преставника о предузимању акције против партизана на Козари. Другог и 3. марта 1942. године на састанку у Опатији са њемачке стране присуствовали су генерал Кунтзе. заповједник њемачких снага за југоисток, генерал Вадер, главнокомандујући за Србију, генерал Глеизе вон Хорстенау, њемачки војни представник при усташкој влади, генерал Ринтилен, њемачки војни представник при талијанској врховној команди; са талијанске стране ге-нерал Амброзио, начелник генералштаба талијанске војске, генерал Гандини, из италијанске врховне команде, и у име усташко-домобранске команде генерал Лаха. (293, 159) Њерачки генерал Кунтзе рекао је да партизанско жариште на Козари угрожава главну саобраћајницу која води према истоку и опстанак Независне Државе Хрватске. Рудник Љубија је важан објекат за њемачку ратну привреду, али је парализована због акција партизана с Козаре. марта 1942. године састанак у Опатији је настављен. На њему су присуствовали њемачки генерал Кунтзе, италијански Амброзио и усташко-домобрански Лаха. (293,62) Споразум у Опатији назван је »Опатијски протокол«, сачињен у 12 тачака. За операције против партизана предвиђене су снаге од 1 њемаћке и 3 талијанске дивизије, са јачим ваздухопловним снагама и 8-10 усташких батаљона. Чишћење би се изводило у двије етапе: у источној, а потом у западној Босни. Почетак операције договорен је за 30. априла 1942. године. У споразуму је унијета одредба о забрани преговарања и са партизанима и са четницима. Предвиђен је једнообразан поступак према устаницима и према становништву у подручју обухваћеном операцијама. (293,62) Тако је 3. марта 1942. године у Опатији на састанку представника генералштабова Њемачке, Италије и НДХ донесена одлука да се на прољећа уништи 2. крајишки НОП одред и да угуше познато жариште покрета на Козари. (275,505) 3 марта 1942. године борци 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда минирали су 3 моста на прузи Брезичани-Приједор. Борци 5. чете 1. батајона 2. крајишког НОП одреда ушли су у село Шурковац код Љубије. Борци 3. батаљона 2. крајишког НОП одреда водили су борбу и одбили непријатеља који је био продро у село Јурковицу, гдје је опљачкао и запалио 7 кућа. Убијена су 2 непријатељска војника и неколико рањено. Ноћу између 3. и 4. марта 1942. године борци 3. батаљона 2. КНОП одреда напали су непријатељско упориште у Колонија Дубрави. Борба се водила 6 часова док је упориште заузето. Село је спаљено као непријатељско упориште. Заробљено је 13 домобрана. Заплијењено је 12 карабина, 2 пушкомитраљеза и нешто муниције. У овој борби лакше су рањена 3 борца, 3. батаљона. Исте ноћи извршен је напад на непријатељско упориште између Колонија Дубраве и 15 километра. Непријатељ се извукао оставивши нешто опреме и муниције. 4 марта 1942. године штаб 2. крајишког НОП одреда пише: »Становништво одобрава нашу борбу против окупатора и помаже наше партизане на сваком кораку.« (275,302) 4 марта 1942. године десетина бораца 1. батаљона 2. КНОП одреда из засједе је дочекала патролу од 18 непријатељских војника и том приликом убила 5 и заробила 7 непријатељских војника. Заплијењено је 6 карабина, 1 пушкомитраљез, 800 метака и 18 шанжера за пушкомитраљез и 1 бомбу. Партизани нису имали губитака. Борци 1. батаљона 2. КНОП одреда напали су 10 кола које је пратило 20 њемачких војника. Убијено је и рањено неколико њемачких војника. Борци 3. батаљона 2. КНОП одреда одбили су непријатеља који је пошао у село Буснове ради пљачке. Раде Башић пише: »У јединицама 4. крајишког одреда осјећала се све већа активност прочетничких елемената. Требало је предузети потребне мјере да се те јединице учврсте, јер су њихов морал и јединство били озбиљно пољуљани. Почетком марта 1942. године у том циљу кренули су Коста Нађ и др Младен Стојановић, начелник Оперативног штаба за Босанску крајину са Козарском пролетерском четом у село Липовац, гдје се налазила чета Лазе Тешановића, која дотада није нигдје отворено иступала против партизана. Пролетери су маршовали без потребног обезбјеђења. Када је колона стигла у непосредну близину липовске школе, четници Лазе Тешановића отворили су на њу ватру са свих страна. Иако су били у врло тешкој ситуацији, пролетери су 5. марта 1942. године прихватили ову неравну борбу и јуначки издржали пуних 12 сати. Они су одбили више узастопних четничких јуриша при чему су имали 13 мртвих и 8 рањених бораца. Између осталих погинули су познати борци са Козаре: Мирко Буразер, Смајо Алишић, Петар Бундало, Алекса Ђенадија, а рањени су др Младен Стојановић, Михајло Гачић, Милан Будимир, Перо Стојнић, Брацо Бијелић, Миле Мећава и Симо Ивановић, командир чете. Тек када је пала ноћ, чета је успјела да се извуче из борбе и пребаци у село Челинац.« (11,105) Рањеног др Младена Стојановића другови су смјестили у болницу села Јошавка. I тако је 5. марта 1942. године дошло до отвореног оружаног сукоба између Козарске пролетерске чете и четника Лазе Тешановића на Липовцу. Било је и прије овог оружаног сукоба четничких група на терену села Булетић, Прибинић, Влаић, Чечова и др. У марту је дошло до отворене издаје четника. Тад се почињу низати пучеви у четама 4. крајишког НОП одреда (Прибинић, Булетић, Блатница, а доцније и Јошавка). Осипање јединица било је свакодневно. Многи борци одлазе кућама да би се касније пасивизирали или приступили четничким јединицама. Предузете су мјере ради сређивања стања на терену. Козарчани су од својих снага одвојили и слали помоћ 4. крајишком НОП одреду да савлада настале тешкоће. Док је 2. крајишки НОП одред у то вријеме изводио необично знаћајне подвиге, у 3. и 4. крајишком НОП одреду четници су вршили пучеве. По оцјени Оперативног штаба за Босанску крајину, у то вријеме 2. крајишки НОП одред је био у војно-политичком погледу међу првима на подручју западне Босне. 5 марта 1942. године 2. крајишки народноослободилачки партизански одред од наоружања има: 1600 пушака, 50 пушкомитраљеза, 11 тешких митраљеза и 4 бацача мина. (404,479) 5 марта 1942. године Оперативни штаб НОПО за Босанску крајину доставио је извјештај Главном штабу НОПО и DV Босне и Херцеговине о развоју устанка на територији Босанске крајине од првих дана устанка јула 1941. године па до фебруара 1942. године. У извјештају су дати подаци о развоју свих пет КНОП одреда, а за 2. крајишки НОП одред дата је највиша оцјена која се наводи. О томе се, поред осталог, каже: »... Други крајишки народноослободилачки партизански одред (козарски) по територији је најмањи, али је војнички најактивнији и политички најздравији, што се може видјети из његових билтена. Овај одред за непуна два мјесеца (јануар и фебруар 1942. године) удвостручио је своје снаге и наоружање. Овај одред је изолован и изложен јаким концентричним нападима непријатеља. Осим тога, у том крају устанак је био у рукама наших партијских другова. Међу оружаним људством, иако политички још сировим, није продрла четничка пропаганда, јер је од првог дана поведена борба против четничке политике у војсци и устанку, првог дана почело је чишћење војних јединица од тих елемената. Онемогућено је стварње војночетничких формација, иако су у томе правцу радили извјесни елементи (на Баљу). Политички рад био је савјесно организован у четама и њему сц посвећивала нарочита пажња. Прва чета око Костајнице, Дубице, Приједора, Новога, Баља, Добрљина, Градишке организовали су наши партијски другови... Козарски одред чини позитиван утицај на чете 4. одреда око Прњавора и Црног Врха. Овај оред пребацује своје снаге преко пруге око Јелићке, Пискавице, па према Бронзаном Мајдану. Једна чета овог одреда логорује већ у Јелићкој и тамо има директан додир са четама Мањачког батаљона 4. крајишког НОП одреда. Овај одред пружа своје снаге преко Миљаковца и Росоваца испод Приједора и војнички сарађује са санским батаљоном. Војници овог одреда примјер су дисциплине и правог партизанског одгоја. Правилном политиком у првим данима устанка према муслиманским сељацима придобили су козарски муслимански живаљ уза се. Не само да је развијена политичка сарадња између Муслимана и козарских партизана него има случајева да и муслимански сељаци улазе у партизанске чете (из Козарца)...« Морално-политичко јединство народа на подручју Козаре и јединица 2. крајишког НОП одреда постигнуто је пожртвованим и правилним политичким радом Окружног комитета КПЈ за Козару, Окружног комитета СКОЈ-а и штаба 2. крајишког НОП одреда. На подручју Козаре већ од првих дана борбе формиране су партијске ћелије, актив СКОЈ-а, изабрани сеоски НОО и формиране позадинске чете. По селима су одржаване конференције и народ је упознаван са циљевима НОБ-а и значајем борбе против непријатељске пропаганде и шпијуна које је непријатељ убацивао, као и са значајем уништења неколико четничких елемената одмах првих дана борбе. Због тога окупатор није успио продријети помоћу четничких елемената на козарско подручје ради слабљења и разарања снага одреда и јединства народа. Штаб овог одреда држао се за вријеме борбе правила партизанскога ратовања, вршећи акције даноноћно. и не држећи се фронта, (293,42) 5 марта 1942. године око 150 усташа, домобрана и Нијемаца продрло је у село Брезичане и запалило око 50 кућа. Борци 1. батаљона протјерали су непријатеља. Борци 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда напали су њемачку комору на цести Дубица-Приједор. Побијени су коњи и 7 војника који су били у пратњи. Борци 1. батаљона 2. КНОП одреда у засједи с обје стране цесте у рејону коте 265 м (Планиница) на цести Босанска Дубица-Приједор дочекали су колону од око 60 непријатељских војника. Погинуло је 13, а рањено преко 20 непријатељских војника. Заплијењена су 2 пушкомитраљеза, 25 пушака, већа количина муниције и ручних бомби. У овој борби погинуо је један борац партизан, а 4 су лакше рањена. У селу Волару домаће усташе напале су једну патролу 1. батаљона 2. КНОП одреда. Партизани су разбили непријатеља који се повукао са више мртвих и рањених. Борци 3. батаљона 2. КНОП одреда напали су непријатељску стражу код Бронзаног Мајдана. Убијен је 1, а 9 домобрана је заробљено. Заплијењено је 10 пушака, око 500 метака и 4 бомбе. Партизани нису имали губитака. Борци 3. батаљона 2. КНОП одреда одбили су покушај непријатеља да продре у село Пискавицу ради пљачке. Убијен је 1 домобран. Непријатељска артиљерија тукла је село уз цесту Дубица-Приједор, као и положаје 2. батаљона. 6 марта 1942. године борци 3. батаљона 2. КНОП одреда су у борбама са непријатељем заробили 11 домобрана, заплијенили 8 карабина, 7 бомби, 720 метака, 1 пољски телефон и двије резервне цијеви за пушкомитраљез. Партизани нису имали губитака. У току 4, 5. и 6. марта 1942. године непријатељ је често нападао сектор 2. батаљона, али је сваки пут био одбијен са губицима. Ноћу између 6. и 7. марта 1942. године борци 3. батаљона 2. крајишког НОП одреда извршили су претрес села Батра, код Бос. Градишке. Борци 3. батаљона 2. крајишког НОП одреда нападали непријатељске посаде у селима Лакташима, Јаблану, Тополи и Шимићима. 7. марта 1942. године борци 3. батаљона 2. крајишког НОП одреда извршили су напад на непријатељско упориште на 15 километру и заробили 3 домобрана и заплијенили 2 карабина. Нестао је 1 борац партизан. Трећи батаљон 2. крајишког НОП одреда извршио је претрес села Мичија гдје је дошло до борбе са непријатељем. 7 и 8. марта 1942. године при штабу 3. батаљона 2. крајишког НОП одреда у сали Радничког дома у Горњим Подграцима одржана је прва окружна конференција СКОЈ-а за Козару. Конференцији је присуствовало око 100 делегата скојевских организација из свих ратних срезова Козаре и из одреда и трајала је два дана. Конференцији су присуствовали Миле Перковић, члан Покрајинског комитета СКОЈ-а за Босну и Херцеговину, Бранко Бабић, секретар окружног комитета КПЈ за Козару, и Ратко Вујовић Чоче, члан штаба Одреда. Реферат је поднио Владимир Немет Брацо, секретар ОК СКОЈ-а. На конференцији је изабран Окружни комитет СКОЈ-а за Козару. Ова конференција је подстакла даље ширење омладинске организације на Козари. Пренесене су директиве за формирање организација НОСО БиХ. Ово је био значајан догађај за даљу мобилизацију омладине у борби против фашизма и његових слугу, усташа и четника. (275,343 и 339) На овој конференцији по први пут су се срели и нашли на окупу многи истакнутији скојевски руководиоци са терена Козаре. Тад је Козара имала много активних омладинских руководилаца од којих ћемо набројити само неке: Бране Прокопић, Мирко Маријановић, Анђа Кнежевић, Младен Ољача, Душан Видовић Дуле, Божо Димитријевић, Деса Батоз, Миша Перовић, Тошо Драгишић, Радосава Тица, Душанка Остојић, Мира Каус, Радован Макић, Мара Стрика, Анка Маријановић, Мира Шиник, Душко Вујановић, Анђа Керкез и низ других. (293,40) Козара је у ово вријеме имала масовну и добро организовану омладинску организацију. Јединице 2. крајишког НОП одреда у то врије-ме су имале на десетине истакнутих бомбаша, пушкомитраљезаца и незамјењивих курира из редова скојевске омладинске организације. Познати су козарски курири: Марко Бућма, Хусеин Хатиповић, Гојко Шиљеговић, Гојко Кусоњић, Милинко Кнежевић, Драгољуб Алексић Беба, Тошо Драгишић, Владимир Целица, Ђурица Павић и многи други. Познати су козарски бомбаши и пушкомитраљесци: Матијаш Остоја Саботажа, Симо Мрђа, Марко Томаш, Узеир Зубовић, Милинко Кнежевић, Драган Мачак, Омер Мемић, Мирко Стојановић, Чедо Милошевић, Јово Бига, Стојан Грујичић, Јаруга, Бранко Гавриловић, Драгомир Мухарем, Љубан Тривић, Перица Буразер, Љубан Босанчић, Љубан Босиочић и други. (293,40) Омладина Козаре примјеран је носилац братства и јединства наших народа и народности и неразрушиви бастион на овом осјетљивом мозаику вјерских и националних супротности. Ноћу измеду 7. и 8. марта 1942. године 3. и 5. чета, ојачане водом 2. чете и 2. батаљона 2. кра-јишког НОП одреда, извршиле су напад на непријатељско упориште Хаџибаир, 2 км источно од Босанске Дубице. Борба је трајала више од 1 сата. Убијено је 15 усташа и домобрана, а заробљено 15 домобрана и 5 усташа. Заплијењено је 30 пушака, 3 пушкомитраљеза и 3000 метака и другог материјала. Заробљени домобрани упознати су са циљевима НОБ-а и пуштени кућама. Усташе су, по извршеној истрази, осуђени и стријељани. У овој борби партизани су имали 3 погинула и 3 рањена борца. (293,37) 8 марта 1942. године борци 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда одбили су напад усташа из Благај Јапре. Непријатељ је имао 2 мртва и 3 рањена. Борци 3. батаљона 2. крајишког НОП одреда одбили су напад непријатеља на село Кривају и нанијели му губитке. У Љубији и Приједору непријатељ је доведен у безизлазну ситуацију. Партизани су стално рушили пругу између Приједора, Босанског Новог, Босанске Костајнице и заузимали бројне жељезничке станице. 8 марта 1942. године котарски предстојник Битарајац пише: »Посљедњих дана мјесеца вељаче, јединице њемачке војске пробиле су се од Босанске Дубице, према Приједору. Осмог ожујка дио њемачких снага отишао је у рудник Љубију, покупио и одвео из рудника припаднике својих јединица и чланове њемачке народносне групе. Када су кретали из Љубије, заповједник ове њемачке јединице, дао је да се запали експлозив који се налазио у подземном складишлу. Уништено је 50.000 кг експлозива, чиме су разрушена окна рудника и нанесена огромна штета рудничким направама. За вријеме док су биле њемачке снаге у Приједору, оправљен је извјестан дио пруге према Брезичанима. Када су њемачке јединице напустиле Приједор и Љубију остале су да бране само хрватске снаге. Тим поводом настала је паника код становништва и војске. Надаље, даљни оправак пруге потпуно је обустављен, због сталног напада комуниста и даљњег рушења...« (275,394) 9. марта 1942. године из засједе борци 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда отворили су ватру на 3 аутомобила на цести Дубица-Приједор. Аутомобили су уништени. Убијена су два војника и два усташка функционера, адвокат Пинтер из Приједора и инжењер Павичић из Љубије. Рањен је усташки таборник из Љубије Хикл. Друга засједа отворила је ватру на непријатељску колону. Убијена су два непријатељска војника и више рањено. Борци 3. батаљона 2. крајишког НОП одреда водили су борбу и одбили непријатељски напад на село Буснове. Заробљен је 1 домобран и заплијењен 1 карабин са 150 метака. 10 марта 1942. године засједа 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда у Равном Гају заплијенила је 6 кола са 6 пари волова који су возили намирнице за Нијемце у Босанску Дубицу. Борци 1.батаљона 2. крајишког НОП одреда срушили су око 850 м жељезничке пруге између Босанског Новог и Благаја. Пет бораца 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда одбило напад 60-70 усташа из Сухаче. Убијена су 2 непријатељска војника и више рањено. Борци 3. батаљона 2. крајишког НОП одреда одбили су напад непријатеља на село Пискавицу. У Бистрици је почео рад војно-политички курс омладине. Курс је похађало око 70 младића. У Војскови је организована женска радна група. Нијемци су одлучили да напусте Приједор и Љубију, а у тим мјестима да остану усташко-домобранске јединице. Генерал Вадер, командујући генерал и командант у Србији (који је био овлашћен да руководи операцијама у НДХ), морао је извијестити генерала Кунца, команданта оружаних снага на југоистоку, да се одустало од намјере »да се, у наставку операције Приједор, под борбом ослободи жељезничка пруга Приједор-Босански Нови, јер су снаге биле слабе, а транспортовање од Босанског Новог није било могуће због порушене пруге.« Нијемци су најприје из Приједора и Љубије евакуисали у Дубицу 85 фолксдојчера, 88 њемачких жена и 65 дјеце. У руднику Љубији уништили су 50.000 кг експлозива, централно складиште и рудничке инсталације и опљачкали све што су могли. Пошто су претходно разрушили рудник жељеза у Љубији и евакуисали њемачке породице, њемачка 718. пјешадијска дивизија и 923. Ландесшицен батаљон отпочели су напуштати Приједор и Љубију. Повлачење је почело 10. марта 1942. године и трајало је 3 дана до Босанске Дубице. 11. марта 1942. године Нијемци воде жестоке борбе и у повлачењу настоје да извуку своје опкољене снаге из Приједора и Љубије. Усташе и домобрани настоје да у својим рукама задрже комуникацију Приједор-Босанска Дубица. Борци 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда прекопали су цесту на 6 мјеста од Босанске Дубице према Босанској Костајници. Јаме су биле широке 6, а дубоке 2-3 м. Исто тако прекопана је цеста од Костајнице према Баљу, као и она према Пастиреву. 11 марта 1942. године непријатељске снаге од 1200 војника из Добрљина, Журинског моста и од Куле напале су полазне положаје 1. батаљона 2. КНОП одреда са три правца. Прва колона нападала је од Журинског моста уз поток, у правцу Криве Главе; друга од Куле у правцу Бојишта, а трећа из рејона села Равнице у правцу села Жуљевице. Напад је потпомогнут јаком артиљеријском и минобацачком ватром. Батаљон је пружио снажан отпор непријатељу и нанио му велике губитке тако да се повукао на полазне положаје. Непријатељ је опљачкао и запалио неколико кућа у Равницама, Пољавници и Жуљевици. Тако је 1. батаљон протјерао непријатеља. Борци 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда минирали су пругу према Приједору и припуцали на жељезничку станицу Брезичани. Борци 2. батаљона 2. КНОП одреда привукли су се непријатељу на око 200 м у селу Брекињи и јаком ватром нанијели му губитке. Борци 3. батаљона 2. крајишког НОП одреда одбиле су непријатељски напад на села Кривају и Буснове. У времену од 17. фебруара до 13. марта 1942. године страдала су села уз дубичку цесту од Босанске Дубице до Приједора. Дијелови 718. њемачке дивизије заједно са усташама стварају пустош. Топовима и бацачима су, без престанка, дању и ноћу, тукли ове положаје и села око цесте. Куће и зграде горе, а лешеви људи по путу; крај њих тијела паса, мачака и свиња. (275,22) Њемачка команда извјештава да су 189 партизана убили, 13 ранили и 16 заробили. То се односи на поубијано цивилно становништво. Погинуло је само 9 бораца, а остало су били цивили. Нијемци извјештавају да су заплијенили 53 коња, 558 говеда, 5 телади, 235 оваца и 85 свиња. (404,384) Како су изгледала села послије проласка њемачко-усташких злочинаца, свједочи и сјећање Раде Вучена: »Стигао сам у село Доњи Јеловац. Било је спаљено. Још су догоријевале куће и остали објекти. Лешеви људи, жена и дјеце лежали су по крвавом снијегу. Били су ту Милан Бабић, Алекса Вучен звани Ајка, те још три жртве. Муслимани, вјероватно из Босанске Дубице. На све стране лежали су лешеви. Не само људских него и домаћих животиња: свиња, паса, мачака, говеда, па чак и пернатих животиња. Крвници су уништавали све што је било живо. Када сам стигао до куће моје породице, нашао сам убијена Милана Вучена. Код куће Ристе Вучена нашао сам мртвог Микана (Лазиног) Чађу. Лежао је заједно са убијеним свињама. У стајама Алексе Вучена Ајке изгорјело је 18 комада крупне стоке. Недалеко од Алексине куче нашао сам Николу Буразор из Мирковца, иначе борца, који је погинуо скупа са Миканом Чађом и Миланом Вученом. Касније смо чули како су ухваћене двије кћерке убијеног Милана Бабића, сестре Савка и Деса, и на разне начине мучене. Гдје су непријатељски војници стигли, било је све уништено. Крвници су налазили по кућама пиће, напијали се, убијали и оргијали.« Од 17. фебруам до 13. марта 1942. године борци 1. и 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда водили су борбе са њемачким снагама, јачине око 2000 војника, на правцу Босанска Дубица-Приједор-Љубија и при повлачењу из Љубије и Приједора до Босанске Дубице. Први и 2. батаљон 2. КНОП одреда су организовали сталне нападе на њемачке побочнице и заштитнице приликом повлачења и наносили им губитке све до Босанске Дубице. 2 батаљон 2. КНОП одреда без једног вода, који се налазио на положајима око Козарца, учествовао је у борбама против Нијемаца са положаја истоћно и југоисточно од цесте Приједор-Босанска Дубица, а 1. батаљон западно. Њемачким снагама су нанесени знатни губици, нарочито у рејону Крушковца и Доњег Јеловца. Према изјавама заробљеника и процјенама 2. крајишког НОП одреда, у овим борбама Нијемци су имали око 400 мртвих и рањених, међу којима је командант ових снага, 1 мајор и 5 нижих официра. Заробљено је 38 Нијемаца. Заплијењено је 8 пушкомитраљеза, 60 пушака, 3 аутомата (машинке) и већа количина муниције. Партизани су имали у тим борбама 30 мртвих и рањених бораца. Јединице 2. КНОП одреда изашле су из ових борби са већим искуством и наоружањем. Само 2. чета 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда ојачана је са 52 пушке, 6 пушкомитраљеза, 3 машинке и 5 пиштоља. Сличан плијен имала је и 2. чета 1. батаљона 2. КНОП одреда. Ова операција деблокаде и извлачења свих снага Вермахта из Љубије и Приједора правцем Приједор-Босанска Дубица трајала је скоро мјесец дана. Према њемачким извјештајима од анга-жованих око 2000 војника Вермахта у овој операцији је погинуло 34, нестало 15, рањено 48 и разбољело се 49. Трупе Вермахта су се повукле са ширег подручја Козаре у своје смјештајне гарни-зоне, препуштајући га усташко-домобранским формацијама и усташкој власти. (275,200) Према оцјени генерала Фортнера, партизани као противници су се показали врло жилави способни нарочито да се приближе путу Дубица-Приједор, изненадно нападну, омету саобраћај и ишчезну. »Само прилагођавањем њиховом начину ратовања и залагањем артиљеријских посада (осјетљиви су на артиљеријску ватру), успио је пробој до Приједора.« (275,200) У току ове акције за рашчишћавање снијега на путевима борбена група »Вуте« је присилно ангажовала групе од око 350 људи мјесног становништва, а користила је и мјесне коњске запреге. (275,200) Командант борбене групе »Вуте« говорио је да му се продор до Приједора није исплатио због великих губитака у мртвим и рањеним. (293,37) 13 фебруара 1942. године јединице 718. дивизије повукле су се са цијеле линије Приједор-Босанска Дубица и са жељезничке станице Церовљани кретале за источну Босну, гдје се припрема-ла њемачко-италијанско-квислиншка операција »Трио И« и »Фоча«. (293,37) Послије борби које су трајале од 17. фебруара до 13. марта 1942. године, комуникација Приједор-Босанска Дубица поново је пала у руке партизана. Борци 2. батаљона 2. КНОП одреда заузели су положаје источно око дубичке цесте, а борци 1. батаљона западно. Поново је Приједор одсјечен од Босанске Дубице (11,97 и 98). I Кад су се Нијемци повукли, у Љубији и Приједору, Босанској Дубици и Босанском Новом остале су усташе и домобрани, па је завладала права паника. Посаде су приступиле утврђивању градова очекујући са страхом напад партизана. Јединице 1. крајишког НОП одреда блокирале су Љубију, а јединице 2. крајишког НОП одреда Приједор. У првој половини марта 1942. године 1. батаљон 2. КНОП одреда је водио преко 20 борби у којима је непријатељ имао 72 мртва и око 80 рањених. Успио је да поруши 4 моста и преко 1500 метара жељезничке пруге. Заплијенио је 16 пушака, 1 пушкомитраљез и 2000 метака. Губици батаљона били су 3 мртва, и 5 рањених. (11,92) У првој половини марта 1942. године јединице 3. батаљона 2. крајишког НОП одреда водиле су преко 20 борби. Међу ове спадају напади на непријатељска упоришта Лакташи Илиџа, Симићи, Нова Топола итд. У току ових борби убијено је 9, рањено 9, а заробљено 36 непријатељских војника. Заробљено је 38 пушака, 3 пушкомитраљеза и 2000 метака. (11,93) 13 марта 1942. гођине непријатељске снаге јачине од 3000 војника (милиционара и усташа) са комуникације Босанска Градишка-Бања Лука покушале су да се пробију преко села Клашнице, Тополе, Јаблана, Шимића и Мичја на слободну територију. Непријатељске снаге подржане су јаком артиљеријском и минобацачком ватром. У дневним борбама борци 3. батаљона 2. крајишког НОП одреда су успјели да задрже непријатеља и да га поврате у његове гарнизоне. 13 марта 1942. године борци 1. батаљона у близини Приједора дочекали су једну непријатељску патролу која је ишла преко Брезичана. Убијена су 2 непријатељска војника, 1 је теже рањен, а два лакше. Заробљено је 5 војника, заплијењено 10 карабина, око 1200 метака и остале опреме. Из Приједора је одмах дошло око 150 непријатељских војника, који су напали село Брезичане. Борци 1. батаљона дочекали су непријатеља и повратили га у гарнизон, наносећи му осјетне губитке. Партизани нису имали губитака. (11,97) Ноћу између 14. и 15. марта 1942. године у селу Стригови, у кући Микана Тубића одржана је среска конференција СКОЈ-а за срез Босански Нови. Изабран је Срески комитет и секретари општинских комитета 15. марта 1942. године непријатељска авијација бомбардовала је село Грбавце. Борци 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда спалили су мост преко ријеке Стригове на цести Добрљин-Костајница. Борци 5. чете 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда дочекали су непријатељску патролу и убили 2 војника. 15 марта 1942. године формиран је Срески комитет СКОЈ-а за босансконовски срез. Ночу између 15. и 16. марта 1942. године јединице 2. крајишког НОП одреда напале су Козарац. Ово непријатељско упориште било је утврђено за кружну одбрану. Кориштени су повољни доминантни положаји испред спољних кућа. Биле су двије зграде као отпорне тачке. Прва отпорна тачка је зграда здравствене станице, која се налазила на раскршћу гдје се укрштавају путеви од жељезничке станице Козарац, Ивањска, Приједора, Мраковице. Друга отпорна тачка је бивша жандармеријска касарна. Налазила се западно од зида куле Кључанина. Ово непријатејско упориште било је од прве половине јануара блокирано и одсјечено од приједорског гарнизона и осталих упоришта. Снабдијевано је искључиво ваздушним путем. Посада је бројала око 90 домобрана и око 30 усташа и оружника. Била је распоређена по утврђењима припремљеним за кружну одбрану. У нападу на Козарац учествовала је 1,2. и 4. чета 2. батаљона, 1. и 4. чета 3. батаљона и 2. ћета 1. батаљона. Прва чета и дијелови друге чете из састава 2. батаљона нападале су са сјеверне и западне стране, дуж комуникације Приједор-Козарац; 4(Миљаковачка) чета, такође из састава 2. батаљона, са југозападне; а чете из састава 1. и 3. батаљона са јужне и источне стране. Напад је почео тачно у поноћ ноћу између 15. и 16. марта 1942. године. Борба је трајала све до 8 часова 16. марта кад је сломљен отпор непријатеља. У борби је убијено 11 и рањено 12 непријатељских војника. (293,38) Дио посаде успио је да пробије блокаду и да се споји са гарнизоном у Приједору. 0293,38) Заробљено је 70 домобрана и 27 усташа и оружника. Заробљени домобрани су упознати са циљевима НОБ-а и пуштени кућама. О усташама је поведена истрана и установљено је да су учествовали у злочинима, па су стријељани. Заплијењено је 110 пушака, 2 тешка митраљеза и веће количине пушћане и митраљеске муниције и друге ратне опреме. Губици 2. крајишког НОП одреда били су 5 мртвих и 8 рањених бораца. (11,110) Пошто је Козарац настањен претежно Муслиманима, његово је ослобођење имало и политички значај. Орахова је прво мјесто насељено Муслиманима које је ослобођено, а друго Козарац. Мјештани Козарца пријатељски су дочекали партизане и један број омладинаца Муслимана одмах је ступио у 2. крајишки НОП одред. Држање партизана према становништву било је беспријекорно и то је још више учврстило братство Срба и Муслимана у овом крају. У ослобођеном Козарцу формирана је команда мјеста са првим командантом Обрадом Давидовићем, кога је касније замијенио Адем Калабић. (404,503) У извјештају штаба 2. крајишког НОП одреда од 17. марта 1942. године Оперативном штабу за Босанску Крајину пише: »Војници су по саслушању и упознавању са циљевима наше борбе пуштени својим кућама, док је извршено стријељање над 27 усташа и жандара. Међу усташама су пронађени и најзлогласнији злочинци из прошлољетног покоља над српским народом тога краја. Пошто је то мјесто испостава среза гдје је муслиманско становништво у већини, ипак су наши партизани достојно се владали за све вријеме борби и боравка у мјесту.« (11,110) Послије ослобођења Козарца половином марта 1942. године, који су заузели снаге 2. крајишког НОП одреда, Приједор и Љубија су остали одсјечени од других околних посада и били су под контролом и блокадом снага 1. и 2. крајишког НОП одреда. Ни јаки гарнизони, ни многобројне посаде, ни два оклопна воза којима је непријатељ располагао на том подручју, нису били довољни за успостављање саобраћаја на прузи Приједор-Босански Нови-Босанска Костајница-Суња. Највећу заслугу за то има 1. батаљон 2. КНОП одреда, који је и у марту показао нарочиту активност. Били су створени сви повољни услови да се изврши напад на посаду у Приједору и Љубији и да се та мјеста ослободе. Посада у Приједору била је састављена из дијелова 2, 10. и 11. пјешадијског домобранског пука, усташа и легионара, жандарма и полиције. Јачина непријатељских снага износила је 1200 војника, наоружаних са око 1000 пушака, 30 пушкомитраљеза, 13 тешких митраљеза, 5 тешких бацача и 2 топа (к. 100 мм). 16. марта 1942. године борци 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда на 17 мјеста порушили су жељезничку пругу између Брезичана и Приједора. Борци 1. батаљона минирали су водовод у близини Добрљина. 17 марта 1942. године борци 1. батаљона 2. КНОП одреда запалили су жељезничку станицу Брезичани. Непријатељ је напао и заузео село Турјак, Кијевце, Драгеље и Лужане. С овим непријатељским снагама борбе су водили борци 3. батаљона 2. крајишког НОП одреда. У марту 1942. године одржан је војно-политички курс у Козарцу у јачини једне чете. Руководилац курса био је Џавид Миџић. (404,469) Омладински курс у Пискавици са командиром Божом Млинарићем. На курсу је било 103 омладинаца. (404,465) У основној школи Јелићка радио је омладински војно-политички курс, који је почео са радом у марту 1942. године. Командир курса био је Божо Млинарић, а политички комесар Драгољуб Стојнић. На курсу је било 85 омладинаца. (404,467) 20 марта 1942. године извршен је напад на Љубију. Заробљено је 15 домобрана и заплијењено нешто оружја. 21 марта 1942. године борци 3. батаљона 2. крајишког НОП одреда одбили су напад непријатеља на село Врбашку. Ноћу између 22. и 23. марта 1942. године борци 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда мини-рали су оклопни воз на прузи Босански Нови-Добрљин. 23 марта 1942. године, према наређењу ГШ НОВ и DV за БиХ, Оперативни штаб НОП и DV за Босанску крајину је у селу Челинцум, код Бање Луке, формирао 1. крајишки пролетерски батаљон. У саставу 1. крајишког пролетерског батаљона су ушле Грмечка пролетерска чета од 118 искусних пробраних и добро наоружаних бораца из састава 1. крајишког НОП одреда; Козарска пролетерска чета од 115 провјерених и добро наоружаних бораца из састава 2. крајишког НОП одреда и Дрварски пролетерски вод од 40 пробраних и добро наоружаних пролетара из састава 5. крајишког НОП одреда. Бројно стање 1. пролетерског крајишког батаљона у часу формирања износило је 273 борца, наоружана са 250 пушака и 22 пушкомитраљеза. (11,106) Командант батаљона био је Здравко Челар, а политички комесар Есад Миџић. Формирању батаљона су присуствовали другови Ђуро Пуцар Стари, Осман Карабеговић, Коста Нађ, Лепа Перовић и Данко Митров, који су пред стројем у говорима истакли основне војничке и политичке задатке и улогу ове јединице. 23 марта 1942. године борци 1. батаљона 2. КНОП одреда одбили су напад непријатеља од Равница и Пољавница и ометали оправку пруге. 23 марта 1942. године борци 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда напали су непријатељску стражу између Добрљина и Стрижанског моста. Заробљено је 59 домобрана, заплијењена су 2 пушкомитраљеза и 21 пушка. Послије упознавања с циљевима НОБ-а домобрани су пуштени кућама. Непријатељ је истог дана напао и поново заузео мост. Ноћу измеду 24. и 25. марта 1942. године борци 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда поново су напали посаду између Добрљина и Санског Моста, на прузи Босански Нови-Костајница, заробили 58 домобрана, заплијенили 4 пушкомитраљеза, 51 пушку и много муниције. Мост је поново заузео непријатељ. Ноћу између 24. и 25. марта 1942. године код села Водичева, на прузи Босански Нови-Костајница, борци 1. батаљона 2. КНОП одреда заробили су 59 домобрана из 7. чете бјеловарског допунског батаљона. Крајем фебруара, поготово у марту 1942. године, ситуација у 4. крајишком НОП одреду била је тешка. У четама је долазило до четничких пучева. Слично стање било је и у неким јединицама 3. крајишког НОП одреда. Оперативни штаб за Босанску крајину је одлучио да из састава 1, 2. и 5. крајишког НОП одреда издвоји извјесне снаге и упути их као помоћ 3. и 4. крајишком НОП одреду. Од јединица 1. и 5. крајишког НОП одреда формиран је Ударни батаљон, јачине око 800 бораца, под командом команданта Воје Тодоровића и политичког комесара Веље Стојнића. Батаљону је дат задатак да на територији 3. крајишког НОП одреда, између планине Мањаче, Мркоњић-Града, Јајца и Гламоча, енергичним дејством разбије четнике и да добро организованим политичким радом среди ситуацију на том подручју. 25 марта 1942. године у стабу 2. крајишког НОП одреда на Козари одржано је војно-политичко саветовање ОК КПЈ за Козару и 2. КНОП одреда под руководством чланова члана повјеренишчко савјетовање ОК КПЈ за Козару и 2. КНОП одреда под руководством чланова члана повјереништва за Босанску крајину, у присуству члана Покрајинског комитета КП Босне и Херцеговине Ђуре Пуцара Старог, на којем је донесена одлука да се формирају још два батаљона, четврти и Ударни батаљон 2. крајишког НОП одреда. Обрад Стишовић пише: »На савјетовању 25. марта 1942. године није донесена одлука о формирању Ударног батаљона и његово упућивање у Централну Босну. Ово је закљућак скендерске конференције да се формирају два ударна батаљона - подгрмечки и козарски - и упуте на Мањачу. Одлуку смо донијели у Бочцу са другом Старим да идемо у Централну Босну да би пронашли др Младена. С тим батаљоном сам ја и друг Стари ишли у Централну Босну.« Ђуро Пуцар је упознао ОК КПЈ за Козару и 2. КНОП одред са тешком ситуацијом на терену Мањаче и на подручју средње Босне, гдје 1. крајишки пролетерски батаљон води даноноћне борбе са нараслим четничким снагама. Одлучено је да се Ударни батаљон што прије формира и крене у средњу Босну у помоћ 1. пролетерском крајишком батаљону. У 2. крајишком НОП одреду, у јануару, фебруару и марту, кроз многобројне акције дошло се до знатних количина оружја и ратне опреме, што је омогућило формирање нових чета. Први и 2. батаљон имали су већ у марту по 5 чета. Поред формирања нових, знално су бројно нарасле и постојеће чете. Тако је 2. крајишки НОП одред имао око 3000 бораца. Формиран је и 4. батаљон 2. краји-шког НОП одреда, па је бројно стање батаљона и командни састав изгледао овако: Први балаљон имао је 4 чете и око 1000 бораца, са командантом батаљона Ивицом Марушићем Ратком и политичким комесаром Жарком Згоњанином; Други батаљон имао је 4 чете и око 800 бораца, са командантом батаљона Милошем Шиљеговићем и политичким комесаром Николом Лукетићем; Трећи батаљон имао је 4 чете са око 650 бораца, са командантом батаљона Мирком Пекићем и политичким комесаром Јоцом Маријановјћем; Четврти батаљон имао је 3 чете са око 500 бораца, са командантом батаљона Млађом Обрадовићем и политичким комесаром Миланом Врховцем. 2 крајишки НОП одред имао је 4 батаљона и око 3000 бораца. Командант Одреда био је Обрад Стишовић (шпански борац), замјеник команданта Јосип Мажар Шоша политички комесар Ратко Вујовић Чоче (шпански борац), замјеник комесара Душан Мисирача. (11,112) Новоформираном 4. батаљону додијељена је територија између села Марићке, Јелићке, Ивањ-ске, Лисине (978 м) и Козарца са задатком да затвори правац који од Бање Луке води ка ослобођеној територији на Козари. 25 марта 1942. године борци 1. батаљона 2, крајишког НОП одреда из засједе су дочекали непријатељску комору која је ишла за Босански Нови и убиле 4 непријатељска војника. Борци 5. чете 1. батаљона 2. КНОП одреда водили су борбу са непријатељем који је из Сухаче продирао на слободну територију и палио села. Непријатељ је протјеран. Борци 3. батаљона 2. КНОП одреда водили су борбу са непријатељем и нанијели му осјетне губитке. 26 марта 1942. године борци 1. батаљона 2. КНОП одреда дочекали су око 200 усташа који су покушали продријети у село Равнице и Церовицу. Након краће борбе усташе су враћене. 27 марта 1942. године један домобрански и један жандармеријски батаљон из Босанског Новог, послије тродневних борби, пробили су положаје 1. и 2. крајишког НОП одреда и блокираним непријатељским посадама у Приједору и Љубији дотурили муницију и храну. Ноћу између 27. и 28. марта 1942. године борци 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда напали су и заузели непријатељско упориште Благај Јапра, код Босанског Новог. Заробљено је 87 војника и 3 официра 11. чете дорнобранског 2. пјешадијског пука. Запиијењено је 65 пушака, 4 пушкомитраљеза и 2000 метака. Борци 1. батаљона 2. КНОП одреда минирали су 2 оклопна воза на прузи Босански Нови-Приједор. Ови оклопни возови непријатељу су били једино средство којим је смио из опкољених гарнизона саобраћати и патролирати на дијелу пруге која још није била порушена. 28 марта 1942. године непријатељске снаге нападају на терен 3. и 4. батаљона 2. КНОП одреда, пљачкајући и палећи села. Борци 3. и 4. батаљона борили су се са непријатељским шнагама и нанијели им губитке. Са забраном преговарања са четницима нису се слагали представници њемачке Врховне команде. У четницима су они гледали сигурне савезнике у борби против партизана, а и као противтежу усташама. На састанку одржаном у Љубљани 28. и 29. марта 1942. године, овом питању италијански представник генерал Коата се отворено изјаснио: »Сагласни смо да се четници боре против комуниста, а и ми хоћемо у крајњој линији да сузбијемо комунисте. Да ли је цјелисходно за нас да се, умјесто да искористимо ту ситуацију, боримо једновремено против комуниста и четника. Овим тјерамо принудно обје стране у један табор. Изгледа ми цјелисходније да најприје ликвидирамо комунистичку опасност, јер када једном ова опасност буде ликвидирана, може се у једној другој фази ближе прићи питању четника. Било би неразумно створити себи сада 10.000, можда и 20.000 непријатеља. У првој фази сузбијања комуниста могло би се рачунати на помоћ четника, а у најмању руку изоловати их од борбе...« (293,63) 29 марта 1942. године борци 3. батаљона 2. крајишког НОП одреда одбили су непријатељски напад на село Шмитране и Суботиће. Ноћу између 29. и 30. марта 1942. године непријатељске снаге из Ивањске напале су терен 4. батаљона. Партизани су одступали. Борци 1. батаљона напали су непријатељско упориште у селу Равској. Заробљено је 7 усташа. 31 марта 1942. године нападом на штаб 4. крајишког НОП одреда и његову болницу у селу Јошавци отпочео је четнички пуч у 4. крајишком НОП одреду. Четници су у партизанској болници поубијали болесне и рањене партизане, међу којима и начелника Оперативног штаба НОП одреда за Босанску крајину др Младена Стојановића, секретара ОК КПЈ за Бању Луку Милана Личину и члана ПК СКОЈ-а за БиХ Рајка Боснића, народне хероје. (170,656) Напомињем да у неким подацима стоји да су рањеног др Младена Стојановића четници ухватили у Јошавци (которварошки срез) 1. априла. Пошто нису успјели да га придобију на своју страну, четници су га звјерски убили у Јошавци 2. априла 1942. године. (274,63) 31 марта 1942. године непријатељ пребацује своје снаге из села Драгеља у село Грбавце. Борци 3. батаљона 2. КНОП одреда дочекали су непријатеља и вратили назад. У свим селима босансконовског среза формиране су омладинске радне групе које су једном недјељно помагале породицама палих бораца и онима чији су домаћини у партизанима у обављању пољских радова. У раним јутарњим часовима 1. априла 1942. године, пред зграду Основне школе у селу Марићка, стизали су одабрани борци и познати јунаци из 1. и 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда са Козаре. То су били виђени момци по љепоти свога тијела, чувени по чојству и јунаштву, прекаљени у протеклим бојевима. За већину од њих причане су приче о чудима од јунаштва из протеклих бојева. То су били борци Ударног батаљона. На чело строја стао је командант Ударног батаљона Милош Шиљеговић. Одмах до Милоша стао је Ранко Шипка, командир Прве чете, а до њега Милан Вуковић политички комесар. Прву чету Ударног батаљона саћињавали су изабрани борци из 1. батаљона 2. крајишког НОП одфеда. На челу Друге чете стајао је Раде Кондић, командир, а до њега Раде Башић, политички комесар. Другу чету Ударног батаљона сачињавали су изабрани борци из Другог батаљона 2. крајишког НОП одреда. У строју Ударног батаљона било је 350 Изабраних бораца, наоружаних са 300 пушака, 19 пушкомитраљезаца, од чега 11 њемачких шараца.« Ово је била ударна снага младости и јунаштва 2. крајишког НОП одреда сврстана у Ударни батаљон. Ту је био све већи један до другога јунак до јунака. Није се знало који је по љепоти спољашњег изгледа љепши, по висини већи, по јунаштву познатији. О многим од ових јунака Козарчани су већ били створили легенде. Није га било ко није чуо за јунаштво Раде Кондића и Ранка Шипке; и њих је родила херојска мајка Козарчанка. Ту је и Раде Башић, Милош Шиљеговић и други гласовити јунаци Козаре. Само срећни народ може да има овакву младост и овакву војску. Тако је 2. крајики НОП одред имао пет батаљона (1,2,3,4. и Ударни). Са Ударним батаљоном све вријеме се налазио Обрен Обрад Стишовић, командант 2. крајишког НОПодреда. (404,489) Одмах послије формирања 1. априла 1942. године Ударни батаљон 2. крајишког НОП одреда кренуо је у колони у правцу Мањаче и Централне Босне да се у заједници са 1. крајишким пролетерским батаљоном и преосталим снагама 4. крајишког НОП одреда бори против четника на том терену. Ударни батаљон је одмах ступио у борбу против четника на простору Бања Лука, Бронзани Мајдан, Хан-Кола. Са Ударним батаљоном из Марићке кренуо је секретар Обласног коми-тета КПЈ за Босанску крајину Ђуро Пуцар Стари и члан Обласног комитета КПЈ за Босанску крајину и политички комесар Оперативног штаба НОП и DV за Босанску крајину Осман Карабеговић. У средњој Босни Ударни батаљон 2. КНОП одреда се свега задржао два мјесеца, јер је морао да се врати у Козару. Сви борци и народ Козаре тада су били у великој жалости због погибље омиљеног и легендарног првог команданта Козаре доктора Младена Стојановића, којега су четници рањеног ухватили у Јошавци 1. априла. Пошто нису успјели да га придобију на своју страну, четници су га убили у истом селу 2. априла 1942. године. Почетком марта 1942. године Први крајишки НОП одред имао је 870 наоружаних бораца, Други 1665, Трећи 1530, Четврти 1795 и Пети 968; укупно крајишки НОП одреди имали су око 6.848 наоружаних бораца. Од тога 6600 пушака, 166 пушкомитраљеза, 41 митраљез, 5 минобацача и 5 топова (од којих 1 хаубица и 4 брдска топа). Зборник докумената и података о народноослободилачком рату југословенских народа, том IV књига 5, док. 12 (у даљем тексту Зб. НОР IV/5,12). Обрад Стишовић пише: »Осман Карабеговић није кренуо са Козаре са Ударним батаљоном. Он се налазио у то вријеме у Централној Босни. Са нама се вратио на Козару. С тим батаљоном сам ја и Стари ишли у Централну Босну.« Тад је 2. крајишки (козарски) НОП одред имао 1600 пушака, 50 пушкомитраљеза, 11 тешких митраљеза, 4 бацача мина. (293,25) Како се види из наведених података, почетком марта 1942. године крајишки партизански одреди били су довољно јаки да су могли предузети чишћење мањих усташко - домобранских посада на својим оперативним подручјима, а удруженим снагама могли су да врше успјешне нападе на веће гарнизоне по градовима. Оперативни штаб за Босанску крајину морао је да одвоји знатан дио својих најбољих јединица за сузбијање четничке издаје и акције у 3. и 4. крајишком НОП одреду у моменту када су му оне биле потребне за борбу против њемачких и италијанских окупатора и усташко-домобранских гарнизона. Тако су концем фебруара и почетком тнарта 1942. године на терен 3. и 4. крајишког НОП одреда у централну Босну, упућене Пролетерска чета са Козаре (115 бораца), Пролетерска чета са Грмеча (118 бораца) и Пролетерски вод из Дрвара (40 бораца), од којих је формиран чувени 1. крајишки пролетерски батаљон са 273 борца, на челу са командантом батаљона Здравком Челаром и политичким комесаром Есадом Миџићем. Нешто касније у марту и почетком априла 1942. године на терен 3. и 4. крајишког НОП одреда дошла су и два ударна батаљона, и то: Ударни батаљон са Козаре од 350 бораца, под командом Милоша Шиљеговића, који су отишли у централну Босну (Сњеготина-Прњавор) на терен 4. крајишког НОП одреда и Ударни дрварско-грмечки батаљон, под командом Воје Тодоровића, који су отишли у рејон Мањаче и Мркоњић-Града на терен 3. крајишког НОП одреда. Само 2 крајишки (козарски) НОП одред од својих јединица издвојио је изабраних 468 бораца и послао их са Козаре у централну Босну на терен 4. крајишког НОП одреда у борбу против четника. То је била велика снага, ако се још узме у обзир да су то били изабрани борци, којим је 2. крајишки НОП одред могао да врши озбиљне акције на непријатеља. 1 априла 1942. године штаб 1, батаљона 2. КНОП одреда од најбољих бораца из свог састава формирао је ударну чету. Ударна чета била је под командом штаба 1. батаљона и није имала одређени сектор већ је дјеловала према потреби на цијелој територији Батаљона. Послије реорганизације крајем марта и почетком априла 1942. године у јединицама Другог крајишког народноослободилачког партизанског одреда штабове батаљона и команде чета су сачињавали: Стаб 1. батаљона на Карану: Ивица Марушић Ратко, командант; Жарко Згоњанин, политички комесар; Драган Марин, замјеник команданта; Саво Кесар, замјеник политичког комесара; 1. чета (у Јутрогоштој): Гојко Кукавица, командир; Јован Зец Мићо, политички комесар; 2. чета (на Баљу): Вељко Стојаковић, командир; Живко Родић, политички комесар; 3. чета (у Куљанима): Стево Рауш, командир; Перо Цурић, политички комесар; 4. чета (у Зуљевици): Душан Деретић, командир; Реља Лукић, политички комесар; 5. чета (у Радомировцу): Душан Егић, командир; Лазо Лазић, политички комесар. Ударна чета при Штабу 1. батаљона: Миле Тубић, командир; Павле Марин, политички комесар; Стаб 2. батаљона (на Витловској): Станко Милић, командант; Никола Лукетић, политички комесар; Душан Утјешиновић, замјеник политичког комесара; 1. чета (у Паланчишту): Драгутин Станић, командир; Миле Рајлић, политички комесар; 2. чета (у Влашковцима): Ђорђо Вученовић, командир; Идриз Ћејван, политички комесар; 3. чета (у Клековцима): Томица Спановић, командир; Перо Ћургуз, политички комесар; 4. чета (у Миљаковцима): Миле Вученовић, командир; Рајко Радетић, политички комесар; Стаб 3. батлајона (у Гомјим Подграцима): Мирко Пекић, командант; Јоцо Маријановић, политички комесар; Пиљо Станишљевић, замјеник команданта; Милан Егић, замјеник политичког комесара; 1. чета (у Врбашкој): Мирко Башић, командир; Раде Раниловић, политички комесар; 2. чета (у Грбавцима): Драго Лапор Дуџа, командир; Бране Ковачевић, политички комесар; 3. чета (у Турјаку): Љубан Аћимовић, командир: Данило Бпрковић, политички комесар; Стаб 4. батаљона (у Ламовитој): Млађо Обрадовић, командант- Милан Врховац, политички комесар; Владета Радић, замјеник команданта; Мићо Шурлан, замјеник политичког комесара; 1. чета (у Бистрици): Бранко Радуљ, командир; Јоцо Стефановић, политички комесар; 2. чета (омладинска) у Пискавици: Михајло Ђурић, командир; Милан Станић, политички комесар, 3. чета (у Јашиковим Водама): Петар Мећава, командир; Гојко Кусоњић, политички комесар; 4. чета (у Марићкој): Љубан Црнобрња, командир; Мирко Кнежевић, политички комесар (404,485); Ударни батаљон није имао штаба 1. априла 1942. године кад је основан него само команданта Милоша Шиљеговића; 1. чета: Ранко Шипка, командир; Милан Вуковић, политички комесар; 2. чета: Раде Кондић, командир; Раде Башић, политички комесар. (404,489) 2 априла 1942. године борци 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда водили су борбу са 20 усташа. Убили су 3 усташа. Борци 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда напали су непријатељско упориште у селу Равској и спалили га. Борци 3. батаљона 2. крајишког НОП одреда одбили су напад непријатеља, убили су 7 и ранили више непријатељских војника. Формиран је Срески комитет КПЈ за Босанску Дубицу у селу Међувођу. 6 априла 1942. године борци 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда ухватили су усташу Ивана Мартиновића. До 6. априла 1942. године Ударном батаљону (козарском) у централној Босни се предала 2. четничка чета, јачине око 170 људи. 6. априла се предала 3 (мањачка) чета, под командом Ратка Милојевића. Већина људства ове чете изјавила је да жели да настави борбу против окупатора и усташа, тако да им је остављено оружје, а само је неколицина четнички настројених елемената разору-жана и пуштена кућама. Раскринкавању четника у цјелокупном политичком раду посвећена је озбиљна пажња. 6. априла 1942. године Окружни комитет за Козару послао је писмо батаљонским бироима у ком се као важан задатак поставља појачан политички рад у циљу раскринкавања четника. Појава четника у централној Босни, коју од Козаре дијели само ријека Врбас, и пучеви у партизанским четама сусједног 4. крајишког НОП одреда наметали су политичким радницима на Козари највећу политичку будност. Ноћу између 6. и 7. априла 1942. године борци 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда минирали су пругу између Добрљина и волињског моста. 7 априла 1942. године непријатељске снаге.напале су на терен слободне територије 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда. Непријатељ је дочекан и присиљен да се повуче. Заплијењена су 2 кола са муницијом. 8 априла 1942. године 3. батаљон домобранског 12. пјешадијског пука, ојачан са три чете усташа и жандарма, уз подршку 6 авиона, из Босанског Новог и Добрљина напао је у правцу села Жуљевице. Борци 1. батаљона 2. КНОП одреда дочекали су непријатеља, разбили и вратили назад. У тој борби убијено је 30 непријатељских војника и више рањено. Заробљена су 34 непријатељска војника и 2 официра. Заплијењено је 30 пушака, 3 пушкомитраљеза и 2 кола муниције. (11,120) 9 априла 1942. године борци 2. батаљона 2. КНОП одреда извршили су напад на страже око Босанске Дубице. Страже су протјеране у град, а њихова упоришта спаљена. 12 априла 1942. године Први батаљон 2. крајишког НОП одреда издао је проглас домобранству у ком се, између осталог, каже: »Хрватски домобрани, дочасници и часници! Крајње је вријеме да одбаците оружје које служи непријатељу хрватског народа, издајици и плаћенику Павелићу... Ми партизани не водимо борбу против хрватског народа, ми се боримо против њемачког и италијанског фашизма који је окупирао и пљачкао нашу земљу, ми се боримо против њихових слугу, усташа и четника. Ми вас братски позивамо на заједничку борбу за заједничку ствар.« (275,258) 12. априла 1942. године ударном (козарском) батаљону предала се четничка чета код Бронзаног Мајдана, јачине око 70 бораца, наоружана са 67 пушака и 2 пушкомитраљеза. Јединицама Ударног батаљона приступило је више појединаца и група, који су изјавили да су били заведени и да ће заједно са партизанима наставити борбу против Нијемаца и усташа. Батаљон је извршио задатак. Са батаљоном се налазио Ђуро Пуцар Стари и Османи Карабеговић. (11,115) Обрад Стишовић пише: »Ни Ђуро ни Осман овдје нису били.«

14 априла 1942. године борци 2. крајишког НОП одреда запалили су село Горња Пухарска чије се становништво непријатељски односило према НОБ-у и учестовало у пљачки села слободне територије. Половином априла Ударни батаљон је код села Бочац прешао на десну обалу Врбаса и чистио села од четника сјеверно од планине Осмаче. Претходница Ударног батаљона растјерала је штаб и комору четничког команданта Тешановића у селу Јаворани. Код Скендер-Вакуфа Ударни батаљон се састао са истоименом партизанском четом која је у овом дијелу централне Босне била једина партизанска јединица. Одржан је народни збор. Ударни батаљон је наставио за село Масловаре. Четници су бјежали испред партизана ширећи лажну пропаганду међу мјештанима. Под утицајем њихове пропаганде већина сељака се скривала по шумама испред партизана. У селу Масловаре претходница Ударног батаљона водила је борбу са четницима. Заробљена су 2 четника и 2 пушке. У селу Гарићи (муслиманско село) Ударни батаљон се одморио и ручао. Четници су ово село пљач кали и мјештане терорисали и убијали. Сељаци су партизане примили пријатељски. Увече је Ударни батаљон стигао у Сњеготину и заноћио у засеоку Карач. Батаљон није поставио довољно обезбеђење, само стражу код логора2. Није се знало гдје се налазе четници. Борци су били уморни. Четници Лазе Тешановића и Раде Радића извршили су концентрацију, јачине око 700, међу којима више стотина присилно мобилисаних сељака из околних села, прикупили се на простор села Сњеготина-Јошавка-Црни Врх. Ћетници су у току ноћи запосјели доминантне тачке око засеока Качар и у свануће напали са свих страна на Ударни батаљон. Опкољен надмоћним четничким снагама батаљон се нашао у тешкој ситуацији. Мјесто Качар, гдје је био смјештен батаљон, налази се у долини. Штаб батаљона хитно је распоредио борце за кружну одбрану. Жестока борба водила се цијели дан. Одбијени су многобројни четнички јуриши. Приликом сваког јуриша четници су имали велике губитке. Предвече су партизани разбили четнички обруч и продужили у правцу села Вијачани. Тог дана у борби са четни-цима Ударни батаљон је имао 8 мртвих и 12 рањених бораца. (11,117) Обрад Стишовић пише: »Нетачно да нисмо знали гдје су четници и да нисмо поставили јаће обезбјеђење у Јаворанима. Четници су по висовима око нас палили ватре. Наши борци били су уморни и требало их је одморити. Напад четника је био силовит. Без обзира на жртве, они су јуришали. Због великих губитака код четника дошло је до раздора и никад се више нису тако окупили.« У првој половини априла 1942. године штаб 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда формирао је Ударну чету. Командир Ударне чете био је Миле Тубић, а политички комесар Павле Марин. Чета се налазила на Карану. 16. априла 1942. године штаб 2. крајишког НОП одреда и Окружни комитет КПЈ за Козару издају заједнички проглас народу Козаре поводом мучког убиства др Младена Стојановића, популарног и омиљеног борца и команданта. У проглачсу је оцртан лик овог хероја и истакнуте његове заслуге за НОП у овом крају. Позвани су партизани и народ у одлучну борбу против четника. У прогласу се, између осталог, каже: »Од руке тих зликоваца-српских усташа-пао је наш друг Младен! Ми нећемо никада заборави-ти тај гнусни злочин тих издајица и плаћеника туђина! (Зборник IV/4,212-214, док. 78) Ноћу између 16 и 17. априла 1942. године борци 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда пребацили су се преко ријеке Саве и заплијенили 208 свиња, које су биле усташе одузеле од српског живља. Убијена су 3 усташа. 17 априла 1942. гођине борци Другог батаљона 2. крајишког НОП одреда пуцали на авион који је кружио изнад аеродрома у Приједору. На аеродрому је рањено 6 непријатељских војника и оштећен аутомобил. 18 априла 1942. године борци 2. батаљона пуцали на моторни чамац на ријеци Сави и убили једног усташу. 19 априла 1942. године, због великих заслуга и популарности коју је у народу уживао истакнути борац и руководилац са Козаре др Младен Стојановић и први командант козарског одреда, партизански одред је добио његово име, а штаб 2. крајишког НОП одреда издао је наредбу о промјени назива Одреда у 2. крајишки НОП одред »Младен Стојановић«. (Зборник IV/4,221, док. 82) Наредба о промјени назива одреда у цјелини гласи:

НАРЕДБА

Другарским штабовима батаљона, чета, командантима општина и народноослободилачким одборима и народу. У знак признања за стварање и подизање овог одреда, као одреда гдје су се окупили најбољи синови свога народа и створили праву народноослободилачку војску, овај одред носиће име свога првоборца и првог команданта друга Младена Стојановића, чију ће смрт партизани овога одреда немилосрдно осветити над свим народним непријатељиима због злочина над незаборављеним другом и командантом Младеном

Смрт фашизму – слобода народу! 19. априла 1942. године

Штаб 2. КНО партизанског одреда »Младен Стојановић« (404,513)

19 априла 1942. године непријатељ је напао село Јошик и запалио неколико кућа. Борци 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда протјерали су непријатеља и заробили 1 усташу. Априла 1942. године дошло је до споразума Адолфа Хитлера и Бенита Мусолинија у Берхтерсгадену у вези промјене стратегијског плана даљег вођења рата. Мусолини је наредио да се повуку италијанске јединице из друге и треће зоне НЂХ и да тај простор попуне усташко-домобранске јединице. Али, Нијемци су усташко-домобранске снаге ангажовали на Козару. Команда 2. талијанске армије послала је захтјев да се почетак операција у источној Босни одложи за неодређено вријеме. Очигледно се Италијанима није журило. 19. априла 1942. године одржан је састанак у Сарајеву али без италијанских представника. Донијета је одлука да се прво очисти источна па онда западна Босна. О том су обавјештени Италијани. Ситуација на Козари све више је скретала пажњу на себе њемачких команди. Ноћу измеду 20. и 21. априла 1942. године борци 3. батаљона 2. КНОП одреда »Младен Стојановић« извршили су напад на непријатељско упориште у селу Кијевцима, које је било утврђено рововима и бодљикавом жицом. Упориште је бранило 250 легионара. Након кратке и жестоке борбе разбијена је одбрана непријатеља. Непријатељ је протјеран за Босанску Градишку. Убијено је 30 не-пријатељских војника и више рањено. Заробљена су 2 непријатељска војника. Заплијењен је 1 пушкомитраљез, 10 пушака, 2 сандука муниције, 1 сандук бомби и остале опреме. У овој борби погинуло је 9 и рањено 10 бораца 3. батаљона 2. КНОП одреда. 21 априла 1942. године једна десетина 2. батаљона 2. КНОП одреда са пушкомитраљезом и плотунском паљбом с положаја од села Божића дочекала је непријатељски авион и теже га оштетила, који се срушио код жељезничке ложионице у Приједору. Авион је носио 800 кг соли за блокирани гарнизон у Приједору. Ноћу између 22. и 23. априла 1942. године борци 1. и 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда напали су Босанску Дубицу. Дио снага успио је да продре у сам град. Заплијењено је 20 пушака, 6 пиштоља и неколико сандука пушчане муниције и бомби. 25 априла 1942. године борци 1. батаљона 2. КНОП одреда ухватили су 25 разоружаних домобрана у близини Приједора, које су разоружале усташе. Ухваћен је усташа који је пратио домобране и стријељан. Домобранима је саопштен циљ НОБ-а и они су пуштени кућама. 26 априла 1942. године борци 1. батаљона 2. КНОП одреда напали су стражару број 5 код Босанског Новог и разоружали 12 домобрана са свом ратном опремом. 28 априла 1942. године борци 1. батаљона 2. КНОП одреда напали су непријатељску посаду која је обезбјеђивала жељезнички мост на ријеци Стригови, на прузи Босански Нови-Костајница. За-робљена су 44 домобрана, заплијењене су 33 пушке, 2 пушкомитраљеза, као и извјесна количина муниције. (11,120) На заједничком састанку штабова 1. и 2. крајишког и банијског НОП одреда у Подгрмечу формиран је привремени оперативни штаб за кординацију дејства у долини ријеке Уне. У прољеће 1942. године вођа фашистичке Њемачке Адолф Хитлер у договору са вођом фашистичке Италије Бенитом Мусолинијем мијења стратегијски план и, умјесто поновног покушаја освајања Москве и Лењинграда, концентрише велике снаге у Украјини са циљем продора преко Кавказа у Иран и Блиски исток да би се докопао богатих извора нафте. Њемачко-италијанске армије под командом Ервина Ромела у сјеверној Африци, са територије Либије, врше снажну офанзиву према Суеском каналу са циљем освајања Египта, Арабијског полуострва и спајања са њемачко-италијанским армијама, ојачаним војним јединицама савезника и сателита, које треба да продру преко Кавказа у Иран. За успјешно спровођење стратешког плана фашистичким државама Њемачкој и Италији су потребне велике количине руде жељеза ради производње наоружања и моторних возила.

У то вријеме устанак се све више распламсавао и у западној Босни, а нарочито на подручју Козаре. Партизани Козаре, Другог крајишког НОП одреда, ослободили су у 1941. години и у прољеће 1942. године цијелу територију на подручју планине Козаре, Просаре и Пастирева. У том времену пресјечене су жељезничке и путне везе измећту градова Бање Луке, Приједора и Босанског Новог, и Костајнице, Босанске Дубице и Градишке. Непријатељ је држао само градове и повремено испадао из њих ради пљачке. Прекидањем жељезнићких саобраћајница на релацији Љубија-Приједор-Босански Нови онемогућен је извоз жељезне руде из Љубије, која је била толико потребна њемачкој војној индустрији за производњу оружја и опреме за војску. Нијемци су размишљали како да се успостави извлачење жељезне руде из Љубије. Једини излаз био је у довлачењу великих снага и уништење партизанског жаришта на Козари. (275,227) Крајем априла 1942. године Ударни батаљон (козарски) стигао је у село Вијачане и повезао се са штабом 4. крајишког НОП одреда и 1. крајишким пролетерским батаљоном. У селу се задржао неколико дана и одморио. Концем априла 1942. године 2. крајишки НОП одред »Младен Стојановић« је бројао око 3000 бораца. Само 1. батаљон на Карану бројао је око 1000 бораца. Одред је имао преко 2500 пушака, 58 пушкомитраљеза, 24 тешка митраљеза и 4 тешка бацача. 30 априла 1942. године Врховни командант НОП и ДВЈ дао је у депеши, упућеној Оперативном штабу за Босанску крајину, сљедећу директиву: »Највише користи извукли бисте освајањем Приједора; повезали бисте територију 1. и 2. крајишког НОП одреда, добили бисте добро упориште за ваш даљи рад, а Нијемцима би се онемогућило извлаћење руде...« (275,127) У априлу је Приједор био блокиран партизанским снагама. Непријатељ је своју посаду у Приједору снабдијевао ваздушним путем. Извлачење руде из Љубије и дрвета из Грмеча и Козаре непријатељу је било онемогућено. Приједор је био трећи по величини град у Босанској крајини. Приједор, који није имао само стратешки него и посебан привредни значај, бранило је око 1200 добро наоружаних непријатељских војника. На другом мјесту пише да се у Приједору и Љубији тада налазило 10 домобранских сатнија (чета) из састава 2, 10. и 11. пјешадијске пуковније, преко 200 усташа 8. усташке бојне (батаљона), санска посадна бојна јачине 580 домобрана и преко 100 жандара, полицајаца и агената. Укупно се налазило у Приједору и Љубији око 2600 домобрана, усташа, жандара и полицајаца. Према датој директиви, штаб 2. крајишког НОП одреда донио је одлуку да нападне јаке непријатељске снаге у Приједору и ослободи град, претходно уз добро организоване припреме. У прољеће 1942. године формирани су први, општински комитети СКОЈ-а на Козари, и то за палан-чишку, орловачку, санску, омарску, свођанску, равничку, кнежичку, добрљинску и друге општине. Послије одржане конференције у марту и априлу 1942. године развија се организација СКОЈ-а. На Козари је то овако записано: Дошла сам у Горњи Јеловац. Тамо сам нашла школску другарицу Вуку Алексић. Биле смо раније у истом разреду па ми није било тешко да са њоме успоставим везу у раду. Са Вуком сам извршила избор омладинки и омладинаца за скојевску групу... Вука је водила омладинску организацију и скојевску групу. Када смо сазвали састанак, дошла је сва омладина. Сви су били спремни да раде. Скојевске групе су биле непознате омладини и дјеловале су илегално, није се знало ко су чланови скојевске организације. Брацо Немет је дао задатак да се скојевске групе формирају тајно и да се не смије знати ко су чланови СКОЈ-а, док се остала омладина окупља масовно и јавно«. Тако је текло првих дана стварања СКОЈ-а и НОСО БиХ на Козари. УСАОЈ је био бројан и организационо учвршћен. Готово свако село је имало омладинску организацију и актив СКОЈ-а, који су били под руководством Окружног комитета СКОЈ-а, изабраног на Окружној конференцији у Подграцима 7.III 1942. (275,350) Организација КПЈ било је 65, са 16 општинских и 4 среска комитета, а њиховим радом је руко-водио Окружни комитет КПЈ. Козара је била партизанска са својом војском и организованом власти народа. То је била слободна оаза у прољеће 1942. године, када је читава Европа била-под бичем девет и по милиона фашистичких војника. У прољеће 1942. године интензивиран је друштвено-политички живот на Козари. На том терену дјелује 130 сеоских, 16 општинских НО одбора, са укупно 934 одборника. Рад народноослободилачких одбора био је од великог значаја за цјелокупни живот у ратним условима. Одбори организују сјетву која се морала обавити на вријеме код оних који су имали запреге, али и код оних чије су породице страдале у рату. Формирају се позадинске чете и сеоске страже. Када би се негдје на подручју појавио непријатељ, сваки чобан, пољопривредник и сваки становник био је својеврстан стражар и о новонасталој ситуацији обавјештавао је одборника, а од-борници су о томе обавјештавали најближе партизанске јединице. Општински НОО-и су обједињавали рад сеоских НОО-а, преносили директиве на њих и организовали цјелокупну активност позадине. Препецала се ракија за испирање рана рањеницима. Обезбјеђивала се храна, одјећа, обућа, смјештај бораца и рањеника. Ишло се на тргање пруге, минирање мостова и друге диверзије. Сабирало се воће и носило у партизанске болнице. НОО изграђивали су склоништа за људство и за житарице. Стручњак за одабирање мјеста за склоништа био је Бошко Симатовић, предсједник СНОО-а за срез Приједор, послије одласка Пере Гајића на другу дужност. Отваране су радионице за оправку оружја и пољопривредних справа. Једна од таквих радионица радила је у селу Међувођу. Народ и војска били су једно. Партизанским јединицама нуђено је све у Поткозарју, а о козарским четама, одредима и њиховим командантима пјеване су пјесме и стваране легенде. Тако су настале бројне пјесме о Младену, Соши, Ранку Шипки, Ради Кондићу и другим херојима Козаре. Априла 1942. године на коси Витловској, при штабу 2. батаљона 2. КНОП одреда саграђена је дрвена зграда, у коју је смјештена централна болница 2. КНОП одреда. Ово је била највећа и најопремљенија болница током рата на Козари. Капацитет ове болнице износио је 60 кревета, са хирушком салом и помоћним просторијама. Тек у прољеће 1942. године у састав санитета почеле су се масовније укључивати и другарице. Крајем априла 1942. године штаб 2. кмјишког НОП одреда наредио је да се у селу Међувође уреди аеродром. Тај је задатак повјерен Ивици Митрачићу Брегејцу, коме је додијељен извјестан број бораца из састава 2. чете 2. батаљона и потребна радна снага. Требало је искрчити и изравнати неколико ливада како би се обезбиједило довољно простора и уредила полетно-слетна стаза. Почетком маја 1942. године аеродром је био готов, а команду над њим преузео је Ивица Митрачић Брегејац. Његови су помоћници били Пиљо Балабан и Каменко Ћанак. За курира је одређен Стојан Грујичић Јаруга, (11,148)

1 Noću su partizani i narod rušili prugu a danju su je ustaše popravljate; 2. Komunikacije oko  Kozare su  danonoćno  bile pod  udarom  kozarskih  partizana; 3.   Uništen  voz   u  Dragotinji; 4. Diverzija na pruzi Bosanski  Novi —  Kostajnica; 5.  Kozarski partizani uništili su još jedan voz na pruzi; 6. Uništena lokomotiva blizu Prijedora

У времену од шест мјесеци од децембра 1941. године до маја 1942. године, на 16 мјеста на подручју Козаре одржавани су омладински војно-политички курсеви које је похађало и завршило 2084 омладинца: у Јутрогоштој (223), на Палежу (Баљ) (256), у Радомировцу (78), на Медњаку у Козари (238), у Доњем Јеловцу (58), у Мразовцима (49), у Брекињи (121), на Врановцу (72), у Мирковцу (97), у Пуцарима (130), у Орахови (131), у Милошевом Брду (157), у Ламовитој (214), у Пискавици (103), у Јелићкој (85) и у Бусновима (72) омладинаца. Број је био доста већи, али се није могло установити, јер су многи омладинци у рату погинули. (404,470) 1 маја 1942. године свечано је прослављен међународни празник рада у свим јединицама 2. крајишког НОП одреда уз учешће народа, са политичким и културним програмом. 1 маја 1942. године је командант 1. батаљона 2. КНОП одреда лвица Марушић Ратко кренуо са три вода својих бораца, са минерима и 500 кг експлозива преко ријеке Уне. 1 маја 1942. године Ударни батаљон (козарски)и 1. крајишки пролетерски батаљон прославили су Први мај у селу Лишњи на цести Бања Лука-Прњавор. (11,118) 2 маја 1942. године борци 1. батаљона 2. КНОП одреда минама су разорили мост код КОстајнице, дуг 52 м, а тиме блокирали саобраћај за 3-4 мјесеца на прузи Суња-Босански Нови. Партизани стално нападају жељезничке страже и станице. Непрекидно разарају пругу и плански ометају сваку поправку. Пругом Босански Нови-Приједор-Бања Лука господаре партизани са Козаре. Непријатељ је сабијен у градове и неколико насеља. Градови су били опасани разним утврђе-њирна. Љубија је била опасана бодлиикавом жицом и јежевима. У периоду јануар-мај 1942. године непријатељски бункери, утврде и јединице на жељезничкој прузи били су разбијени и уништени. Од јануара до маја 1942. године допремљено је око 2500 кг експлозива козарским минерима. (275,393) 3 маја 1942. године посланик Каше се обратио генералу Корстенауу, њемачком генералу у Загребу, молбом да се приликом разматрања даљег вођења операција на тлу Независне Државе Хрватске узме у обзир да је »лиферовање руде из простора око Приједора од највећег значаја за њемачку ратну привреду«. Рудно богатство жељеза налази се на подрућју Козаре у руднику Љубији, од Омарске и Томашице, долином Гомјенице и Сане до Благаја. Инсистирали су да се операцији на тој територији у плановима да приоритетно мјесто. У његовом писму је даље стајало: »Врло поштовани господине генерале! .. .За њемачку ратну привреду лиферовање руде из простора око Приједора је од највећег значаја. Најхитније чишћење и поновно осигурање пруге преко Новог за извоз руде је неодложан захтјев... (275,149) Њемачки посланик Коше«. Ово писмо је писано 3. маја 1942. године. Бројно стање и наоружање 2. крајишког НОП одреда од септембра 1941. године до почетка маја 1942. године кретало се овако: у септембру 1941. године биле су 3 чете, 200 пушака и 1 пушкомитраљез; у новембру 1941. године 6 чета, 660 бораца, 510 пушака, 5 пушкомитраљеза и 1 митраљез; у децембру 1941. године 3 батаљона, 900 пушака, 40 пушкомитраљеза,.14 митраљеза и 4 минобацача; у марту 1942. године 4 батаљона, 2950 бораца, 1600 пушака, 50 пушкомитраљеза, 15 митраљеза и 4 минобацача; у почетку рнаја 1942. године 2. крајишки НОП одред је имао 5 батаљона, од којих један Ударни, са укупно 3500 бораца, 2850 пушака, 150 пушкомитраљеза, 30 митраљеза и 14 минобацача. (11,126) 4 маја 1942. године Привремени оперативни штаб 1. и 2. крајишког НОП одреда упутио је извјештај Оперативном штабу за Босанску крајину о припремама за напад на Приједор. У прољеће 1942. године на читавом ослобођеном подручју Козаре изабрани су општински народноослободилачки одбори и именовани команданти за општине: На босансконовском срезу: Равничка-Реља Гороња, Добрљинска-Мирко Малбашић, Свођанска-Драган Вујановић, Санска-Раде Кантар и Босанско-костајничка-Душан Стојнић; На Босанско-дубичком срезу дјеловали су општински народноослободилачки одбори са командантима општина за: Пухарску-Мирко Бижић, Моштаничку-Милорад Јажица, Кнежичку-Жарко Бућма, Кнешпољску-Милорад Миљатовић и Рављанску-Симо Тривић. На приједорском срезу команданти општина били су: Паланћиште-Бошко Симатовић, Омарска-Бранко Обрадовић, Козарац-Адем Блажевић. У босанскоградишком подручју, општина Бистрица са командантом Мићом Даниловићем, општина Подграци са командантом Петром Мисимовићем. (404,565) Одбори су имали да се брину о свему, од снабдијевања становништва и партизанских јединица до реда и мира. Предузете су све мјере да се благовремено обави прољетна сјетва. 5 маја 1942. године борци 4. батаљона 2. крајишког НОП одреда сукобили се са непријатељем и убили 2 непријатељска војника. Борци 3. и 4. чете 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда извршили су напад на чуварницу пруге између Босанског Новог и Равница. Пругу су уништили на дужини од 15 км. Заробили су 34 домобраха и 1 усташу. Домобранима је саопштен циљ НОБ-а и пуштени су кућама, а усташа је стријељан. Снажно дјеловање партизана признаје и непријатељ. »Када заробе извјестан број домобранаца, редовно им одрже комунистичко-пропагандистички говор, понуде их храном и цигаретама, превију им ране (ако их имају) и потом пусте кућама. Убијеним узму документа и новац, спакују и пошаљу њиховим кућама. На тај начин толико утичу на морал војника да су ови неупотребљиви убудуће за акцију против побуњеника«. (164,48) Домобрани су се предавали без отпора. Неки домобрани постали су добри борци у партизанима. Од 4. до 6. маја 1942. године Ударни батаљон (козарски) и Први крајишки пролетерски батаљон водили су борбе против четничких снага на линији планина Љубић-планина Чавка и у селу Појезна. Најжешћа борба вођена је 6. маја у селу Појезна. Ту су били концентрисани четници са подручја прњаворског, теслићког и тешањског среза. Четници су били посјели положаје испред села и пружали снажан отпор све док им није једна чета 1. крајишког пролетерског батаљона обухватила лијево крило. Тад су се четници повукли из села. Стигло је обавјештење да су четници опколили партизанску болницу на планини Чемерници. Партизанска чета код Скендер-Вакуфа налазила се пред расулом. Пријетила је опасност да четници заузму Скендер-Вакуф. Наређено је Ударном батаљону (козарском) да усиљеним маршом крене правцем од села Појезна преко планине Љубић-село Масловаре према планини Чемерници. Батаљон је одмах кренуо усиљеним маршем без одмора. Борци су ишли колико су могли издржати својом физичком снагом. Али, кад су стигли на Чемерницу, партизанска болница је била већ ликвидирана.1 Ћетници су прије доласка Ударног батаљона ликвидирали одбрану болнице и поубијали рањенике и болничко особље. (11,118) 'Обрад Стишовић пише: »Донета је одлука за повратак на Козару. Видјети мој рад о Ударном батаљону. Нетачно да се ишто на спасавање болнице. Ми смо о нападу обавијештени кад је већ болница била заузета, рањеници поубијани, сем појединаца.« 6. маја 1942. године ВШ НОП и DV Југославије издао је упутство о организацији и начину функционисања обавјештајне службе у партизанским јединицама. У селу Међувођу довршено је уређење аеродрома за слијетарије првих партизанских авиона. 8 маја 1942. године усташе су прешле ријеку Саву и продрле на терен 3. чете 2. батаљона 2 крајишког НОП одреда. Борци су дочекали непријатеља приликом искрцавања и нанијели су тешке губитке. 8 маја 1942. године раном зором из Приједора се кретала 3. сатнија домобрана и око 150 легионара у правцу села Миљаковца, Ракелића, Ћеле и Саничано. У саму зору пред положаје 4. чете 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда избила је непријатељска колона од око 300 војника. Развила се жестока борба. После 4 часа водења жестоке борбе усташама је стигла у пбмоћ 3. пјешачка сатнија, ојачана одјељењем тешких митраљеза и водом минобацаћа. Под притиском јачих непријатељских снага 4. чета се повлачила. У том је стигла у помоћ 3. чета 4. батаљона са једном десетином 2. чете 4. батаљона. Увођењем у борбу снага 3. чете непријатељско наступање је за- устављено. Један вод 4. чете обухватио је непријатељско десно крило и напао га са леђа. Видјевши да је нападнут са леђа, збуњени непријатељ је почео да се колеба и да се повлачи. 3. и 4. чета су направиле снажан противнапад и отјерале непријатеља у Приједор. Непријатељ је имао преко 30 погинулих војника и више рањених. У овим борбама заробљено је око 20 усташа и легионара, а заплијењена два тешка митраљеза, 12 пушака и 3 кола муниције и опреме. (11, 121) Овог дана усташе су спалиле 18 кућа у Миљаковцима и Ракелићима и, између осталог, убиле 13 дјеце. Овог дана извршени су масовни покољи у Омарској и Пискавици којом приликом је нашло смрт и 83 дјеце. (275, 272) 9 маја 1942. године Ударни батаљон (козарски) је стигао у село Борковиће и водио борбе са јачим четничким снагама под командом Дреновића и Марчетића. У снажном налету ударници су разбили четничке снаге и нанијели им губитке од 20 мртвих и заробљених. 11 маја 1942. године борци 3. и 4. чете 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда напали су неколико непријатељских упоришта на прузи Босански Нови-Равнице. Заробљена су 104 домобрана и 1 сатник, заплијењено 101 карабин и 8000 метака. У борбама је погинуо 1 борац партизан. Ударна чета 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда и 3. чета банијског НОП одреда дигле су у ваздух и срушиле вијадукт дуг 60 м на Веригиној страни, између жељезничких станица Хрватске Костајнице и Волиње. Рушењем вијадукта за дуже вријеме прекинут је сваки саобраћај на овој прузи. (275, 394) Непријатељ је покушао да продре из Бање Луке према Омарској и Приједору и из Босанског Новог према Приједору, али је на оба правца био враћен. Какву су кризу преживљавале партизанске јединице у централној Босни и на Мањачи најбоље се види из сачуваних извјештаја Оперативног штаба за Босанску крајину из тих дана. У извјештају од 13. маја 1942. године, упућеном Главном штабу за Босну и Херцеговину, поред осталог стоји: »На сектору 4. крајишког НОП одреда и једном дијелу 3. крајишког НОП одреда (око Мркоњић-Града) водимо жестоке борбе са четницима који су доста агресивни. На сектору 4 крајишког НОП одреда оперишу 1. пролетерски и један ударни и батаљон са укупним снагама од 700 пушака, 55 пушкомитраљеза и једним бацачем. Ове снаге се налазе на терену 3. и 4. батаљона 4. крајиш-ког НОП одреда око Борја, Чечаве, Масловара и Блатнице. У задњем писму које смо добили од друга Старог и Османа пишу нам да ће послати пролетерски батаљон у правцу који сте ви одредили. Да ли је то извршено не знамо, пошто за сада немамо везе са њима. Ми предузимамо све да ту везу успоставимо и да им по потреби пошаљемо појачање. Други ударни батаљон, састављен од снага 1, 3. и 5. крајишког НОП одреда у јачини од 800 партизана са 60 пушкомитраљеза, налази се на терену око Мањаче и Мркоњић-Града. Тај батаљон имао је у првом реду видне успјехе у борби са четницима; међутим, у посљедње вријеме, када су четничке банде под вођством Уроша Дреновића, Лазе Тешановића и Вукашина Марчетића склопиле споразум са усташама у Мркоњић--Граду и заједнички нападају наше снаге са намјером да нам наметну фронталну борбу, што би њима више конвенирало, пошто имају веће снаге, држе они иницијативу у својим рукама. У Мркоњић-Граду налази се сада 750 хрватских војника и око 300 четника. Талијани су се извукли из града помоћу четника до Кључа, одакле исто покушавају да се извуку. Приликом тих покушаја наше снаге око Кључа нанијеле су им озбиљне губитке. (293, 25) На терену 1, 2. и 5. крајишког НОП одреда нема већих појава четничких банди, на сектору 2. крајишког (козарског) НОП одреда (Козара) уопће их нема. На сектору 5. крајишког НОП одреда (Дрвар) налазе се у мањим формацијама заједно са Талијанима...« Половином маја Ударни батаљон (козарски) дошао је у Скендер-Вакуф. Овдје је остао 2 до 3 дана док је прикупио борце скендервакуфске чете. Борци скендервакуфске чете ушли су у састав Ударног батаљона (козарског) као 3. чета. Стигла су обавјештења да се четници припремају да нападну Ударни батаљон. Штаб Ударног батаљона донио је одлуку да крене на Козару. Са Ударним батаљоном (козарским) пошли су припадници НОП-а и партизанске породице из Скендер--Вакуфа. Ударни батаљон је непрекидно водио борбу са четницима у покрету од Скендер-Вакуфа до Врбаса. Прелаз Врбаса извршен је код села Бољевине, а затим је кретање настављено преко планине Мањаче. Покретљивост Ударног батаљона била је умањена због рањеника и избјеглица. 14. маја 1942. године Павелићев изасланик Слишковић прогласио је Приједор »Алказаром«, неосвојивом тврђавом. Усташе су га називале »усташки Алказар«.За вријеме шпанског грађанског рата франкови фашисти су издржали у граду Алказару дугу блокаду, коју су вршиле републиканске снаге и интернационаине бригаде. Слишковић. који је прогласио Приједор »Алказаром«, 16. маја 1942. године опкољен у гимназији сам се убио. Маја 1942. године Оперативни штаб за Босанску крајину издао је заповијест потчињеним јединицама за напад на Приједор. 14. маја 1942. године у Бању Луку стиже чета за везу 714. њемаћке дивизије да у хотелу »Босни« припреми командно мјесто будуће борбене групе »Западна Босна«. Маја 1942. године четнички пук »Мањача« потписао уговор са усташама у Бањој Луци о заједничкој сарадњи у борби против НОП-а. До 15. маја 1942. године посебно је важно истаћи у сталним акцијама учешће народа на тоталном уништењу пруге. У селима су формиране и радне чете у које су укључивани сви способни за рад, и мушко и женско. Велику помоћ пружиле су радне чете партизанским јединицама и минерима на уништењу жељезничке пруге на овом подручју. Народ, сврстан у ове радне ћете, учествовао је у бројним акцијама на тргању пруге и одвозу шина и прагова запрежном стоком далеко у брда или у ријеку Сану. На појединим међустаничним просторима, под заштитом својих бораца и уз помоћ минера за раскидање шина, учестовало је по неколико десетина запрежне стоке и стотине припадника ових радних чета. У току прољећа до Ијета 1942. године још двије групе омладинаца прешле су кроз омладински курс у Јутрогоштој. Посљедња група курсиста омладинаца из Јутрогоште, по наређењу штаба Првог батаљона, упућена је у акцију на Приједор 16. маја 1942. године. Према списку курс је завр-шило 223 омладинца. (404,224) Приједор је смјештен у котлини ријеке Сане. Дно котлине је алувијална раван око ријеке Сане, а даље према периферији су брежуљци. Око Приједора пружа се заталасана равница од 2 до 6 км у полупречнику. Шуму и жбуње око града непријатељ је био посјекао. Са лијеве (западне) стране Приједор опасује ријека Сана која је овог маја имала максималан водостај. Она представља природну препреку која се не може савладати без пловних средстава (чамаца, лађа, сплавова) или мостова. Са овим средствима нису располагали партизани и напад на град са западне стране био је неизводљив. Села која се налазе на лијевој обали и страни Сане од Приједора била су у рукама усташке милиције. На мостовима преко Сане непријатељ је држао јача осигурања, а на осталим дијеловима ријеке вршио је само контролу патролама. Ријека Сана омогућила је посади да скрати фронт одбране и гушће посједне положаје на десној обали и страни ријеке. Природни положај Приједора смјештеног у котлини Сане пружао је повољне услове за организацију спољне одбране. Одбрана Приједора имала је кружни карактер. Њено тежиште било је на десној обали и страни Сане тј. на полукружној линији која се протеже од кланице на обали Саве, при излазу из града, преко доње Пухарске , расадника, школе за Уријама, болнице, циглане, села Гомјенице до десне обале Сане при излазу из града. На овом полукругу био је распоређен гро непријатељских снага и ватрених оружја. Одбрана на лијевој обали и страни ријеке Сане протезала се линијом села Чаракова-Ризвановићи-Бишћани, укључујући и жељезничку станицу Балтине Баре на десној обали ријеке. Дакле, један одбранбени појас протезао се уз саму периферију града и састојао се од низа међусобно повезаних зграда, припремљених за одбрану и дрвеноземљених бункера. Испред бункера налазиле су се жичане препреке. Поједини објекти били су истурени чак и преко 1 км од града (болница на Уријама, циглана, силос). Од укупно 31 периферног пункта одбране; 28 их је било на десној, а свега три на лијевој обали ријеке. Град је био опасан са 2 предстражарска мјеста и са 17 стражарских мјеста. Стражарска мјеста осигурана су рововима, а нека и бодљикавом жицом. У унутрашњости града биле су зграде утврђене за одбрану: гимназија (команда), двије основне школе »Умљековић«, жандармеријска касарна (бачаци), жељезничка станица, хотел »Балкан«, Гашића хладњача, Гламочиној кући и авлији (топови), хрватски дом (усташе), основна школа на Уријама, болница, силос, циглана, електрична централа, православна и римокатолићка црква, џамија итд. Непријатељ је имао довољно времена да организује најефикаснију одбрану, па су уредили град за кружну одбрану. Одбраном града руководио је командант 11. пјешачке пуковније пуковник Марио Злобец. (11,129) Посаду Приједора сачињавале су јединице из састава 2, 10. и 11. пјешадијског домобранског пука и 8. артиљеријског дивизиона. Ту су били и мањи дијелови усташких и легионарских формација, регрутованих из градског олоша и усташких избјеглица из сусједних мјеста, који су били огризли у злочи-нима над народом. (293,46) Од јединица из састава 2. пјешадијског пука у саставу приједорског гарнизона налазила су се 2. чета (7. и 8. сатнија) пјешадије са 130 пушака, 14 пушкомитраљеза и 3 тешка митраљеза. Из састава 10. пјешадијског пука биле су 3 чете (4, 5. и 9. сатнија) са 240 пушака, 11 пушкомитраљеза и 1 тешки митраљез. Од јединица 11. пјешадијског пука налазили су се 1. и 2. батаљон (2, 4, 5, 7. и 8. сатнија), наоружани са 528 пушака, 18 пушкомитраљеза, 9 тешких митраљеза и 5 бацача мина. Из састава 8. артиљеријског дивизиона посади Приједора биле су придодате 2 хаубице од 105 мм са једним тешким митраљезом и 55 војника за опслуживање и заштиту оружја. (293,46) Усташе, жандармеријске и легионарске јединице биле су под непосредном командом заповједника посаде. Укупно наоружање ових посебних јединица износила је око 95 пушака и два пушкомитраљеза. Непријатељска посада у Приједору имала је укупно 1189 војника, наоружаних са 1003 пушке, 30 пушкомитраљеза, 13 тешких митраљеза, 5 бацача мина и двије хаубице. (293,46) Приједор је одржавао дневне везе са Љубијом (три чете) и са муслиманским селима чији је предњи појас био Чараково-Хамбарине-Матаруге (200 пушака). Поред ових регуларних јединица, непријатељ је могао за одбрану Приједора употријебити и усташку милицију оближњих села. Он је располагао и са два оклопна воза, 10 минобацача, довољним количинама муниције, сразмјерно великим бројем аутоматског оружја и рефлекторима за освјетљавање прилаза граду. Укупна јачина непријатељских снага, кад би извршили мобилизацију и усташке милиције за одбрану Приједора, из-носила је око 2000 војника. Код војника се налазило 90 до 130 метака за сваку пушку, за пушкомитраљезе 700, а за тешке митраљезе по 2500 метака. У складишту је било 65 сандука са 78000 метака кал. 7,9 мм, 1500 кал. 7 мм и 1700 метака кал. 8 милиметара. Свака сатнија имала је 500 - 600 ручних граната. Било је 236 мина за минобацаче и 150 артиљеријских граната за хаубице. Посада у Приједору располагала је са 275 000 пушчаномитраљеске муниције и 386 граната за оруђа. (404,525) Иако је Приједор био блокиран скоро пола године, морал и борбеност посаде били су добри. У томе су погледу предњачили усташки и један дио домобранских официра. Непријатељ је, успостављањем ваздушног саобраћаја на линији Бања Лука-Приједор-Загреб и уређењем аеродрома Урије у Приједору (на њега су се могли спуштати лаки транспортни авиони) осигурао редовно снабдијевање намирницама и најнеопходнијим ратним материјалом. I ово је допринијело подизању морала код опкољене непријатељске посаде. Морамо напоменути да је Приједор био по величини трећи град у западној Босни. У његовој непосредној близини налази се рудник жељезне руде Љубија, један од највећих у нашој земљи и шумско богатство Козаре и Грмеча. Приједор је смјештен на важној жељезничкој и аутомобилској саобраћајници између Загреба-Бање Луке-Сарајева. Приједор је у центру одакле је непријатељ могао вршити контролу слободних партизанских територија Козаре и Грмеча. Јаки непријатељски гарнизон у Приједору настојао је да обезбиједи рад индустријских објеката и саобраћајница важних за њемачку ратну привреду. На другој страни Приједор је дао од почетка устанка многе руководиоце и борце у одред на Козару, међу којима и др Младена Стојановића и Есада Миџића. У граду су усташе вршиле терор и злочине код становништва, али је увијек дјеловала група активиста и родољуба који су часно извршавали директиве КПЈ, па су многи од њих били хапшени и убијани. Од активиста у Приједору су се истакли Мухарем Суљановић, Мира Цикота и многи други. (293,44) У обавјештајном пункту у Приједору били су укључени и неки домобрански официри. Од активиста из Приједора добијени су подаци о броју и распореду непријатељских снага у Приједору. Борци који су били у блокади Приједора вршили су извиђања, а многи борци били су из града. Тако је сваки борац и руководилац партизанских јединица имао част да учествује у борби за ослобођење Приједора. Врховни штаб НОВЈ имао је право кад је дао сугестију да се ослободи овај град. За напад на Приједор ангажоване су сљеде-ће снаге НОВ: 1 батаљон 2. крајишког НОП одреда са 5 чета и Ударном четом која се налазила под његовом командом; 1 априла 1942. године Ударну чету је формирао 1. батаљон од најбољих бораца из свога састава. Она је била под командом 1. батаљона и дејствовала је према потреби. 2 батаљона 2. крајишког НОП одреда са 3 чете; 3 батаљон 2. крајишког НОП одреда са 3 чете; 4 батаљон 2. крајишког НОП одреда са својом 2. и 3. ћетом и једним водом 1. чете; 1 крајишки НОП одред са 2 чете у нападу и 3 чете у осигурању од Љубије; двије чете Ударног батаљона 1. и 5. крајишког НОП одреда и Банијска пролетерска чета. Ове снаге биле су наоружане са 1360 пушака, 63 пушкомитраљеза, 4 митраљеза, неколико ми-нобацача и 2 топа. Није било довољно муниције. Однос снага био је у кортст НОВ. Партизанске снаге које су одређене за напад на Приједор, без чета које су се налазиле у резерви, располагале су са 1230 пушака, 50 пушкомитраљеза, 8 тешких митраљеза и 3 бацача мина. Према томе, однос снага био је у пушкама 1230 : 1003, у пушкомитраљезима 50 : 30, у тешким митраљезима 13 : 8, у корист партизанских јединица, а у пратећим оружјима 7 : 3 у корист непријатеља. (293,47) Оперативни штаб за Босанску крајину своју одлуку за напад на Приједор саопштио је штабовима 1. и 2. крајишког одреда неколико дана раније у селу Божићима код Приједора. Писмену заповијест за напад издао је уочи самог напада, тј. 14. маја 1942. године. (293,45) Концепција за напад била је сљедећа: са 4 батаљона 2. крајишког НОП одреда у току ноћи извршити продор у центар града у виду клинова, а потом дејством из центра и споља сломити непри-јатеља и ослободити град; једним батаљоном 1. крајишког одреда овладати спољном одбраном на линији Балтине Баре-Ризвановићи-Бишћани, а засједама према Босанском Новом и Љубији спријечити евентуалну интервенцију непријатеља од тих праваца; у резерву је одређена Банијска пролетерска чета и једна чета 2. крајишког одреда. (293,45) Оперативни штаб за напад на Приједор, у којем су поред команданта Оперативног штаба за Босанску крајине Косте Нађа, били представници штабова 1. и 2. крајишког одреда и Окружног комитета КПЈ за Козару, издао је 14. маја 1942. године заповијест за напад. Садржај ове заповијести види се из сачуваног оригинала. Главнина снага, по дубини у два клина, имала је задатак да брзим продором у центар Приједора поцијепа јединство одбране гарнизона и ширећи се лијево и десно, савлађује отпор појединих непријатељских упоришта. Челне јединице оба крила добиле су задатак да се без борбе убаце у град и почну дејство у унутрашњости. У заповијести је дато упутство гдје су распоређене непријатељске јединице и како ће се поступати са заробљеницима. Довођење јединица 2. крајишког НОП одреда на полазне положаје Приједору, и то Првог батаљона од Босанског Новог и Костајнице, Другог од Босанске Дубице, Трећег од Босанске Градишке, четвртог од Ивањске I Пискавице и чета 1. крајишког одреда, које су имале да прођу кроз непријатељски распоред између Санског Моста и Љубије, требало извести у тајности, јер би у про-тивном успјех акције могао бити доведен у питање. Стога су батаљони 2. крајишког одреда морали оставити дијелове својих снага ради притиска на непријатељске гарнизоне који су држали под блокадом. Јачина ових снага износила је једну до двије чете из сваког батаљона. У циљу чувања тајности, преписка о припремама за напад није вршена, већ су наредбе издавана усмено, осим заповијести која је написана уочи самог напада. Број лица која су била упозната са планом напада био је сведен на најмању мјеру. Команданти батаљона позвани су у Оперативни штаб у село Божиће и ту су им пренесена наређења. Довођење јединица на полазне положаје извршено је ноћу. Активисти с овог терена били су водичи јединица. Одржани су партијски и скојевски састанци по четама уочи самог напад. Упозоравани су сви борци и руководећи другови на држање према недужном становништву. Свака појава освете или пљачке сматраће се издајом и кажњавати на лицу мјеста стријељањем. Наш улазак у град мора бити достојан имена друга Младена Стојановића и свих наших палих другова за слободу. Морамо показати ону храброст која је показана и досад у борби са непријатељем. Дозвољава се паљење лако упаљивих објеката и непријатељских упоришта као војничка потреба, а не освета. У току 14. маја 1942. године припреме за напад биле су завршене. Батаљони су се налазили у рејонима прикупљања. Падом мрака 15. маја започео је покрет батаљона из рејона прикупљања на полазне положаје за напад. До 22 часа у ноћи 15. маја 1942. године вод за везу 2. крајишког НОП одреда на челу са командиром Стевом Ћургузом и политкомесаром Јовом Пекићем успоставио је телефонске везе између Оперативног штаба и штабова батаљона првог и другог клина; тиме су и посљедње припреме за напад биле завршене. Напад је могао да почне у одређено вријеме. Први батаљон 2. крајишког НОП одреда је нападао коритом рјечице Пухарске, а мањим дуж комуникације Босанска Дубица-Приједор. Батаљон је избио на рампу и развио снаге у правцу Га-шића ледине, хрватског дома, градске клаонице и Тешинића школе на Уријама. У овим сн се објекти-ма браниле усташе. Борба се мјестимично водила преко цијелог дана, нарочито тамо гђје су при-стизале разбијене групице из цијелог града. Нека од ових упоришта ликвидирана су уз подршку запли-јењених хаубица 105 мм. Друга чета 1. батаљона 2. КНОП одреда (60 пушака, 3 пушкомитраљеза) напала је непријатељ-ске страже код силоса и бункера број 12 (14 војника и 1 пушкомитраљез) и водила жестоку борбу све до послије подне. Трећа чета 1. батлајона 2. КНОП одреда (65 пушака, 5 пушкомитраљеза, 1 тешки митраљез) је брзо заузела зграду основне школе на Уријама (упориште број 8 са 15 војника и 1 тешким митраљезом), затим болницу (упориште бр. 9 са 14 војника и 1 тешким митраљезом) и до 5часова ујутро извршила свој задатак. 4 чета 1. батаљона 2. КНОП одреда (60 пушака, 5 пушкомитраљеза, 1 тешки митраљез) напалаје упориште број 10 на Сењаку (10 војника, 1 пушкомитраљез) и циглану (број 11 са 15 војника и 1 тешким митраљезом). Друга и Четврта чета 1. батаљона водиле су жестоку борбу до 6 часова док нису заузеле најтврђе упориште у спољној одбрани града - циглану, а силос се држао до послијеподне. Прва, Пета и Ударна чета 1. батаљона су до 7 часова ујутро ликвидирале непријатељску одбрану између ријеке Сане и цесте Приједор-Дубица. Први батаљон је послије жестоке борбе заузео село Раковчане, Ризвановиће, Бишћане и продужио дејства у правцу рудника Љубије. Други батаљон 2. НОП одреда је наступао преко равног и непокривеног терена према болници и жељезничкој станици. Тај правац је непријатељ освјетљавао рефлекторима и ракетама. Батаљон се пробио и напао жељезничку станицу и болницу. Ударна група. која се кретала на челу батаљона, продрла је брзо и изненада у центар града и заузела непријатељске топове, тако да је посада Приједора одмах на почетку борбе лишена свог најмоћнијег оружја. Батаљон је ликвидирао жељезничку станицу још у току ноћи. Послије тога је садејствовао 1. и 4. батаљон при заузимању гимназије и основне школе на Уријама. Прва чета 2. батаљона 2. КНОП одреда (70 пушака, 2 пушкомитраљеза) као челна чета »првог клина« усиљеним маршом између упоришта бр. 9 (14 војника 1 пушкомитраљез) у болници и упоришта бр. 10. (10 војника, 1 пушкомитраљез) Сењака пробила се до положаја артиљерије (топова) у Гламочиној авлији, која је дејствовала према селима испод Козаре, разбила посаду, заробила топове и одмах их употријебила против непријатељских упоришта у граду. Кад је заробила топове, упалила је једну зграду ради оријентације другим четама и везе са њима. У својим сјећањима о упаду у Приједор и о заузимању хаубица тадашњи командир 1. чете 2. батаљона Драган Станић каже: »Нешто прије пола ноћи били смо постројени у колони по један и само смо чекали сигнал да кренемо на свој задатак. На првом кораку упали смо под јаку ватру док смо пролазили између непријатељских стража, али кад смо их мимоишли, кретали смо се нормално као на сваком другом ноћном маршу, само убрзаним темпом, јер је требало што прије стићи до топова и ућуткати их. Мој комесар Миле Рајлић био је родом из Приједора и познавао је сваку кућу, сваку авлију и башту, те није било лутања. Поред њега у чети смо имали доста Приједорчана, па смо имали довољан број поузданих водича. Док смо пролазили преко пруге, изнад су се чули фијуци граната упућених према селима испод Козаре. Кад смо стигли до топова, они су још увијек снажно дејствовали. Постројили смо се поред старе дашчане ограде и кроз шупљине на даскама посматрали неко вријеме топове у дејству. Непријатељски војници, који су се мотали око топова, нису ни слутили пред ким де-мострирају своју вјештину. У једном моменту на моју команду побацали смо бомбе, у једном замаху порушили ограду и у неколико скокова топови су били у нашим рукама. То је било око један час послије поноћи. Оставили смо топове на миру и ликвидирали део посаде која је из оближњих кућа покушала да поврати изгубљено оружје. Био сам артиљерац и за вријеме кадровског рока обучаван на истим оваквим топовима, па сам топове употребио у борби против непријатеља за освајање упоришта из којих је даван јачи отпор нашим јединицама. Тукао сам упориште у Пухарској у којем се непријатељ очајнички бранио, а касније на непријатељско упориште у гимназији. Пред вече употребио сам хаубице за освајање непријатељског упоришта »Базе«, одакле су усташе пружале посљедњи отпор. Интересантно, у заузимању топова нисмо имали губитака. Губитке смо имали од авиона који нас је бомбардовао кад смо маневрисали са топовима.« Друга чета 2. батаљона 2. КНОП одреда (65 пушака, 4 пушкомитраљеза) прошла је без борбе кроз спољну одбрану, заузела жељезничку станицу и наставила борбу за жандармеријску станицу, ликвидирала посаду у зору, а затим посаду у основној школи. Осигурала је бок првог клина, а потом наступала према гимназији ради везе са другим клином. Четврта чета 2. батаљона 2. КНОП одреда (85 пушака, 2 пушкомитраљеза), чеона чета другог клина, прошла је без борбе између жељезничке пруге и канала дуж гомјеничке цесте и продрла до гимназије, која је била најјаче упориште у систему одбране града и из које је посада пружала отпор до пада мрака, када је била разбијена. Трећи батаљон 2. КНОП одреда пошао је у напад од села Гомјенице низ ријеку Сану, заобишао главнином непријатељску посаду која се налазила код моста на ријеци Гомјеници и продужио дуж ријеке према граду, док је дијелом снага ликвидирао ову посаду. За вријеме ове борбе главнина батаљона се пробила коритом ријеке Сане, избила споредним улицама за леђа непријатељским снагама које су браниле градски мост на Сани, напала их, потукли, и заузели мост; затим је оставила на њему осигурање и продужила надирање кроз град према гимназији око које су настале огорчене борбе. Продирањем у центар града батаљон је означавао паљењем неких објеката и помоћу црквених звона, што је доприњело деморалисању непријатеља на другим секторима одбране. Четврти батаљон 2. КНОП одреда напредујући дуж жељезничке пруге Бања Лука-Приједор и ријеке Сане, наишао је на непријатељска упоришта. Дио батаљона је остављен да ликвидира посаде ових упоришта, а други је дио продужио наступање у правцу оружничке станице коју је заузео у једном налету, а затим продужио напад према гимназији са циљем да је у садејству са снагама 3. батаљона заузме.

Распоред јединица НОВ за ослобођење Приједора 15-16. маја 1942. године

Друга чета 4. батаљона 2. КНОП одреда (90 пушака, 3 пушкомитраљеза, 1 тешки митраљез) и чете 3. батаљона као главнина снага »другог клина« до зоре су разбиле спољну одбрану између жељезничке пруге и ријеке Сане, а затим уништиле посаде у школи »Умљеновић«, православној цркви и неке друге отпорне тачке и наставиле борбу за гимназију. Штаб одбране са главном резервом налазио се у згради гимназије, у једној од најутврђенијих зграда. У борби у гимназији погинуо је командант штаба одбране града и 1. пјешадијског домобранског пука пуковник Марио Злобец, Павелићев изасланик Миро Слишковић, зликовац, који је прије два дана Приједор прогласио »усташким Алказаром«, усташки таборник, и још неки усташки функционери. О томе како се одиграо посљедњи чин драматичне борбе за гимназију непосредни учесник, командир 2. чете 3. батаљона 2. крајишког одреда Раде Чекић каже: »Кад сам ликвидирао непријатељско упориште у жељезничкој станици Љубија, продужио сам са четом у правцу града према једној згради гдје се водила борба са намјером да помогнем нашим снагама, јер сам свој задатак већ био испунио. Када сам стигао до те зграде, сазнао сам да је то гимназија. Одмах сам распоредио чету по оближњим зградама и прикључио се нашим снагама које су водиле борбу. У току дана појавио се непријатељски авион и кружио око гимназије. Бацио је бомбу која је експлодирала близу мене, па сам засут прашином зида који се рушио. Ускочио сам у гимназију. На улазним вратима нашао сам Петра Мећаву са пиштољем у руци, а на степеницама према првом спрату лежао је мртав командант непријатељске посаде у Приједору пуковник Марио Злобец. Убио га је Петар Мећава. Попео сам се уза степенице и на првом спрату ушао у канцеларију која је била радни кабинет пуковника Злобеца, одакле је руководио борбом својих јединица. На његову столу нашао сам извјештај о акцији нашег Трећег батаљона на непријатељске положаје у селу Кљевцима код Босанске Градишке. Узео сам његов лични карабин, двоглед и блузу. Блузу сам поклонио Јоци Маријановићу, двоглед команданту нашег батаљона Мирку Пекићу. Карабин сам задржао за себе као успомену на приједорску акцију.« (293,51) Трећа чета 4. батаљона 2. КНОП одреда (100 пушака, 3 пушкомитраљеза) наступа са 4. четом 2. батаљона 2. КНОП одреда и помагала је брзом надирању. Јединице 1. батаљона и 1. чета 2. батаљона 1. крајишког НОП одреда извршиле су свој дио задатка и у првим пријеподневним часовима ликвидирале Балтине Баре и остала упоришта на лијевој обали Сане, (293,49) Учествовао је и Ударни батаљон 1. и 5. крајишког НОП одреда. У акцији око заузимања Приједора учестовала је и Банијска пролетерска чета на челу са командиром Николом Демоњом, која је била на путу преко Козаре за Славонију. Она је вршила обезбјеђење слободне територије од Босанске Градишке заједно са дијеловима 3. батаљона 2. крајишког НОП одреда. Постављен је противавионски митраљез на Симатовића брдо, близу батерије. Постоље је дала 3. чета 4. батаљона, а митраљез »максим« дала је 1. чета 2. батаљона. Остале снаге НОП одреда, које нису овдје наведене, биле су ангажоване на затварању правца од Бање Луке, Босанске Дубице и Босанског Новог. Заробљенички логор били су један у Ракелићима (код Вуковића кућа), а други у Божићима (општина Паланчиште). У поступку према заробљеницима забрањено је било свако самовољно насиље и мучење заробљеника без и истраге војног суда. У помоћ нападнутом Приједору непријатељ је у јачини једне бојне интервенисао од Босанског Новог преко села Сухаће, али га је 5. чета 1. батаљона 2. КН6П одреда присилила на повлачење у Босански Нови. Интервенција је услиједила и од Босанске Дубице и Бање Луке, али је непријатељ и на тим правцима био разбијен и одбачен у полазне гарнизоне, од дијелова 2. батаљона према Дубици и 4. батаљона према Бањој Луци. Непријатељске снаге из Љубије и околних села, непријатељски расположених према партизанима, покушале су три пута да пруже помоћ непријатељу у нападнутом граду Приједору, али су их партизани, који су се налазили с лијеве обале Сане, одбили наносећи им велике губитке. Око 7. часова 16. маја 1942. године одбрана Приједора била је разбијена. Остаци гарнизона, прикупљени у гимназији, хрватском дому и опскрбној бази, уништени су током дана и око 19 часова борба за Приједор била је дефинитивно завршена. Борбе за Приједор трајале су пуних 21 час. Савладан је отпор непријатеља у ноћи 16. маја. Посада је уништена или заробљена. Предност партизана у нападу на Приједор била је у борбеном моралу, у укупној борбеној спремности партизанских јединица, у добром планирању и вјештом извођењу напада на град. Ослобођење Приједора била је круна побједа крајишких партизана, а за непријатеља тежак пораз. У сачуваним домобранским извјештајима нема података да се ма ко од посаде Приједора спасио. Према признању непријатеља, његови губици на Приједору, износили су око 100 мртвих и рањених војника и официра, међу којима и командант посаде пуковник Марио Злобец. Заробљена је цјелокупна непријатељска посада која се налазила у Приједору, са свим наоружањем и опремом. У заробљеничке логоре под Козаром приведено је 1100 домобранских војника и официра, око 200 усташа, жандара и милиционара и припадника осталих војних формација. Заробљени домобрани су саслушани. Саопштен им је циљ НОБ-а и онда су пуштени кућама. Један непријатељски официр је стријељан ради почињених злочина, а остали по извршеном саслушању пуштени кућама. Заплијењено је око 1200 пушака, 15 пушкомитраљеза, 8 тешких митраљеза, 5 бацача мина, 2 хаубице 100 мм и око 100 000 пушчаних метака. Заплијењен је и 1 оштећени авион. То је оно што је евидентирано у извјештајима за Босанку крајину. »Партизани су заплијенили 3 хаубице, 5 минобацача, 8 тешких стројница, 25 пушака стројмца, 1200 пушака, 600 ручних бомби, око 120 000 метака, једну комплетну радио-станицу и живежне намирнице. Заробљено је око 1000 војника, те много поубијано усташа и жандара«, писао је велики жупан др Газдић. (404,549) Партизанске јединице имале су 30 мртвих и 65 рањених бораца и старјешина. (275,259 и293,50) Поред богатог плијена у оружју и муницији, у руке партизанских јединица пале су и велике количине разног материјала, потребног за војску и позадинске установе: радио-станица, штампарија, много санитетског материјала и болничких инструмената потребни за санитетске установе. Овај материјал је евакуисан на Витловску косу на Козари. Становништво Приједора одушевљено је дочекало ослободиоце. Оно се огромном већином ставило на страну НОБ-а. Борци партизани у ослобођењу Приједора показали су велику борбеност и висок морал, а у односу према становништву високу партизанску свијест. Ово је имало великог утицаја на јачање братства и јединства између Срба, Хрвата и Муслимана. (11,146) Ослобођење Приједора представљало је велику војничку и политичку побједу за даљи развој НОП-а на подручју Босанске крајине. Јачала је вјерност народа у побједу партизана и све више су се сједињавале српске, муслиманске и хрватске масе у борби против окупатора и домаћих издајника, усташа и четника. (275,259)

/. Јосип Мажар Соша са групом својих бораца Козарчана; 2. Ранко Шипка са групом својих бораца Козарчана; 3. Настава гађања у једној јединици; 2. КНОП (козарског) одреда у прољеће 1942. године.

Ослобођењем Приједора спојила се ослобођена територија 1. и 2. крајишког НОП одреда, Подгрмеча и Козаре, на дужини од око 80 км. У осталим непријатељским гарнизонима је настао прави хаос. Из Санског Моста хтјели су да бјеже преко Сасине и Бронзаног Мајдана у Бању Луку. Команда Санског Моста наредила је да се поруше сви мостови на прилазима како би се спријечио долазак партизанских тенкова. (11,147) Борба за Приједор није била још завршена, а непријатељска посада из Љубије бјежала је према Босанском Новом. Командант непријатељских снага у Бања Луци, пуковник Брајовић, позвао је великог жупана Гвоздића и обавијестио га да је падом Приједора настала критична ситуација за Бању Луку. Истог дана жупан је упутио радиограмом усташком министру унутрашњих послова Артуковићу, којим га је обавијестио: »Послије пада Приједора партизани у јачини 2000 људи наступају према Бања Луци. Заузеле су један дио територије коју су држале наше чете, тако да се налазе 10 км од Бања Луке. Бања Лука и цеста Градишка-Бања Лука угрожени. Молим хитно знатно појачање, иначе ће Бања Лука пасти. У граду много комуниста, па је ситуација тим иежа.« (293,52) Тад се у партизанским штабовима није ни помишљало о нападу на Бању Луку. (293,52) Тако су усташки команданти страховали од доласка партизана иако су склопили уговор са четницима о заједничкој борби против НОП-а. (293,52) 16 маја 1942. године у Босанској крајини изашао је први број листа »Крајишке партизанске новине«. Издавао га је Обавјештајни биро Оперативног штаба НОП и DV за Босанску крајину. (170,660) Руководилац Обавјештајног бироа на Козари био је Ивица Павлић. Он организује издавање листа »Партизанске крајишке новине« и културно-просвјетни живот у ослобођеном Приједору. Козара има своју штампарију смјештену на Витловској коси у Козари. До 16. маја 1942. године и ослобађања Приједора на релацији од Босанског Новог до Пискавице, са жељезничке трасе акцијама народа, који је био сврстан у своје чете, одвезено је око 25 км шина и прагова. Остали дио ове пруге био је уништен или дјелимично потрган. (275,393) У времену од јануара до ослобођења Приједора 16. маја 1942. годјне минерска група извела је 196 акција на пругу. Поред осталог, жељезничке станице Пискавица, Петров Гај, Козарац, Брезичани, Горња и Доња Драготиња, Сводна и Благај биле су толико уништене. Неке су заузимане и по пет пута. Сви мостови и пропусти на овој релацији су минирани и уништени. Десетине вагона и локомотива са непријатељем одлетјело је у ваздух. Жељезничке пруге са станицама и другим инсталацијама од Босанског Новог до Ивањске, у дужини око 60 км, и од Приједора до Љубије највећим дијелом потпуно су уништене. Дио жељезничке пруге од Волиње до Босанског Новог био је под ударом минера. Рушилачке активности минера равне су подвизима. (275,394) 16 маја 1942. године непријатељска посада рудника Љубије видјевши да је чека судбина приједорске посаде, подузела је мјере за извлачење. Наше снаге, које су држале блокаду рудника Љубије, биле су мале да спријече извлачење непријатеља. Непријатељ се повукао према Мијске Главе и Сухаче за Босански Нови, не имавши времена да изврши рушење и минирање постројења и рудника. 16 маја 1942. године 1. батаљон 2. крајишког НОП одреда, у садејству са јединицама 1. крајишког НОП одреда, ослободио је Љубију и сва села између Приједора и Љубије. Заплијењено је преко 100 пушака и друге војне опреме. Формиране су и команде мјеста са командатима Милом Рајлићем у Приједору и Душаном Деретићем у Љубији. Биле су и двије посадне партизанске чете у При- једору са командиром Владом Пекићем и политичким комесаром Идризом Ћејваном у саставу 2. батаљона и у Љубији 6. чета 1. батаљона са командиром Душаном Деретићем и политичким комесаром Миланом Калинићем. (404,551) Одмах је у Љубији формирана партизанска радионица Оперативног штаба за Босанску крајину у којој су израђиване ручне и авионске бомбе, а оправљано је неисправно оружје. Направили су два оклопна аутомобила. Тако је било и послије ослобођења Приједора. Радници и занатлије у граду формирали су радионице у којима је даноноћно израђивана одјећа и остало што је потребно војсци. (11,146 и 275,367) 17 маја 1942. године на Витловској (на Козари) отпочела је рад штампарија Оперативног шта-ба НОП за Босанску Крајину. 19 маја 1942. године у ослобођеном Приједору формиран је Срески комитет СКОЈ-а за Приједор. 20 маја 1942. године борци 3. ћете 2. батаљона 2. КНОП одреда разбили су претходничке дијелове непријатеља и присилили их на повлачење. У борби су учестовали и сељаци, од којих је један са коцем у руци сачекао усташу и отео му пушку. Убијено је 25, а заробљено 3 усташа. Заплијењено је 20 пушака и 3 пушкомитраљеза. (11,150) 20. маја 1942. године удружене усташко-четничке снаге нападају на терен 4. батаљона 2. крајишког НОП одреда. 20. маја 1942. године у извјештају загребачке транспортне команде генералу у Загребу у вези с тим се, између осталог, каже: »Ситуација на прузи Босански Нови-Приједор-Бања Лука је даље озбиљна. Пругом потпуно господари група устаника из рејона Приједора. Покушај да се оправе мостови на овој прузи од стране хрватске владе је пропао због активности устаника... На тај начин су прекинуте везе са рудницима у рејону Приједор који су важни за њемачку ратну привреду.« (275,259) У инструкцији Оперативног штаба »Западна Босна« за аперације у западној Босни, стоји да је циљ ове операције: »Уништење устаника, умирење земље поновним успостављањем јавног мира и сигурности, поновно активирање привреде, нарочито за војну привреду важне жељезне руде која се вади код Приједора, укључујући и њено отпремање.« (275,260)

Народ Козаре у својим торбама донио је храну да нахрани своје борце партизане

Наређује се обнова жељезничке пруге Костајница-Приједор и наглашава да »војно-привредни разлози захтијевају да се изврши што брже транспортовање ускладиштене руде из околине Приједора и Љубије.« (275,266) Њемачки генерал у Загребу извјештава своју команду о ситуацији на Козари и јачању комунистичког устанка. 20. маја 1942. године у извјештају њемачких штабова стоји: »Ситуација у рејону Приједора је неповољна. Устаницима је успјело да поновно прекину жељезничку пругу Суња-Босански Нови-Бихаћ, која је у прошлом мјесецу била потпуно оправљена и пуштена у саобраћај. Разарање моста код Костајнице дугог 52 м, које је извршено 2. маја, довело је до блокирања саобраћаја за наредних 3-4 мјесеца. На овој прузи устаници редовно нападају жељезничке страже и станице, непрекидно разарају пругу и плански ометају радове на поправци. Ситуација на прузи Босански Нови-Приједор-Бања Лука је и даље озбиљна. Пругом потпуно господари група устаника из рејона Приједора. Покушај да се од стране хрватске владе поправе мостови на овој прузи пропао је због активности устаника. Са коришћењем ове пруге не може се рачунати у догледно вријеме. Тиме су прекинуте везе с рудницима у рејону Приједора који су важни за њемачку ратну привреду«. (275,218) Из ОКW је генералу Кунцеу предочено да »управо за војну привреду и наоружање тражи да се предузму мјере за обезбеђење транспорта руде из рудника жељеза Приједор«. (275,218) 20. маја 1942. године одриано је војно савјетовање у штабу команданата оружаних снага на југоистоку у Арсаклију, код Солуна, коме су поред генерала Кунцеа, присуствовали: њемачки генерал у Загребу Глез-Хорстенау, начелник штаба команданата у Србији пуковник Кевиш и начелник штаба борбене групе Бадер, пуковник Пфоферат. Генерал Ктинц је нагласио »да је највеће партизанско жариште у близини Приједора, односно на Козари, гдје се партизанске снаге процјењују на 3000 бораца«. Генерал Хорстенау је истакао да се на домобранске јединице (»стару милицијску војску«) не може рачунати, због њихове слабе борбене вриједности и недовољне поузданости, али да је у току стварање »нове армије« НДХ, брдских бригада (тзв. горских здругова), за које је обезбијеђено млађе људство (регрути) и њемачко наоружање. Прве четири биргаде су се формирале, али се на ангажовање у борби не може рачунати прије 15. јуна. (275,219) Учесници савјетовања су са симпатијама примили Глезова обавјештења о стварању брдских бригада НДХ и њихово ангажовање у предстојећој офанзиви на Козари. Одлучено је да се од постојећих четири новоформираних бригада три употријебе у предстојећој операцији. Генерал Кунце је боље процијенио противника и ставио на располагање три батаљона са артиљеријом и тенковима. Одлучено је да се руковођење операцијом повјери генералу Фридриху Шталу, команданту 714. пје-шадијске дивизије. Циљ операције је поновно пуштање у рад рудника Љубије и обезбједење транспортовања руде. Дуже времена је разорена пруга Суња-Приједор. Бригаде су се обучавале у Петроварадину. Операција је добила назив »Западна Босна«, чији је циљ чишћење и смиривање тог устаничког подручја »како би се очували њемачки војно-привредни интереси«. У наређењу је било назначено да ће борбену групу »Западна Босна«, која се има одмах формирати, сачињавати комбиноване њемачке и усташко-домобранске снаге: два њемачка пје-шадијска и један Ладесшицен батаљон, један артиљеријски дивизион, главнина 1. батаљона 202. оклопног пука (овај батаљон је имао 59 тенкова), дијелови двеју чета 521. пука везе и двије до три брдске бригаде. Наговијештено је да ће операција почети почетком јуна. (275,219) Паника је била обузела усташку посаду у Босанској Дубици. 20. маја 1942. године заповједник посаде у Босанској Дубици сатник Шаркан тражио је хитну помоћ од министарства домобранства тврдећи да су партизани спремни да нападну његов гарнизон. (293,53) Паника је настала и код четника. Четници Вукашина Марчетића и Уроша Дреновића, који су били почели да се инфилтрирају до Ивањске, побјегли су према Мањачи и Чемерници, ослонивши се чвршће на усташке гарнизоне. (293,53) Побједа на Приједору није била само испит војничке спремности крајишких партизана и испит њихове морално-политичке зрелости, него и побједа линије братства и јединства, на чијим су темељима васпитавани козарски партизани. Из Приједора и Љубије ојачао је прилив бораца из редова Муслимана и Хрвата. Ослобођењем Приједора успостављена је јединствена слободна територија од ријеке Саве преко Козаре и Грмеча до Дрвара и динарског планинског вијенца. Знатно је ојачао први, а нарочито 2. крајишки НОП одред. Заплијењеним оружјем наоружани су борци омладинских курсева са Козаре и створени услови за формирање 1. крајишке бригаде. По наређењу Оперативног штаба НОП одреда за Босанску крајину, 21. маја 1942. године, у селу Ламовитој под Козаром формирана је 1. крајишка НОУ бригада. У бригаду су ушла два батаљона из састава 2. крајишког НОП одреда »Младен Стојановић« и два батаљона из састава 1. и 5. крајишког НОП одреда и дијелови из 3. крајишког НОП одреда. Дакле, 3. и 4. батаљон у Бригади били су борци и руководиоци из састава 2. крајишког НОП одреда. (275,490) У тренутку формирања Бригада је имала око 1186 бораца и руководилаца, а међу њима 284 члана КПЈ и 300 скојеваца. Бригада је била састављена од искусних бораца са високом политичком свијести и војном способности. Била је наоружана са 1053 пушке, 74 пушкомитраљеза, 5 тешких митраљеза, 3 минобацача. (283,9) Први командант бригаде био је Ивица Марушић Ратко, а политички комесар Вељо Стојнић. (283,20)

/. Дио Прве крајишке НОУ бригаде формиране 21. маја 1942. године у селу Ламовитој под Козаром; 2. Сликани 1942. гадине: Драго Мажар, Ивица Марушић Ратко, Стево Рауш и Миле Тубић, лијево Младен Марин и десно Бошко Башкот.

То је била прва бригада формирана у Босни и Херцеговини, а трећа по реду у Југославији, одмах послије Прве и Друге пролетерске. 21. маја 1942. године усташе и четници од Ивањске напали су слободну територију. Борци 4. батаљона 2. крајишког НОП одреда одбили су напад и натјерали непријатеља у бјекство. Убијено је 9 војника, међу којима и 1 сатник и 20 рањених непријатељских војника. Погинула су два борца. (404,569)

/. Prva partizanska vazduhoplovna baza u Knešpolju 1942. godine sa avionom »potez« Franje Kluza; 2. Franjo Kluz, pilot prvog partizanskog aviona; 3. Rudi Čajavec, pilot partizanskog aviona »brege« u kom je Rudi Čajavec ranjen 4. juna 1942. godine nad Banja Lukom

23. маја 1942. године око 10 сати ниско над Приједором летио је авион »потез 25«. Авион се спустио на аеродром Урије, код Приједора, који су Нијемци изградили. Авионом је пилотирао Фрањо Клуз, резервни ваздухопловни подофицир, наредник-пилот, који је од 1941. године одржавао сталну везу са партијском организацијом у Бањој Луци. Фрањо Клуз је имао везу са Мјесним комитетом КПЈ у Бањој Луци ком је давао податке о непријатељским снагама и намјерама. Ово су били први партизански авиони. Авион је склоњен и маскиран у живици на ивици аеродрома. Фрањо Клуз је у авион донио десетак пушака, неколико сандука муниције и бомби. Након пола сата на аеро-дром Урије спустио се и авион »бреге 19«. Авионом је управљао пилот-поручник Руди Чајавец. Са Рудијем је дошао и механићар авијатичарски подофицир, водник Милутин Јазбец. Оба војна авиона марке »потез 25« и »бреге 19« била су из састава непријатељске авијације са аеродрома Залужани, поред Бање Луке. Авиони су били исправни. Тако су партизанске јединице добиле прве авионе. По наређењу Оперативног штаба за Босанску крајину истог дана са својим авионом и стрелцем Ивицом Митрачићем, који је још раније дошао на Козару, одлазе на припремљен аеродром у селу Међувођу на Козари. Аеродром у Мађувођу Козарчанке су означиле бијелим плахтама. На аеродрому у Међувођу настало је велико славље. Руди Чајавец и Мишо Јазбец са њиховим авионом остали су на аеродрому у Приједору. (11,148 и 170,660 и 275,490) Пад Приједора и прелазак домобранских авијатићара Фрање Клуза и Руди Чајевца са два авиона на страну партизана застрашујуће су дјеловали код војника и усташких власти у Загребу, а у Бањој Луци су изазвали праву панику. (275,259) Усташе организују потјеру за одбјеглим авијатичарима. 23. маја 1942. године генерал Бадер издаје прво напређење о формирању борбене групе »Западна Босна« против партизанских снага на подручју Козаре и одређује њен састав. двије брдске бригаде НДХ, које су сачињавале 1. брдску (горску) дивизију; два батаљона 721. пука 714. дивизије (који ће се допремити из Србије); један батаљон 718. дивизије (који ће стићи из Завидовића); један Ландесшицен батаљон; један артиљеријски дивизион од четири батерије из 714,704, и 717. дивизије (које су се налазиле у Србији) и двије чете 202. оклопног пука. За команданта борбене групе »Западна Босна« одређен је генерал-мајор Фридрих Штал, командант 714. пјешадијске дивизије, а за начцлника штаба мајор Цем. Генералу Шталу стављен је задатак да до 13. јуна доврши концентрацију снага и посједање полазних положаја за напад. До тог рока требало је завршити обуку и домобранских брдских бригада. То је отприлике значило и почетак операције. Наредних дана требало је ужурбано довлачити трупе у рејоне Бање Луке, Костајнице и Босанског Новог. Предвиђено је да се транспорт трупа изврши у двије групе: једна, јачине од око 4000 војника и 900 коња, искрцаће се у Окућанима, а друга, јачине од око 1200 војника и 200 ко-ња, у Костајници и Мајуру. Дотур ратног материјала (хране, муниције, погонског горива и др.) и евакуација рањеника требало је да се врши преко тих станица. 25. маја 1942. године пет чета усташа из Јасеновца прешло је ријеку Саву и продрло до села Драксенића. Борци 2. и 3. батаљона 2. крајишког НОП одреда дочекали су усташе и вратили их преко Саве. Нанијели су непријатељу губитке од 25 мртвих, међу којима 3 официра и један усташки љекар из Јасеновца, а један усташа је заробљен. Заплијењена су 3 пушкомитраљеза, 20 пушака, преко 2000 метака, 14 мина за бацач, нишанске справе за бацач, 100 ћебади и друге опреме. Погинула су 2, а рањена 4 партизана. (404,569) Приједор је прво веће мјесто у Босанској крајини у коме је успостављана нова револуционарна народна власт. Поред команде мјеста, формиран је Градски народноослободилачки одбор, у који су ушли инжењер Тоне Филановић, др Фрањо Боко, Васо Рајлић, ућитељица Мица Врховац, Славко Јуришић, Алија Миџић, Драгутин Остојић, Абер Бабић, Мухарем Софтић, Марко Веришић, Славко Тешинић, Митар Половина, Владо Томболани, Ратко Шева, Марко Микић, Мира Цикота, Здравка Стефановић, Остоја Вучковић, Драгутин Крагуљ, Ђоко Зеленика, Мустафа Буразеровић, Фехим Кахрић и Идриз Селимбеговић. (293,54) За вријеме усташке страховладе културно-просветни живот у Приједору био је потпуно замро. Чим је Приједор ослобођен, стигао је Рато Дугоњић да помогне омладинском руководству у организовању рада међу омладином. На конференцији становништва у граду, гдје су претежно били Муслимани, говорио је Осман Карабеговић. Формиран је градски културно-просветни одбор. Отпочели су са радом аналфабетски течајеви. У организацији културно-просветног живота у граду ућествовао је књижевник Скендер Куленовић и публициста Вилко Винтерхалтер. Одржане су прве културно-умјетничке приредбе. Политички рад у народу био је важан задатак политичких комесара и чланова КПЈ и СКОЈ-а. Све то имало је за циљ досљедно спровођење братства и јединства међу Србима, Муслиманима и Хрватима, што је од првих дана устанка на Козари било прворазредни задатак. Од првих устаничких дана на Козари у партизанским јединицама заједно се боре Срби, Муслимани и Хрвати. (11,159 — 11,156) 25. маја 1942. године на иницијативу НОО Приједор у Приједору је одржана конференција 22 општинска НО одбора са територије 2. крајишког НОП одреда. Поред осталог на конференцији је истакнута потреба да се предузму што брже и ефикасније мјере за оживљавање привреде. 25. маја 1942. године у згради хотела »Балкан« у Приједору је одржана Друга окружна конференција СКОЈ-а за Козару. У раду конференције учествовао је и Рато Дугоњић, секретар Покрајинског комитета СКОЈ-а за Босну и Херцеговину, и Миле Перковић, члан ПК. Конференција је показала велику снагу организоване омладине на Козари. (275,318) Миленко Гашић пише да је то било 31. маја 1942. године. (170,661) 28. и 29. маја 1942. године 1. крајишка НОУ бригада и 4. батаљон 2. крајишког НОП одреда водили су тешке борбе са дијеловима домобранске бањалучке бригаде 1. јуришног батаљона и 1. батаљона 1. пјешадијског пука и четничког пука »Мањача« из Бање Луке, у рејону Бронзани Мајдан-Бранковац-село Голеши-село Пискавица. Забиљежени су знатни губици на обје стране. Ударном батаљону се у Скендер-Вакуфу прикључио остатак снага 2. батаљона 4. крајишког НОП одреда и група бораца из Козарске пролетерске чете, око 120 бораца. Тако је основана 3. бањалучка чета у саставу Ударног батаљона. (404,495) 29. маја 1942. године батаљон је стигао у Гомјеницу, код Приједора. Дакле, 29. маја 1942. године Ударни батаљон (козарски) вратио се из централне Босне на Ко-зару поново у састав свог 2. крајишког НОП одреда. У централној Босни у борби против ћетника провео је од 1. априла до 29. маја 1942. године. За то вријеме вођене су тешке борбе са четницима. Бор-ци и руководиоци батаљона правилним држањем и добро организованим политичким радом у народу доприњели су знатно поправљању ситуације на овом подручју. Штаб батаљона је успјешно рјешавао питање исхране, снабдијевања и смјештаја својих једимца. Радило се и политички са борцима. Одржавани су партијски и скојевски састанци и четне конференције. На састанцима и конференцијама анализирано је држање сваког борца у борби и на маршу. Свакодневно се радило на политичком и стручном уздизању бораца. (11,119 и 293,32) Ударни батаљон требало је да се одмори код Приједора и попуни своје снаге. Послије ослобођења Приједора и одласка бораца Другог крајишког НОП одреда у састав 1. крајишке НОУ бригаде услиједила је попуна руководећих мјеста у штабу одреда, штабу батаљона и четама: Стаб 2. крајишког НОП одреда: Ратко Вујовић-Чоче, политички комесар Одреда, предвиђен је на нову дужност у Оперативни штаб за Босанску крајину. Бошко Шиљеговић, члан Окружног коми-тата Комунистичке партије Југославије за Козару, именован за политичког комесара Одреда; /. батаљон: Жарко Згоњанин, политички комесар, именован за команданта 1. батаљона; Реља Лукић, политички комесар 4 (Жуљевачке) чете, именован за политичког комесара 1. батаљона; Триво Богуновић именован за замјеника политичког комесара 1. батаљона; 2. батаљон: Ђорђе Вученовић, командир 2. чете, именован за замјеника команданта 2. ба-таљона. Ударни батаљон: Козарски Ударни батаљон улази у састав Другог крајишког народноослободи-лачког партизанског одреда »Младен Стојановић« као пети по реду батаљон одреда, али и даље задржава назив Ударни батаљон. Милош Шиљеговић, командант Ударног батаљона, предвиђен је на нову дужност у Оперативни штаб народноослободилачких партизанских одреда за Босанску крајину. Ранко Шипка, командир 1. чете Ударног батаљона, именован за команданта Ударног батаљона; Нико Јуринчић, политички комесар 2. батаљона 4. крајишког народноослободилачког паризанског одреда, именован је за политичког комесара Ударног батаљона; Милан Мухарем именован за замјеника команданта Ударног батаљона; Бранко Дамјановић именован за командира 3 (бањалучке) чете Ударног батаљона. (404,595) 30. маја 1942. године одржана је конференција у Ударном батаљону на којој је саопштено да су у новоформирани штаб Ударног батаљона именовани: Ранко Шипка, командант; Нико Јуринчић, политички комесар; Милан Мухарем, замјеник команданта. Команде чета сачињавали су: 1 чета: Петар Боројевић, командир; Милош Ћибић, политички комесар; 2 чета: Раде Кондић, командир; Раде Башић, политички комесар; 3 чета: Бранко Дамјановић, командир: Мишо Ступар, политички комесар и 4. (омладинска) чета: Љубан Будимир, командир; Урош Вујановић, политички комесар. (404,496) До 30. маја 1942. године штаб »Западна Босна« доставио је израђен аперацион план генералу Бадеру, а с њим је сљедећег дана упознат и генерал Кунце, командант оружаних снага на југоистоку. Према подацима добијеним од главног стожера НДХ, били су убјеђени да се на просто-рији Косфајнице-Бос. Нови-Сански Мост-Бања Лука-Бос. Градишка налази око 6-7000 партизана, до-бро наоружаних и организованих. Шталов штаб је у плану дао предлог да се најприје изврши окружење Козаре и њено затварање. Козара је добрим дијелом већ била окружена: на истоку су снаге НДХ држале линију Босанска Градишка-Голеши (10 км западно од Бање Лукц), на сјеверу је ње-ка Сава представљала јаку природну препреку, а снаге НДХ су држале и мостобран Бос. Дубицу, а на западу од Бос. Новог до ушћа Уне у Саву налазиле су се домобранске и усташке снаге које су запречавале долину Уне и држале мостобране Бос. Нови, Добрљин и Бос. Костајницу. Тако су и прије почетка операције око партизанске територије постојале три запречне линије: на истоку, сјеверу и западу. То су били довољно чврсти лукови још незатвореног обруча, не толико због бројности ангажованих снага на њима и степена утврђености запречних положаја, већ више због природних препрека које су представљале ријеке Врбас, Сава и Уна и откривено равничасто земљиште. Јужни одсијек, широка бреша између Босанског Новог, Приједора и Бање Луке, био је непосједнут, отворен, и њега су контролисале партизанске снаге са обје стране ријеке Сане. У Санском Мосту и ближој околини су се налазиле извјесне домобранске снаге, које су биле исувише слабе, заокупљене бригом за своју безбједност, тако да нису могле помишљати на неко дејство према Приједору. Требало је затворити тај одсјек и тако створити обруч око Козаре. То значи заузети Прије-дор и посјести линију Бања Лука-Приједор-Босански Нови. Тек послије стварања и ове запречне линије с југа могло се приступити нападу на Козару, њеном чишћењу и уништењу партизана. Према конфигурацији земљишта и распореду трупа могу се издвојити три фазе операције: прва таза је у потпуном затварању обруча и стварању запречне линије »Југ«; друго, сужавање тог обруча помјерањем запречне линије »запад« са линије Босански Нови-Босанска Костајница на линију Приједор-Босанска Дубица и, трећу, главну, наступање преко Козаре и чишћење партизанске територије. (275,221) 30. маја 1942. године на ријеци Сави, низводно од Јасеновца, борци 3. чете 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда из засједа, која је била на обали Саве, дочекали су један непријатељски шлеп. Ватра је отворена кад је мотор са шлепом био далеко од обале 150 м. Првим плотуном борци су гађали посаду, која је опалила око 10 метака. Борци су сјели у чамац и пожурили према шлепу и бацили бомбу у мотор. Усташки сатник пуцао је из пиштоља док није убијен. Пронађена су два цивила у шлепу. Од непријатељске посаде један се спасио скакањем у Саву и пливањем. У лађу су ускоћили Милан Бабић и Милан Гајић и дотјерали је ка обали. У шлепу је заплијењен 1 пушкомитраљез, 5 карабина, 2 пиштоља, 400 метака, 2 усташке униформе, 100 метара кукуруза, 30 метара сијена, ковачки алат, неколико стотина метара жице, разни лонци, 300 кг нафте. Борци су мотор извадили и пра- зан шлеп потопили. (11,156) На ослобођенои териториии ОК КПЈ за Козару формирао је у већем броју села партијске ћелије и сеоске активе СКОЈ-а. Свугдје у селима су изабрани НОО-и. Формиране су команде мјеста по општинама. У другој половини маја 1942. године одржана је конференција 22 општинска НО одбора са Ко-заре. Окружна конференција СКОЈ-а за Козару. (404,351) 31. маја 1942. године Окружни комитет СКОЈ-а организовао је велики збор омладине и народа у Приједору коме је присуствовало око 10.000 становника. Омладина је организовано, под заставама и са пјесмом дошла на збор из дубичког, новског и градишког среза. Била је то импозантна анифестација. На Козари људи говоре и пјевају слободно. Крајем маја 1942. године формиран је Срески комитет СКОЈ-а за босанскодубички и босан-скоградишки срез. (275,316) До краја маја 1942. године на Козари су, поред Окружног комитета СКОЈ-а, створени и срески и општински комитети СКОЈ-а. У свим ослобођеним селима основан је НОСО БиХ, а у свим општинама актив СКОЈ-а. (275,318) Од друге половине децембра 1941. године до пред крај маја 1942. године радило је 8 војно-политичких курсева за омладину, које је формирао ОК КПЈ за Козару у селу Јутрогошта, селу Мразовци (основна школа), у логору Медњак, селу Бистрици (срез Босанска Градишка), који је затим пресељен у селб Јабланицу и Милошево Брдо, а други смјештени у основне школе, у селу Ламовити, Орахови и Јелићки. Курсеви су обухватили омладину ослобођене територије Козаре. По завршетку курса омладина је укључивана у јединице 2. крајишког НОП одреда. По батаљонима су формиране омладинске чете. Штаб 2. КНОП одреда је на ослобођеном подручју Козаре формирао позадинске чете, које су имале велику улогу у стражарској служби, извиђању покрета непријатељу, у вршењу диверзија на комуникацијама, у испомагању за потребе јединица 2. КНОП одреда, као и сталној попуни јединица: 2. КНОП одреда, као допунске јединице. Првих дана јуна 1942. године Козара је била у напону снаге. Она је постала партизански бастион од кога су страховали сви непријатељски гарнизони. Непријатељ је уочио партизанску снагу и схватио опасност која од ње пријети овом осјетљивом подручју (комуникације Босанска Краји-на-Хрватска, близина магистрале Београд-Загреб, економски значајан рудник жељезне руде Љубија, богато Лијевче поље, житородна поткозарска села итд.). Непријатељ се припрема за велику офанзиву на Козару којом је намјеравао да потпуно уништи партизанске снаге. 31. маја 1942. године издате су смјернице за офанзиву. За ангажовање ових снага командујући генерал и командант у Србији Бадер доставио је 31. маја 1942. године команданту оружаних снага на југоистоку операцијски план за операцију против партизанских снага у западној Босни. У операцијском плану пише да је циљ операције да се униште партизани у јачини од 6-7000 људи, и то добро наоружаних и организованих, који држе подручје оивичено: Костајница-Босански Нови-Сански Мост-Улошине-Јабланица-ријека Сава до Костајнице. Замисао у овом плану за извођење операције била је сљедећа: - успостављање везе између Бање Луке и Санског Моста (6. јуна), - напад за заузимање Приједора и Љубије (10-12. јуна), - образовање кружне основице Бос. Дубица-Приједор-Улошине-Јабланица-Сава-Уна (16-21. јуна), — запречавање на истоку и сјеверу, а затим нападом с југа ка сјеверу сужавањем обруча и набацивањем партизанских снага на Саву ради уништења (око 10 дана) и - накнадно чишћење и »пацификација« подручја. (275,203) 1. јуна 1942. године око 1000 војника Францетићеве усташке црне легије, ојачане домобранима и са 4 тенка, под командом Јуре Францетића, кренуло је из Босанске Дубице и Јасеновца. Од саме зоре почела је артиљеријска и минобацачка припрема. Послије тога, слабије снаге које су наступале према Крушковцу биле су одбијене од бораца 2. чете 2. батаљона 2. КНОП одреда. У исто вријеме јаче снаге непријатељске пјешадије, потпомогнуте са 4 тенка, кренуле су из Босанске Дубице према Ораховој, и то у двије колоне. Мања колона као побочно осигурање, која је ишла правцем Дубица-село Кадин Јеловац-село Срефлије-Просара-Орахова, праћена је са два тенка. Послије жестоке борбе са дијеловима 1. чете 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда успјела је да продре до линије Кадин Јеловац-Срефлије. На тој линији непријатељ је борбом задржан. Другом јачом колоном непријатељ је наступао правцем Дубица-село Драксенић-село Међеђа-Орахова, тј. дуж цесте Босанска Дубица-Босанска Градишка. Колона је праћена са два тенка. Ове непријатељске снаге дочекали су дијелови 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда; оне су биле мале и одбачене су на обронке Просаре. Истовремено дијелови непријатеља, пребачени из Јасеновца преко Саве, продирали су у правцу села Градине и Међеђе. I ове снаге дочекане су са мањим снагама 2. батаљона 2. КНОП одреда, па су и оне потиснуте. Непријатељ је у току дана савладао комуникацииу Босанска Дубица-село Орахова и одбацио дијелове 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда на обронке планине Просаре. Непњатељ је направио клин I оствано мостобран дубине 15 км. Усташе су пљачкале и убијале народ по селима између комуникације Босанска Дубица-Орахова и ријеке Саве. Јачина око једне чете бораца 2. батаљона 2. КНОП одреда није била у стнају да задржи даље наступање усташа. Синхронизовано са овим нападом из Дубице и Јасеновца дијелови њемачког батаљона »Принц Еуген« и 18. усташког батаљона извршили су напад на положаје 1. чете 3. ба-таљона 2. КНОП одреда на правцу село Бистрица-Орахова, али послије жестоких борби овај напад је истог дана одбијен. У то вријеме Ударни батаљон (козарски) требао је да се одмори неколико дана код Приједора и да попуни своје редове. Међутим, пошто су усташе из Босанске Дубице и Јасеновца напредовале на слободну територију Козаре, штаб 2. крајишког НОП одреда издао је наређење Ударном батаљону да хитно крене на терен Босанске Дубице да усташе протјера са слободне територије. Ћим је добио наређење, Ударни батаљон је кренуо усиљеним маршом преко Козаре и стигао у село Срефлије и повезао се са јединицама које су држале положаје пред усташама. Главна колона која се кретала од Дубице дуж друма успјела је у жестоким борбама у току 1, 2. и 3. јуна 1942. године да потисне слабије дијелове 2. крајишког одреда и да заузме Орахову. Да би разбиле непријатеља, на овом правцу су се до 3. јуна 1942. године концентрисале знатне снаге 2. крајишког одреда, Ударни батаљон и дијелови 2. и 3. батаљона. Оне су истог дана прешле у противнапад. Ово је била вјешто замишљена тактичка варка, којом је непријатељ успио да одвуче пажњу партизанских снага на супротну страну од концентрације својих иединица. (293.79) Усташе су ноћу између 3. и 4. јуна 1942. године из Јасеновца дошле у Дубицу и покупиле све православце, старце, жене I дјецу. Однијели су све из њихових кућа. (275,111) 4. јуна 1942. године Ударни батаљон, једна чета 2. батаљона и једна чета 3. батаљона 2. крајишког НОП одреда извршиле су противнапад и успјеле да одвоје тенкове од пјешадије. Непријатељ је покушао да их поврати, али су борци 2. крајишког НОП одреда одбили све покушаје и предузели гоњење усташа према ријеци Сави. Партизани су опколили два тенка. Чувени јунак с Козаре водник вода у Ударном батаљону Миле Мећава, скочио је на један тенк и ручним бомбама ликвидирао његову посаду. Иако је био тешко рањен из сусједног тенка, он је наставио борбу и са његовом посадом. У моменту када је савладао посаду другог тенка, Мећава је од задобијених рана издахнуо на рукама својих другова. (11,151) Тако су запљењена два потпуно исправна тенка на линији села Кадин Јеловац-Срефлије. Ова боћна колона непријатеља била је разбијена. (170,661) То су били први тенкови партизана на Козари. (11,151) 4. јуна 1942. године оба партизанска авиона су кренула на своје прве борбене задатке са аеродрома Међувође и Приједор. Фрањо Клуз са механичаром Ивицом Митрачићем са авионом »потез« по задатку је митраљирао и бомбардовао усташке снаге у рејону Орахове, непријатељску колону која се кретала у правцу села Доње Међеђе, заселак Сивелнац. Непријатељ је био изненађен кад је видио да није њихов авион. Настала је општа паника и повлачење према Сави. У овој акцији убијено је 15 војника и више рањено. Авион се вратио у базу и слетио на аеродром Међувође (Кнешпоље) под Козаром. У извјештају Фрање Клуза о првој акцији стоји: »4. јуна, јутро у 7,45 часова извршио сам лет са бомбардовањем Орахове и усташких колона које су се кретале у правцу Међеђе. Било их је око 800. Тенкова и топова нисам видио. Колона је сва разјурена и заплашена,тако да су скакали у воду и мочваре поред Саве, јер у Просару нису смјели бјежати, пошто су им наши били за леђима свега 200 до 300 метара. Са нашим сам успоставио везу. Наши су, изгледа, већ прихватили борбу са непријатељем. Око Дубице није примијећено никакво кретање непријатељске војске Авијатичар-партизан« 4. јуна 1942. године у 5.30 часова Руди Чајавец са механичарем Милутином Јазбецом са авионом »бреге« са аеродрома Урије код Приједора, по задатку је бомбардовао и митраљирао војне објекте у Бањој Луци I на аеродрому Залужани, код Бање Луке, и бацао летке. Непријатељска противавионска артиљерија и митраљеска ватра из Бање Луке оштетила му је авион и Чајавеца тешко ранила. Руди је принудно слетио у селу Кадињанима код Бање Луке на терен који су држали четници. Рањени Чајавец није дозволио да падне жив непријатељу у руке већ је извршио самоубиство. Четници су заробили Милутина Јазбеца и предали га усташама, коии је у Загребу подлегао усташком мучењу, али није одао ништа што се односи на партизане и НОП, па чак ни име свога друга Митрачића ћија се породица налазила у Загребу. (11,153; 67,661; 293,57) Бомбе које су бацали наши први авиони израђиване су на ослобођеној територији. Радионице у руднику Љубији послужиле су за оправку оружја и израду муниције, ручних и авионских бомби. За организацију овог посла Оперативни штаб за Босанску крајину упутио је у Љубију инжењера Милу Љубичића, који је од запљењеног материјала, заједно са рударима и механичарима из Љубије, израђивао авионске бомбе и мине за бацаче. Авионске бомбе биле су тешке до 50 кг и врло ефикасне. (11,155) У Љубији су истовремено израђена и прва оклопна кола, на која су монтирана 3 митраљеза. Ова су кола, заједно са два заплијењена тенка, сачињавала тенковску ударну групу, која је била предвиђена да заједно са артиљеријом и јединицама 2. крајишког НОП одреда узме учешћа у ослобађању Босанког Новог, Санског Моста и других неослобођених градова у Босанској крајини. (11,155) 4. јуна 1942. године борци 3. чете 1. батаљона 2. КНОП одреда прекопавали су цесту између Босанког Новог и Благаја и Босанског Новог и Равница. Непријатељ је напао 4. чету 1. батаљона. 2. КНОП одреда, која је напад одбила и непријатеља повратила на полазне положаје. 4. јуна 1942. године у борби са усташко-домобранском бојном код Бистрице и Бранковца 3. и 4. батаљон 1. крајишке бригаде заробио је 80 војника и 4 официра, а заплијенио све њихово оружје, муницију и осталу ратну опрему. (83,10) Почетком јуна 1942. године формирана је 4. омладинска чета 3. батаљона са командиром чете Бранком Вигњевићем и политичким комесаром Стевом Совиљем. Ћета је била састављена од младића између 17 и 20 година. Многи су страдали првих дана јула у Мљечаници куда се чета пробијала из обруча на Козари. (404,458) 4. јуна генерал Штал је издао »инструкције за операције у западној Босни«, у којима су били формулисани оперативно-тактички принципи, начин снабдијевања и надлежности у извршној власти, укључујући и поступак са заробљеницима и цивилним становништвом. Требало је у највећој тајности изненадним нападом потиснути партизанске снаге на мању просторију и окружењем уништити. Наглашена је важност чврстог поседања и одлучног држања запречних линија да се спријечи продор окружних снага. Њемачки генерал је увјерен у брз успјех операције, с обзиром на надмоћност снага и ангажовање бројних кола, артиљерије и бомбардера. »Ангажовањем борних кола, артиљерије и бомбардера брзо ће покопати морал устаника. Њихово учешће уштедјеће крв, а подићи ће сопствену моралну, војнотехничку и бројну надмоћност.« У наредби се предвиђа да поступак према заробљеним партизанима и цивилном становништву буде немилосрдан. Стријељаће се сви они који се боре, или буду ухваћени са оружјем, као и особе за које се докаже да су се у операцијама, које су у току бориле против њемачких или хрватских оружаних снага, односно партизанима пружиле помоћ. Сва лица која се на позив без борбе предају и полаже оружје, као и она која изгледају сумњива, да буду заробљена. Отпремање заробљеника регулисати у споразуму са владом НДХ. Уколико се заробљеници не буду могли отпремити у усташке логоре, предвиђено је да буду допремљени у Београд, гдје ће бити смјештени у касарнама гарде и у блоку 147 на Топчидеру. Предвиђено је било да у борбама против партизана буду ангажовани и четници, односно сеоске заједнице или појединци који су се до сада већ бранили од партизана. Усташе из Јасеновца су 5. јуна 1942. године напустиле Дубицу. (275,111) 5. јуна 1942. године борци 1. чете 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда дошли су до непријатељских ровова у близини Костајнице и запуцали на непријатеља убивши 2 војника. Борци 4. чете 1. батаљона 2. КНОП одреда извршили су претрес и чишћење села Сухаче. 6. јуна 1942. године непријатељ у дневном извештају број 157 саопштава сљедеће: »3. јуна 1942. године скупина усташког потпуковника Францетића покушала се поново пробити према селу Орахову (18 км источно од Босанске Дубице). Код села Драксенић (8 км сјевероисточно од Дубице) покушај извлачења двојних борних кола није успио. У борби је било погинулих, заробљених и рањених усташа, 6. усташа закопано у Дубици. У току 4. VI вршили су партизани напад на Босанску Дубицу. 5. VI повукле су се постројбе потпуковника Францетића у Јасеновац.« (11,180) Припремање операција против партизана на Козари у оквиру треће непријатељске офанзиве. Њемачки штабови тежили су да опколе партизанска жаришта, било да се ради о ужем или ширем подручју. Организација партизанских снага на овом подручју била је везана за одређену територију. У таквим условима најефикаснија је тактика опкољавања. Ову тактичку варијанту опкољавања Нијемци су примјенили и на Козари. Својим географским положајем Козара им је пружала за то повољне услове. Опасана великим ријекама Уном, Саном, Врбасом и Савом, њу је могућно опколити и мањим снагама него што би то био случај када не би било оних тешко савладивих природних препрека. (293,65) Поред тога, постојеће кружне комуникације око Козаре још више су ишле у прилог непријатељу. Овакав географски положај Козаре знатно је умањивао могућности маневра 2. крајишког НОП одреда, за случај да се нађе у блокади. За савладавање овако великих водених препрека потребна су одговарајућа техничка средства, којих 2. крајишки НОП одред у то вријеме није имао. Ако би такав маневар и био могућ, постојале су и друге тешкоће. Територија преко Врбаса, у централној Босни, била је у то вријеме под контролом четника, који су са Нијемцима и усташама имали аранжмане о заједничкој борби против партизана. Природни услови и положај Козаре и план који је био прилагођен тим погодностима омогућавали су непријатељу постепено довођење трупа у рејоне концентрације. То му је омогућавало тајност концентрације и могућност постепеног увођења јединица у поједине етапе борбе. Истоћна запречна линија на Врбасу била је од раније запосједнута са два њемачка и једним усташким батаљоном. Линија на ријеци Уни од Костајнице до Босанског Новог такође је била запосједнута још од првих дана устанка и служила је за обезбјеђење жељезничке пруге Костајница-Бихаћ. Дово-ђењем монитора на ријеку Саву, почетком јуна, Козара је практично са три стране већ била опкољена. Остало је да се затвори једина још јужна страна, од Ивањске до Босанског Новог. Планом је предвиђено, као први и најхитнији задатак, продор према Приједору и одсијецање Козаре од Грмеча. Као што је већ наведено, за команданта борбене групе »Западна Босна« одређен је генерал-мајор Фридрих Штал, командант 714. пјешадијске дивизије, а за начелника штаба мајор Гем. Састав и јачина борбене групе »Западна Босна« 6. јануара 1942. био је сљедећи: Оперативни штаб борбене групе »Западна Босна« ...................................................... .........123 војника. 721. пп (без једног батаљона) око ...........................1900 војника. 661. арт. дивизион (без 4. бат.) ..........................................522 војника. 1. бат. 750. пп .................................................................683 војника. 1. тенк. бат. 202. окл. пука (баз 1. чете) .............................699 војника. 3. чета 659. инж. бат .................................................................127 војника. вод брд. топ. 670. арт. дивиз. (два топа) око ...................40 војника. 924. Ландесшицен бат .....................................................495 војника. Мађарска дунавска флотила ....................................................254 војника. Оклопни воз. 23 ..................................................................23 војника. Укупно око .....................................................................................4.883 војника. Овој борбеној групи су биле потчињене или су је помагале и ове снаге: 8. грађевински Ландесшицен бат. (штаб и 2. и 6. чета под командом мајора Шлебаха) ..348 војника Велика ауто-колона 4/614 (могућност 30 т) ................20 војника Мала ауто-колона 878 (3 камиона, 86) ...........................5 војника, Цета за дотур око ..............................................................65 војника, Санитетска армијска екипа (1 ауто, 5 болничких кола и 1 камион) ....8 војника, Ветеринарско одељење 718 пд ......................................10 војника, Вод војне полиције ..............................................................31 војник, Војна пошта у Окучанима око ......................................10 војника, Жељезничко-инжињеријско одјељење ......................................11 војника, Двије грађевинске групе ..................................................23 војника, Укупно .................................................................................................531 војник. 6. јуна 1942. године бројно стање борбене групе »Западна Босна«, према наређењу генерала и команданта у Србији, било је 4800 војника. Наиме, тим наређењем је речено да се обезби-једи у Бос. Дубици за групу »А« 2500, а за групу »Б« у Бањој Луци 2300 оброка хране. (275,203) Као појачање борбеној групи »Западна Босна« 24. јуна 1942. године је придодато: Оперативни штаб »Боровски« (штаб 704. п. дивизије), ојачан ...... 149 војника, 734. пп ..........................................................................................2152 војника, 1. бат. 721. пп. око ..................................................................550 војника, штаб и 2, 3. и 4. бат. арт. див. око ........................................... 522 војника, 3 батаљон 670. арт. див. око ......................................................157 војника, 4 бат. 661. арт. див. око ...................................................... 157 војника, 1. чета тенк. бат. 202. окл. пука ..........................................67 војника, 659. инж. бат. (без. 1. чете и 1. вода) .......................................... 308 војника, транспортна кола (10 возила) ......................................................20 војника, одјељење за везу 704 .................................................................15 војника, одјељење војне поште 704 .....................................................15 војника, музика 704. пд .................................................................. 28 војника, Укупно ..............................................................................................4155 војника,

У оквиру борбене групе »Западна Босна« придодаване су или су је потпомагале у разлићитим временским приликама још и ове снаге: Специјална 800 пука »Бранденбург« (од 18. до 29. јуна) ............300 војника, чета за везу 3. бат. 521. пука везе (од 24. јуна) ............156 војника, 1. бат. 737. пп (од 5. јула) ................................................550 војника, 1 бат. помоћне полиције (двије чете од 11. до 21. јула) 240 војника, 2 бат. помбћне полиције (три чете од 11. до 21. јула) ............360 војника, Укупно .....................................................................................1606 војника.

Од 6. јуна 1942. године до даљег потчињавају се у тактичком погледу новоформираном Оперативном штабу борбене групе »Западна Босна« у Бањој Луци сљедеће усташко-домобранске јединице: 1)штаб потпуковника Славка Скалибера, који се налази у Босанској Дубици; 2. бат. 5. пп и 9, чета 5.пп, 9 чета 11. пп и 1. батер. 4. арт, дивизиона; 2)1. брдска (горска) дивизија преко њеног команданта пуковника Стјепана Перичића, са штабом у Петрињи, јачине 4988 војника; 3)3. брд. здруг (горски здруг) преко њеног команданта пуковника Мате Рупчића, са штабом у Бањој Луци, јачине 3432 војника; 4)Бањалучки здруг преко њеног команданта Ивана Брозовића, са штабом у Бањој Луци, јачине 5609 војника; 5)Авио-група »Ценић« и њени командант мајор Иван Ценић, са штабом у Бањој Луци, јачине 67 војника; 6)3. техничка чета жељезнићког батаљона са штаборн у Босанском Новом; 7)преко команде I збора (корпуса) у Сиску под командом генерала Драгутина Румлера: а)јединице за осигурање групе Костајница - Босански Нови и против. авион. чета, 5. и 25. чета 2.пп, 2. пп, 3. чета 4. усташког бат., 9. ћета и 7. чета 12. пп; б)посада у Двору на Уни: 1. чета 1. јуришног бат., 4. усташки батаљон без 3. и 4. чете и 7. усташки бат; ц)посада у Добрљину: 3. бат. 2. пп без 9. и 11. чете; д)посада у Босанском Новом: бат. 12 пп без 10. и 12. чете, 1. и 2. чета 2. жандармеријског (оружничког) бат., 10, 13, 18. и 19. чета 11. пп, 3. батер. 1. арт. див., 1. вод 1. батер. 8. арт. див. 8)три сабиралишта рањеника, једно хирушко одјељење и један санитетски вод. Ове санитетске јединице имају се до 13. јуна распоредити, и то: једно сабиралиште рањеника у Бањој Луци, једно сабиралиште рањеника у Босанском Новом једно сабиралиште рањеника и једно хируршко одјељење у Костајници, а један санитетски вод у Новској. Укупно бројно слање војника и официра у овим усташко-домобранским јединицама, које су биле потчињене њемаћкој борбеној групи »Западна Босна«, било је 436 официра и 17.481 подофицир и војник. (275,213) Са свим овим снагама сарађивало је и учествовало у борби против партизана на спољњем обручу и запречним линијама и око 2000 четника Вукашина Марчетића и Уроша Дреновића. (275,203) Према томе, за офанзиву против партизана на Козари било је ангажовано 11.175 официра, под-официра и њемачких војника Вермахта. Сем ових јединица Вермахта, борбеној групи »Западна Босна« биле су придодате усташко-домобранске снаге у јачини од 17.917 официра, подофицира и војника. (275,203) Томе треба додати и 2000 четника Вукашина Марчетића и Уроша Дреновића, који су учествовали у спољњем обручу. Из овог се види да је за офанзиву против партизана на Козари припремљено и учествовало 31.092 непријатељска војника, подофицира и официра. У нападу на Козару узела је учешће и њемачка авијација са неутврђеним бројем апарата. Познато је да је дејство њемачке авијације било врло интензивно за цијело вријеме трајања офанзиве. Услијед близине аеродрома у Загребу и Бањалуци авијација је имала могућности да се брзо смјењује и да непрекидно дејствује на бојишту по партизанским јединицама и по збјеговима народа. У жељи за таквом једном побједом, усташка врховна команда ставила је на располагање команди борбене гру-пе »Западна Босна« своје најелитније јединице. Биле су то јединице специјално обучаване и опремљене за борбу на брдским теренима такозвани »горски здругови« (брдске бригаде). Те јединице биле су изабраног кадровског састава, са одабраним старјешинским кадром и искусним њемачким инструкторима по четама и батаљонима. Борбени квалитет ових јединица био је, мора се признати, далеко бољи од обичних домобранских јединица, састављених од резервиста бивше југословенске војске. Већи дио ових јединица прошао је кроз кадрбвску обуку у Њемачкој, према програму по коме су обучене њемачке јединице. Обрад Стишевић, командант 2. крајишког НОП одреда за вријеме фашистићке офанзиве на Коза-ри, пише: »Поред њемачких, у борбама су ангажоване и знатне усташко-домобранске снаге. Неке од њих су и специјално обучавене у Њемачкој за брдско ратовање. Ове јединице су специјално опремљене и наоружане за ову офанзиву. Поред осталога, имали су и ручне бацаче мина које су војници носили у строју. Ово оружје је по први пут употребљено на овим теренима.«  (275,230) Идентификовано је учешће: 11 њемачких батаљона пјешадије, један тенковски батаљон, три дивизиона артиљерије, јцдан инжињеријски батаљон за везу, један аутотранспортни батаљон, непотпуна два батаљона помоћне полиције, неутврђен број њемачких борбених авиона, један оклопни воз и др. (275,231) За блокаду ријеке Саве од Босанске Градишке па до Јасеновца ангажовано је 5 монитора мађарске дунавске ратне флотиле по 140 тона, наоружаних са по 2 топа, два митраљеза и посадом од 40 људи за сваки пловни објекат. (,275,231} Од усташко-домобранских јединица константовано је учешће: двадесет седам усташко-домобранских пјешадијских батаљона, седам до осам батерија артиљерије и неутврђен број авиона и друге технике. Према прорачунима у офанзиви на Козару узело је учешћа око 43 батаљона непријатељске пјешадије и других помоћних јединица, 15-16 батаљона артиљерије, 5 војних монитора, неустановљени број авиона, тенкова и друге технике. Поред ових непријатељских снага, у борбама са Првом крајишком бригадом и снагама 4. козарског батаљона, које су биле одсјечене од Козаре у вријеме пробоја непријатеља, од Бање Луке до Приједора узеле су учешћа и знатне четничке снаге, које су вршиле нападе на партизанске снаге на сектору Пискавица - Бронзани Мајдан - Ракитовача и тако потпомагале непријатељске снаге које су по дубини напредовале и обезбјеђивале фронт према Козари. Према исказима тада заробљених непријатељских војника, њемачка команда је за офанзиву на Козари укупно била ангажовала и објединила под својом командом око 80.000 војника, но да ли су све те снаге употребљаване, гдје и како, није познато. (275,231) На страни 38, књига 6, том IV Зборника докумената НОРЈ у фусноти пише: »По непријатељским документима, која се налазе у архиви Војноисторијског института, у козарској офанзиви учествовало је око 72.000 непријатељских војника.« (275,231) У току саме офанзиве и непосредно по завршетку операција на Козари, штаб Одреда и неки другови процјењивали су да је непосредно у борбама учествовало од 30 до 45 хиљада непријатељских војника. У ову цифру нису урачунате оне непријатељске јединице које нису директно учествовале у борбама, али су на друге начине биле ангажоване у офанзиви. Другови M. Пекић и D. Чургуз у поменутој књизи »Битка на Козари« процјењују да је свеукупно у отанзиви на Козари непријатељ ангажувао 40.000 - 50.000 својих војника.« Процјењујући сада непријатељску офанзиву на Козари и упоређујући је са другим сличним великим офанзивама непријатеља, може се вјеровати да се број непријатељских војника, који су били ангажовани у офанзиви на Козари, кретао око 70.000 непријатељских војника, ангажованих на разне начине«, написао је Обрад Стишевић, комадант НОП одреда на Козари за вријеме офанзиве. (275,231) У књизи »Козарски одред« објављеној 1982. године, пише: »Укупна јачина непријатељских снага, како се раније без довољно расположивих података о бројном стању јединица претпостављало, износило је око 72000 непријатељских војника.« (404,640) 6. јуна 1942. године оперативни штаб »Западна Босна« издао је операцијску заповијест за напад на Приједор, односно за извођење прве фазе операције која је требала да почне 10. јуна у 4 часа изјутра. Брзим и једновремено изведеним продорима са истока из рејона Бање Луке и са запада из рејона Босанског Новог требало је заузети Приједор и Љубију и спријечити измицање партизанских снага из обруча ка југу преко линије Улошине - Приједор - Босански Нови. У ту сврху су формиране двије борбене групе: »Фон Ведел« (по имену команданта 721. пука 7,14. дивизије потпуковника Фон Ведела), у чији су састав ушли: 721. пук (без 1. батаљона 202. оклопног пука без једне чете), 661 артиљеријски дивизион, 3. брдска бригада, којом је командовао жандармеријски пуковник Мато Рупчић и по један домобрански и усташки батаљон из дивизије команде Бања Лука пуковника Ивана Брозовића и група »Фон Гејзо« (по имену команданта 202. тенковског батаљона барона Фон Гејзоа), коју су сачињавали: 1. батаљон 750. пука, 202. тенковски батаљон (без двије чете и једног вода лаких тенкова), 924. Ландесшицен батаљон, вод брдских топова 670. дивизиона, 3. чете 659. инжињеријског батаљона и двије домобранске чете ојачане са четири вода артиљерије. Веделова група добила је задатак да из рејона сјеверозападно од Бање Луке наступа дуж друма и жељезничке пруге у правцу Приједора, а да једним истуреним батаљом што прије продре у тај град, гдје ће се спојити са групом »Фон Гејзо« која ће јој ићи у сусрет. На заузетој територији организовати снаге за стварање запречне линије с фронтом према сјеверу, тј. Козари, како би се спријечио пробој партизански снага на југи и други с фронтом према југу како би се спријечило дејство партизанских јединица из рејона Бронзаног Мајдана. (1. крајишка бригада) у правцу Козаре у циљу пружања помоћи окруженим снагама. Група »Фон Гејзо« је требала да продре ка Приједору и Љубији са супротне стране, из рејона Босанског Новог. Њој је наглашена важност у заузимању мостова у Приједору, жељезничког моста и рударско-индустријских објеката у Љубији. Те објекте важне за војну привреду требало је заузети у налету, изненадним продором, прије него их партизани оштете или поруше. Групи је стављен задатак да учврсти запрећну линију и спријечи продирање партизана преко Сане. Претпостављало се да ће партизанске јединице, које се налазе јужно од Сане на просторији Босански Нови -Приједор - Сански Мост - Бос. Крупа, појачати своја дејства и притећи у помоћ окруженим снагама на Козари. У првој фази организоване су јаке моторизоване снаге, претежно њемачке, које је подржавала авијација домобранске групц Цеме са бањалучког аеродрома. 6. јуна 1942. године требало је да почне прва фаза напада двају домобранских батаљона, потпомогнутих двјема четама 202. оклопног пука из рејона Бање Луке у правцу Санског Моста у циљу успостављања везе између та два гарнизона и стварање повољних услова за даљи продор у правцу Приједора. Непријатељ је планирао да набаци снаге 2. крајишког (козарског) НОП одреда на планину Козару. За борбу против снага 1. крајишке НОУ бригаде на простору Бронзаног Мајдана предвидио је двије бојне бањалучког здруга и четнички пук »Мањача«. 6. јуна 1942. године бојне су напале, уз подршку тенкова, 1. крајишку НОУ бригаду с циљем да обезбиједе залеђа борбене групе »Ведел«, окупирају простор Бронзаног Мајдана и споје се са посадом у Санком Мосту. 7. јуна 1942. године борци 3. чете 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда извршили су напад на не-пријатељско упориште Кулско Брдо и Избу изнад Босанског Новог. Заробљена су 3 домобрана, заплијењен 1 митраљез, 1 пушкомитраљез и 3 пушке. 7. јуна 1942. године пилот Фрањо Клуз са механичаром Ивицом Митраћићем са својим авионом узлетио је са базе у Међувођу, бомбардовао, митраљирао и бацао летке на непријатељске гарнизоне у Дрвару на Уни и Босанском Новом, Босанској и Хрватској Костајници. По извршеном лету пилот Фрањо Клуз написао је сљедећи извјештај:

»Прва ваздухопловна база Кнешпоље'. У Међувођу, 8. VI 1942. год.

Команданту Оперативног штаба извјештавам о извршеном лету 7. VI у 18 часова:

Лет сам извршио на итинереру: Дубица, Костајница и Босански Нови. Над Бос. и Хрв. Дубицом бацили смо летке. Нарочита концентрација или нека припрема војске није се примијетила. У Костајници смо бацили летке и није се примијетило ништа нарочито. Извидили смо пут Костајница-Босански Нови и на њему није било кретања непријатељске војске. Над Бос. Новим и Дворем извршили смо сљедеце: Двор смо бомбардували са 3 бомбе, пошто су истакли двије заставе са кукастим крстом и по томе смо закључили да су Нијемци или културбундовци. Бомбардовањем видјела се велика паника код војске и становништва. Над Босанским Новим бацили смо исто 3 бомбе од којих је једна погодила кућу, а друге двије су пале међу војничка постројења. Паника је исто настала међу војском и становништвом. Отворили су паљбу на наш авион из митраљеза и погодили нас са два поготка: један у крило а други у реп. Аероплану ова два поготка не представљају никакву штету. Послије бомбардовања бацили смо летке. Наш стрелац Ивица испалио је неколико метака из митраљеза на построје у граду. Извјештавамо, ако је могуће, да нам се додијели још један члан посаде. У 1. ударном батаљону налази се партизан Алагић Хусеин, који је више пута летио за вријеме Југославије, те би нам могао користити као механ. стрелац. Уз другарски поздрав,

Смрт фашизму — слобода народу!

Авијатичар Клуз Фрањо« (11,153)

Почетком офанзиве на Козару Клуз је авионом одлетио на Јелашиновачко поље код Лушци-Паланке у Подгрмечу, али су Нијемци, авион открили и уништили из авиона. (291,55) 1. крајишка НОУ бригада разбила је двије бојне усташа и домобрана, заробивши 84 војника и официра. Када је разбила четнички пук »Мањача«, 9. јуна је ослободила Бронзани Мајдан. 9. јуна 1942. године њемачке и домобранско-усташке трупе биле су прикупљене на полазним положајима, спремне да следећег јутра крену у напад и затворе јужни лук обруча. »Исток«, »сјевер« и »запад« запосјеле су предвиђене снаге. На Сави, између Босанске Градишке и Јасеновца, налазили су се ратни бродови Краљевине Мађарске, њене дунавске флотиле, да би спријечили евентуално пребацивање партизана чамцима преко ријеке. 9. јуна 1942. године у Сухачу су стигли дијелови борбене групе »Ведел«, који су били у покрету од Босанског Новог путем Благај-Јапра-Сухача за заузимање Љубију. Ноћу изтнеђу 9. и 10. јуна 1942. године снаге Ударног батаљона и 4. чета 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда и 1. чета 1. батаљона 1. крајишког НОП одреда напали су село Сухачу, 10 км југоисточно од Босанског Новог. Жестока борба трајала је цијелу ноћ и сјутрадан до подне. Непријатељ је имао око 60 мртвих и рањених. Заплијењен је 1 пушкомитраљез, 6 пушака и нешто муниције. Ударни батаљон 2. КНОП одреда је имао 10 мртвих, 15 рањених и 9 несталих бораца. Напад није успио. (11,191) У борби је заробљен 1 Нијемац који је изјавио да никад није учествовао у тежој борби. ТАКО ЈЕ 10. ЈУНА 1942. ГОДИНЕ ПОЧЕЛА ОФАНЗИВА НА КОЗАРУ. Она је затекла Ударни батаљон на терену Сухаче, па су морали хитно да се врате у Козару како би затворили продор непријатељу, у саму Козару од правца Козарца и Приједора, јер на том терену није било других снага НОВ. (275,229) До почетка непријатељске офанзиве на Козару већина курсева избацила је по три »класе«. Ступањем у партизанске чете, омладинци су се показали као добри борци и већина их је касније израсла у руководиоце (воднике, командире, комесаре итд.). Други крајишки НОП одред и распоред његових снага уочи непријатељске офанзиве. Штаб 2. крајишког НОП одреда налазио се у Козари у изворном дијелу потока Голубача, у рејону званом Хајдучки бријег. Тада је командант 2. крајишког НОП одреда хио Обрад Стишовић, његов замјеник Јосип Мажар Шоса, политички комесар Ратко Вујовић Чоче или Бошко Шиљеговић1 (Политички комесар 2. крајишког НОП одреда у једној литератури пише да је био Ратко Вујовић-Чоче (293,80), а у другој Бошко Шиљеговић (404,600). Према подацима по директиви Оперативног штаба НОП и DV за Босанску Крајину по ослобођењу Приједора предвиђени су за друге дужности у Оперативном штабу за Босанску Крајину Милош Сиљеговић и Ратко Вујовић-Чо6е (404,595). Међутим, почела је офанзива и они су остали у Штабу 2. крајишког НОП одреда у Козари. Бошко Шиљеговић који је именован за политичког комесара 2. крајишког НОП одреда за вријеме офанзиве налазио се са 1. крајишком НОУ бригадом па је вјероватно за то у литератури разлика за комесара Одреда, па негдје пише Вујовић, а негдје Шиљеговић )., а његов замјеник Душан Мисирача (293,80) Први батаљон. Сједиште штаба батаљона било је у шуми Каран, недалеко од села Крива Ријека, западно од цесте Босанска Дубица-Приједор. Командант батаљона био је Жарко Згоњанин, његов замјеник Драган Марин, политички комесар Реља Лукић, замјеник комесара Триво Богуновић. Прва чета била је на положајима према Костајници у рејону Баља (к 359). Њен командир био је Стеван Јањатовић, а политички комесар Јован Мићо Зец. Друга чета била је на положајима према Добрљину, а команда чете у селу Куљанима. Командир чете био је Лазо Бањац, политички комесар Гојко Бјелајац. Трећа чета била је на положајима према Босанском Новом, а команда чете у селу Велика Жуљевица. Командир чете био је Драган Пилиповић, политички комесар Стојан Бајалица. Четврта чета је у рејону села Сухаче, код села Благај, а команда чете у селу Радомировац. Командир чете био је Душан Егић, политички комесар Лазо Лазић. Пета чета налазила се у руднику Љубија. Командир чете био је Душан Деретић, политички комесар Милан Калинић. (293,82) Други батаљон. Штаб батаљона био је у Козари, у изворном дијелу потока Мљечаница, на коси Витловска. Командант батаљона био је Станко Милић, његов замјеник Ђорђе Вученовић2 (Код 2. батаљона у штабу батаљона и у командама чета у почетку офанзиве настале су измјене. Замјеник команданта Ђорђе Вученовић додијељен је дијелу штаба са замјеником команданта одреда Јосипом Мажаром Сошом, који се налазио у селу По-глеђеву. За замјеника команданта 2. батаљона постављен је Драгутин Ћургуз, а дужност командира 1. чете преузео је Срето Ђенадија. Пошто је погинуо политички комесар 1. чете Душан Кос, дужност политичког комесара преузео је Јовица Кос. Послије погибије политичког комесара 2. ћете Мирка Арсенића, дужност је примио Ђуко Трнинић. Код команде долази до измјене одмах у првим данима офанзиве. Командир ћете Владо Пекић био је теже рањен, па је дужност командира преузео Јово Бијелић. Политички комесар Идриз Ћејван са једним дијелом чете из Приједора није се пробио на Козару, те је на дужност политичког комесара одређен Душан Гламочанин Пеле. Чета је држала положај у рејону Бешића Поља - Зечији камен-Мраковица-Гола планина. У току офанзиве између 24-26. јуна 1942. године долази до формирања 5. и 6. чете 2. батаљона. Команда 5. чете је била: командир Милан Вукић, политички комесар Милан Будимир. Команда 6. чете: командир Перо Миланковић, политићки комесар Бошко Секулић). и политички комесар Никола Лукетић, а његов замјеник Душан Утјешиновић. Прва чета налазила се на поло-жајима око Босанске Дубице, а команда чете у селу Личанима. Командир чете био је Драгутин Ћургуз, политички комесар Душан Кос. Друга чета држала је положај од Босанске Дубице до села Баћвани, а команда чете налазила се у селу Мразовцима. Командир чете био је Васо Томаш, а политички комесар Мирко Арсенић. Трећа чета била је на положајима села Драксенић-Орахова, а команда. чете у селу Међеђа. Командир чете био је Томица Шпановић, а политички комесар Перо Ћургуз. Четврта чета налазила се у Приједору као посадна. Командир чете био је Владо Пекић, а политички комесар Идриз Чејван. (293, 82) Трећи батаљон. Штаб батаљона био је у селу Горњи Подградци. Комадант батаљона био је Мирко Пекић, његов замјемк Пиљо Станишљевиц, политички комесар Јоцо Маријановић, а његов за-мјеник Милан Егић. Прва чета на положајима села Бистрица-село Врбашка затварала је правац пре-ма Босанској Градишкој, а команда чете била је у селу Требовљани. Командир је био Мирко Башић, а политички комесар Раде Раниловић. Друга чета се налазила на положајима на лијевој обали потока Лубина, у рејону села Грбаваца, а команда чете у селу Грбавцима. Командир је био Раде Ћекић, а политички комесар Бранко Ковачевић. Трећа чета је држала рејон села Аџићи-село Самарџије, гдје се налазио и штаб ћете. Командир чете био је Љубан Аћимовић, а политички комесар Данило Борковић. Четврта чета (омладинска) била је на положајима села Шимићи-Мичије-Крњин. Командир чете био је Бранко Вигњевић, а политички комесар Стево Совиљ. Четврти батаљон. Штаб батаљона налазио се у селу Ламовита, заселак Прпоши. Командант батаљона био је Млађо Обрадовић, замјеник команданта Владета Радић, политички комесар Милан Врховац, а његов замјеник Мићо Шурлан. Прва чета се налазила на положајима према Ивањској, а команда чете у селу Горња Бистрица. Командир чете био је Бранко Митрашиновић, а политички комесар Милан Макивић. Друга чета се налазила у рејону Доња Бистрица. Командир чете је био Михајло Милан Ђурић, а политички комесар Милан Станић. Трећа чета' се налазила у рејону села Марићка-Пискавица-Јошикова Вода. Командир ћете био је Љубан Црнобрња, а политички комесар Милан Кнежевић. Четврта чета смјештена је била у селу Миљаковцима. Командир је био Миле Вученовић, а политички комесар Рајо Радетић. Пета чета се налазила на положајима према Бронзаном Мајдану. Штаб чете је био у селу Пискавица. Командир је Никола Сердар, а политички комесар Адолф Подгорник. Омладинска чета је била у селу Бабићи. Командир је Антон Мелник, а политички комесар Атиф Топић. (293,83) Ударни батаљон. На почетку офанзиве (10. VI 1942) дошао је од Сухаче на положаје Божићи-Козарац. Командант батаљона био је Ранко Шипка, његов замјеник Милан Мухарем, политички комесар Нико Јуринчић, замјеник политичког комесара Милан Вуковић. Прва чета била је на положајима села Паланчиште-Божићи. Командир чете био је Петар Боројевић, а политички комесар Милош Ћибић. Друга чета се налазила на положајима село Гаревци-Козарачки камен. Командир чете био је Раде Кондић, а политички комесар Раде Башић. У трећој чети командир је био Љубан Будимир, а политички комесар Урош Вујановић.1

'У 4. батаљону у једној литератури пише да је 3. (омладинска) чета била у Пискавици. Командир чете био је Бранко Поповић, а политићки комесар Адолф Подгорник. 4. ћета се налазила у Марићкој на положајима према Сасини. Командир чете био је Љубан Црнобрња, а политички комесар Мирко Кнежевић. 5. чета је била у Миљаковцима. Командир чете је Миле Вученовић, а политички ко-месар Рајко Радетић (404,499). У другим подацима пише да је 3. чета у рејону Марићка-Пискавица. Командир чете Љубан Црнобрња, политички комесар Милан Кнежевић 4. чета у Миљаковцима. Командир Миле Вученовић, политички комесар Рајо Радетић. 5 чета на положајима према Бронзаном Мајдану. Командир Никола Сердар, политички комесар Адолф Подгорник. Омладинска чета у селу Бабићи. Командир Антон Мелник, политички комесар Атиф Топић. (293,83) У трећим подацима пише да је командир 3. чете био Бранко Поповић, а политички комесар Перо Мацура. Команда чете у Пискавици. 4. чета у Марићкој. Командир Љубан Црнобрња, а политички комесар Мирко Кнежевић. 5. чета у Миљаковцима. Командир Миле Вученовић, политички комесар Рајко Радетић.

10. јуна 1942. године код 4. батаљона била је сљедећа ситуација. У обручу на гребену Козаре, са десне стране цесте Бања Лука-Приједор, биле су снаге батаљона, и то: 1. чета у цјелини, од 2. чете командир чете и замјеник политичког комесара чете са једним водом: Од 3. чете 15-20 бораца, заштитни вод Команде мјеста Козарац. Остали дијелови 2. и 3. чете, као и 4. и 5. чете у цјелини, били су одсјечени и налазили су се ван обрућа на Козари за све вријеме офанзиве, јер се нису успјели пробити у састав снага у Козару. Штаб 4. батаљона извршио је попуну 2. и 3. чете новим борцима, а оружје је добио од Штаба одреда од заплијењеног оружја у борбама на линији Босанска Дубица-Приједор. Командир 2. чете остао је Михајло Ђурић, а командир нове 3. ћете је био Рајко Пепић и политички комесар Адолф Подгорник. Четврти батаљон у обручу је имао само три чете.

'За чете у Ударном батаљону у литератури постоје разлике. У једним подацима пише да је 3. (бањалучка) чета на лијевом крилу борбеног распореда батаљона. Командир Бранко Дамјановић, политички комесар Мишо Ступар. Ускоро је формирана и 4 (омладинска) чета са командиром Љубаном Будимиром и политичким комесаром Урошем Вујановићем. (404,499) На другом мјесту пише да је 3. чете командир Љубан Будимир, политички комесар Урош Вујановић. (293,83) На трећем мјесту пише да је 3. ћете командир Бранко Дамјановић, политички комесар Муниб Маглајлић. У току првих дана офанзиве око 16. јуна штаб 1. батаљона додјељује Ударном батаљону два вода своје 5. чете (љубијске) са око 75-80 бораца (омладинаца) и са још извјесним бројем омладинаца. Штаб Ударног батаљона је формирао 4 (омладинску) чету батаљона. Командир чете Љубомир Будимир, комесар Урош Вујановић. Оба су дошла на те дужности из 1. чете Ударног батаљона са дужности водника и политичког делегата вода. Средином марта 1942. године формиран је вод за везу при штабу 2. крајишког НОП одреда »Младен Стојановић«. Вод за везу састојао се од 25 бораца везиста и 1 радиотелеграфисте. (404,600) Два тенка марке »Хочкинс« била су у рејону села Гаревци. Двије хаубице од 100 мм у рејону села Орловци, 3 км, источно од Приједора. Авион »потез« смјештен је у првој ваздухопловној бази »Кнешпоље« у селу Међувође. (293,83) Три команде мјеста. Приједор, Козарац и Подграци имали су заштитницу од једне десетине до једног вода. Командант мјеста у Приједору био је Миле Рајлић, у Козарцу Адем Калабић, у Подграцима Петар Мисимовић. (293,84)

Тако је почетком офанзиве јуна 1942. године у 1. батаљону 2. чета Лазе Бањца била омладинска, у 2. батаљону 1. чете Драгутина Ћургуза, у 3 батаљону 4. чета Бранка Вигњевића, у 4. батаљону Пискавичка омладинска чета Бранка Поповића и у козарском Ударном батаљону 4. чета Љубана Будимира. (404,470) Одред је имао око 3500 бораца. У току офанзиве у јединице одреда свакодневно су ступали нови борци, међу којима је било највише омладинаца. Они нису познавали ратне вјештине, али одважност, храброст, љубав према домовини и слободи и мржња према непријатељу, њемачком окупатору и његовим квислинзима, носила је ове младе људе, још голобраде дјечаке, да са пушком, а често и голоруки уз друга са пушком, јуришају на непријатељске ровове и ужарене цијеви непријатељских митраљеза. Они су цијенили слободу свога народа и за њу су гинули.

Распоред јединица 2. КНОП одреда уочи офанзиве 9. јуна 1942. године

Главна одредска болница била је смјештена у Козари, на коси Витловска. Помоћне болнице су биле за 1. батаљон у селу Стригови, за 2. батаљон у селу Поглеђево и у селу Бажићи, за 3. батаљон у селима Јабланица и Маркићевац, код села Турјака; за 4. батаљон у Козарцу и Бабићима. Шеф санитета 2. крајишког НОП одреда био је др Алфред Ржехак, са љекарима Исханом Зукановићем и Гертрудом Штерн. (293,84 и 275,230). Са њима је био и студент медицине Леви Мориц, који је радио у болници у Стригови. Комесари како су се тада називали руководиоци болница, биле су жене борци: у Божићима и касније на Витловској Марија Каус, у Војскови у кући Јанка Међеда Бора Базоз, а у кући Ноке Вујчића Стоја Мршић, у Јабланици Мара Голуб и у Бистрици и Лимовима изнад Ламовите и касније Широком Бријегу Јованка Радић. (404,602) Штаб одреда и штабови батаљона одржавали су међусобне телефонске везе. Штампарија Окружног комитета КПЈ за Козару и штаба 2. крајишког НОП одреда »Младен Стојановић« извучена је из ослобођеног Приједора на Витловску. Ту су радили Славко Подгорелец и Владимир Иваншчек. (404, 603) Штампарија штаба 2. крајишког НОП одреда била је при штабу 2. батаљона у Витловској на располагању Окружном комитету КПЈ за Козару и Пропагандном одјељењу Обласног ицомитета КПЈ за Босанску крајину. На уређењу листова »Крајишке партизанске новине« »КОЗАРСКИ ВЈЕСНИК« и штампању других материјала у штампарији су радили Никица Павлић (руководјлац), Скендер Куленовић, Вилко Винтерхалтер, Сида Јолић, Душан Боле, Даница Марић, Адела Сунарић и др. Није сачуван ниједан докуменат о бројном стању људства и наоружања 2. крајишког НОП одреда уочи офанзиве на Козару. Према подацима којима располажемо и личним сјећањима, као и сјећањима других учесника, о попуњености чета и њиховом наоружању најприближнији подаци били би ови: Батаљони су имали укупно 23 партизанске чете, које су бројале по 120-130 бораца у просјеку и располагање по једним тешким митраљезом и са по 6-7 пушкомитраљеза. (293,84). Штабови батаљона имали су курирска одјељења и заштитнице са по 10-15 бораца просјечно. Штаб Одреда имао је заштитницу од око 30-40 бораца са 3 пушкомитраљеза. Поред тога, штаб Одреда имао је и вод за везу, јачине 40-50 бораца. Команде тњеста у Приједору, Козарцу и Подграцима имале су своја заштитна одјељења од по 10-15 бораца са по 1 пушкомитраљезом. I команде општина имале су своја стражарска одјељења, која су служила и за курирску службу. За осигурање и опслуживање хаубица и тенкова било је ангажовано око 30 бораца. Болнице су имале своја посебна обезбјеђења, јачине 10-15 бораца. Сигурно је да броју од 3500 бораца треба додати и још око 340 жена бораца које су у 1941. године, а нарочито у првој половини 1942. године ступиле у Други крајишки НОП одред »Младен Стојановић«. (404,604) Према томе Одред је имао до 3500 наоружаних бораца са око 3000 пушака, око 150 пушкомитраљеза, 20 тешких митраљеза, 4 минобацача (82 мм), 2 хаубице (105 мм), 2 тенка марке »хочкинс« у Гаревцима без муниције и бензина и авион »потез« у ваздухопловној бази »КНЕШ-ПОЉЕ« у Међувођу. (404,604) Овоме треба додати 934 партизанска одборника и омладину што је стајала као један у резервним четама и народ Поткозарја који је бранио слободу Козаре невиђеном храброшћу и пожртвовањем. Командири чете претежно су били наоружани аутоматима. Борци су имали 50 метака за пушку, од 100 до 150 за пушкомитраљез и око 500 метака за тешки митраљез. Количине муниције за хаубице и минобацаче биле су веома ограничене. Пушчане муниције, уз одређену штедњу, готово да није нестајало за све вријеме борби, јер су је стално отимали од непријатеља и тако вршили попуну. (293,85 и 275,230) Прва крајишка бригада почетком офанзиве затекла се у рејону Бронзани Мајдан - Јошикова Вода. У борбама на Козари узела су учешћа два њена батаљона, тј. батаљони који су били састављени од људства са Козаре. Трећи батаљон (под командом Стеве Рауша и политичког комесара Пере Ђурића) и Четврти батаљон (под командом Петра Мећаве и политичког комесара Јусуфа Имамовића) имали су укупно 551 борца, 486 пушака, 39 пушкомитраљеза и 1 тешки митраљез. Пратећа чета бригаде располагала је са 3 минобацача и 31 гранатом. Изложени распоред јединица 2. крајишког НОП одреда био је условљен положајем слободне територије и распоредом околних непријатељских гарнизона. Овакав распоред наметао је сам по себи одбрану слободне територије у случају напада из околних непријатељских гарнизона. Штаб одреда није имао разрађен план дејства батаљона за случај већег напада на слободну територију, нити су у том смислу штабовима батаљона биле дате одређене директиве. (293,85) Према непријатељским снагама налазиле су се сљедеће партизанске јединице: 1. крајишки НОП одред од 2500 бораца; 2. крајишки НОП одред од 3500 бораца; 1. крајишка НОУ бригада од 1200 бораца; посадна чета команде мјеста у Приједору са око 300 бораца. Укупно је било око 7500 бораца или 1:10 у корист непријатеља, док се однос у артиљерији, авијацији, тенковима, наоружању и муницији не може ни упоређивати. Чак ни овакав однос није реалан, јер је у току борби на Козари готово сву тежину понио на својим леђима 2. крајишки НОП одред. Због тога је однос снага практично износио скоро 1:20 у корист непријатеља. (11,188) Непријатељ је очигледно располагао неупоредивом бројном и материјалном надмоћњошћу и кружном основицом на којој је своје снаге и средства могао у тајности да групише ради предузимања концентричног наступања. Непријатељу су ишли у прилог и земљишни-услови, првенствено велике водене препеке: Уна, Сава, Сана и Врбас, што је он веома добро искористио. Он је добро уоћио и погодности правца који са истока води ка Приједору, па је на њему груписао у почетку јаче снаге бањалучког здруга и њемачку моторизовану борбену групу »фон Wедел«. Батаљони 2. крајишког одреда држали су положаје на широком фронту скоро у једној линији. Ово је одговарало тренутној ситуацији, али је имало и велики недостатак, јер је штаб Одреда остао без јаче резерве. (11,188) Састав борбених група за напад од правца Бање Луке и Босанског Новог у правцу Прије-дора. Група »фон Wедел« имала је у саставу 721. пп (без 1. бат.), ојачан 661. арт. див. (без 4. бат.) 1 батаљон 202. оклопног пука (без једне чете) домобрански 3. здруг, 1. бат. и пп и 1 усташки батаљон (бојна); брупа »Фон Гејзо« имала је у саставу 1. батаљон 750 пп, 924. Ландесшицен батаљон, 1. тенк. бат. 202 пука (без 2. чете и једног вода лаких тенкова), вод бр. топова 670. арт. див., 3. чету 659. инж. бат., домобранску 4. чету 11. пп, једну чету јуришног бат. (Двор) и 3. бат. 1. арт. див. и 1 вод 8 арт. див. Група »фон Wедел« је нападала са положаја Улашине-Клапа (к 433) правцем у захвату пута и пруге према Приједору, а група »Фон Гејзо« је нападала са положаја око Босанског Новог у захвату ријеке Сане до Љубије и Приједора. Основни циљ обје ове групе био је да овладају линијом Босански Нови-Приједор-Улошине, тј. јужним падинама Козаре и на тај начин спријече продор партизана из Козаре на југ према Грмечу. (275,204) Пнкретом њемачке моторизоване колнне »фон Wедел« са просторије Ивањска у правцу Приједо-ра 10. јуну 1942. године у 4,30 часова започела је велика фашистићка офанзива на Козари. Непријатељ је наступао у сљедећем борбеном распореду: Дуж цесте Ивањска-Приједор моторизована колона у чијем саставу је био 721. пук 714 њемачке дивизије, 924. Ландесшицен батаљон, моторизовани дивизион 661. арт. пука и 202. тенковски батаљон; Правцем између жељезничке пруге и цесте 1. батаљон 3. усташко-домобранске брдске бригаде; Правцем Шавље-Шеве-село Радосавска диверзиона група из састава бањалучке, бригаде. Јачина ових снага износи 7533 војника, од којих је 3121 њемачких и 4432 усташко-домобранских вој-ника. (404,647) У исто вријеме из рејона Босански Нови правцем село Сухача-рудник Љубија-Приједор почела је наступање борбена група »Фон Гејзо«. Циљ покрета непријатеља и са једне и са друге стране био је заузимање Приједора и Љубије и раздвајање 1. и 2. крајишког одреда. Покрет борбених група ка Приједору интензивно је потпомагала непријатељска авијација, бомбардујући Приједор и положаје партизанских јединица. Непријатељски тенкови, који су наступали цестом правцем село Ивањска-село Бистрица-Козарац-Приједор, примијенили су варку. Раном зором 10. јуна 1042. године, око 4,30 часова, непријатељски тенкови су развили црвене заставе изнад својих купола и затутњали према партизанским положајима испод Козаре. А када су примијетили да их неки борци Четвртог батаљона Другог краји-шког (козарског) НОП одреда зачуђено гледају и пропуштају да тутње у срце слободне територи-је Козаре, још више су убрзали и пожурили у правцу Приједора. У први мах људи су помислили да су то партизански тенкови, заплијењени у бици за Приједор.1 Обрад Стишовић пише: »Ова варка тенкова мени је позната иако сам истог дана око 10" био у Штабу 4. батаљона.« Заблуде је нестало кад су за њима наишли непријатељки камиони и пјешадијске јединице с намјером да свладају комуникацију Бања Лука- Приједор.

1. Њемаћки генерал Фридрих Штал, командант борбене групе »Западна Босна«, са четничким командантом Радом Радићем; 2. Нијемци крећу према Козари јуна 1942. године; 3. Ни дјеци нису вјеровали; 4. Њемачки војници на прилазима Козари (према Кијевцима, Драгељитна и Турјаку) јуна 1942; 5. Нијемци довлаче појачања; 6. I Павелић је дошао да посматра битку на Козари јуна 1942; 7. Њемачки тенкови на Козари.

Треснуле су ручне бомбе, загрмјеле пушке, заштектали митраљези. Борци 4. батаљона 2. крајишког НОП одреда отворили су паклену ватру на непријатеља да му зауставе наступање. Развила се огорчена борба, до тад ријетко виђена. Непријатељ је задржан, али није одбијен. (83,11) Пушчани плотуни бораца 4. батаљона објавили су Козаром почетак највеће битке у историји ове планине. Мада су тенкови прошли цестом, борци су били одлучни: нећете ви даље, швапски гадови, ово је земља Козара, а ми Козарчани спремни смо за њу живот дати. Паљба је настала, јуриш. Козарчани су бранили слободну територију, слободу Козаре. Борба се преносила у дубину. Прва чета 4. батаљона 2. крајишког НОП одреда, са положаја у селу Бистрици (заселак Зрнићи) према селу Ивањска, дочекала је непријатељску моторизовану колону која се кретала са тенковима из правца Бање Луке према Приједору. У овој жестокој борби борци 1. чете 4. батаљона убили су 25 и ранили више непријатељских војника. Кад је тенковска моторизована колона пробила положаје чете, мало даље поново је дочекана на цести из засједе. I у тој борби са засједом убијена су 2 њемачка војника и 1 виши официр. Тенковска моторизована колона борбене групе »фон Wедел« цестом је продрла и наставила напредовање према Приједору. Продором непријатеља од Ивањске, јединице 4. батаљона 2. крајишког одреда биле су изненађене и одмах у првим часовима раздвојене на два дијела. Прва чета 4. батаљона, дијелови Друге и Омладинске чете, заједно са штабом батаљона 2. крајишког НОП одреда нашли су се сјеверно од цесте и заузели положај на обронцима Козаре. Остали дијелови батаљона, тј. 3, 4. и 5. чета, нашли су се одсјечени јужно од комуникације. Ове чете неће успјети да дођу у састав батаљона за читаво вријеме трајања офанзиве. (293,86) Продор непријатељских снага био је толико брз и изненадан да штаб 4. батаљона није успио да обавијести команду мјеста и посадну чету у Приједору, иако је са истима имао успостављену телефонску везу. 0 покрету непријатеља успио је само да обавијести Команду мјеста у Козарцу, док је са Приједором веза била прекинута. Командант мјеста у Козарцу упутио је у Приједор курира на бициклу, али га је моторизована колона престигла. (293,87) У коликој је мјери овај продор у Приједор био изненађујући најбоље илуструје улазак непријатељских тенкова у град. Командир страже пред командом мјеста водник Перица Ручнов мирно је посматрао улазак првог и другог тенка, сматрајући да су партизански тенкови. Било му је познато да Одред има два тенка и да се налазе негдје између Приједора и Козаре. Тек када је наишао трећи тенк, схватио је да се ради о непријатељу. Пуцањем из пушке дао је знак за узбуну. Настала је драматична борба између посадне чете и њемачког десанта, који је већ био у граду. У тако неповољној ситуацији чета је успјела да се пробије из града и нанесе непријатељу осјетне губитке. Један дио посаде чете на челу са командиром Владом Пекићем пробио се према Козари, а други дио на челу са политичким комесаром чете Идризом Чејваном у правцу села Миљаковци према Грмечу. Са овим дијелом повучене су и хаубице, док су два тенка пала у руке непријатељу. Користећи надмоћност и изненађење послије кратке и жестоке борбе са четама 4. батаљона и посадном четом у Приједору, борбена група »фон Wедел« успјела је истог дана да заузме Приједор. Њеном брзом продирању допринијело је и то што је цеста Ивањска-Приједор била непреко-пана и потпуно проходна за кретање моторизације'. Обрад Стишовић пише: »Конфигурација терена је таква да се тенкови могу да крећу и мимо цесте.« Једновремено са покретом моторизоване колоне из Ивањске прешле су у наступање и усташко-домобранске јединице, чији је задатак био да чисте терен иза моторизоване колоне. Правцем село Пискавица-село Омарска-долина ријеке Гомјенице-Приједор кретала се 1. бојна 1. пјешадијске пуковније бањалучке брдске бригаде у садеј-ству са четницима из Бронзаног Мајдана. Дијелови 4. батаљона 2. крајишког НОП одреда, распоређени на положајима код ушћа Брколеша у Гомјеницу (заселак Плављани), Бистрице и Омарске, и борци 1. крајишке бригаде на положајима код села Радосавске и гребена Кумбаруше (354 м) дочекали су 1. бојну 1. пјешадијске пуковније у садејству са четницима. У овим жестоким борбама које су вођене са непријатељем убијено је 98 непријатељских војника и више рањено. Прва крајишка бригада и дијелови 4. батаљона 2. КНОП одреда задржали су снаге бањалучког здруга, а затим их одбацили на полазне положаје. Том приликом убијено је 98 непријатељских војника. Према подацима непријатеља, само код села Радосавске погинуло' је 80 његових војника, убијено 11 коња и заплијењено 5 кола са муницијом. Штаб бањалучког здруга повукао се из села Ивањске у Бању Луку. Да би појачао своје снаге које су нападале правцем села Пискавица-долина ријеке Гомјенице, које су и поред садејства четника биле изложене жестоким борбама са 1. крајишком бригадом, штаб бањалучког здруга је упутио у току дана из Бање Луке (из резерве) према селу Пискавици 17. и 18. сатнију 1. бојне 10. пјешачке пуковније и 1. јуришну бојну. (11,190) Борбена група »фон Wедел« наставила је напредовање према Приједору. Паризанске снаге, које су се налазиле у Козарцу, кад су угледал« тенкове, биле су изненађене. Продор непријатељских тенкова био је тако брз да су се партизанске снаге из Козарца повукле према Козари не успјевши да обавијесте телефоном Команду мјеста у Приједору. Тенкови су несметано продрли у Приједор и изненадили посаду. Људство команде мјеста, заштитна чета, партијски радници са терена и комунисти из града, борећи се пробијали су се према Козари. Четврта омладинска чета 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда, повлачећи се из Приједора преко Чиркин-Поља уз поток Орловача ка селима Орловци и Божићи, напала је непријатељски камион пун непријатељских војника који се као дио колоне кретао за Приједор. У овој борби убијено је око 40 непријатељских војника, заплијењено 6 пушака и 1 пушкомитраљез. У борби је погинуо 1 борац. Због изненадног напада један дио 4. омладинске чете остао је с десне стране пута и преноћио у гају Јасик. Не могавши се пробити за Козару, повукао се преко Гомјенице за село Миљаковце, а други дио са лијеве стране повукао се за Козару. Приликом продора борбене групе »фон Wедел« из Бања Луке према Приједору прекинута је веза између 1. крајишке бригаде и 4. батаљона, и то 2. чете (без једног вода), 3. чете (без 15 бораца), 4. и 5. чете у цјелини 2. крајишког НОП одреда и главнине Одреда која се нашла у обручу на Козари. Ове су јединице остале ван обруча на просторији јужно од комуникације Козарац-Ивањска и држале под својом контролом село Марићка, село Јелићи, село Пискавица, одакле су наставиле борбу и задржавање бањалучког, а нарочито 3. горског здруга. Пошто је непријатељ блокирао јужну страну Козаре, пренио је тежиште на 1. крајишку бригаду. Првог дана кад је отпочела непријатељска офанзива, 10. јуна 1942. године, становништво свих села испод Козаре сјеверно од цесте Бања Лука-Приједор, повукло се у Козару. Становници села Бистрице и Верића створили су збјег око Тисова врела, са сјеверне стране Лисине; становници Ламовите, Бабића и Омарске створили су збјег у предјелу Малог Кусаћа, у шуми са сјеверне стране виса и Голе планине. Из тих села било је у збјегу око 10.000-12.000 становника, људи, жена и дјеце. (404,725) Истог дана, 10. јуна 1942. године становништво од Козарца до Приједора и села Пухарске, уз цесту Приједор-Босанска Дубица, склонило се у Козару око Маслин баира, на Градину, Команду и око Мљечанице. (404,725) Одмах 10. јуна 1942. године, чим су Нијемци заузели Приједор, подузели су све мјере да би оправили жељезничку пругу Волиња-Пискавица. На пругу су довезене нове снаге и посебно опремљени возови за чување и одбрану пруге. Иако је непријатељ првог дана напада (10. јуна 1942. године) заузео Приједор и Љубију, ипак је имао осјетне губитке. У борбама око Ивањске и Пискавице са јединицама 1. крајишке бригаде и 4. батаљона 2. крајишког НОП одреда, са посадном четом у Приједору и Ударним батаљонима на Сухачи, усташко-њемачке јединице претрпјеле су губитке од 183 убијена и 30 заробљених вој-ника и официра. Тог дана партизанске јединице заплијениле су 43 карабина, 1 тешки митраљез, 3 пушкомитраљеза, 10 малих бацаћа, 274 мине за бацач, 23.000 пушчаних метака и остале опреме. (293,88) Штаб 2. крајишког НОП одреда обавијестио је истог дана Оперативни штаб за Босанску крајину о почетку напада на Козару. У том првом извјештају од 10. јуна се каже: »По извјештају штаба 4. батаљона нашег одреда непријатељ од Ивањске, и то са тенковима, иде цестом напријед. Једним је већ стигао до Бистрице, ту се зауставио и наше снаге држе га под сталном ватром. Поред тенкова непријатеља подржава и авијација. То је сигурно припрема за наступање пјешадије и јачег продора. Наредили смо штабу 4. батаљона да ступи у борбу са свим својим снагама, а извијестили смо штаб 2. батаљона и тражили један дио снага у помоћ 4. батаљону. Исто тако смо тражили од Ударног батаљона да хитно и најкраћим путем упути према Козарцу 2. и 3. чету свога батаљона, које би пружиле помоћ снагама 4. батаљона да би се непријатељ потукао. Штаб ударне бригаде од стране 4. батаљона обавијештен је. Дали смо напомену 4. батаљону да се тенкови могу и пропустити, али да се пјешадија мора зауставити и потући. Рекли смо им да о томе извијесте снаге које буду према Козарцу да не би настала забуна. Ноћас је непријатељ фингирао напад на терен 3. батаљона. Тукао је топовима. Телефоном не можемо извјештавати, јер је веза прекинута. Ако се тамо налази вод за везу, наредите му да везу хитно успостави.« (293,89) Из овог извјештаја штаба 2. крајишког НОП одреда види се да они још ништа не наслућују о снагама непријатеља и његовим намјерама. Они сматрају да ће ангажовањем снага Одреда непријатеља потући. Припрему офанзиве на Козару непријатељ је држао у строгој тајности. Све до самог почетка офанзиве на Козару, 10. јуна 1942. године, ништа се није знало о њој. То нису знали не само партизани на Козари, већ ни други наши штабови. Нијемцима је пошло за руком да припрему ове офанзиве одрже у потпуној тајности све до довођења снага на полазне положаје. Тек када су почеле да пристужу њемачке снаге у Бању Луку, непосредно пред сам почетак офанзиве на Козару, партизани су обавијештени да непријатељ појачава свој гарнизон у граду. »На наше тражење да дознамо о чему се ради, речено нам је да се непријатељ плаши да би наше снаге могле упасти у Бању Луку, па зато он појачава свој гарнизон ради одбране града. У то вријеме на правцу Бање Луке налазила се наша 1. крајишка бригада и део снага нашег 4. батаљона. У ствари, непријатељска обавјештајна служба преко својих агената дала је овако обавјештење и обманула наше сараднике и нас тако да је и даље вршила припреме за офанзиву. Слично је било и на другим секторима гдје је непријатељ привлачио снаге на полазне положаје. Оваквој непријатељској вијести лако је било повјеровати, јер су баш у то вријеме наше снаге много нарасле, послије заузимања Приједора и спајања слободне територије козарског, подгрмечког и дрварског одреда, па и даље. Тада је формирана и 1. крајишка бригада, добро наоружана и покретна јединица«, пише Обрад Стишовић, командант 2. крајишког НОП одреда.

Запречне групе око Козаре. Јужна запречна група, које је након пада Приједора у непријатељске руке запосјела положаје на линији Приједор - Козарац - Ивањска. Састављена је била од ових јединица: 2. батаљон 721. пука 714. њемачке дивизије (4 чете), 11. чета 8. усташког батаљона 3. брдске бригаде (4 батаљона), тјелесног-усташког батаљона и 2. батаљона 4. брдске бри'гаде (укупно 7 батаљона пјешадије), 4 батерије артиљерије и двије чете брдских топова калибра 37 мм. Распоред ове групе био је сљедећи: 2 батаљон 721. њемачког пука са 11 четом 8. усташког батаљона на линији села Горња Пухар-ска - Козарац; 3. брдска бригада на линији Козарац - село Бистрица; усташки тјелесни батаљон село Бистрица - Трновача (к 623); 2. батаљон 4. брдске бригаде ојачан усташком легијом из села Шимићи, Трновача - изворни дио потока Лубина. (к 267) Распоред артиљерије која је подржала ову борбену групу: батерија »Ведел« 661. њемачког дивизиона у селу Горњи Јакуповци; батерија »Кер-лен« 661. дивизиона у селу Секулићи; батерија 3. брдске бригаде у рејону Козарца; батерија 4. брдске бригаде у рејону Караула. (к 683) Запречна група »исток« требало је да обезбиједи комуникацију Градишка — Бањалука и спријечи продирање партизанских јединица ка Лијевчу пољу. Ова линија је била успостављена још концем марта 1942. године од Саве дуж потока Лубине до Крњина. Посаду на овој линији сачињавали су: 18. усташки батаљон, батаљон »Принц Еуген« дивизије; батаљон »Виндхорст« и домаћа усташка легија из села Мичије и Шимићи. У току операције ова запречна линија појачана је јединицама 10. и 11. пјешадијског домобранског пука и по једном батеријом топова 4. градске и бањалучке брдске бригаде. Линија положаја на којој су биле распоређене ове јединице ишла је од коте 91 ка ријеци Сави преко села Чатрња, Буковац, Лужани, Драгељи, Доњи и Горњи Кијевци, Станишљевићи и Мичије, те висовима Просаре (227) и Крња (841). Запречна група »сјевер« посјела је запрећну линију дуж лијеве обале ријеке Саве и Уне од Босанске Градишке до Костајнице почетком јуна 1942. године дијеловима 5. и 10. пјешадијског пука и 4. и 18. усташким батаљоном. Од Градишке до Јасеновца на ријеци Сави у сталном патролирању налазило се 5 монитора мађарске дунавске флотиле. Позади ове линије, на прузи Окучани - Јасеновац, патролну службу обављао је оклопни воз са њемачком посадом. Распоред чета на овој запречној линији био је: на одсјеку Градишка - Јасеновац 17. и 18. чета 10. пјешадијског пука и дијелови 18. усташког батаљона (3. чета); на одсјеку Јасеновац - Дубица 4. укташки батаљон (4. чета); на дијелу Дубица - Костајница 16. и 19. чета 5. пјеш. пука у селима Бачин и Слабиња. У ово врјеме у Костајници је био смјештен штаб 1. усташко-домобранске дивизије и штаб 659. њемачког планинског батаљона, што значи да су и приштапски дијелови ових штабова могли да буду употријебљени као допуна обезбјеђења на лијевој обали Уне. У саставу запречне групе »сјевер« налазиле су се и три батерије топоваЛ које су биле распоређене у рејону жељезничке станице Церовљани, Јасеновац и село Млака, на лијевој обали Саве. Запречна група »запад« за обезбјеђење жељезничке пруге Костајница — Босански Нови успостављена је због изузетног значаја ове комуникације послије запосједања сјеверозападне запречне линије на обронцима Козаре. Групу су сачињавали дијелови 1, 2, 11. и 12. домобранског пјешадијског пука, дијелови 2. и 6. усташког батаљона и костајничка добровољачка чета. Распоред ових јединица био је: у рејону Волиња 3. и 25. чета 11. пјеш. пука; 11. чета 11. пјеш. пука у рејону села Шакартлије; 1. и 2. чета 2. усташког батаљона у рејону Дивуше; на десној обали Уне од Костајнице до Добрљина 3. чета 6. усташког батаљона и 10, 12. и 26. чета 2. домобранског пука у Добрљину; 6, 11. и 7. чета 12. пјешадијског пука у рејону Нови — Пољаница. Група је касније ојачана добровољачком четом у рејону Костајнице и 2. четом 1. пјешадијског пука у рејону вијадукта код Волиње. (293,76) Група за запречавање по дубини била је у саставу: 924. Ландесшицен батаљон, 1. батаљон 750. пука 718. њемачке дивизије и 1. батаљона 10. пјешадијског домобранског пука. Налазила се на простору Приједор - Брезичани - Миљаковци - Љубија - Стара Ријека. Имала је задатак да држи по дубини правац Приједор - Љубија - Стара Ријека, а служила је и за евентуалну попуну на угроженим одсјецима запрећних група, за попуну јуришне групе »Боровски« и као обезбјеђење са леђа од евентуалног напада 1. крајишког одреда из правца Грмеча. Група »Боровски«, такозвана јуришна група, била је намијењена за извршење главне етапе операције, тј. за чишћење Козаре и Просаре. Име је добила по команданту 704. дивизије. У саставу ове групе ушле су јединице: њемачке: 734. пук 704. дивизије (три батаљона); 721. пук 714. дивизије (три батаљона); 1. батаљон 737. пука 717. дивизије, 1. батаљон 750. пук 718 дивизије; један батаљон »Принц Еуген« дивизије и батаљон »Виндхорст«; усташко-домобранске: 3. усташко-домобранска брдска бригада (четири батаљона); 2. батаљон 4. брдске бригаде; 2. батаљон 1. брдске бригаде; један батаљон 10. пјешадијског пука; један мјешовити батаљон, назван »Бертац«, и по један вод 1. и 3. батаљона 1. брдске бригаде. Групу су подржавали 654, 670. и 661. њемачки артиљеријски дивизион, затим артиљерија 1. усташко-домобранске брдске дивизије, артиљерија 3. и 4. и бањалучке бригаде, дијелови 659. пионирског, батаљон тенкова 202. тенковског пука и батаљон за везу 521. армијског пука. Ноћу између 10. и 11. јуна 1942. године по наредењу штаба 2. крајишког НОП одреда Ударни батаљон 2. КНОП одреда прикупио се у селу Цикоте и у току ноћи пребацио се из рејона Сухаче на десну обалу ријеке Сане. Приликом преласка Сане код села Драготиње и Брезичана батаљон је водио борбу са њемачким дијеловима који су били истурени од Приједора. Ударни батаљон је од Сане продужио правцем села Драготиња - Црна Долина — Паланчиште, гдје је стигао 11. јуна. Ударни батаљон заједно са дијеловима посаде чете из Приједора заузео је одбрамбене положаје на линији: село Паланчиште — село Божићи - Јаруге - Козарац — Балте — Гаревци да се на Мраковици повеже са дијеловима 4. батаљона 2. крајишког НОП одреда. 11. јуна 1942. године дијелови њемачке оклопне групе »Фон Wедех продором из Приједора заузете су Љубију, изненадивши новоформирану 5. чету 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда. Рудник Љубија је готово неоштећен пао у руке непријатеља, тако да је око 250.000 тона руде било спремно за транспорт чим се операција буде окончала и саобраћај успоставио. У међувремену су четници заузели Бронзани Мајдан. (275,224) 11. јуна 1942. године руководство њемачке народносне групе у НДХ из Сријема и Славоније обавјештава о тешкој ситуацији и тражи да се врате фолксдојчери са Козаре. 11. јуна 1942. године дијелови бањалучке усташко-домобранске брдске бригаде, који су претходног дана разбијени код Пискавице, прикупљали су се и довлачили нова појачања из Бањалуке. Ради поновног напада према положајима 1. крајишке бригаде, поред већ разбијеног батаљона 1. пјешадијског пука, прикупљале су се слиједеће усташко-домобранске јединице: 1 батаљон 10. пјешадијског пука, 1. јуришни усташки батаљон, 17. и 18. чета 10. пјешадијског пука, 35. чета 1. пјешадијског пука и двије чете добровољног батаљона »Бања Лука«. У извјештају штаба 2. крајишког НОП одреда од 11. јуна 1942. године Оперативном штабу за Босанску крајину процјена ситуације је доста реалнија. У извјештају се каже: »Углавном, главни напад је био од Ивањске према Приједору. јер су непријатељске снаге доста јаке и са бројном моторизацијом. Према извјештајима, према Приједору је кренуло око 13 тренкова, неколико блиндираних аутомобила и око 40 камиона у првом моменту, а затим су касније стигле нове снаге као појачање. Стално је кретање цестом Ивањска - Приједор, и то већином камионима. Блокирана је лијева обала Саве и Уне од Костајнице до Дубице. Данас читав дан туче артиљерија и авијација по брдима и шумама. Примјећује се да непријатељ врши концентрацију, вјероватно ће убрзо услиједити његова офанзива. Услијед новонастале ситуације код нас сматрамо да 1. одред најтјешње сарађује са нашим одредом, да би помогао разбити непријатеља.« (293,92) I поред реалније оцјене ситуације и намјера непријатеља, штаб Одреда и даље види излаз у офанзивном дејству, у разбијању непријатеља у садејству са 1. крајишким одредом. 11. јуна 1942. године штаб 1. крајишке НОУ бригаде је утврдило да се ради о офанзиви на Козару и ријешио је да помогне јединицама 2. крајишког (козарског) НОП одреда које су водиле тешке борбе. Сазнало се да непријатељ напада на Козару из више праваца, да је муњевитим продорима опколио подручје слободне територије. Штаб 1. крајишке је одлучио да се Бригада упути у Козару и да преузме дио положаја јединица 2. крајишког НОП одреда и одбија налете противника. Покрет је услиједио из Толића. Други и Четврти батаљон су пошли преко Радосаваца, а трећи преко Шева. Први батаљон је остао. Циљ покрета је да пређу комуникацију Бањалука - Приједор, западно од жељезничке станице Пискавица, и да се домогну Козаре. Два горска здруга Павелићеве тјелесне гарде била су стигла у Пискавицу за напад на Козару. Ноћу измеду 11. и 12. јуна 1942. године батаљони су наишли на јаког противника и упали неочекивано у непријатељске ровове. Запламтило је оружје, загрувале су ручне бомбе, употребљени су бајонети. Да би заштитио штаб бригаде од смртне опасности, водник Драган Војиновић, убивши неколико непријатељских војника, свјесно се бацио на зажарену цијев тешког митраљеза, прекратио његову паљбу и тако друговима омогућио да се лакше извуку назад. (83,12) Вршени су јуриши за јуришима. Непријатељ се упорно бранио и на неким положајима прелазио у противнападе. Енергични налет је појачан доласком бораца Другог батаљона. Заробили су велики број непријатељских војника. Пао је велики плијен и у оружју, муницији и ратној опреми. Око 15 сати непријатељ је био разбијен и до ногу потучен. Тренутна побједа бораца Другог, Трећег и Ћетвр-тог батаљона наједном је угрожена, иза њихових леђа загрмјели су снажни тенковски мотори. Ма-скирани грањем, челична чудовишта су прилазила да туку из непосредне близине. Заробљеници, охрабрени појавом тенкова. промијенише ћуд и дограбише бачено оружје, залегоше у ровове и отворише паљбу. Батаљони су се нашли на брисаном простору између двије ватре у обручу. Борци су чинили чуда од јунаштва да се извуку из канџи смрти. Нису имали противтенковских оруђа и флаша са бензином да зауставе челичне грдосије. Ручне бомбе су летјеле под гусјенице тенкова, али их нису могле покидати. Дошло је до судара прса у прса, падали су смртно погођени борци 1. крајишке бригаде и непријатељски војници. Лакши рањеници не испуштају оружје. Рањени Милан Вукмировић, лежећи на брисаном простору и испод грудобрана непријатељског рова, да не би жив доспио у руке непријатеља, подигао је сопствено оружје и убио се. Борци су успјели да се повуку на нове положаје. Губици нису били мали. У борби 1. крајишке бригаде (без 1. батаљона) у покушају пробоја на Козару, коју је бригада водила ноћу између 11. и 12. јуна 1942. године код села Пискавице, по извјештају штаба 1. крајишке бригаде (од 18. јула 1942. године), убијено је око 300 непријатељских војника и више стотина рањено. Заплијењено је 10 пушкомитраљеза и много другог оружја и војне опреме. Разбијена је и уништена једна бојна горског здруга. Наши губици били су 50 мртвих, 53 рањених и 3 нестала. Међу погинулим је било 18 чланова КПЈ, 8 кандидата и 8 чланова СКОЈ-а, а међу рањеним је било 18 чланова КПЈ, 7 кандидата и 15 ћланова СКОЈ-а, укупно погинулих и рањених 68 комуниста. (275,262) 12. јуна 1942. године авионом дотијеће из. Београда у Бању Луку командант Србије генерал Бадер и одмах продужава за Приједор. Ситуација је критична за борбену групу »Wедел«, којој се за леђима налази 1. крајишка НОУ бригада. Генерал Бадер наређује да се формира нова борбена група »Фриц«, јачине 4.500 војника.

Почетак офанзиве на Козару — ситуација од 10. до 15. VI 1942

12. јуна 1942. године издата је заповијест оперативног штаба групе »Западна Босна« за пре-груписање снага, као и за даља дејства против партизана на Козари. Снаге Вермахта и квислинга су биле овако груписане: а) домобрански 3. здруг (без 3. батаљона) са једним усташким батаљоном и једном батеријом њемачког 661. арт. дивизиона 714. пд. добија задатак да осигура запречне линије од Улашине до Козаруше; б) ојаћани 721. пп 714. пд, са штабом 2. батаљона 721. пп, 3. бат. 721. пп (без једне чете), 1. бат. 750. пп 718. пд, 924. Ландесшицен батаљон, 1. и 2. чета 1. тенк. бат. 202. окл. пука, 661. арт. дивизион (без једне батерије), вод брд. топ. 661. арт. див. и домобрански 1. бат. 2. горског пука добијају задатак да осигурају и побољшају запречне линије »север« од Козаруше до Приједора, осигурају путеве и жељезничке мостове, рудничке уређаје и погоне важне за Љубију, као и да активно извиђају према југоистоку и западу од линије запречавања; ц) група »Фриц« (командант домобрански потпуковник Јулије Фриц) са штабом 3. пуковније, 3. батаљона 3. пуковније, 1. батаљон. 1. пп, 1. пд и једном бат. 8. арт. дивизиона има задатак да осигура запречне линије према југу, као и чишћење јужно од жељезничке пруге; д) домобранска 1. горска дивизија са запречном групом »запад« и оружничким батаљоном из Бос. Новог има задатак да очисти простор између Сане и Уне до запречне линије Приједор - Босанска Дубица и осигура жељезничку пругу Костајница - Босански Нови. е) запречна група »исток« и »север« имају задатак да у садејству са оклопним возом 23 и мађарском дунавском флотилом брани запречне линије и врши извиђање; ф) резерва оперативног штаба борбене групе »Западна Босна « са 1. тенк. бат. 202. окл. пука (без 1. и 2. чете), једна чета 3. бат. 721. пп, 3. чета 659. инж. бат. и једна домобранска оружничка чета добивају задатак да буду у приправности у рејону Ивањске и да више покретно извиђење у правцу Приједора, Санског Моста и Бронзаног Мајдана; г) ваздухопловна група »Ценић« (командант домобрански ваздухопловни мајор Иван Ценић) има задатак да извиђа и да се борбено ангажује према захтјеву.

Затим је командант борбене групе »Западна Босна« истог дана (12. јуна 1942. године) издао заповијест за напад на партизане у рејону Костајница - Босански Нови и Приједор Босанска Дубица. У њој између осталог, пише: »1. Партизани су уздрмани досадашњим успјехом њемачко-усташко-домобранских трупа, али су ипак још увијек активни. . .; 2. Прва горска дивизија (без 1. батаљона 2. гарс. пука у Приједору) наступа 14. јуна у 04,00 часова са опште линије гребеном источно од Бос. Дубице; 3. Чишћење треба спроводити у складу са 'инструкцијама за операције у западној Босни'. . . Особито је важно да се спојеви унутар и између јединица не изгубе. Додир с непријатељем не смије се прекинути. Да би се спријечило измицање устаника, сјеверно и јужно крило треба ешалонирати дуж путева, крај обале; 4. Ојачани 721. пп из Приједора и запречна група »сјевер« из Босанске Дубице треба, једно другом у сусрет, да врше насилно извиђање дуж постојећег пута уз обалу са задатком да олакшају наступање 1. горске дивизије, спријече извлачење устаника преко Сане и Уне и успоставе везу према западу; 5. При даљем наступању снаге запречне групе треба да накнадно прочисте преконтролисано земљиште и да на њему оставе посаде. Надаље, треба спровестл осигурање жељезничке линије и јужног крила дуж Сане, Благај и Сухаћу треба држати. Треба осигурати грађевинске радове; 6. Грађевинским Ландесшицем - батаљоно на жељезничкој линији Костајница - Босански Нови. 6. Што се више буде приближавало наређеној линији Приједор - Дубица, вјероватно ће се појачавати непријатељски притисак на запречне линије на југу, истоку и сјеверу, особито ноћу. Због тога, треба обезбједити најстрожу приправост, брзу и снажну интервенцију при непријатељским покушајима продора. . ..« Извјештаји њемачких команди о току ових дејстава на Козари говоре да су борбу прихватиле јаке и добро наоружане партизанске јединице. Партизани су добро организовани и наоружани и имају подршку многобројног становништва, које је спремно да се бори и брани Козару. Тешко ће бити прокрстарити доста непроходном, шумовитом и за одбрану добро припремљеном и снабдијевеном залихом хране и стоке Козару, констатује се у тим извјештајима. (275,224) 13. јуна 1942. године увече у 18 часова Бадер је радиограмом извијестио генерала Кунца да је прва фаза завршена и да се врше припреме за другу фазу. Непријатељске снаге из састава бањалучке усташко-домобранске бригаде састојале су се од 1. батаљона 1. пјешадијског пука, 1. батаљона 10. пјеш. пука, 1. јуришног усташког батаљона, 17. и 18. ћете 10. пјешадијског пука, 35. чете 1. пјешадијског пука и двије чете добровољачког батаљона »Бања Лука«. Непријатељ је 14. јуна 1942. године продужио покрет, прелазећи у широком фронту поток Брколос, да би у поподневним часовима избио на линију: к. 201-ц. Радосавска-село Славићи — Ракитовача-к. 449, а његови извиђачки дијелови до рјечице Гомјенице. Око 16 часова тога дана 3. батаљон 1. крајишке бригаде под командом Стева Рауша и 4. батаљон под командом Петра Мећаве прешли су у противнапад. Послије жестоке борбе снаге ових партизанских батаљона разбиле су непријатеља и гониле га све до линије од 13. јуна, нанијевши му велике губитке. Први батаљон 10. усташко-домобранског пука бањалучке брдске бригаде потпуно је разбијен и онеспособљен за даљу борбу. Губици непријатеља износили су око 300 мртвих, рањених и заробљених војника и официра. Партизанске јединице, поред осталог, заплијениле су 9 минобацача и 10 пушкомитраљеза. У оперативном извјештају бањалучке усташко-домобранске брдске бригаде за јуни 1942. године о поразу ове непријатељске јединице каже се: »Око 16 сати партизани су изненада отворили јаку ватру, при чему су употријебили и бацаче, а потом извршили јак напад. Прва јуришна бојна, код које су се доста домобрана напили ракије, прва је попустила и почела да се повлачи. Ова је повукла и остале и све се је дало у панично бјекство. У току те ноћи сви су дијелови одбачени на полазне положаје. Ту је једва успјело да се јединице прикупе, а било је појединих дијелова који су се повукли до Сарачице.« (293,90) 14. јуна 1942. године дијелови 2. крајишког НОП одреда на мосту Прљуговац, на путу Босански Нови - Приједор, уништили су 3 и оштетили 2 њемачка тенка. Убијено је 5 њемачких војника, међу којима и 1 официр. Заробљен је 1 домобрански официр. Од 6. до 13. јуна 1942. године јединице 1. брдске-усташко-домобранске дивизије биле су у покрету преко Шамарице, вршиле су претрес Баније, а 13. јуна избиле су у долину Уне од Костајнице до Босанског Новог, у борбеном поретку: 1. батаљон 4. брдске бригаде у рејон Костајнице, 1. брдска бригада »Анте Павелић« од Костајнице до Добрљина, 2. брдска бригада у рејон од Добрљина до Босанског Новог. Сјеверозападна запречна група и 1. усташко-домобранска дивизија,.кад је избила у долину Уне, добила је наређење од генерала Штала да пређе у наступање 14. јуна у 4,30 сати правцем Добрљин-село Доњи Јеловац-село Поглеђево. Циљ им је био да потисну јединице 2. КНОП одреда у Козару и запосједну сјеверозападну запречну линију. Прва брдска бригада прешла је у наступање у три колоне. Њен 3. батаљон, кад је кренуо са линије к.283. - црква св. Вид-Вељино брдо, наишао је на жесток отпор јединица 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда. Око 20,15 часова 11. чета 3. батаљона потпуно је разбијена на положајима Равни пут-к.320 и принуђена на повлачење. (293,93) Из строја је избачено 120 непријатељских војника, мртвих и рањених. Други батаљон 1. брдске бригаде, који је наступао из рејона Костајнице, наишао је на жилав отпор партизанских једница на Баљу (к.359). На правцу наступања 2. и 3. батаљона 1. брдске бригаде држала је положаје 1. чета 1. батаљона 2. КНОП одреда са командиром Остојем Мијатовићем. Ова чета, упркос велике надмоћности непријатеља, успјела је да му у почетку наступања нанесе осјетне губитке и да изазове колебање у његовим редовима. Први батаљон 1. усташко-домобранске бригаде, који је наступао из рејона Добрљина, не наишавши на јачи отпор партизанских јединица, успио је да 14. јуна овлада линијом Мићин гроб - село Календари. Остали дијелови 1. батаљона 2. КНОП одреда воде жестоке борбе са 2. брдском бригадом, која наступа правцем Босански Нови - Каран - Планица - Патрија. 14. јуна воде се жестоке борбе у рејону села Прусци — села Думбрава. Упоредо с јединицама 1. брдске бригаде, дуж цесте Костајница - Босанска Дубица, наступао је 1. батаљон 4. брдске бригаде. Батаљон је 14. јуна на линији село Бачвани - Чекићи наишао на отпор 2. ћета 2. батаљона 2. КНОП одреда, којом је командовао Васо Томаш. Непријатељ је био заустављен на поменутој линији уз велике губитке, међу којим су погинули и два њемачка подофицира-инспекстора. Док су јединице 2. батаљона 2. КНОП одреда водиле борбу са 1. брдским здругом, јединице 1. батаљона успјешно су одбиле напад 2. горског здруга на Трошкиној коси, сјцвероисточно од Босанског Новог. Овај отпор 1. батаљона отежао је напредовање и борбеној групи »Фон Гезо« из Босанског Новог према Приједору. 1. батаљон је пружио жилав отпор и сјеверно од села Благаја и на Цветнић брду. I поред тога што је 1. горска дивизија била елитна усташка јединица, са пробраним и добро наоружаним војницима који су обучавани у Њемачкој, ситуација се код ње, услијед снажног отпора батаљона 2. крајишког НОП одреда, није од почетка повољно развијала. У борбама од 10. до 14. јуна 1942. године непријатељу је прошло за руком да спајањем својих снага из Босанског Новог, дијелова борбене групе »фон Гезо« и 1. домобранског збора са снагама из Бање Луке и борбеном групом »фон Wедел« пресијече везу између 1. и 2. крајишког НОП одреда и обухвати Козару са југа. 14. јуна 1942. године. 2. крајишки НОП одред нашао се у оперативном окружењу. Избијањем 1. горске дивзије на линију Костајница - Добрљин - Босански Нови и спајањем бањалучког и 3. горског здруга обруч је још више сужен. Још увијек је постојала прилично велика просторија на којој је са доста успјеха задржавано наступање и на којој се још могло маневрисати јединицама. Бјежање народа и стварање збјегова у Козари. Поучено искуством да усташе убијају све редом, становништво се повлачи упоредо са повлачењем јединица 2. крајишког НОП одреда пред надмоћнијим непријатељом. Народ масовно оставља своје куће и сву имовину на милост и немилост непријатељу и бјежи према Козари. Непријатељ при наступању на слободну територију убија становништво и пали куће, означавајући тако линију докле је дошао. Повлачење становништва примило је широке размјере од тренутка када су јединице усташке 1. брдске дивизије почеле наступати кроз слободну територију са линије Костајнице - Добрљин - Босански Нови. (293,118) Талас масовног покрета народа у збјег у Козару, од Костајнице, Добрљина и Босанског Новог, од 14. јуна 1942. године, убрзо се пренио на цијели терен Кнешпоља. Овој масовној евакуацији становништва од почетка притекла су у помоћ руководства КПЈ и сеоски и општински народноослободилачки одбори. Они су издали упутства да се евакуише на Козару што више намирница и осталих животних потреба. Окружни комитет КПЈ за Козару брзо је формирао иницијативни одбор који ће се бринут о становништву и његову смјештају у Козари. На челу иницијативног одбора био је Којо Латиновић, истакнути политички радник из Међувођа, а његови чланови предсједници општинских народноослободилаћких одбора. (293,119)

У јуну и јулу 1942. године фашисти су палили куће и имања Козарчана. Горјело је Поткозарје. Само у првом налету спаљено је у Кнешпољу преко 2000 кућа; 2. Остала су пуста огњишта послије проласка фашиста

Одмах поћетком непријатељске офанзиве одборници народноослободилачких одбора укључиили су се у јединице и тако су са народом ишли у Козару. Захваљујући организираном раду највише одборника, заједно су ишли у Козару становници из села, општине и среза. Одборници су организовали да се у Козару довуче доста хране и свега што је било потребно. Једино није било соли. Из те велике базе, из народа се попуњавају партизанске јединице. (275,503)

14 јуна 1942. године везе између Оперативног штаба за Босанску крајину и штаба 2. крајишког НОП одреда биле су прекинуте. Оперативни штаб није био у могућности да испољи непосредни утицај на ток догађаја на Козари. Непосредни додир је прекинут и нестало је телефонске везе. Курирска веза је онемогућена због густог распореда непријатељских јединица. Радио средства није посједовао ни Оперативни штаб ни штаб Одреда. Тако је руковођење борбом у. Окружењу било у рукама штаба Одреда, а исход је зависио од његове сналажљивости. (11,103) Штаб Одреда још није био открио непријатељску намјеру, па је издао наређење да се све јединице на својим правцима енергично супротставе непријатељу. Наређено је да успоравају надирање непријатеља према гребену Козаре, а са бомбашима и диверзантима и групама дјелују у у међупросторе, на бок и позадину његових јединица. 14 јуна борбе су вођене на цијелој линији до које је 1. горска дивизија била лзбила. Несмањеном жестином вођене су борбе код села Суваје, Диздарлије, Подошке, Календари, на Прушачком гају, у селу Деветаци, на коти 208 у селу Сводне и на Мартин брду.

До 15. јуна 1942. године непријатељ је избио на линију село Бачвани-Алагинци (тт 382)-Церова Коса (тт 410)-Језерац-Оштрице (к 343)-Љескара (к 285)-Лице (к 361). Јужно, на лијевој обали Сане, у рејону села Благај-села Цикоте-Приједор, утврђивао је заузете положаје 1. домобрански збор. На сјеверу, на ријеци Сави, и на сјевероистоку, у рејону Босанске Дубице, налазиле су се усташка легија »Францетић« и борбена група »Боровски«. Оне су наступале споро и опрезно, јер су очекивале да л.горска дивизија избије на наредну линију. Било је наређено да се са те стране не врши притисак како би се снаге 2. крајишког НОП одреда увукле у Дубичку котлину гдје би их ове лакше окружиле и уништиле. 16. јуна 1942. године општом наредбом Павелића све усташко-домобранске јединице у западној Босни стављене су под команду штаба борбене групе »Западна Босна«. Од 10. до 16. јуна 1942. године Прва крајишка бригада нанијела је тешке ударце непријатељским снагама, којим је знатно смањила силину његовог удара према већ окруженим партизанским снагама на Козари. 16. јуна 1942. године 1. и 2. батаљон 1. крајишке бригаде нису могли бити ангажовани заједно са 3. и 4. батаљоном у непосредним борбеним дејствима усмјереним на олакшање ситуације партизанским снагама на Козари и помоћ у њиховом пробоју из окружења. Такво стање у овим батаљонима било је условљено изузетно великим напорима и исцрпљеношћу у претходним дуготрајним борбама које су они водили са мањачким четницима прије него су ушли у састав бригаде. (275,262) Борци су остали са малим бројем муниције, са око десетак метака на сваког партизана. Борбе с непријатељем и даље не престају. Кад се видјело да 1. крајишка, упркос свим настојањима, не може разбити непријатељску блокаду код Пискавице и ући у Козару, штаб бригаде је одлучио да батаљони напусте угрожено подручје и преко ријеке Сане оду на слободну територију Подгрмеча. (83,14) У преласку преко Сане развиле су се жестоке борбе с непријатељским тенковима код Миљаковца и Гаћана, код Војиновића кућа и Татића брда. Кад су се тенкови нашли пред широким ровом, застали су и вратили се у Приједор. (83,14) 16, јуна 1942. године три непријатељске сатније, јачине 288 војника, кренуле су да открију положаје Трећег батаљона 1. крајишке бригаде. Борци су их сачекали на блиском одстојању за сигуран погодак. Одједном су се пушкомитраљези почели утркивати у испаљивању рафала, а пушке су неуједначено заромињале. Војници под шљемовима су падали, а неки јурили и тражили заклоне. Зрна су их сустизала и обарала. Разлијегали су се јауци и борбени поклици. »Разбуцај! Удри банду! Осветимо Козару!« Један пушкомитраљезац је стојећи гађао мете. Командири су довикивали: »Хватајмо бандите! За њима!«... У том часу наишла су 4 тенка, отворила бјесомучну ватру из топова и митраљеза. Пошто нису располагали противтенковским оружјем, борци 3. батаљона су се повукли и упутили газовима Сане, између Приједора и Санског Моста, куда су нешто раније отишли и борци 4. батаљона. (83,15) I 1. батаљон, јако преморен, пребацио се преко Сане између Приједора и Санског Моста у Подгрмеч. Борци Друге и Треће чете Другог батаљона 1. крајишке бригаде самовољно су се одвојили из бригаде, прешли Сану и отишли у свој родни крај да се тамо боре против непријатеља. (83,15) Све је то утицало на опадање морала бораца. С борцима је ишло и нешто избјеглица, из села јужно од Козаре, углавном дјевојака, младића и дјечачића, распоређених да се уврсте у борбени строј бригаде. Први батаљон је запосјео положаје у Агићима, а Трећи и Четврти су упућени у Радомировац. Други батаљон је расформиран због самовољног одласка Друге и Треће чете, а Прва чета је ушла у састав Првог батаљона. (83,16) 16. јуна 1942. године 3. сатнија наступа на сектор 4. батаљона 2. крајишког НОП одреда (подручје Дукић). Послије трочасовне борбе 4. чета 3. батаљона 2. крајишког НОП одреда присилила је непријатеља на одступање. Убијено је 25 непријатељских војника и више рањено. Заплијењене су 4 пушке и друге војне опреме. Погинуо је 1, а рањена 3 борца 4. батаљона. 16. јуна 1942. године борци 1. батаљона 2. крајишког одреда водили су жестоке борбе са непријатељским снагама у селу Стригови (рејон Кутлићак-Гарачин Гај) ради добитка на времену за евакуацију болнице 1. батаљона, становништва и покретне имовине за Козару. Непријатељски јуриши одбијани су уз велике губитке. Надирање непријатеља је успорено. Евакуација рањеника из болнице и становништва према Козари извршена је са успјехом.

Прва горска дивизија, чије су споро напредовање Нијемци критиковали, вршила је репресалије над становништвом и палила села. Зато је становништво из босансконовског среза масовно напуштало домове и повлачило се према Козари. I друге непријатеијске јединице вршиле су репресалије. Под притиском надмоћнијих непријатељских снага, чета Ударног и 1. батаљона (као и дијелови 2. бата-љона 2. КНОП одреда) повукли су се источно од пута Приједор-Босанска Дубица. Да непријатељ не би користио комуникацију Босанска Дубица-Приједор, партизани су је порушили на више мјеста. У том су се истакле позадинске чете и народ. 16. јуна 1942. године 2. чета 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда водила је жестоке борбе на линији Панино брдо-Врановац са непријатељским снагама 1. батаљона 4. брдске бригаде. Тако су јединице 1, 2. и Ударног батаљона успјеле да непријатељу нанесу велике губитке и ус-поре надирање, који је за 5 дана продро само 30 км. Борбена група »Боровски«, очекујући избијање 1. горске дивизије на одређену линију, није била још ступила у дејства тако да 3. батаљон 2. КНОП одреда није у то вријеме имао значајних борби. 16 јуна 1942. године за вријеме свих борби на сектору 3. батаљона према Босанској Градишци, непријатељ је уз повремене испаде појачао дејства артиљерије са источне запречне линије и са монитора на ријеци Сави. (293,95) 16 јуна 1942. године 4. батаљон 2. КНОП одреда напада непријатеља који се укопао на цијелом свом сектору. Послије краће борбе непријатељ је потиснут на цесту Приједор-Бања Лука. Ночу између 17. и 18. јуна 1942. године, након осам дана успјешне борбе и задржавања непријатељских снага у рејону села Бронзаног Мајдана и Пискавице, 1. крајишка бригада се извукла преко ријеке Сане и стигла у Подгрмеч и тиме избјегла потпуно окружење за које је непријатељ ангажовао њемачку борбену групу »Wедел«, западни одсјек одбране Бање Луке, дијелове домобранске брдске бригаде, четнички пук »Мањача« и посаду Санског Моста.

Јединице 2. крајишког НОП одреда заузеле су нове положаје које су држале од 18. јуна до 5. јула 1942. године:

Трећи батаљон је држао положаје према непријатељској запречној групи »Исток«, и то: 1 чета: Укључно К 178 (сеоско гробље) - Ћекића брдо-источно изнад пута Босанска Градишка-Орахова ка трг. 151 (Азапско брдо) - преко пута ка десној обали ријеке Саве, ушће Говеђак (спрудом ка к 94) - Милова Дол - јужно за 700 м од к 96 - јужно од спруда ка путу Босанска Градишка - Орахова (до Ђерма) - поред пута до школе у Бреди на раскршћу - поред пута Бо- санска Градишка-Подграци до коте 107 укључно. Команда чете је била у селу Бистрици.

2 чета: Укључно група кућа западно од млина на лијевој обали Јабланице-југозападно оба- лом Јабланице ка Врбашкој к. 105 (Доњи Подграци) - преко Селакуше на сјевероисточне падине села Грабавци (око кућа Шукала) - засеок Баврлићи к. 154 укључно. Команда чете је била у селу Грбавци у кући Стевана Матавуља.

3 чета: Источне падине села Самарџије к. 178 (укључно) - поток Турјак - село Аџићи - за- падно путем према к. 279 (јужније) - сјеверно од Градишке - југозападно ка к. 283 (укључно). Команда чете је била у селу Самарџије.

4 чета: Укључно кота 526-преко безименог потока-сјевероисточним падинама Ливадице (до самосталне куће) - југоисточно путем до к. 812 (искључно). Команда чете је у Ливадицама. Штаб батаљона је био у селу Горњи Подграци.

Други батаљон је држао положаје према непријатељској запречној групи »Сјевер«, односно »Сјеверозапад«, и то: Десна граница и лијева граница 3. батаљона на положајима село Орахова-Међеђа-Трубарчево брдо - к. 212 - западне падине Јанковца-западна ивица села Гуњевци к. 209 - Голина коса-сјеверозападна ивица села Пуцари к. 166 - сјеверна ивица засеока Вученовићи-Кукићи-сјеверна ивица села Котурови-сјеверозападне падине-трг 404-Медњак-сјеверне падине косе Климента и Градине-сјеверне падине-заселак Подглеђево-сјеверозападне падине-Трубарово брдо-ријека Мљечаница. Лијева граница је десна граница 1. батаљона. 3. чета: Десна граница је лијева граница 3. батаљона. Контролише рејон на линији села Орахова-села Међеђа-Трубовћево брдо, а посједа положаје к. 212-западне падине Јанковца-западну ивицу села Гуњевци к. 209 - Градина коса-сјеверозападна ивица села Пуцари-кота 166-сјеверна ивица засеока Вученовића и Кукићи-сјевероисточно заселак Дрвенице-искључно село Котурови, са тежи-штем одбране у село Пуцари-Котурови. Лијева граница у селу Котурови (искључно). 6. чета: Десна граница је лијева граница 3. чете. Лијева граница закључно са селом Котурови. Посједа и брани село Котурови, са положајима на сјеверној ивици косе Медњак (трг 440). 1. чета: Десна граница је лијева граница 6. чете. Лијева граница је десна граница 5. чете. Положаји на сјеверозападној падини к. 401 - Медњак-сјеверне и западне падине косе Климента (закључно). 5. чета: Десна граница закључно безимени поток између косе Климента и Градине. Лијева граница је тлесна граница 2. чете. Положаји на сјеверној падини косе Градина-сјеверне падине без-имене коте (источно од слова »А« натписа Кошића) - искључно група кућа (сјеверно од слова »А« натписа Кошића). 2. чета: Десна граница закључно група кућа (до слова »А« натписа »Кошића«). Лијева граница је десна граница 4. чете. Положаји на сјеверним падинама засеока Поглеђева. 4. чета: Десна граница закључно група кућа Личани-село Мљечанице, а лијева граница је ријека Мљечаница-десна граница 1. батаљон. Положаји на сјеверној ивици кућа Личанина-сјеверне падине Трубаревог брда и јужна ивица кућа Дошена-десна обала ријеке Мљечанице. Штаб 2. батаљона био је у селу Поглеђево (кућа Тркуља). Први батаљон је одржао положаје према непријатељској »сјеверозападној« запречној групи, и то: Десна граница је ријека Мљечаница; лијева граница је десна граница Ударног батаљона-поток Студена (све закључно за 1. батаљон). Положаји на лијевој обали ријеке Мљечанице-заселак Бокани-Кесићи-Мацуре-Гајићи-Продани-Марини-Видовићи-југозападне падине Вилића брда. /. чета: Десна граница је граница батаљона (положај Мацуре). Положај на лијевој обали ријеке Мљечанице-заселак Бокани-Кесићи-искључено Мацуре. Лијева граница искључено Мацуре. 2 чета: Десна граница је лијева граница 1, чете. Положаји на засеоку Мацуре-Гајићи-Продани-Марини (закључно). Лијева граница је заселак Марини. 3 чета: Десна граница је лијева граница 2. чете. Положаји на засеоку Видовићи-југозападне падине Вилића брда. Лијева граница између Првог и Ударног батаљона. Штаб батаљона је био у Мацурама (к. 340). Ударни батаљон је држао положаје према непријатељској »јужној запречној групи«, и то: Ударни батаљон запосједа и брани положаје на линији (искључиво) Вилића брдо-западне падине Похурине брда-јужне падине Округла брда-јужне падине Маслин-Баира-југозападне падине Парипова коса-западне и јужне падине Козарачког камена- 1 536 - к. 704-к. 806 (Мраковица, закључно). /. чета: Десна граница батаљона-брдо к. 265 - поток Студена - искључно к. 493-заселак Стојановићи-западне и јужне падине Похорина брда-куће Мудринића-јужне падине Округла брда-заселак Бановићи-Личани-Селаци. Лијева граница: закључно к. 271-безимени поток-између села Божићи-села Паланчиште-раскрсница путева-Ковачево брдо. 4. чета: Десна граница је лијева граница 1. чет. Положаји: јужне падине Ковачева брда и Маслин-Баир-к. 463 (Парипова коса)-западне падине Клупине косе-сјеверна ивица-Горњи Гаревци. Лијева граница је поток Репушница. 3. чету Десна граница је лијева граница 4. чете. Положаји: источна ивица села Горњи Гаревци-западне падине Козарачког камена-заселак Подграђе-к. 492-јужне падине, к. 535-заселак Алагићи. Лијева граница: заселак Алагићи-цеста Козарац-Мраковица-к. 536 (све закључно). 2. чета: Десна граница је лијева граница 3. чете. Положај: искључно к. 536 - к. 704-Мраковица (к. 806). Лијева граница: слова »М« натписа Мраковица (к. 806, све закључно). Штаб батаљона је био на Маслин-Баиру. Четврти батаљон је држао положаје исто према непријатељској »јужној запречној групи«, и то: Десна граница укључно Дебели Бријег (к.478) - изнад кућа села Блато - ивица шуме Дреновача -јужне падине Скадар-заселак Гајићи-јужно Кљунак-млин на моштаничкој ријеци - западно к. 624 (Кода) - западно к потоку Ламовита (изнад млинова) - јужне падине Главице (к.720) - к.561 -јужно од засеока Вучковци - заселак Рустићи (усамљени крст) - село Миљевићи - к.437 - тзв. Равно брдо - Кук - западно к.542 - јужна Трновача (к.623) - к.647 - источне падине Маркова брда (к.579) - укључно к.812. 3. чета: Десна граница је лијева граница Ударног батаљона - искључиво цеста Козарац - Мраковица. Положаји: западне и јужне падине к. 478 (Дебели бријег) - јужне падине к.606 - југозападне падине Дреноваче - западне и јужне падине к.654 (Скадар). Лијева граница искључиво заселак Пајићи, закључно заселак Љубичићи. 2. чета: Десна граница је лијева граница 3. чете. Положаји: заселак Гајићи - јужне падине к.624 -млинови на Замоштаничкој ријеци -јужне падине к.561 Лијева граница закључно к. 561. /. чета: Десна граница је лијева граница 1. чете. Положаји: заселак Вучковци - усамљени крст -заселак Рустићи - село Миљевићи - западне и јужне падине к.437 - млин на ријеци Бистрици - к.542 -к.623 - Трновачка - к. 647 - источне падине к.579 (Марково брдо) - к.812 (укључно). Лијева граница је граница између 3. и 4. батаљона. Штаб батаљона се налази на Малом Вису (Тисово врело, к.898). 18. јуна 1942. године јединице 1. горске дивизије посјеле су ове положаје: 1. горски задруг, 2. бојна код села Бјелајци, 3. бојна села Маглајци, 1. бојна код села Поглеђево; 2. горски здруг, 2. бојна на Вису (к.401) и Вилића брду (к.493), 3. бојна на Похорином брду (к.506), док се 1. бојна са борбеном групом »ВВедел« налазила у рејону Паланчишта. Легија »Францетић« пљачкала је напуштена села позади лијевог крила ових јединица. (11,204) Други КНОП одред у окружењу од 18. VI до 5. VII 1942. године Партизанске јединице, под командом Оперативног штаба за Козару, држале су положаје: 2. батаљон од села Бјелајци до села Поглеђева, а 1. са дијеловима Ударног батаљона од Виса (к.401) до Похорина брда. Оне су 18. јуна изненада напале непријатеља. Први батаљон је брзо заузео Вис (к.401) и Вилић брдо, одакле су одбачене 2. и 3. бојна 2. горског здруга уз тешке губитке. 2. бата-љон је избацио 2. и 3. бојну 1. горског здруга из села Маглајци и села Бјелајци. Једино се у Поглеђеву држала 1. бојна 1. горског здруга.

Али, непријатељ се убрзо средио и предузео противнападе. Наизмјенично су вршени партизански напади и непријатељски противнапади. Често је долазила до борбе прса у прса. Партизанске бомбашке групе и остале јединице упадале су у непријатељске ровове и заузимале их употребом бомбе и ножа. Али, пред крај дана непријатељ је успио да заузме поново Похорино брдо и Вилића брдо. Жестоке борбе су вођене и у току ноћи. О жестини борбе, о губицима непријатеља и његову колебању види се из извјештаја команданта 1. брдске дивизије у ком пише: »Непријатељски губици су знатни, али ни наши нису мали. 9. и 12. сатнија усташко-домобранске пуковније изгубиле су више од једне трећине својих бораца. Само трећа бојна усташко-домобранске пуковније имала је тога дана 10 мртвих и 26 рањених. Сразмјерно велики губици, већ у почетку надирања, неповољно утичу на морал неувјежбане младе зелене трупе. Треће бојна је поколебана. Непријатељ је толико жилав да су топови увучени у стрељачку црту и изравном ватром туку у непријатељске поставе. Дијелови непријатељских тијела лете по зраку, али остаци не попуштају поставе. Већ првог дана морамо увући у прву борбену црту једну причуву.« (293,94) 18. јуна 1942. године су предњи дијелови домобранске 1. горске дивизије достигли запречну линију Босанска Дубица - Приједор, како је планирано, али се партизани у западном дијелу Козаре и даље упорно боре. Из извјештаја се види да је опкољавање Козаре и Просаре извршено, али да је сада потребно да се партизани униште. То је могуће само сталним нападима, јер блокадом и узнемиравањем се успјех не може постићи. Није се рачунало на такву јачину партизана, њихову ангажованост, опрему и борбену вриједност. Генерал и команданту Србији Бадер, због тога што се партизани упорно боре за сваку стопу Козаре, наређује да се постојеће снаге прегрупишу у циљу да још чвршће држе кружну основицу око Козаре и да је упомије бране од партизанских снага споља и изнутра. За дејства сужавања обруча њему су биле потребне нове и свјеже снаге, тј. појачање. 18. јуна 1942. године 2. брдске бригаде избила је на комуникацију Приједор - Дубица. 1. батаљон 2. крајишког НОП одреда, који је дотле водио борбе на широком фронту, прикупио се у рејону Патрије и Горњег Јеловца и успоставио везу десно са Другим, а лијево са Ударним батаљоном 2. КНОП одреда. Истог дана у поподневним часовима 2. брдска бригада продужила је наступање са циљем да запосједне положаје истоћно од цесте, на линији Пухарино брдо - Патрија - к.401, да би овладала цестом и успоставила неометан саобраћај између Приједора и Дубице. (293,96) 18. јуна 1942. године, када је непријатељ овладао цестом Приједор - Кнежица - Босанска Дубица, избијајући до села Поглеђева под Козаром, народ се повлачио дубље у Козару. (404,726) Док су непријатељске јединице биле у покрету, 1. батаљон 2. КНОП одреда под командом Жарка Згоњанина прелази у противнапад. Противнапад је био усмјерен у центар непријатељског распореда на правцу кретања 2. батаљона 2. брдске бригаде. Удар је био тако изненадан и снажан да је у борбеном распореду бригаде створена бреша у ширини 6 до 7 километара. У овом противна-паду убијено је 60 непријатељских војника, док их је 283 заробљено. Међу заробљеним налазили су се и два официра и 5 подофицира. Заплијењено је 325 пушака, 24 пушкомитраљеза, 8 теших митраљеза, 9 минобацача калибра 82 мм и 10 малих минобацача, 2. брдска топа к.65мм, 15 машинки, 50000 метака, 55 коња и много друге ратне опреме (293,97). 18. јуна 1942. године Штаб 2. крајишког НОП одреда у извјештају о овим борбама констатује да су у силном налету партизани уз учешће позадине разбили и уништили 2. бојну горског здруга. Том приликом убијено је 50-60 непријатељских војника, много рањено, а 283 заробљено. Међу њима 2 официра и 5 подофицира. Заплијењено је 300 карабина, 20 пушкомитраљеза, 8 тешких митра-Ијеза, 4 велика и 10 лаких бацача мина, 2 брдска топа 65 мм, 15 њемачких стројница, 50.000 метака, доста мина и граната, 55 коња и много друге ратне спреме. Исти дан једна чета 1. батаљона разбила је и уништила једну сатнију ловачке бојне. Убијено је 15, а више заробљено и рањено. Заплијењено је 20 пушака, 4 пушкомитраљеза, 4-5 сандука муниције, неколико коња и друге опреме. (404,680). Сјећајући се тога догађаја, командант 1. батаљона Жарко Згоњанин у својим ратним успоменама записао је: »У тој готово безизлазној ситуацији Лазо Бањац, командир омладинске чете, јавио ми је да је на друму од Приједора примијетио непријатељску снабдијевачку колону и да је свој први вод, под командом Боже Савића, послао у засједу. Око 11 часова добио сам поново извјештај од командира омладинске чете да је Божо Савић са својим водом успио да заплијени 10 сандука муниције заједно са коњима. То је четама повратило морал; сада смо већ лакше могли да дишемо. Тачно у подне непријатељ је послије снажне минобацачке ватре кренуо и у силовитом налету избацио нас из Јеловца. У шуми његове челне чете одједном су успориле кретање и убрзо се зауставиле. У густој козарачкој шуми нису се осјећали сигурно и то је био тренутак који ми нисмо смјели да пропустимо. Командиру Треће чете Радету Пилиповићу (који је смијенио рањеног Гојка Кукавицу) наредио сам да непријатеља везује ватром, а Омладинску чету и Прву чету извукао сам на Патрију и изненадним противнападом у бок натјерао усташе да се повуку на полазне положаје. Ми смо се нашли на брисаном простору тучени митраљеском и минобацачком ватром. Око 3 часа по подне Шоша нам је упутио поруку да се Густавићева љевокрилна колона пробијала са сјевера рјечицом Мљечаницом и да ни по коју цијену не дозволимо да се споји са десно-крилном бригадаом испод нас. Било им је јасно да у овом тренутку нисмо смјели мировати. Позвао сам командире Прве и Друге чете и наредио им да држе положаје, а са својим Ударним водом и једним водом 1. чете (око 80 бораца) провукао сам се непримијетно између усташких положаја на Планицу, а затим са јужне стране заобишао Равни гај и, пузећи кроз високу папрат, избио на косу Средељ, непријатељу иза леђа. Било је око 5 часова по подне. Почела је да пада ситна киша. Испред нас на десетак метара усташе су из тешких митраљеза тукле преко цесте положај наше Прве, Друге и Треће чете. Повикао сам из свега гласа »Јуриш!« и уз једно громогласно »Ура!« за трен ока ликвидирали смо послугу митраљеза. Затим смо те исте митраљезе управили на положаје једне домобранске чете, која је била у резерви. Ту смо заробили 50 домобрана и 30 коња, а онда смо се спустили низ брдо према усташким и домобранским четама у првим борбеним линијама. Готово истовремено с друге стране друма кренуле су све три моје чете на јуриш. Настао је неописив кркљанац. Унезвијерене усташе су се измијешале као овце не знајући на коју страну да бјеже. Одједном на неколико метара испред нас неко је испалио из аутомата два рафала у ваздух. Могао нас је, да је хтио, као од шале покосити. Ухватили смо га. Био је то домобрански подофицир. - Зашто ниси пуцао у нас? - упитао сам га. Тресао се од страха. Испочетка није могао ни ријечи да изусти, а онда је промуцао: - Ја. . . не знам шта је ово. Из једног честара излетио је са рукама подигнутим увис један домобрански поручник. - Немојте да ме убијете, показаћу вам гдје су ватрени положаји наше батерије. Зацвилио је и са испруженим рукама пошао низ једну пошумљену стрмину. Потрчали смо за њитн и кад смо избили на пропланак, пред нама су биле двије брдске хаубице и два минобацача. Артиљерци су нишанећи кроз цијев још отварали ватру на наше положаје, Нисмо имали шта да ћекамо. Распалили смо из пушкомитраљеза и пушака и за неколико минута батерије нису више постојеле« (293,99). Примивши извјештај о поразу 2. брдске бригаде на Планици, командант 1. брдске дивизије хитно формира од расположивих резерви у Костајници и Дубици нови батаљон са циљем да затвори пукотину на десном крилу свог борбеног распореда. О поразу 2. брдске бригаде од 18. јуна 1942. године у операцијском дневнику 1. брдске дивизије записано је: »ИИ/2 Г.п.п. и III ловачка бојна у почетку успјешно напредује, али око 18 сати непријатељ прво успијева да обухвати лијево крило предње колоне (III ловачка), а потом се појављује II/2 Г.П.П. са свих страна. Нападнут са свих страна знатно надмоћнијим непријатељским снагама, ослабљени II здруг морао је попустити. Губици су били велики, наступила је у једном часу и паника, али је држање јединица све до задњег часа било јуначко. Борбе су биле натчовјечне. Губици тих дана: 45 погинулих, 82 рањена, 386 несталих. (11,205) По пријему прве вијести о наведеним догађајима код II здруга (18. VI у 22.00 сата) скупљамо из посаде Дубице и Костајнице све што се да скупити и формирамо скрпану бојну (потпуковник Шимић) од: 3. и 4. сатније IV усташке бојне; 3 сатније XII усташке бојне; стројопушчане сатније XII уста-шке бојне; 9. сатније 11. пјешадијске пуковније; свега око 300 пушака, са 4 стројнице, 2 бацача и 4 мала тенка, те их убацујемо у отворену рупу. Десно крило I здруга, на Вису (401) у селу Поглеђеву услијед повлачења лијевог крила II здруга, остаје отворено и усамљено.« (293,100) Убрзо је овај положај био ојачан и новим батаљоном »Шњур«. Био је то заиста тежак пораз 2. брдске бригаде, који се није могао попунити њеним саставом ни резервама. Како се из горњег документа види, попуна је морала да стигне из дубине, из јединица које нису биле у саставу 1. брдске дивизије. Према подацима добивеним од заробљених непријатељских официра, 2. брдска бригада бројила је око 2300 војника и официра. Није тешко замислити у какву је моралну кризу била доведена ова непријатељска јединица послије губитака од 513 војника у једној јединој борби од неколико часова. Тај исти здруг, срушен 18. VI, прибира се врло брзо и већ 19. VI затвара потпуно рупу и опет је на свом поставу. Лазо Крнета у књизи »Козара у НОБ-у« пише: »У вријеме офанзиве на Козари јуна-јула 1942. године била су три пробоја непријатељског обруча. Први пробој је извршен 18. јуна 1942. године, када је уништен Горски здруг брдске дивизије. Кроз пробијени обруч изашло је око 2000 - 3000 становника, људи, жена и дјеце на челу са Драганом Згоњанином и још неким одборницима.« (275,501) (404,681) У Приједору сам пронашао Лазу Крнету и он ми је лично испричао ово: »Први пробој обруча извршен је 18. јуна 1942. године. Жарко Згоњанин, командант 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда, и Ратко Вујовић Чоче, политички комесар 2. крајишког НОП одреда, наредили су нам да се народ из Козаре, колико може, избавља из обруча. Тако је дошло до пробоја обруча 18. јуна 1942. године. Тад је уништен један горски здруг који је бројао око 300 непријатељских војника. Преко тог положаја, ког је држао уништени горски здруг, изашло је из обруча из Козаре око 2-5000 станов-ника, претежно из новског и приједорског среза. У првом пробоју из обруча није био циљ наоружа-них бораца НОР-а да излазе из Козаре, па се зато овај пробој није забиљежио«, прича Лазо Крнета, учесник догађаја. (275,501) Истина је да су 18. VI 1942. године остаци Другог горског здруга у нереду одступили преко цесте Босанска Дубица - Приједор. Задржали су се тек на положајима Асина стража (тт 429) - Средел (тт 370), гдје су се послије два дана средили. Овим је нападом створена велика бреша у непријатељском распореду коју он није успио да затвори читавих 48 часова. (11,205) Кроз створену бре-шу овом приликом је изишло свега око 5000 становника из обруча. У обручу у Козари остало је остало становништво. (11,205) Вратимо се на 18. јуни 1942. године, дан пораза 2. брдске бригаде. Овог истог дана кад је њен фронт на Планици био развијен, доживљела је она још један тежак губитак у позадини, иза првих борбених линија. У покрету ка својим предњим дијеловима, њена комора сукобила се са 4. четом 1. батаљона 2. КНОП одреда, која се налазила на лијевој обали Сане и била у покрету од Грабешнице за село Марине ка главнини овог батаљона на положају. У сукобу до кога је изненадно дошло чета је убила 15 и заробила 60 домобрана са једним официром. Запљењено је 75 пушака, неколико малих бацача мина, 12 сандука муниције, 15 двоособних кола и 10 кара. Као што се из сачуваних непријатељских докумената види, поразом од 18. јуна 1942. године десно крило 1. брдске дивизије доведено је у веома озбиљну кризу. Потребан је био само још један удар па да деснокрилна, 2. брдска бригада ове дивизије буде потпуно уништена. Да су снаге 2. крајишког одреда у том тренутку биле оријентисане на офанзивну акцију у циљу извлачења са Козаре, ово би за такво рјешење била идеална шанса. Тим прије што је створена бреша у непријатељском распореду остала све до 22. јуна. За усвајање таквог рјешења већ су постојали објективни услови: непријатељ је већ био увео у борбу огромне и далеко бројно и неупоредиво технички надмоћније снаге, извршио је већ оперативно окружење и прелазио у стезање обруча око Козаре, показујући крајњу одлучност у спровођењу својих намјера. У штабу 2. крајишког НОП одреда до прелома у оцјени ситуације још није било дошло. У њему се још мислило на стари, већ временом укоријењени начин да се непријатељ разбије и сачувају позиције на Козари. Услијед тога, поједини порази непријатеља и бреше у његовом обручу нису посматрани са становишта могућности извлачења јединица и народа из обруча, већ су кориштене за подизање морала бораца и народа, а с друге стране, такви успјеси су и у самом штабу подгријавали илузије да је непријатеља могућно разбити и натјерати да одустане од освајања Козаре. Због тога је штаб Одреда тражио нове могућности за постизање таквих, у датој ситуацији стварно само тактичких утјеха у спречавању непријатељског наступања. Такав смисао имала је и нешто раније његова одлука о упућивању замјеника команданта Јосипа Мажара Шоше и политичког комесара Ратка Вујовића у привремени оперативни штаб на правцу наступања 1. брдске дивизије. При томе се не смију губити из вида сви значајни фактори који су вукли на таква рјешења. Ријеч је била о партизанском одреду који је и по начину настанка и по схватању борачке масе и по својој организацији био везан за терен Козаре, радило се о борцима и старјешинама који су иза себе имали готово годину дана успјеха и побједа, које су потхрањивале њихову самоувјереност и потцјењивање непријатеља. Било би од непроцјењивог значаја да су бар збјегови народа и рањеници извучени кроз насталу брешу и упућени за Подгрмеч, тим прије што их је могла са успјехом прихватити 1. крајишка бригада, која се налазила на лијевој обали Сане у покрету ка Козари. Обрад Стишевић, командант 2. крајишког (козарског) НОП одреда пише: »На партијском савјетовању у Козари, после завршетка офанзиве, провучено је о неком Оперативном штабу на Козари и двојном командовању. О том су и неки аутори писали у литератури. Ово је нетачно. То је питање разјашњено на симпозијуму одржаном на Козари 1977. године. У ствари, ради се о сљедећем: На једном од састанака ћланова штаба Одреда и секретара ОК КПЈ (без политичког комесара Одреда Бошка Шиљеговића који није био на Козари за све вријеме трајања офанзиве) договорили смо се да друг Шоша пође у штаб Другог батаљона и да помогне око координације у акцијама 1,2, и 3. батаљона. Шоша је тамо послат, јер је он био прије командир 2. чете на том терену и добро је упознат са борцима и тереном. Другови Милош Шиљеговић и Ратко Вујовић Чоче у то вријеме нису били чланови штаба нашег Одреда. Они су били официри Оперативног штаба за Босанску крајину и на терен Козаре су дошли по специјалном задатку обавјештајне природе, непосредно пред сам почетак офанзиве и тако остали са нама. У литератури аутори наводе да је Ратко Вујовић Чоче комесар Одреда. Он за вријеме ове непријатељске офанзиве то није био и није имао никакву функцију одређену од штаба Одреда. Неки аутори у литератури пишу да смо ми рачунали да ћемо разбити непријатељску офанзиву, јер смо били опијени ранијим побједама. То није тачно. Чињеница је сљедећа: Ми смо врло брзо дошли до података да је непријатељ кренуо на нас са врло великим снагама и бројном техником са задатком да уништи нас партизане и потпуно расели или поубија народ Козаре. Он је одмах тако и поступао. У тој ситуацији ми смо на Козари имали између 400-500 рањеника, највећи број са заузимања Приједора. Велики су били тешки рањеници чије су ране донеклен саниране, али многи од њих су били у животној опасности — по мишљењу љекара — ако их покренемо. Зато смо ми предузели мјере да се ископају подземна склоништа да бисмо их смје-стили. Тако исто за материјал и штампарију. Све је то изискивало времена, а не да смо ми били војни-чки »лаици« и опијени ранијим побједама и вјеровали да можемо побиједити тако моћног непријате-ља. Ми смо прије ове офанзиве имали рачунати на побједу, поготово кад нам је део снага 4. ба-таљона са 1. бригадом одсјечен и одбачен према Грмечу. За вријеме трајања борби у Козару је побјегао велики број народа и поред нашег настојања да се не групишу у Козари већ да остану код својих села. То је захтијевало нове напоре. Све нам је то отежало ситуацију. Зато смо ми до-нијели одлуку да бранимо Козару, односно рањенике и народ док се не створи ситуација за про-бој из обруча. Од Оперативног штаба за Босанску крајину нисмо добијали одговора на наша тра-жења да нам се помогне у пробоју, а за Прву бригаду такође нисмо знали. Везу са 1. бригадо-м смо успоставили тек 5. јула после нашег дјелимичног пробоја и њихово напада на Добрљин. Они нам ни тада нису могли притећи у помоћ. Од самог пробоја непријатеља за Приједор ми смо на више састанака проучавали када, како и куда да се пробијемо за Грмеч. Била је једна варијанта у почетку да се преко Ламовите и Омарске даље пробијемо, али смо установили да непријатељ на том правцу располаже тенковима и коњицом, а пут би био дуг и тежак преко равнице, нарочито по дану кретати се, а ми застоје не бисмо смјели правити, па је ова варијанта отпала.Постојала је варијанта да се иде у Централну Бос-ну, али је она одмах одбачена из више разлога. Као најповољнија и најсигурнија показала се она коју смо изабрали: близу пробоја су били и рањеници и збјег народа. Поставља се питање да ли смо могли раније кренути? Тачно је да смо могли, али још увијек нисмо смјели да се извлачимо из шуме. Ту смо били најсигурнији. Велико је питање да смо се раније пробили из Козаре да непријатељ не би кренуо за нама и пресрео нас на Сани и слично. Још о једној чињеници, која је у рату врло важна, о психологији маса мора да се води рачуна, а што већина историчара пренебрегава. Чињеница је да смо више пута разбијали непријатељски фронт и народ је дјеломично излазио; иако је могао готово сав да изађе, али он није хтио, рађе је остајао у Козари, у шуми. Слично је било и са борцима. Имали смо више група и јединица које, кад су дошле на цесту и требале да крену, рађе су се вратиле у Козару, па чак и по цијену пробијања неприја-тцљских линија и слично. Дакле, да закључим, ми смо били свјесни да се морамо пробијати из непријатељског обруча још од почетка офанзиве па све до самог пробоја и на томе смо упоредно радили и проучавали уз сву борбу која је непрекидно трајала дан и ноћ.« I поред великог губитка, 1. горска дивизија је и даље настојала да овлада комуникацијом Дубица - Приједор и избије на линију села Маглајци - село Поглеђево - Вис (к 401) - Вилић брдо - Похорино брдо (к 506), трудећи се да на Карану успостави и учврсти везу између унутрашњих крила 1. и 2. горског здруга. Штаб дивизије је на овоме инсистирао, јер је на споју био најјачи притисак партизанских јединица до 18. јуна 1942. године. Везе између унутрашњих крила 1. и 2. здруга није успостављена. У позадини непријатеља дејствовале су позадинске чете и диверзантске групе. Непријатељ наводи у свом операцијском извјештају пов. број 168 да је и мађарска ријечна флотила на Сави нападнута ватром бацача са Просаре у чијем су се рејону налазиле легије »Францетић«, борбена група »Боровски« и СС батаљон »Принц Еуген«. Због многоструке бројне и техничке надмоћности непријатеља, јединице 2. крајишког одреда водиле су дању упорне одбрамбене борбе по дубини, а само ноћу су могле да врше противнападе на бокове и у позадину непријатеља. Иако уз велике губитке, непријатељ је остварио свој план. Стезао је обруч око снага одреда и велике масе избјеглог народа и главнином подилазио гребену Козаре. Штаб Одреда је био изненађен овом офанзивом. Нашавши се у окружењу, без везе са Оперативнитн штабом за Босанску крајину, нашао се у ситуацији да брани Козару. Обрад Стишовић командант 2. крајишког (козарског) НОП одреда пише: »Нисмо фронтално бранили Козару. То је било немогуће, већ смо бранили одређене правце и са партизанском борбеном тактиком дочекивања из засједе, муњевитим нападом, нарочито ноћу и брзим повлачењем и мијењањем положаја. Непријатељ је успио тако да наметне јединицама одреда онакав вид борбе какав је њему одговарао. На одлуку о оваквом начину борбе утицала је и жеља да се заштите рањеници и избјегло становништво. Штаб Одреда и послије подиласка 1. горске дивизије гребену Козаре не помишља на пробој из окружења. Он рачуна да ће одлучном одбраном планине успјети да сломи његов напад и приморати га на повлачење. Такво мишљење није имало реалног основа. Из тога се види да ни 18. јуна 1942. године штаб одреда није сагледао сву тежину ситуације у којој се нашао и Одред и избјегли народ. Обрад Стишовић пише: »Неки аутори пишу нетачно да нисмо помишљали на повлачење с Козаре. У Штабу смо држали више састанака у вези правца пробоја и вршили испитивање од самог почетка офанзиве. Само смо одлуку за пробој из Козаре донијели кад смо видјели да непријатељ креће да нас разбије и уништи.« 18 јуна 1942. године снаге 4. батаљона 2. крајишког НОП одреда поновиле су напад и потиснуле непријатеља до цесте. 19 јуна 1942. године послије подне једна чета Ударног батаљона 2. крајишког НОП одреда из засједе дочекала је једну непријатељску колону на цести Приједор-Босанска Дубица. Том приликом је убијено и рањено више непријатељских војника и 30 заробљено. Заплијењена су 4 пушкомитраљеза, 25 пушака, 5 минобацача и 2 заставе. (11,205) Ратни дописник Вермахта Курт Нехер битку на Козари описао је овако>... Кад је ријеч о партизанима, народноослободилачкој војсци, не ради се о некој распуштеној банди, већ о добро организованим групама које у шумама Козаре штампају сопствене дневне листове и располажу радионицама за израду војне опреме и муниције. На Козари није се водио рат у класичном смислу, већ са партизанима који вребају са свих страна и који су под чврстом командом. Они отворе ватру на колону у покрету али се не зна одакле долазе ти пуцњи, јер они долазе са свих страна. Затим се претражи цијели рејон, али се ништа не налази; једном ријечју, партизани су нестали без трага, као да су у земљу пропали«. Партизански успјешни напади изазвали су озбиљну забринутост код непријатеља. 19. јуна 1942. године ујутро штаб 1. горске дивизије извјештава министарство домобранства радиодепешом: »Према подацима добијеним од камп групе, десно крило 2. горског здруга на Козари јучер поподне разбијено и одступило. Ситуација још нејасна. Прикупио сам пет сатнија домобрана и усташа разне јачине са стројницама и два бацача и послао сам их из Дубице у 2 часа пут за Приједор у помоћ. Из Приједора само топништвом борна кола. Ја водим битницу од 1. горског здруга и 4-5 усташких борбених кола. Покушавамо од 23 часа ово јавити али без успјеха.« (11,205) Цијели горски здруг одступа на дневну црту од 17. јуна 1942. године. 19. јуна 1942. године дио снага Ударног батаљона 2. крајишког НОП одреда дочекао је 3. батаљон 2, брдске бригаде на Буковој коси, на огранцима Козаре, готово га потпуно уништио и заплије-нио веће количине оружја и муниције. Група »Шимић« је упућена ноћу 19. јуна 1942. године у 2 часа усиљеним маршом из Босанске Дубице десном обалом Мљечанице у правцу села Хајдероваца са задатком да прихвати поколебане јединице 1. горске дивизије и растројену 1. бојну 4. горског здруга и да им омогући да се прикупе и среде ради даље употребе. Из Босанске Градишке хитно је упућена 3. бојна 4. горског здруга преко Дубице и села Мирковаца која је названа група »Шнур«. Између ових домо-бранских група Нијемци су упутили један батаљон 734. пука. (11,207) 19. јуна 1942. године стигле су двије сатније 3. бојне 2. горског здруга које су на захтјев групе »Wедел« још раније упућене у рејон села Сводна-село Брезичани. 1. крајишка НОУ бригада од почетка припреме за офанзиву до 19. јуна непријатељу је наносила велике губитке, а и сама је имала велике жртве. Утицала је да су борбе примиле дуготрајни карактер. 19. јуна 1942. године одржао се састанак ЦК КПЈ на коме је донесена одлука да бригаде крену за Босанску крајину. 19. јуна 1942. године врховни командант НОП и DV, на подручју Зеленгоре наредио да се са 4 бригаде крене у Босанску крајину. Тито каже: »Рекао сам да треба ићи тамо гдје ћемо бригаде омасовити, гдје је жариште најјачег партизанског размаха, а то је западна Босна...« Послије 3 -.4 дана одмора у Подгрмечу, према замисли Оперативног штаба за Босанску крајину, штаб 1. крајишке бригаде донио је одлуку да се са 3. и 4. батаљоном поново пређе на терен Козаре да би помогао 2. крајишком НОП одреду који се налазио у обручу. Први батаљон и дијелови 2. батаљона 1. крајишке бригаде, под командом Воје Тодоровића, остављени су у Подгрмечу са задатком да дејствују у рејону Босански Нови-Крупа-село Сухача. У ноћи између 19. и 20. јуна 1942. године 3. батаљон 1. крајишке бригаде са дијеловима штаба Бригаде пребацује се на десни бок Сане између Приједора и Босанског Новог на терен 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда. Са батаљоном су били, поред штаба 3. батаљона, и чланови штаба Бригаде Ивица Марушић Ратко, командант; Илија Матерић, политички комесар, и Бошко Шиљеговић, политички комесар Другог крајишког НОП одреда. (404,709) Тим истим путем, дан касније пребацује се и 4. батаљон и избијају у подручје између Приједора, Босанске Дубице и Босанског Новог. Борци 3. и 4. батаљона 1. крајишке бригаде били су родом са Козаре. Одмах је установљена веза са дијеловима 1. батаљона 2. КНОП одреда који су остали изван обруча (чета Душана Егића). Борбена група »Западна Босна«, која је 20. јуна 1942. године кренула у напад против јако пошумљене и испресијецане Козаре планине (односи се на њемачки 734, п.пук), наишла је на југу и западу на жилавог и добро наоружаног непријатеља који се знао врло вјешто да брани на брдским ивицама у својим брдским положајима, прелазећи у противнападе. Чак су и жене учествовале у борби. Кад је 1. хрват. брдска дивизија несмотрено и неприпремљено ударила на тог јаког непријатеља, на западној ивици Козаре, разбио се њен фронт. 20. јуна 1942. године снаге Првог КНОП одреда напале су Босанску Крупу и заробиле читаву сатнију домобрана, много усташа, неколико официра, 500 пушака, 1 топ »пито«, 10 пушкомитраљеза, 6 тешких митраљеза... Снаге непријатеља, ангажоване на Козари, нису реаговале. Од заплијењених топова у борбама 18. и 20. јуна 1942. године формирана је у Одреду батерија која је испомагала партизанске јединице на појединим секторима фронта. Командир батерије био је Душан Шурлан, а политички делегат Ђуро Прица. Командир 1. топовског одјељења био је Душан Аћимовић, а командир 2. топовског одјељења Милош Палија. Дијелови снага 1. и 2. батаљона и Ударног батаљона са позадинском четом 2. КНОП одреда извршили су напад на 1. батаљон 1. брдске усташко-домобранске бригаде »Анте Павелић« који се утврдио на Вису (к 401), југоисточно од села Поглеђева. Напад је почео 20. јуна 1942. године око 3 сата ујутро и трајао до 20 сати истог дана. Вршено је неколико узастопних јуриша. Непријатељ је разбијен. Убијено је преко 100, а око 30 рањено непријатељских војника. Заробљено је 30 војника, међу њима и доктор болнице. Губици 2. крајишког НОП одреда су били око 25 погинулих и око 50 рањених бораца. (404,683) Заплијењена су 2 тешка митраљеза, 10 пушкомитраљеза, 80 пушака, 1 топовска цијев 75 мм и 1 топ 75 мм, доста граната, 1 батаљонска болница и доста друге опреме. Партизанске снаге заузети положај држале су до ноћи између 4. и 5. јула 1942. године, а до другог пробоја из обруча. 711,207) У борбама на Поглеђеву тешко је рањен командир 2. чете Ударног батаљона, истакнути борац Раде Кондић. (404,705) 20. јуна 1942. године борци из засједе 2. КНОП одреда одбили су напад непријатеља који је из Бјелајаца и Маглајаца журио у помоћ својим снагама на Поглеђеву. Обухваћени паником војници су као бујица бјежали испред овог изненадног противнапада непријатеља. Два батаљона изгубили су овом приликом сву своју муницију, све митраљезе и сву опрему. 20. јуна 1942. године Штаб 1. горске дивизије жали се министарству домобранства: »Десно крило 2. горског здруга на Козари јучер по подне разбијено и одступило. Ситуација још нејасна. Напад траје већ десет дана, а борци свјежи, неуништиви. Јуришају и непријатеља враћају на полазне положаје. Још увијек има сељака који ратују бајонетима и сјекирама.« Трпећи из дана у дан тешке губитке, непријатељске јединице су почеле да се деморалишу. Унутар домобранских јединица стално се осјећао рад и утицај патриотски расположених елемената. 20. јуна главни стан министарства домобранства својим штабовима у Сиску, Бањој Луци и Босанском Новом упутио је радиодепешу I, број 2396, сљедеће садржине: »Најжурније. Према непотврђеној вијести талијанског заповједника из Сушака, у посадама Бања Луке и Босанског Новог је незадовољство код момчади, а о наводном тајне комунистичке организације, које предвиђају акцију у тим посадама за 20 овог мјесеца. Предузмите потребне мјере.« (11,215) О овоме је био извијештен штаб борбене групе »Западна Босна« од кога је затражена помоћ. Из опкољене Козаре није било готово никаквих поузданих обавјештења. Но по учесталом даноноћном думбарању непријатељске артиљерије и повременом бомбардовању из ваздуха дало се процијенити да борци 2. крајишког НОП одреда, заједно са становништвом поткозарских села, одолијевају нападима неупоредиво надмоћнијег и боље наоружанога непријатеља. Њима се морало помоћи да истрају и изађу из ватреног обруча. Добро припремљени и ријешени да истрају, они су давали све од себе како би помогли народу и борцима у опкољеној Козари. Упориште у Петковцу бранила је 19. чета 11. пјешадијског посадног пука из Босанског Новог, а Прљуговачки мост два вода 18. чете поменутог пука, док је један вод штитио Мартин брдо. Ноћу измеду 21. и 22. јуна 1942. године у попоноћним часовима Прва и Трећа чета 3. батаљона 1. крајишке бригаде напале су непријатељско упориште у Петковцу. Друга чета је напала Прљуговац. Плануле су пушке, пушкомитраљези и бомбе. Непријатељ се повукао у нереду од Петрковца, али је давао снажан отпор од Прљуговачког моста. У жестокој борби, која је трајала до зоре остало је 30 мртвих непријатељских војника. Заплијењено је 10 пушака, 1 пушкомитраљез, 5000 метака и прилична количина ратне опреме. (83,18) Послије акције и Трећи батаљон је стигао у логор у шуми Каран, гдје су били штаб Бригаде и Четврти батаљон. Непријатељ је реаговао брзо и енергично на партизанске јединице изван обруча, тако и на јединице 2. крајишког НОП одреда које су у обручу. Авијацији је наређено да са помоћних аеродрома у Босанској Градишци и Бањој Луци предузме 21. јуна 1942. године у 14,30 сати бомбардо-вање просторије • Долови-Југовићево брдо-село Доња Мљечаница-Елезовача-Трубарево брдо-Кошица и подржи напад 1. усташко-домобранске пуковније са линије Смерделец - к. 222-Уремовци. Око 9 часова један тромоторни авион из 1. зракопловне скупине извршио је бомбардовање са 70 бомби од по 12 кг. Бомбардовање је настављено до краја дана. 21. јуна 1942. године штаб 1. горске дивизије наредио је повлачење свог лијевог крила са положаја села Маглајци-села Агинци на к. 222, код села Уремоваца, да би ту средио своје јединице. 21. јуна 1942. године непријатељ, потпомагнут артиљеријом и авијацијом, напада на терен 4. батаљона 2. крајишког НОП одреда који се повлачи у брда. Кад је непријатељ дошао на блиско одстојање засут је јаком ватром и био присиљен да се повуче на полазне положаје. Непријатељ је имао 30 мртвих и више рањених. (404,684) 21. јуна 1942. године непријатељ с југа напада дијелове Ударног батаљона на положајима код села Паланчишта, Божићи и Горњи Гаревци. Дочекан је блиском ватром испред села Паланчишта, гдје је непријатељ имао 30 мртвих и преко 30 рањених војника и одбачен на полазне положаје. (11,208) У селу Божићима погинуо је Бранко Дамјановић, командир 3. чете Ударног батаљона, борац и водник вода у Козарској пролетерској чети. Тешко је рањен и Јовица Савиновић, политички комесар 3. чете. (404,705) Послије предаха од једнога дана снаге 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда крећу у напад правцем села Елезовача-село Уремовци. Како је и непријатељ већ био у покрету, долази до жестоких борби у сусрету, у којима непријатељ успијева да уз сталну подршку авијације потисне 2. батаљон 2. КНОП одреда и овлада линијом села Елезовача-село Мљечаница. Овог истог дана и наш 1. батаљон врши напад правцем Патрија-село Доњи Јеловац, тако се води фронтална борба на ширини од 15 км са промјењивом срећом и за једну и за другу страну. Иницијатива испуштена 21. јуна 1942. године није могла бити повраћена. Услијед велике надмоћности непријатеља, а нарочито у артиљерији и авијацији, које под условима дневних борби постају врло ефикасне, снаге 1. и 2. батаљона 2. КНОП одреда нису постигле жељене резултате. (293,105) У току дводневних борби 20. и 21. јуна на Поглеђеву погинуло је 25, а рањено 50 партизана. (404,683) 21. јуна 1942. године на положајима је владало затишје. Умјесто да продужи гоњење разбијеног непријатеља на Поглеђеву, привремени оперативни штаб дозвољава непријатељу да се среди и убацивањем резерви поново успостави континуитет своје напукле линије. За ово вријеме штаб 1. усташко-домобранске бригаде, убацивањем пуковских резерви и блокирањем снага са лијевог крила, улаже крајње напоре да извуче из кризе своје дијелове који су претрпјели пораз на Поглеђеву. 22. јуна 1942. године дијелови 2. крајишког НОП одреда водили су жестоке борбе са непријатељским снагама које су се концентрисале око цесте Приједор-Босанска Дубица. Очигледно је да су на слаб морал усташко-домобранских јединица утицале и успјешне борбе јединица 2. крајишког одреда од 19. до 22. јуна 1942. године. 2. горски здруг је настојао да овлада Церском косом, али није успио услијед отпора јединица 1 Ударног батаљона. Напори 1. горске дивизије остали су без успјеха све до 22. јуна 1942. године кад је из Приједора стигла борбена група »Путлиц« са тенковима, а борбена група »Снур« избила је пред крај дана у висину Хајдероваца. Тако је, најзад, између 1. и 2. горског здруга дошло до непосредније тактичке везе у садејству. 22. јуна 1942. године партизани су напали сјеверно крило и одбацили 1. горски здруг преко це-сте Босанска Дубица - Приједор на 10 км југозападно од Босанске Дубице. Обухваћени паником, војници 1. горског здруга су као бујица бјежали испред овог изненадног противнапада непријатеља. Два хрватска батаљона изгубила су сву своју муницију, митраљезе и опрему. 22. јуна 1942. године борбе су се наставиле. Вршени су узастопни напади и противнапади код села Уремоваца, Мљечанице и Елезоваче. Због тога и због неповољне ситуације у рејону Маглајаца и код Југовићева брда, непријатељ је тражио хитна појаћања да спријечи слом на фронту 1. горске дивизије. 22. јуна, пред крај дана, јединице 1. 2. и Ударног батаљона повлачиле су се под борбом преко коте 340 на десну обалу Мљечанице у рејон села Поглеђева. У току повлачења извјесни дијелови су остали у позадини непријатеља. Од 18. до 22. јуна 1942. године тежиште борби је било код 1,2 и Ударног батаљона на западним падинама Козаре. Они су у борби против 1. горске дивизије, ојачане разним усташким и њемачким јединицама, постигли значајне успјехе. Дивизија је била запала у тешку кризу. Она није била способна ни да одржи заузете положаје, а камо ли да настави дејства на главном правцу. Због тога је непријатељ уводио у борбу нове снаге из резерве, тако да је напокон успио да избије на линију Југовићево брдо-село Мљечаница-село Елезовача-Трубарево брдо (к 401) Скраћен је фронт и створени су услови за даље стезање обруча у корист непријатеља. Са овог положаја обезбјеђивала се комуникација Приједор-Кнешпоље-Босанска Дубица, која је била врло важна за снабдијевање трупа и за маневрисање јединица по фронту. (11,217) У цјелини узевши, ситуација 2. крајишког НОП одреда још се више погоршала упркос низа постигнутих тактичких успјеха. Одред је и даље пружао отпор са масива Козаре, али под знатно тежим условима. Штаб Одреда је очекивао помоћ од Оперативног штаба за Босанску крајину и интервенцију 1. одреда и 1. крајишке бригаде. (11,217) Раде Башић у књизи »Устанак и борба на Козари 1941-1942. године« навео је сљедеће: »Било је низ примјера да се дјечаци од 12 до 13 година, у жељи да се докопају оружја, прикраду у стрељачки строј партизана и учествују у јуришима. Бранко Међеђ је у својој 12.години постао славан бомбаш. Он је у вријеме офанзиве имао два старија брата у борби, Живка и Раду, познате јунаке. Бранко је хтио и сам да се бори. Једнога дана дошао је код свога брата Раде, пушкоми-траљесца, и затражио од њега пушку. Овај га је само погледао. Био је познат као ћутљив и врло тврдоглав човјек. Али пошто је Бранко стално наваљивао, Раде извади из своје торбице бомбу, објасни му како ће је упалити, а затим му показа на непријатељски ров и кроз зубе проциједи: »Ето, тамо има пушака«. Мали Бранко је схватио. Узео је бомбу и почео да се, усред дана, привлачи непријатељском рову. Кад се привукао и спремио да упали бомбу, обазре се према брату. »Не бој се, ја ћу те штитити својим шарцем«, добаци му овај. Мали се осмјели, упали и баци бомбу, а затим искористи пометњу код непријатеља, упаде у ров, зграби једну пушку и хитро се повуче до партизанских положаја. Био је изван себе од узбуђења и среће, доживио је прво ватрено крштење и докопао се оружја. Раде га је при одступању штитио својим 'шарцем'. (11,262 и 275,321) Раде Међед је погинуо као командир чете 5. крајишке (козарске) бригаде на Сремском фронту, а Бранко у четвртои непријатељској офанзиви као борац исте бригаде. (275,321) Положај на Пројској коси, на Капели, Асиној стражи и Ковачевића гробљу бранио је 2. горски здруг, ојачан једном четом 721. пјешадијског пука 714. њемачке дивизије, а на Равном гају 800. брандебушким пуком, чија је специјалност била да претражују заузети терен између њихових главних снага на падинама Козаре и снага које им обезбјеђују залеђе, проналазити мјештане партизанских села, који нису успјели умаћи у Козару, и одмах их, без икаквог обзира, стријељати. (83,18) Ноћу између 22. и 23. јуна 1942. гдоине Друга и Трећа чета Трећег батаљона, у садејству с једном четом Четвртог батаљона, напале су непријатеља на Локвама. Борци су показивали чуда од јунаштва, чинили немогуће, да учине олакшање борцима и народу у опкољеној Козари, гдје су се налазили и њихови најближи. Услиједио је јуриш на непријатељске ровове. У стрељачком строју били су и команданти батаљона Петар Мећава и Стево Рауш и политички комесари. Лавина пуцњаве и експлозија ручних бомби се сручила у непријатељске ровове. У општој борбеној вреви разлијегали су се уобичајени повици пријетње: »Нагари! Разбуцај! Хватајмо бандите!...« Непријатељ је употријебио и топове. На ужарене топовске цијеви устремили су се борци Друге чете. Десно од њих наступили су борци Треће чете. Дошло је до правог двобоја ручним бомбама. Бранко Татић је активирану ручну бомбу долетјелу из непријатељског рова, хитро дограбио и вратио да загрми на мјесто одакле је и полетјела. Нијемци и усташе понегдје су прелазили у противнападе да одбију јурише. Претрпјели су знатне губитке. Била је борба прса у прса. Чули су се јауци. Само напријед! Непријатељски војници из 2. горског здруга почели су се колебати и попуштати. Жесток отпор даван је код топова. Петар Марин је узвикнуо борцима: »Напријед, другови, на топове!« Вод Боже Мутића је ударио непријатељу у леђа. Више војника је покошено, већина побјегла, а неколицина је заробљена. Топови су престали дејствовати и усхићени борци почели су их додиривати. Одушевљењу није било краја. Наређено је да се два топа извуку и привремено сакрију. (83,19) Непријатељ се средио у Црној Долини и Брезичанима, уз подршку авиона, тенкова, артиљерије. Усмјерио се да овлада изгубљеним положајима и освоји Пројску косу, Асину стражу и Ковачевића гробље. Непријатељ је имао циљ да опколи Трећи и Четврти батаљон. Трећи и Ћетврти батаљон су се повукли на полазне положаје и припремили за одбијање непријатеља и предузимање противнапада. Повлачење је било под ватром авиона, тенкова и артиљерије. Жестока борба вођена је дан и ноћ и сутрадан до подне. Непријатељ се повлачио. (83,20) У овом изненадном нападу непрјјатељ је претрпио велике губитке. Само захваљујући близини јаког њемачког гарнизона у Приједору и интервенцији њемачких моторизованих и оклопних јединица, штаб ове непријатељске јединице избјегао је потпуно уништење. Критичан положај овог штаба описан је у оперативном извјештају 1. брдске дивизије сљедећим ријечима: »Криза и неизвјесност. Дијелови стожера одступају до села Крпељева (4 км сјевемо од Приједора). У борби учцствујц све од заповједника здруга до задњег војника и кухара. Битница туче картачом, а дио послуге борио се као пјешак„« (293,112) Командант борбене групе »Западна Босна« генерал Штал налази се у Босанској Дубици. 23. јуна 1942. године генерал Штал надлијеће авионом фронт, натјерује њемачке и усташко-домобранске снаге да по сваку цијену поврате изгубљене положаје око Козаре. Телеграмом обавјештава команданта Србије генерала Бадера о критичкој ситуацији. Генерал Бадер одмах авионом стиже у Босанску Дубицу и на мјесту се увјерава да без довођења појачања не само да је напредовање заустављено већ да ће постојеће снаге бити врло брзо уништене. 23. јуна 1942. године генерал Бадер телеграмом из Босанске Дубице обавјештава команданта југоистока пионирског генерала Кунцеа и њемачког генерала у Загребу Глајзеафон Хорстенауе да је донио одлуку о преласку у одбрану са образложењем: »Снагама којима се сада располаже није изводљив напад на добро утврђену и шумовиту Козару, јер су њемачке снаге сувише слабе, а хрватске не располажу са довољно командног кадра, наоружања и морала.« (275,151) Врховни командант Југоистока пионирски генерал Кунце телеграмом наређује генералу Бадеру да одмах прикупи све могуће расположиве њемачке снаге у Србији и да ноћу 23. јуна 1942. године крену жељезнићким транспортом за Босанску Дубицу. Командант корпуса и командант Србије, генерал Бадер, на основу наређења Врховног команданта Југоистока, телеграмом је наредио сљедеће: »704. пјешадијској дивизији, 714. пјешадијској дивизији, 717. пјешадијској дивизији, борбеној групи »Западна Босна«; На знање њемачком генералу у Загребу. Ради настављања операција борбеној групи »Западна Босна« се од 24. VI доводе жељезничким транспортима: 1. тактички штаб 704. пјешадијске дивизије, командант генерал Боровски (Бороwскy), а начелник одјељења мајор Ранк. 734. пјешадијски пук из Београда, 1. батаљон 721. пјешадијског пука 717. дивизије, 2. и 4. бате-рија 654. артиљеријског дивизиона, 3. батерија 670. артиљеријског дивизиона, 4. батерија 661. артиљеријског дивизиона. Задатак осигурања у Београду преузима 2. батаљон 724. пука који ће бити допремљен у Београд жељезничким транспортом. 717. дивизија преузима по одласку 1. батаљона 721. пјешадијског пука привремено са пола батаљона осигурање рејона Горњег Милановца«. Ово наређење Врховног команданта Југоистока и команданта Србије потврђује да су Нијемци уништењу снага 2. крајишког НОП одреда и народа Козаре подредили све расположиве снаге, јер то су неминовно захтијевали општи интереси Трећег Рајха за даљње војностратегијске операције на фронтовима у Европи и Африци. Ово потврђује да су борбе на Козари имале велики значај. Њемачка команда за Југоисток за уништење партизана Козаре ангажовала је све расположиве снаге њемачке, усташко-домобранске војске, знатан број четника, расположиве снаге фолксдојчера (домаћих Шваба у НДХ), укупно 1344. 23. јуна 1942. године генерал Бадер одлучује да се наставе операције при борбеној групи »Западна Босна« и да се од 24. јуна ангажује борбена »Боровски« чије снаге се налазе у Србији. Према наређењу команданта 704. пд генерал-мајора Боровски Хајнриха од 24. јуна 1942. године формирана је борбена група »Боровски«. 23. јуна 1942. године јаке непријатељске снаге са источне запречне стране од правца села Шимићи и Мичије кренуле су у напад на наше снаге и заузеле брдо Крњин. Запријетила је опасност даљем напредовању непријатеља косом од Крњина дубље у Козару. То би угрозило снаге 4. бата-љона 2. крајишког НОП одреда које су обезбјеђивале терен од правца Ивањска-Козарац и довеле у опасност и сам штаб Одреда. 23. јуна 1942. године извршен је поново напад на положаје 4. батаљона. У рејону Мраковица напад је одбијен. Батаљон је имао 5 мртвих и 8 рањених. (11,208) Дијелови 1, 2. и Ударног батаљона су остали у позадини непријатеља, а неки су накнадно убачени. Они су 23. и 24. јуна 1942. године нападали 3. бојну 4. горског здруга на положају села Гор-њи Јеловац, села Мирковац и у врло тешким борбама успјели да је потпуно разбију. Убијено је око 150, а заробљено 60 усташа и домобрана. Заплијењено је 150 пушака, 20 пушкомитраљеза, неколико митраљеза и 1 минобацач. Губици партизанских јединица износили су 15 мртвих и 25 рањених. (11,217) Батаљон 1. крајишке бригаде, који је остао на лијевој обали Сане, нападао је и заузео жељезничку станицу Блатна на прузи Босански Нови-Крупа. Том приликом заробљено је 66 домобрана. Заплијењен је 1 тешки митраљез, три пушкомитраљеза и око 70 пушака. (293,112) 23. јуна 1942. године у извјештају пов. број 6250 генерал Румлер о борбама око Босанског Новог 1. домобранског здруга каже: »Изгледа да су партизани промијенили своју тактику што нападаје врше са јаким снагама, а не као прије са мањим скупинама на више мјеста. Ове снаге су обично врло добро вођене и тачно се придржавају принципа ноћних борби. Јачим снагама врше и дању нападаје, користећи разне обмане. Противник врло често врши истодобне нападаје на више мјеста, на страже, објекте или посаде на једној ужој просторији. Противник има врло добру развијену дојавну службу и у том погледу потпомогнути су од пучанства њима наклоњеног. Противник врло добро користи земљиште. Своје рањене и погинуле увијек евакуирају на вријеме. (11,219) Привремени опертивни штаб на Козари донио је одлуку да напад на ове положаје изврши обухватом са крила, тј. продором дуж Мљечанице и Пухарске ријеке. У ту сврху он на овај правац, поред 1. батаљона који се већ налазио на овим положајима, довлачи 2. и 4. чету и један вод 3. чете 2. батаљона са Поглеђева и 1. чету Ударног батаљона са положаја према Приједору. Чете Другог батаљона убацује у напад долином Мљечанице, а 1. чету Ударног батаљона и дијелове 1. батаљона долином Пухарске ријеке. Са преосталим дијеловима 1. батаљона и једним водом 2. батаљона врши фронтални напад правцем Гајеви-село Хајдеровци. Напад је отпочео у 2 часа 24. јуна. Око 5 часова чете 2. батаљона успјеле су послије жестоке борбе да се пробију долином Мљечанице и обухвате бок и позадину 3. батаљона 4. брдске бригаде на Положајима Југовића брда-села Хајдеровци, набацујући га дијелом према Доловима, а дијелом према селу Грбавцима. У исто вријеме дијелови 1. и Удараог батаљона успијевају да продру дуж Пухарске ријеке обухватајући бок и позадину усташког батаљона »Шимић« и у рејону Козила спајају се са четама 2. батаљона. Гоњен са чела и обухваћен са бокова, непријатељ је панично одступао преко села Мирковац у правцу цесте Дубица-Приједор и села Грбаваца. Убијено је 150, а заробљено 60 војника и официра. Заплијењено је 150 пушака, 20 пушкомитраљеза, 7 тешких митраљеза, 1 бацач мина и знатне количине муниције и друге опреме. Губици партизана били су 15 мртвих и 25 рањених. (293,107 и 170,665) У борби 24. јуна број погинулих бораца који су учествовали у овој акцији сигурно је био већи него што је наведено у првом извјештају штаба 2. крајишког НОП одреда. Само 3. чета 1. батаљо-на изгубила је 10 бораца. I 1. (баљска) чета имала је велике губитке. Из 2. батаљона погинуло је 6. бораца. (404,689) Овог пута из непријатељског окружења изашле су 1 (баљска) и 4 (радомировачка) чета 1. батаљона на свој терен и нападале из позадине изненада са 1. крајишком бригадом. То наводи и Бошко Шиљеговић. (404,690) У извјештају 1. брдске дивизије о поразу усташког батаљона »Шимић« и 3. батаљона 4. брдске бригаде тога дана записано је: »Ноћу између 23. и 24. јуна непријатељ напада на одсјеку Долови-Југовића брдо са снагама преко 1000 људи. Борба траје цијелу ноћ. Долази до борби бомбом и ножем. Непријатељ упада у наше поставе и више пута бива потпуно избачен. 3 бојна. 4. горског здруга бори се натчовјечно, но трпи велике губитке. Око 09 сати 24. јуна 3. бојна 4. горског здруга, а са њом комбинована бојна напуштају и праћени у стопу од непријатеља одступају ка Грбавцима. Наши губици 24. и 25. VI: погинулих 114, рањених 48 и несталих 66. (404,688) »Криза. Поново скупљамо све што се може и то по 20 до 30 домобрана из разних посадних сатнија, стрељивог и обскрбног повоза, обкобарске и дојавне водове, 3. опкопарску сатнију и са тим крпама и остацима 3. бојне 4. горског здруга и комбиниране бојне Шимић успостављамо како-тако постав на црти Грбавци-Урмовци« (293,108). Разбијањем ових двају батаљона на положајима Долови-Југовића брдо-Цвијића гај у борбе-ном распореду непријатеља поново настаје пукотина у ширини од неколико километара. АУ, штаб 2. крајишког одреда још увијек нема мишљење да је потребно извлачити снаге из обруча, јер га ови успјеси учвршћују у увјерењу да ће успјети да разбије офанзиву. Обруч је и овог пута био потпуно разбијен и излазак из њега не би представљао велике тешкоће. (293,108) Ноћу измеду 23., и 24. јуна 1942. године изведено је из обруча 4000 до 5000 људи, жена и дјеце. Неколико пута између 18. и 25. јуна народ је извођен из Козаре. Сваки пут кад су извођене акције и било могућности, народ је организовано излазио из обруча, а било је и самоиницијативног, појединачног и групног изласка. Све док непријатељ није потпуно стегао обруч око Козаре до 25. јуна, из Козаре је изашло око 15-20.000 цивила пише у књизи »Козарски одред« на страни 729 и 730. (404,730) Лазо Крнета у књизи »Козара у НОБ-у« пише: »Други пробој из обруча извршен је 24. и 25. јуна 1942. године. Обруч је био отворен 24 часа. Док је обруч био пробијен, из Козаре је успјело изаћи око 10.000 — 15.000 становника, људи, жена и дјеце, углавном са ратног подручја среза Босански Нови. Том приликом ми одборници смо добили задатак од Жарка Згоњанина, команданта 1. батаљона, да изведемо становнике из збјега. На извршавању овог задатка радили су: Реља Гороња, Раде Кантар и Лазо Крнета. Народ који је изашао из обруча морао се сакривати по шумицама да не би пао непријатељу у руке.« (275,501) У Приједору сам пронашао Лазу Крнету и желио да чујем његову живу ријеч о другом пробоју обруча 24. и 25. јуна 1942. године и ево шта Лазо каже: »Пробијени обруч 24. јуна 1942. године био је отворен 24 часа. Жарко Згоњанин, командант 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда, лично је задужио мене, Раду Кантара и Рељу Гороњу за излазак народа из обруча. Тако је 24. јуна 1942. године извршен други пробој у Цвијића гају. Ту смо напали непријатеља свом жестином и разбили га. Непријатељске ватрене линије смо уништили и на тај пролаз изашло је из обруча 12-15.000 становника, претежно из новског среза. У том другом пробоју био је разбијен фронт ширине од 2 -3 км на подручју Доњег и Горњег Јеловца према Планиници и Равном гају. Правац пробијања је био према Карану.« Жарко Згоњанин, командант 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда, пише: »Извођење народа из обрућа (народ је извођен од 19-25. јуна, - не 3/4. јула) дато је мало мјеста самој организацији и учињеном напору партизана и руководства гдје су постигнути видни успјеси, иако је изишло мало народа из обруча (око 15000). Командовање јединицама у току пробоја остало је недовољно расвијетљено, иако би се са расвјетљавањем овога питања вјероватно нашао најкрупнији разлог за наш неуспјех у првом пробоју 3/4. јула 1942. године. Остатак наших снага у обручу, њихов број, одлука о растурању у мање групе и дјеловање снага које су се пробиле, све то треба да буде предмет даљњег истраживања«, пише Жарко Згоњанин. (293,6) Жарко Згоњанин је био командант 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда, батаљона који је водио те борбе и уништавао непријатеља на положају гдје су стваране бреше и пробој обруча. Жарко је командовао јединицама које су својим оружјем и јуначким грудима пробијали обруче и умштавали непријатеља. Прва чета командира Остоје Миљаковића, 3. чета командира Драгана Пилиповића, 4. чета командира Душана Егића, све три чете су из 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда, изашле из обруча у току борби са усташко-домобранским снагама у рејону Горњи Јеловац-Међувође. Оне су изашле из окружења разбијањем непријатеља на правцима њиховог дејства 24. - 25. јуна и продужиле на раније секторе 1. батаљона. Остале чете са штабом 1. батаљона остале су у окружењу све до одлуке за пробој из обруча. (404,690) Иако је предвиђено да се 1, 3. и 4. чета 1. батаљона поврате у састав батаљона у Козари, до тога није дошло. Тако су ове чете биле са снагама Прве крајишке НОПУ бригаде, а 3. чета привремено ушла у састав 2. и 3. чете 3. батаљона бригаде. Политички комесар 3. чете Стојан Бајалица постављен је за политичког комесара 1. чете 4. батаљона у бригади. (404,696) Никакве репресалије окупатора нису могле заплашити народ Козаре. Он је. стојички поднио све ударце непријатеља и остао до краја вјеран народноослободилачкој борби. Козара обилује примјерима великог хероизма и прегалаштва бораца, старјешина, јединица, чланова КПЈ, одборника, омладине, жена и људи на положајима и у позадини. 0 јачини вођених борби 24. јуна 1942. године и начину дејства партизанских јединица говори и заплијењени извјештај 1. горске дивизије, који је послат из Дубице 24. јуна 1942. године »главару стожера«. У њему се, између осталог, каже: »Јаче партизанске групе са стројницама и нешто бацача појављују се позади 2. здруга код споја са 1. здругом. Јутрос из позадине напали лијево крило, стожер и битницу. У 4-часовној борби уз крајње залагање успјело одбити напад без већих губитака... Стожерни сат и стожер 2. горског здруга нападнути су на Капели. За судбину стожера не зна се у селу Крпељево. Круговал је уништен, али је пао у руке партизана. Протуколски топови изгледа исто тако пали у руке побуњеника... 2. горски здруг нападан цијеле ноћи са леђа. Десно крило 1. горског здруга исто тако нападано врло јаким снагама и са фронта и са леђа. Десно крило попустило. Бојна »Шнур« у повлачењу према селу Грбавци у приличном нереду. Послато све што је могуће, чак и 100 небораца, 2 тенка и 20 зракоплова за бомбардовање. Причува нема« (11,216). Вијести о губицима њемачких и усташко-домобранских јединица на Козари доспјеле су још за вријеме борби и ван граница Независне Државе Хрватске. Италијански конзул у Бањој Луци послао је о томе извјештај својој влади 24. јуна 1942. године у коме каже: »Након што су поново њемачке чете освојиле Приједор, потпуно су опколили Козару, употријебивши и оклопна кола, те су запосјели главне прометне цесте. Надаље се врши навлачење и принудним средствима да се поправи жељезничка пруга коју су одметници били много оштетили. Наоружане комунистичке банде, које све до сада држе споменуте планине, дају огорчен отпор, те располажу са најмање 5000 људи и успијевају се држати у вези са комунистима, који држе Грмеч, упркос опкољавању. Њемачке су чете имале до сада преко 25 мртвих, међу којима 2 часника. Око 200 хрватских рањених војника налазе се у овдашњој војничкој болници, а других 50 њемачких рањеника и усташа налазе се у државној болници.« (293,101) У једном њемачком извјештају се констатује како су само 1. и 2. усташко-домобрански здруг (бригада) имали у времену од 18. до 25. јуна 235 мртвих, 183 рањених, 521 несталих, те заробљених 108 коња, 53 лака и 15 тешких митраљеза, 15 минобацача и 3 брдска топа. (404,694) Непријатељ је признао да му је за 7 дана само из 1. и 2. горског здруга 1. горске дивизије избачено из строја 939 војника, подофицира и официра са свим наоружањем. (404,695) Заробљено оружје од непријатеља на положају у времену од 18. до 25. јуна 1942. године одмах су узимали нови борци који су ступили у партизанске ћете на положајима. Партизанске чете у то вријеме биле су бројчано ојачане и достизале, без обзира на свакодневно избацивање из строја, и до 200 бораца у чети. То је отежало, у условима суженог простора, успјешно маневрисање, командовање и усмјеравање јединица у борбама. Због тога је услиједило формирање нових чета у батаљонима: 6. чета у 1. батаљону с командиром Стеваном Јањетовићем, који је прије тога био командир 1 (баљске) чете. За командира 1. чете, на мјесто Стевана Јањетовића, именован је Остоја Миљаковић. 5. чета 2. батаљона са командиром Пером Алавуком; 6. чета 2. батаљона са командиром Пером Миљаковићем; 4. омладинска чета Ударног батаљона са командиром Љубаном Будимиром и политичким комесаром Урошом Вујановићем. 4. батаљон, послије раздвајања снага на два дијела, попунио је своје јединице у Козари новим борцима из омладинских чета, односно омладинског војно-политичког курса из Ламовите и приливом нових бораца из села чији се народ нашао у збјеговима у Козари. Тако је 4. батаљон у току офанзиве у своме саставу имао три чете које су држале положај од Гугунове главице до Мраковице. Иако је 2. крајишки НОП одред у току непријатељског окружења водио тешке и исцрпљу-јуће борбе са осјетним губуцима са погинулим и рањеним, његови редови стално су попуњавани. Неисцрпна је била снага народа који је био одлучан да се бори на живот и смрт. Само погинули борци су испуштали оружје из рука и предавали га новим борцима да наставе борбу. (404,692) Народ Козаре је давао живот за одбрану слободе. Козара није оскудијевала у борцима, него у количини оружја. Много бораца на положају чекало је оружје да се боре, тако су по два борца чекала на једну пушку. Резервне партизанске чете су заједно са партизанским четама нападале на непријатељске положаје, одузимале оружје и остајале у партизанским јединицама. Никада се неће установити бројно стање партизанских чета 1, 2. и Ударног батаљона, који су између 18. и 25. јуна 1942. године на падинама западног и сјеверозападног дијела Козаре разбили и уништили 2. и 3. бојну 2. горског здруга, 1. бојну усташко-домобранске пуковније, усташку бојну »Шимић« и 3. бојну 4. горске пуковније. (404,728) У ноћи 24. јуна 1942. године напад је поновљен. У њему су учестовали 3. и 4. батаљон и. крајишке бригаде. У борби је било 5 мртвих и 8 рањених бораца. Непријатељ је био разбијен и панично се повлачио према Приједору, али му је пристигла помоћ тенкова и авијације. Извучени су топови заплијењени претходне ноћи. У оштрим борбама од 18. до 24. јуна 1942. године обје бригаде ове дивизије биле су потучене, претрпјевши велике губитке »јачине два пуна батаљона«, како је генерал Штал извијестио генерала Бадера. Њихови положаји у више наврата били су пробијени, али партизанске снаге то нису искористиле за пробоје. У борбама на линији Дубица-Приједор, које су вођене од 18. до 24. јуна, један дио народа који се налазио у збјеговима успио је да се из Козаре пребаци на терен Дубица-Приједор-Босанска Костајница. 24. јуна 1942. године од Сутјеске и Зеленгоре кренула је група партизанских бригада правцем Калиновник-Трескавица-Крешево-Горњи и Доњи Вакуф-Купрес-Босанска крајина. Са овим партизанским бригадама кретао се и Врховни штаб НОВ и ПОЈ на челу са Врховним командантом. Управо то је вријеме најжешће борбе на Козари и најкритичније ситуације за окупаторске и усташко-домобранске јединице. На простору од долине Неретве до линије Јајце-Мркоњић Град-Гламоч било је укупно 3745 усташа, домобрана, жандарма, распоређених у гарнизонима. Маршујући од Зеленгоре према Босанској крајини, бригаде су уништавале једну за другом непријатељске посаде, ослобађале терен, шириле НОП и формирале нове партизанске одреде.

Италијани траже од НДХ да се упуте усташко-домобранске снаге одмах у Западну Босну. Војсковођа Славко Кватерник одговара да он нема кога да упути, јер да се све снаге налазе на Козари. Њемачка врховна команда Југоистока схватила је опасност од пролетерских бригада које продиру у Босанску крајину, па наређује генералу Бадеру да што прије заврши офанзиву на по-дручју Козаре и ослободи усташко-домобранске снаге које треба најхитније да посједну и бране југозападну Босну. Генерал Бадер тражи од генерала Штала да каже за колико се дана може завршити офанзива на Козари.

24. јуна 1942. године као појачање борбеној групи »Западна Босна« придодат је Оперативни штаб »Боровски«

штаб 7О4.п. дивизије (ојачан) 149 војника, 734.пп 2152 војника, 1. бат. 721.пп. око 550 војника, штабови 2, 3. и 4. бат.арт.див. око 522 војника, 3.бат.670.арт.див.око 157 војника, 4.бат.661.арт.див.око' 157 војника, л.чета тенк.бат.202.окл.пука 67 војника, 659.инж.бат. (без 1. чете и 1. вода) 308 војника, транспортна колона (10 возила) 20 војника, одјељење за везу 704 15 војника, одјељење војне поште 704 15 војника, музика 7О4.пд 28 војника, Укупно 4155 војника.

У оквиру борбене групе »Западна Босна« придодаване су или су је помагале у различитим временским приликама још и ове снаге:

специјално 800. пука »Бранденбурд« (од 18. до 29. јунал' 300 војника, чета за везу 3. бат.~521. пука везе (од 24. јуна) 156 војника, л.бат.737.пп (од 5. јула) '. 550 војника, л.бат.помоћне полиције (двије чете од 11. до 21. јула) 240 војника, 2.бат.помоћне полиције (три чете од 11. до 21. јула) 360 војника, Укупно 1606 војника.

Тако је у борбама на Козари ангажовано око 11000 официра, подофицира и војника Вермахта (275,203). Сем ових војника Вермахта, борбеној групи »Западна Босна« биле су потчињене од 5. јуна 1942. године у усташко-домобранске снаге у јачини од 17.917 официра, подофицира и војни-ка. (Види списак јединица од 5. јуна 1942. године) (275,203) На спољнем обручу и запречним линијама учествовало је и око 2000 четника Драже Михајло-вића. (275,203) Огромни збјегови народа у Козари. Из Поткозарја становништво је испред непријатеља побјегло у Козару. Тако се у Козари у долини Мљечанице, Грачанице и Бијелих вода створио огроман збјег какав се не памти. Козара је у својој историји за вријеме босанско-херцеговачког устанка 1875-1878. године имала збјегове, али они никад нису били овако масовни и организирани као овај за вријеме њемачко-усташке офанзиве у љето 1942. године. (293,120) Огромне колоне људи и стоке хрлиле су према гребенима Козаре. У Козари се нашло становништво са терена између Уне и Сане, тј. са оног дијела слободне територије која је од почетка устанка била главни ослонац устанка на Козари. Хтио не хтио, штаб 2. крајишког НОП одреда и Окружни комитет КПЈ за Козару морали су прихватити ту чињеницу. Стављени пред готов чин, оно што су они били дужни и морали да учине било је то да уз помоћ позадинских кадрова и народноослободилачких одбора поведу организацију збјега како би се живот у њему учинио што сношљивим.

Са свим збјеговима руководио је Одбор који је за то основан од стране Окружног комитета КПЈ и Штаба Одреда. У том одбору су били: Васо Бутозан, Никица Павлић, Божо Цикота, Скендер Куленовић, Винко Винтерхалтер, Сида Маријановић, Џевад Миџић, Никола Мутић. Одбор се старао о организацији живота у збјеговима, о смјештају и заједничкој исхрани и другим проблемима збјега. 283,27) Сеоски и општински народно.ослободилачки одбори продужили су са радом као и раније у селима и општинама. Чланови општинских народних одбора били су за општину Паланчиште: Бошко Симатовић, предсједник, Перо Гајић, Ратко Кантар, Петар Пуповац, Никола Ковачевић, Ђоко Башић, Јово Бановић, Душан Вучковић, Радован Симатовић, Мирко Бановић, Остоја Вујчић, Остоја Торбица, Лука Медић, Ратко Игњатовић; за општину санску: Раде Кантар, предсједник, Јово Ђукић, Душан Марин, Лазо Крнета и Душан Кнежевић; за општину Омарску: Бранко Обрадовић; предсједник, Саво Јањић, Владо Хајнешевић и Раде Прерад; за општину Козарац: Адем Блажевић, предсједник, Муниб Аранутовић, Јусо Фарић, Џемал Хаџић, Васва Заимовић, Химзо Синановић и Петар Тимшин; за општину кнежичку: Жарко Бућма, Душан Вућеновић, Станко Тица, Пане Кнежевић и Милан Каурин; за општину кнежопољску: Милорад Миљатовић, предсједник, Драгоја Ручнов, Душан Јајчанин, Миле Марковић, Душан Шевић, Срето Буква, Марко Столић и Божо Гајић; за општину поуњску: Мирко Бижић, предсједник, Стево Бурсаћ, Милош Николетић, Душан Башић, Душан Арсенић, Петар Миљатовић и Раде Кос; за костајничку: Душан Стојнић, предсједник, Миле Каран, Миле Васић, Љубан Гачић, Сава Стрика, Коста Сердар, Микан Стојнић, Остоја Гарача, Јанко Ковачевић, Илија Јелисавац, Славко Рељић, Остоја Мухарем и Стеван Солдат; за општину Сводна: Драган Вујановић, предсједник, Ђуро Јелисавац, Гојко Ољача, Ђуро Сузић, Душан Мајкић, Мирко Ивановић; за општину Равнице Реља Гороња, предсједник, за општину Добрљин: Мирко Болбашић, предсједник. . . Збјегови су организирани по општинама и срезовима. За збјег становништва за општинско подручје са територија среза Босански Нови одређена је долина Мљечанице, од засеока Бокани до потока Грабовац у Козари. У долини Мљечанице у рејону Широка Лука био је смјештен због становника са подручја приједорског среза. Збјег становника са дубичког среза био је на просторији ушћа Грачанице - Пашини Конаци — Палежу у Козари. Народ с подручја Омарске смјестио се на простору Тисоваче, Кусаћа и Бијеле воде у Козари. Ту су изграђене провизорне колибе (283,27). Одбор за збјегове са народноослободилачким одборима врши организацију збјегова. Збјег је подијељен по општинама на четири сектора. Сектори су били означени на таблама, на дрвећу прикаченим. Свака општина је имала обично по осам одборника и предсједника, који на руци носи црвену траку. На траци је уписан број сектора. Требало је толики збјег дисциплиновати и прилагодити партизанском ратовању, сачувати од панике, заштитити од ватре непријатељских топова и авиона. Ескадриле непријатељских авиона из дана у дан кружиле су над Козаром, бомбардујући не само партизанске положаје, него и збјегове и болнице. Авиони су из дана у дан засипали бомбама сваки дјелић земље козарске. Обрушавали су се на голоруко становништво по збјеговима, митраљирали и сипали бомбе. Тако су нападали авиони невини живаљ и уништавали га. Придружила се атриљериј-ска паљба по збјеговима Козаре. Топови су са свих страна укрштали ватре и разносили људска тијела. Падале су мртве главе стараца, жена и дјеце, убијена грла стоке. Кише и студен исцрпљивала је старо и нејако. Све те патње и страдања народ је подносио стојички. Авиони су бацали летке у којима непријатељ позива народ и борце да обуставе борбу, да комунисте изруче наступајућој њемачко-усташкој војсци. . . Ако то не учине, биће уништени, пријетио је непријатељ. Насупрот томе, отпор није сломљен. Никада Козарчани нису силовитије јуришали. Никада непријатељ у судару с њима није имао толико губитака. Боре се борци 2. крајишког НОП одреда. »Само да наши јунаци издрже, нека се они сачувају, а нама што буде. . .« - храбро су говориле мајке и очеви, са зебњом и надом упирући погледе према блиским фронтовима. (283,27) Један од главних задатака Одбора био је исхрана народа, рањеника и бораца. Ради што бољег коришћења створених залиха намирница, по збјеговима су организоване заједничке кухиње, заједнички казани за народ, рањенике и борце на положају. Народ се брине о исхрани бораца и његовању рањеника. Сви су војска и сви одлучни да бране Козару. Народ је донио са собом, у збјегу, нешто живежних намирница из великих магацина које је народ за војску до пред офанзиву обилно пунио, у Међувођу, на Медњаку, Голој планини, гдје се преносила храна. У Подградцима и на другим мјестима ради партизанска пекара и партизанска шумска жељезница преноси хљеб на Козару. Касније, кад су залихе хране изцрпљене, организовано је довлачење намирница из неокупираних рејона дубичког и градишког среза. (293,119) У организованим козарским збјеговима омладина је била најактивнија. Помагала је у обезбјеђењу снабдијевања храном народа војске и партизанске болнице на Витловској (у Козари). Формиране су омладинске чете за дотур хране јединицама и за изношење рањеника са ватрених положаја у болнице и обављање курирске дужности. У овим четама узело је учешће подједнако и мушка и женска омладина. Дјевојаке су спремне да вилама и другим алатом јуришају на непријатеља. У току офанзиве велики број омладинаца и омладинки ступио је у редове партизанских јединица које су браниле Козару, преузимајући оружје погинулих и рањених партизана, као и оружје отето од непријатеља. При општинским народноослободилачким одборима формиране су позадинске чете, које су стављене на располагање војним јединицама ради учешћа у акцијама и ради попуне губитака у људству. Народ је са партизанским јединицама чинио јединствену цјелину. Људство из збјега у позадинским јединицама учествује у јуришима, добровољно попуњава јединице. Козара је тих дана била наоружани народ. Требало је бринути о снабдјевању буковачке, стиговачке, јабланичке и болнице на Витовској коси и о другим рањеницима. Козарске дјевојке формирају читаве болничке чете и раде на извлачењу и превијању рањеника. Санитетско особље на челу са доктором Алфредом Ржхаком организовало је привремене болнице и превијалишта при штабу 2. батаљона на Витловској и Широкој луци. Лијечење великог броја рањеника и пружање здравствене заштите народу у збјеговима, услијед недостатака лијекова и малог броја љекара, био је један од најтежих и најсложенијих задатака који су стајали пред органима народне власти и војним штабовима. Поред др Алфреда Ржхака, шефа санитета 2. крајишког НОП одреда, љекари Зукановић и Штерн дали су изванредан допринос рјешавању ових одговорних и сложених задата-ка (293,120) Љекари Зуковић и Стерн у посљедњој фази офанзиве пали су у руке непријатељу и стријељани у Бањалуци. Вјера у Партију и љубав према партизанима обједињавало је јединствену козарску позадину. Кад је једна мајка, сакривала дијете под собом, била рањена од топовске гранате и кад је одборник тјерао у болницу да се превије, она је то упорно одбијала ријечима: »Немојте, дјецо да ја трошим медицину, то треба нашим борцима.« (11,263) Ти дани саткани су од беспримјерног жртвовања. Сватко је био свјестан да је и његовим рукама судбина свих који су устали против окупатора. Голобради младићи, зрели мужеви и жене бранили су оно најљепше што су носили у себи-отаџбину, слободу, своју и народа Козаре. Јер, партизанска војска и народ овдје су увијек, а посебно сада били сједињени. Жестина битке није јењавала данима и ноћима. У више наврата Козарчани не само да су сузбијали непријатеља, него су му нанијели велике губитке. Оно што дању изгубе, увече јуришима враћају. Слобода је брањена без узмицања. Политички живот у збјеговима, иако под веома тешким условима, развијао се организовано. Политичко-пропагандно одјељење Обласног комоитета КПЈ за Босанску крајину, у којем су радили Никица Павлић, Сида и Скендер Куленовић, организовала је штампање вијести, користећи штампарију смјештену у Витловској. Окружни комитет КПЈ за Козару образовао је посебне активе за редовно одржавање конференција и обавјештавање народа о ситуацији на положајима. Треба нагласити да је становништво у збјеговима упркос даноноћним препадима непријатељске авијације и артиљерије, за цијело вријеме офанзиве остало прибрано и да је до краја извршавало све што се од њега захтјевало. Ево шта о збјеговима каже и раду у њима преживјели Лазо Крнета, који је тада био члан одбора за општину санску, и Бошко Симатовић, који је тада био предсједник општине Паланчиште: »Поред јединица 2. крајишког НОП одреда, пред кољачким насртајима непријатеља, у Козару се повукао већи дио народа са подручја бивших срезова Бос. Дубица, Бос. Нови, Приједор. Са народом у збјегу налазили су се срески и општински комитети Партије и СКОЈ-а на челу са Окружним комитетом КПЈ и СКОЈ-а за Козару, као и општинским народно ослободилачким одборима, који су у новонасталој ситуацији успјешно извршавали задатке који су стајали пред њима: попуњавали су јединице новим борцима, старали се о исхрани партизана и народа, прихватали рањенике, обавјештавали народ о ситуацији итд. Ради помагања фронта биле су формиране позадинске чете које су попуњавале оперативне јединице, а и саме су учествовале у акцијама са оперативним јединицама. Биле су формиране и омладинске чете у којима се налазила мушка и женска омладина за изношење рањеника, дотурање хране јединицама на положају и др. Јединство народа и партизана на Козари у току цијеле офанзиве било је монотоно и непоколебљиво.« »Топло љетно вријеме и увјерење да ће офанзива бити краткотрајна, те да ће на обронцима Козаре непријатељ бити разбијен, још више су ишли у прилог рјешењу које је наметнуто формирањем збјегова. У појединим случајевима и сами народноослободилачки одбори давали су директиву за привремено склањање испред непријатеља. Без обзира што је ову ситуацију било немогуће избјећи, треба истаћи да је повлачење становништва у Козару знатно отежало положај 2. крајишког НОП одреда и умањивало његову маневарску спостобност. Ћињеница је да би одред налазио лакши излаз из критичне ситуације да иза себе није имао овако масовне збјегове, о којима је морао да води рачуна«. Обрад Стишовић, командант 2. крајишког НОП одреда написао је ово: »Кад смо од стране штабова нашег Првог и Ударног батаљона обавијештени да народ сав бјежи према Козари, ми срно упозорили другове из штабова батаљона каква опасност пријети ако се сав народ повуче у Козару и наредили им да народ савјетују да се сакрива у своја склоништа, гдје су се и раније од непријатеља скривали, и да тако остану у близини својих насеља. Тада смо обавијештени да су покушаји народа да се скрива и остаје на терену, били откривени од стране непријатеља и да су сви откривени постријељани, те да народ, без обзира на дате савјете, бјежи са стоком у правцу Козаре. . . Одлазак народа у Козару нити је ко наређивао, нити је ко спречавао. То је дошло природно као резултат до тада створене свијести народа и војске и до тада створеног јединства фронта и позадине. До почетка козарске офанзиве била је створена висока свијест у узајамној повезаности и одговорности војске за народ и народа за војску. I када је поћела офанзива, то је био само продужетак заједнићке борбе народа и војске и наставак борбе и у тим најтежим условима када се оставља огњиште и иде да се бори тамо гдје се борба продужити могла. Ми смо народу притекли у помоћ, организовали га у збјеговима уз помоћ Партије и органа народне власти. Народ је у збјегу био смјештен по засеоцима и селима гдје им је од НОО-а пружена помоћ у исхрани, прављењу бајти за смјештај и друго. Одмах је од стране Окружног комитета КПЈ за Козару и Штаба одреда формирана и посебна група која је била задужена за рад с избјеглицама, како на пружању помоћи у исхрани и смјештају, тако и у сузбијању непријатељске пропаганде и формирању позадинских чета које су опслуживале народ и борце на положајима.« ». . . Ја и сада постављам питање, која би војска силом задржала свој народ, који га је до тада хранио и бранио и у својим њедрима сакривао, и мирно гледала како тај народ непријатељ звјерски убија. Све су то биле породице баш тих истих бораца који су требали да их присиљавају да остану на терену. Ми смо уз помоћ тога народа створили своје партизанске јединице, тај нас је народ скривао код својих кућа у својим селима, хранио, држао ноћне и дневне страже и обавјештавао о сваком непријатељском покрету. Сада, када му је запријетила смртна опасност, ми смо били дужни да га бранимо и по сваку цијену спасавамо. Ми смо тако мислили тада, а ја тако мислим и сада, поред свих података и анализа које су до сада учињене. Зато сам у књизи »Козара« и написао: 'Када бих и данас требао да доносим одлуку уз све што сам онда знао и што данас знам, донио бих исту одлуку — бранити народ и Козару до крајње војничке могућности и по сваку цијену. . .« Козара је опкољена са свих страна и успостављен је непрекидни фронт око читаве Козаре. Унутар обруча нашло се око 80 000 цивилног становништва, око 450-500 рањеника и око 3500 на-оружаних бораца. (275,235) Послије потпуног затварања обруча око Козаре, ми смо главнину партизанских снага концентрисали на оним секторима Козаре гдје су се налазили рањеници и цивилно становништво, са задатком да их штитимо од непријатељског уништења. (275,236) Одред на Козари није бранио Козару и Поткозарје као простор и територију која је била слободна, него је бранио народ у збјегу, народ из кога је и Одред формиран, са свим његовим материјалним добрима, са потпуно развијеном мрежом органа народне власти и једним вишемјесечним организованим животом. Ту се налазило и око 500 рањених бораца са Козаре. Према томе, Одред је бранио свој народ, своје породице из којих су борци у Одреду, бранио је рањене другове, браћу и комшије и све што су ти људи остварили за скоро годину дана од почетка оружаног устанка. Када се има у виду драстичан однос окупатора према народу и рањеницима, који је планирао да уништи и депортује све живо са Козаре и угуши сваки живот у овоме устаничком крају, зашто су били припремили логоре и преузели разноврсне облике уништавања људи, онда је политички и морално било потпуно оправдано и разумљиво што је Одред чинио максималан напор да спаси народ, жртвујући се и улажући максималне напоре за његов спас. Отуд је било и оправдано примјењивање и одсудне одбране, што је имало не само војни него и политички ефекат и значај. Када се ово има у виду, онда су неприхваљиве било какве теорије и помисао о томе да се Одред требао правовремено извући из окружења и тиме не би изгубио 1700 бораца. То је Одред могао постићи, и поред неповољног односа и врло тешке ситуације, па макар и са батаљонима у више праваца или сав на једном изабраном правцу. Зар је то било важније него борба за спас свога народа? Сваки онај човјек из збјега био је и борац, и Одред је у току офанзиве стално попуњаван. Сваки други однос према збјегу и своме народу представљао би политички губитак; и зато је било потпуно оправдано што је Одред подијелио судбину са својим народом. Такав напор и заједничка борба и судбина винула је 2. крајишки (козарски) НОП одред тако високо као ову планину, зато је козарска епопеја надвисила све као овај горди споменик Козарачанима,« пише Обрад Стишовић, командант 2. крајишког НОП одреда. (275,524) Ноћу, измеду 24. и 25. јуна 1942. године, тежиште напада је усмјерено на Асину страну, Ковачевића гробље и Капелу. Развила се иестока борба. Судар 3. и 4. батаљона 1. крајишке бригаде са непријатељем прерастао је у прави пакао, у ком се, због силне пуцњаве, експлозије бомби и граната, дима и прашине, ништа није могло ни чути ни видјети. Било је то у правом смислу беспоштедна борба прса у прса, борба у којој су највише радили бајонети и кундаци. Такву оштрину судара борци 3. и 4. батаљона ријетко су и касније доживјели. Борба је достигла кулминацију пред само свануће 25. јуна, а онда је попустила одбрана њемачких, усташких и домобранских јединица. Оне су у паници и проријеђене почеле узмицати. Батаљони су пронашли запљењено оружје и ратну опрему и извукли их на полазне положаје. Губици 3. батаљона и придодате чете 4. батаљона били су 10 мртвих и 24 рањена борца. Губици непријатеља били су знатно у живој сили и техници. (83,20) Ови губици непријатеља на западној страни опкољене Козаре приморали су непријатеља да ангажује знатне снаге да зауставе жестоке налете поменутих батаљона. Ово се дешавало кад је офанзива на Козару била у пуном јеку и омело њено ефикасно извођење. Ово дејство јединица 1. крајишке бригаде помогло је јединицама 2. крајишког (козарског) НОП одреда да дуже одолијевају најезди непријатеља и да му наносе тешке губитке. (83,20) Први батаљон 1. крајишке бригаде је припремљен да прихвата борце и народ и упућује их на слободну партизанску територију Подгрмеча. (83,21) Први батаљон 1. крајишке бригаде извршило је напад на жељезничку станицу Рудице. Вођене су жестоке борбе у којим су погинула 4 борца и 4 рањена. Нападнуто је упориште и у Хазића Камену. Убијено је 10 непријатељских војника. Борци 1. батаљона 1. крајишке бригаде одбили су неколико напада из Босанског Новог, Хазића Камена и Сухаче на слободну партизанску територију Подгрмеча. (83,21) 25. јуна 1942. године у Врановцу је одржан састанак коме је присуствовао Ивица Марушић Ратко, командант 1. крајишке бригаде; Илија Матерић, политички комесар бригаде; Бошко Шиљеговић, комесар 2. крајишког НОП одреда и члан Окружног комитета КПЈ за Козару; Стево Рауш, командант 3. батаљона; Перо Ђурић, политички комесар 3. батаљона; Млађо Марин, замјеник политичког комесара 4. батаљона. На састанку је разматрана ситуација и одлучено да се изврши пробој у Коза-ру и да батаљони остваре садејства са јединицама 2. крајишког НОП одреда да би заједнички разбили обруч непријатеља и изашли из опкољене Козаре. (83,22) Није се могла успоставити веза са штабом 2. крајишког НОП одреда да би се непријатељ заједнички напао. Истог дана вршено је извиђање на одређеним правцима за пробој у Козару. Трећи батаљон 1. крајишке бригаде је одређен да се пробије у Козару правцем Врановац - Брекиње -Међувође - Поглеђево. Четврти батаљон 1. крајишке бригаде, без двије чете, добио је правац преко Мразовца — Крушковац и Влашковца. (На другом мјесту пише: Агинци - Маглајци - Поглеђево) (275,263). Није било предвиђено да штаб батаљона креће са батаљонима у Козару. Задржао се у Врановцу са приштапским дијеловима и једном четом 4. батаљона, са циљем да врши прихват јединица 2. крајишког НОП одреда, који би се пробијали из Козаре. Није искључиво да је избор овога напада према Козари имао утицаја извјештај замјеника команданта 2. крајишког одреда од 24. јуна 1942. године Штабу 1. крајишке бригаде о борбама на положајима Поглеђево — Мирковац, ког је штаб Бригаде примио непосредно послије ових борби. Вјероватно је да су везу са штабом 1. крајишке бригаде успоставили и пренијели обавјештења неустрашиви борци курири 1. батаљона 2. крајишког одреда Радован Собот и Каменко Рафаело. (404,712) Обавјештавајући штаб 1. крајишке бригаде о борбама које су вођене 24. јуна 1942. године, Јосип Мажар Соша, замјеник команданта одреда, јављао да се 24. јуна борба са 3. бојном 4. горске пуковније завршила повољно и да је непријатељ протјеран све до 1. бојне усташко-домобранске пуковније, додајући: »Како нисмо имали везу са вама, то вам поручујемо да тре-ба да углавимо заједничку акцију на 1. бојну која је запосјела Латиновића брдо - Међувође и Елезовачу. Ако добијате овај лист, ви одговорите и уговорите са Жарком (Жарко Згоњанин, коман-дант 1. батаљона) којег овлашћујемо да испред нас то организује, јер је ближе вас.« (404,712) Према томе, Штаб одреда је на основу овога извјештаја имао увид у распоред непријатељских снага на Поглеђову, а од команди 1., 3. и 4. чете 1. батаљона, које су 25. јуна изашле из обруча и ставиле се под непосредну команду штаба Бригаде, стекао је шири преглед ситуације у Козари и на положајима: Долови - Патрија - Југовића брдо - Мљечаница - Поглеђево. Али, штаб 1. крајишке бригаде није имао обавјештења о томе да је непријатељ послије 25. јуна повратио изгубљене положје и утврдио их на линији: Долови - Патрија - Југовића брдо - Мљечаница -Елезовача. (404,712) Напомињем, при избору мјеста за пробој у Козару штаб Бригаде није располагао тачним подацима о јачини и распореду непријатеља. На одређеном правцу пробоја 3. батаљона, у то вријеме у селу Грбавцима (к.163) налазила се команда мјеста 1. брдске усташко-домобранске дивизије, добро утврђена и брањена. Поред приштапских дијелова и дивизијске резерве у овоме рејону налазило се и око 200 жандара из 3. жандармеријског пука из Бањалуке, а на предњим положајима на линији села Елезоваче - село Мљечаница био је распоређен ојачани 1. батаљон 1. брдске брига-де. Поред тога, на предње положаје на овом правцу уоћи напада стигао је из Босанске Дубице 1. батаљон 4. брдског пука. Ови положаји на предњој линији били су такође добро утврђени системом непрекидних ровова за стојећи став. Положаји на правцу 4. батаљона били су повољнији за пробој. На простору између села Грбавца и села Влашковца непријатељ није имао снага распоређених по дубини. Оба батаљона је требало оријентисати овим правцем. Положаје у селу Маглајцима држао је 3. батаљон 1. усташко-домобранског пука. Трећи и 4. батаљон марширали су одређеним правцима. Уз пут су борци наилазили на опустошене домове, необрану љетину. Однекуд су се појављивале групице пљачкаша, штићене од усташа, одвлачиле напуштену имовину мјештана избјеглих у Козару. Пљачкашима је строго суђено. Недостатак стручног кадра ометао је развој санитетске стручне службе на Козари. На Козари су 1942. радили сљедећи љекари: др Алфред Ржехак, др Гетруда Штерн, др Исхан Зукановић, др Радонич (заробљен од Њемаца 27. јуна 1942. године, током офанзиве) и медицинари (студенти) Мориц Леви и Маријан Кведер. Од болничарки су биле: Стевка Ристић, Невенка Милаковић, Милева Обрадовић, Смиља Шиник, Сена Ковачевић, Нада Гргић, Драгица Шкорић, Нада О. Стојановић, Божица Бабић, Милка Балагон и друге. (257,461) Др Алфред Ржехак, санитетски референт Одреда, вешио је контролу рада батаљонских болница и четних амбуланти. Он је давао упутства болничком особљу о начину лијечења рањених и обољелих. Др Ржехак је патронажно крстарио Козаром, др Зукановић и др Штерн стално су радили у Козарцу, односно Витловској. Уз болницу на Витловској била је смјештена евакуисана апотека из Приједора, у којој је радила Рифка Кабиљо, студент фармације из Приједора. 25. јуна 1942. године Штаб 2. КНОП одреда је својом наредбом о организацији санитетске службе у болницама и амбулантама 2. КНОП одреда, поближе утврдио организацију санитетске службе, дужности и обавезе, како медицинског тако и помоћног особља. (275,461) Све партизанске болнице и амбуланте на подручју Козаре су, поред лијечења рањених бораца, пружале медицинску помоћ становништву Козаре. Послије разбијања 3. бојне 4. горског здруга вођене су врло жестоке борбе у позадини непријатеља са дијеловима 1. горске дивизије код Долова и Југовићева брда. У борби прса у прса положаји су у току једног дана прелазили по неколико пута из руку у руке. У жестоким даноноћним борбама које су вођене на овим положајима све до 25. јуна 1942. године зауставаљено је напредовање 1. горске дивизије, а њено лијево крило је потиснуто на линију села Уремовци - село Грбавци. Само 1. и 2. хрватска бригада (1. и 2. горски здруг) изгубиле су у времену од 18. до 25. јуна 1942. године 235 мртвих, 182 рањена, 521 несталих, 108 коња, 53 лака и 15 тешких митраљеза, 15 минобацача и брдских топова. (11,210 и 164,54) Непријатељ је био одредио злогласни логор у Јасеновцу за све недужно становништво које се затекло у обручу на Козари. То се види из акта број 646, од 26. јуна 1942, који је заповједник 3. горског здруга доставио потчињеним јединицама: »Све особе, које из опкољеног подручја око Козаре и Просаре покушају ван властите линије пријећи, имају се ухватити и послије преслушавања преко мјеста за прикупљање заробљеника у концентрациони логор Ст. Градишку односно Јасеновац упутити (спровести). Тако особе, које долазе из Козаре, пропусти или након заробљавања ослободити, биће ради непослушности стављени пред ратни суд. Све јединице имају се подучити. Достављам предњи налог и налажем да се по истом стриктно поступа. Свако ко не буде по овом поступао бит ће без икаквих обзира стављан пред ратни суд. Јединице овога здруга упућиват ће овакве заробљенике оружничком сату у Прпошима, а.овај ће их спроводити даље камо треба.

Рубичић в.п.«( 11,19)

Заповједник пуковник

26. јуна 1942. године непријатељ је покушао продор на линији Крњин - Кукићи - Капетанов точак. Ове положаје је држала 1. чета 4. батаљона 2. крајишког НОП одреда. Након жестоке седмо-часовне борбе непријатељ је био присиљен на повлечење уз 49 мртвих I више рањених. (404,704) Од 20. до 26. јуна 1942. године дијелови 4. батаљона, помогнути 4. четом 3. батаљона 2. краји-шког одреда, одбили су више узастопних напада јединица 3. усташкодомобранске бригаде на положајима Крњих - Дреновача. У борбама које су вођене 21, 23. и 24. јуна 1942. године убијено је око 75 непријатељских војника. (293,108) У овом времену 1. чета 3. батаљона извршила је диверзиону акцију на ријеци Сави у рејону села Бистрица. Том приликом један вод ове чете успио је да форсира Саву и доспије до жељезничке станице Окучани, којом приликом је претрпио осјетне губитке. Била је то смјела диверзантска акција, у којој је група од 19 партизана успјела да пробије блокаду на Сави и извршили напад на оклопни воз код Окучана. У неравној борби са мониторима на ријеци, са оклопним возом на прузи код Окучана и јединица 18. усташког батаљона на лијевој обали Саве, погинуло је 16 бораца ове ударне групе на челу са водником Остојом Матијашем, званим Саботажа. (293,109) Проблем попуне људства услијед губитака није се постављао, иако су се снаге Одреда постепено топиле и исцрпљавале у сваком погледу. На сваког погинулог или рањеног борца ступали су нови из резервних чета, које су се наоружане налазиле непосредно иза борбених положаја чета у првој линији. Ове чете су и без оружја учествовале у свим борбама које је водио 2. крајишки одред од почетка офанзиве. Оружјем које је било отето од непријатеља одмах су наоружавани многи борци за попуну губитака већ постојећим јединица и за формирање нових чета. Тако је, на примјер, 2. батаљон у времену од 20. јуна 1942. године формирао још двије чете са командирима Пером Алавуком и Пером Миланковићем на челу. Први Батаљон, и поред чета које су му остале ван обруча, попуном из резервних чета и заробљеним оружјем не само да је редовно попуњавао губитке већ је бројно стање Батаљона из дана у дан расло. Исти случај је био и са осталим батаљонима. (293,116) Код непријатеља је ситуација била неупоредиво повољнија. I поред неколико узастопних пораза и великих губитака, довлачењем нових снага он је успио да се стабилизује на сјеверозападној запречној линији и да је добро утврди. Дана 26. јуна 1942. године у Дубицу почињу да пристижу свјеже њемачке снаге 704. дивизије, доведене из Србије, што је и било одлучујућа прекретница у корист непријатеља. Насупрот томе јединице Одреда су се бориле без смјене, даноноћно. Падали су многи другови руководиоци и искусни борци. Број рањеника непрестано је растао. Али, у штабу 2. крајишког НОП одреда нису уочили елементе који су указивали да се ближи прекретриица у корист непријатеља, нити су покушали искористити посљедњу могућност да Одред, послије успјешне активне одбране, предузме оно што би једино могло бити прави излаз: организацију извођења пробоја из непријатељског обруча. Штаб је и даље дејствовао раздвојено. То показује да у њему није дошло до цјеловитог разматрања ситуације ни послије толико дана упорних и даноноћних борби, што је у сваком случају захтијевало свестрану анализу. Ноћу измеду 26. и 27. јуна 1942. године јединице 1. крајишког НОП одреда и дијелови 1. крајишке бригаде напали су Сански Мост, у циљу везивања снага 3. горског здруга да се олакша опкољеној Козари. Сански Мост је био злогласно усташко гнијездо и клаоница невиних жена и дјеце. (11,219) Непријатељ је био изненађен тако да се релативно лако и брзо овладало центром града. Пред зору су пристигла појачања непријатељу из села Сасина и Бронзаног Мајдана. Поред усташа и четника, налазила се и добровољачка чета из Сасине, као и једна бојна и 9. сатнија 10. пуковније са водом хаубица. 27. јула око 9 сати напад је био обустављен. Партизани су се повукли западно од града. Непријатељски губици у овим борбама били су: 17 мртвих, 53 рањена и 9 заробљених војника.

1. крајишки одред је послије заузимања Босанске Крупе, усмјерио дејства десном обалом Уне према Босанском Новом, заузео села Рудице и наставио надирање према Чађавици. Штаб 1. домобранског збора затражио је од министарства домобранаства појачања, пошто није био у стању да спријечи надирање јединица 1. крајишког одреда нити да притекне у помоћ одбрани Босанског Новог. Због овакве ситуације министарство је наредило запречном збору из Сиска да одмах предузме енергичне мјере ради одбране Босанског Новог. Јединице 1. крајишког одреда биле су нарочито активне на прузи Босански Нови - Бихаћ. Напале су до жељезничке станице (Рудице, Блатну и Отоку) и рушиле пругу на тој релацији. У овим акцијама узели су учешћа и банијски партизани који су по директиви Главног штаба Хрватске дејствовали на лијевој обали Уне од Двора до Босанске Крупе. Ове акције 1. крајишког одреда, 1. крајишке бригаде и хрватских партизана, предузете са циљем да се помогне снагама 2. крајишког одреда у Козари, нису могле битно да утичу на ток офанзиве. Непријатељ је био ријешен да до краја спроведе свој план о уништавању Козаре и у ту сврху ангажовао је све нове и нове јединице, не осврћући се на изложена офанзивна дејства партизанских снага ван терена Козаре. Због тога посебан значај имала су дејства батаљона 1. крајишке бригаде непосредно на непријатељске снаге које су држале положаје око Козаре с циљем да се повежу с јединицама 2. крајишког одреда. Од 24. до 27. јуна 1942. године 2. крајишки НОП одред својим снажним противнападом и нападом довео је непријатеља у врло критичну ситуацију на подручју Козаре. Непријатељ је био присиљен да се брани и довлачи појачања пребацивањем на Козару главних снага њемачких посадних дивизија из Србије, фолксдојчера из Словеније и усташко-домобранских снага из рејона Петриње и Сиска. Нијемци су били планирали да заврше офанзиву за 8 - 10 дана. Али, снаге 2. крајишког НОП одре-да и 1. крајишке НОУ бригаде, водећи дуготрајну исцрпљујућу борбу против концентрисаних глав-них снага Нијемаца, усташа, домобрана и фолксдојчера, и наносећи озбиљне губитке главним снагама непријатеља, допринијели суда су непријатељске снаге знатно ослабиле на територији НДХ и Ср-бије. То је условило бржи развој НОП-а у Југославији. Дању 27. јуна 1942. године 2. чета 3. батаљона 1. крајишке бригаде са командиром Миканом Маријановићем, који су обезбјеђивали чело батаљона да лакше приђе Козари, сачекали су моторизовану колону из Босанске Дубице, код Крушковца. Микан је опалио у војнике, браћа Саџаци, Васо, Цвијо и Милош, скочили су из заклона према камионима. Пристигли су и остали борци. Бензином из резервоара запалили су 3 камиона. Убијено је 16 непријатељских војника, заробљена су 4 официра, неколико војника, 40 цивила. Заробљен је и љекар Радоњић, који је изразио жељу да остане у редовима 1. крајишке бригаде и да лијечи борце. Остао је и лијечио борце. Заплијењено је 10 пушака, 1 пушкомитраљез, 4 пиштоља и око 9000 метака. (83,24) (275,264). Ноћу између 27. и 28. јуна 1942. године 3. и 4. батаљон 1. крајишке бригаде једновремено је извршило напад у два правца. Трећи батаљон је покушао да се пробије на правцу Грбавцу - Поглеђево. На том правцу (Ме-ђеђе - Поглеђева) били су дијелови 1. брдске усташко-домобранске дивизије, чије је командно мјесто добро утврђено и брањено тенковским јединицама које су се налазиле на том правцу у селу Грбавцима (к.163). Борци 3. батаљона 1. крајишке бригаде дочекани су убитачном ватром код Међувође и напријед нису могли. Осула је киша куршума, услиједио је противнапад непријатеља. Водила се жестока борба, вршени су јуриши. Са командантом и политичким комесаром био је и Бошко Шиљеговић. Закључили су да се извуку из убитачне ватре, те да сачекивају и уништавају возила која су преносила ратну опрему и муницију. (83,22) Тако је, послије жестоке борбе и знатних губитака, батаљон био присиљен да се повуче у правцу села Брекиње и села Двориште. Непријатељ је претрпио велике губитке. Из извјештаја котарске области у Босанској Дубици види се да је само 6. чета 3. батаљона 4. брдске бригаде имала овом приликом 30 мртвих и рањених. (275,264) У пријеподневним часовима 28. јуна 1942. године непријатељска коњива напала је борце 2. чете 3. батаљона 1. крајишке бригаде. Борци су отворили ватру а непријатељска коњица је одступила. Тада је коњица преко Верије и Мразовца борцима 2. чете дошла иза леђа. Борци су сузбили напад, трком прегазили Мљечаницу и избјегли опкољавање. Непријатељ је успоставио везу на друму за Козару. (83,24) Политички рад у партизанској војсци и у народу одвијао се и у току саме офанзиве. На коси Витловској радила је штампарија, која је извучена из Приједора. У њој су штампане радио-вијести, леци и »Крајишке партизанске новине«. 28.јуна 1942. године генерал Штал обилази положаје на Козари и обавјештава генерала Бадера телеграмом сљедеће: »Непријатељ појачава своје вјешто постављене положаје на Козари. Према оном што се могло до сада утврдити,~он се одлучио на борбу до краја. . .« 28. јуна 1942. године њемачки генерали констатују да партизани појачавају своје вјешто постављене положаје на Козари из чега се може закључити да су се одлучили на борбу до краја. На основу такве процјене направили су сљедећи операцијски план за уништење партизанских снага на Козари: ». . . 2. Борбена група 'Западна Босна' напада, ради уништења непријатеља и чишћење опкољеног подручја, најприје на Козару, истовремено са групом 'Боровски' са запада, ојачаним 3. горским здругом с југоистока и достиже као лијеви одсијек: са запада, општу линију Мраковица - долина Моштанице до жељезничке пруге, 6 км југо-источно од Босанске Дубице; с југоистока , гребен који се протеже јужно од Козаре преко Крњјна - Лисине - M. Виса од Мраковице. 3. Замисао вођења борбе. а) Група »Боровски«: Продор особито јаких и добро опремљених јуришних одреда дуж гребена с обје стране долине Мљечанице, као и напад групе »Фон Wедел« са запречне линије у сјевероисточном правцу на Мраковицу; Иза ових ударних клинова, напад дотадашње запречне линије у широком повезаноњ фронту ради чишћења земљишта у међупростору; Ангажовење артиљерије тако да се концентрична врата отвара испод ударних клинова, а искључу напади са бока; Ради заштите од препада са запада треба западно од пута Приједор - Дубица оставити јача осигурања, која ће живом патролном активношћу обезбиједити од непријатеља полеђину трупа које нападају и пут Приједор - Дубица. б) Ојачани 3. горски здруг: Тежиште: уништење непријатељских положаја продором дуж гребена од Крњина ка западу. Истовремено везивање непријатеља фронталним гоњењем од стране јуришних група са запречне линије. Према темпу непредовања продора дуж линије висова, смјеста помјерити запречну линију на гребен. При том темељито прочистити земљиште између старе и нове запречне линије. Ради уништења, ангажовање особито добро опремљених јуришних група, међу њима инжињераца (бацаћи пламена) и артиљеријских осматрача. Овдје такође треба ућешће масе артиљерије са подршком авијације. . .« За обезбјеђење Приједора и Љубије формирана је Група за обезбјеђење Приједора или »Путлиц«, састава: 2. бат. 721. пп (без 10. чете), 924. Ландесшицен батаљон, 4. бат. 670. арт. див., штаб и 3. чета 1. тенк. бат. 202. окл. пука, штаб и 2. и 6. чета грађевинског Ландесшицен батаљона и домобрански 1. батаљон 10. пп, јуришна чета Љубија и усташко-регрутна ћета Љубија. Овом групом је командовао командант 3. батаљона 721. пп 714. пд мајор Зигфрид Путлиц. Према стању од 28. јуна 1942. године, укупно бројно стање људства у овим усташко-домобранским јединицама које су биле потчињене њемачкој борбеној групи »Западна Босна« било је 436 официра и 17.481 подофицира и војника. (275,213) Борци 2. чете 4. батаљона 1. крајишке бригаде, с командантом Петром Мећавом и замјеником полиличког комесара Борком Арсенићем, успјешно су прешли друм у рејону села Агинци и без борбе су прешли прву и другу лињу напуштених ровова и у свануће 28. јуна 1942. године стигли у Врановац, на одсјеку положаја 11. ћете 3. батаљона 1. усташко домобранског пука. Непријатељ је био потпуно изненађен. Борци 1. чете, наступајући на десном крилу борбеног распореда батаљона, дочекани су жестоком ватром из друге линије непријатељских ровова и изгубили везу са штабом батаљона и 2. четом. Придружили су се 3. чети с којом је био Драгутин Станић, замјеник команданта батаљона. Одлучено је да штаб Бригаде не иде у Козару и да припреми прихватање бораца 2. крајишког (козарског) одреда, жена и дјеце ако изађу из обруча. Трећа чета је задржана да врши обезбјеђење. Друга чета у Влашковцу се нашла на рововима непријатеља и чељустима непријатељског борбеног распореда. Борци су схватили озбиљност ситуације и на челу са Петром Мећавом и Борком Арсенићем трчећи се спустили на непријатељске ровове. Муниција је нештедимице праштала, а ударци кундака и бајонети чинили су своје. Услиједила је бацачка и артиљеријска ватра. Непријатељским војницима притекла је помоћ. Без обзира на помоћ пораз непријатеља на Влашковачкој коси није спријечен и чета бораца 4. батаљона је продужила према Козари. Борци су трчали да се што прије домогну пошумљених падина Козаре. Код Бањчевог гаја дочекани су пушкомитраљеском и пушчаном паљбом. Било је и рањених. Мећава и Арсенић су видјели да је то забуна и да то на њих отварају ватру борци 2. крајишког (козарског) НОП одреда, никога не пуштајући да привири у Ко-зару. Почело је дозивање. Нешто касније борци Козаре су се увјерили да им долазе другови из 1. крајишке бригаде, усхићени су излетјели из ровова и заклона да им пожеле добродошлицу. (275,264) Ћета се мало одморила, нахранила и отишла на положај Ђенадине ћете. Сада су се нашли на положају многи рођаци, пријатељи и познаници из првих дана борбе у Козари. Послије је ова чета кренула на Поглеђево. Ту су били Јосип Мажар Шоша, замјеник команданта одреда, Ратко Вујовић Чоче и Милош Шиљеговић. Шоша је обавијестио Обрада Стишевића, команданта Одреда, о доласку дијела овог батаљона. Стишевић је тражио да командант батаљона Мећава дође у штаб Одреда и да га обавијести о ситуацији Прве бригаде и могућностима успостављања везе са Оперативним штабом за Босанску крајину. Требало је створити план за пробој из обруча и чета Четвртог батаљона смјело ће јуришати на непријатеља (83,23) Ова смјела акција и успјешан пробој дијелова 4. батаљона изван обруча кроз обруч у Козару изазвали су одушевљење код бораца 2. крајишког НОП одреда и народа у збјеговима. Случај је са војничке тачке гледишта веома интересантан, јер представља риједак примјер насилног уласка у обруч с циљем да се помогне јединицама у окружњу. Борбе од 18. до 28. јуна. Избивши на линију Приједор - Босанска Дубица непријатељ је свео оперативни простор јединица 2. крајишког НОП одреда на уже подручје планине Козаре и отежао њихов маневар на југ ка снагама 1. крајишког одреда и његовој слободној територији под Грмечом. Тако су почеле борбе за огранке Козаре, које су примиле изузетну жестину. Снаге 2. краји-шког НОП одреда, осјетивши се стијешњене на уском подручју, скративши свој фронт, учиниће све да спријече стезање обруча и осујете непријатељске планове. Положај на Бјелајцима пружали су непријатељу идеалне услове за одбрану. Протезали су се дуж бјелајчке косе, откривени према Козари и добро утврђени за стојећи став, са жичаним препрекама испред предњег краја. Стигавши на ове положаје, од 18. јуна до 28. јуна, непријатељ је имао довољно времена да их утврди по савременом систему одбране. Уз то су ови положаји најближи јаком непријатељском гарнизону у Босанској Дубици (6-7 км) у коју су пристизале свјеже њемачке јединице. Одатле је било могуће интервенисати убацивањем јаких резерви. Иако се знало да је непријатељ добро утврђен, напад је изведен без довољно припрема и консултовања са командирима ћета, који су најбоље познавали ситуацију код непријатеља. Управо, привремени Оперативни штаб је донио одлуку за напад на те положаје 2. и 3. батаљона 1. усташко-домобранског пука у селу Бјелајци. Напад је извршен ноћу измеду 28. и 29. јуна 1942. године. Извели су га 2. батаљон и ојаћани вод 3. батаљона, доведен са положаја од Градишке, којим је командовао Мирко Шиљак. Док су чете 2. батаљона послије силовитог јуриша биле већ мјестимично упале у ровове, непријатељ је увођењем резерви успио да их у свануће потисне и да им на брисаном простору нанесе велике губитке. На непријатељским рововима и жицама пало је око 80 најбољих и најискуснијих бораца 2. батаљона. Само из 2. чете Васе Томаша погинуло је 35 бораца, од којих 9 пушкомитраљезаца. Погинуо је и политички комесар ове чете Мирко Арсенић. Велике губитке претрпјела је и 4. чета овог батаљона. Тешко су рањени командир чете Владо Пекић и политички ко-месар Адем Калабић. Ништа боље није прошла ни 1. чета Срете Ђенадије. Из ове чете погинули су: Миле Бига, водник вода; Срето Кос, десетар; Пилип Балабан, десетар; Раде Вујановић, нишанџија на тешком митраљезу; Љубан Бурезар и многи други. Избацивањем из строја великог броја прека-љених бораца и руководилаца, 2. батаљона је био у знатној мјери осакаћен. (293,117)_ Напад на Бјелајце био је први озбиљни неуспјех јединица 2. крајишког НОП одреда од почетка офанзиве. Дан раније први неуспјех доживјеле су и чете 1. батаљона у нападу на положаје 2. брдске бригаде Патрији. Том приликом је и овај батаљон претрпио знатне губитке. (293,118) Покретима јужне запречне групе од 26. до 29. јуна 1942. године дефинитивно је успоставље-на јужна запречна линија, која се протезала: Хнијом Горња Пухарска - село Грозданићи - к.268 -Дреновача - коса (к.624) - Калајџија - село Миљевићи - Трновачка (к.647) - Крњин (к.841) - Јаворац (к.546) - поток Лубина (к.267). На њој су се наведене непријатељске јединице задржале до 5. јула 1942. године, тј. до поласка у претрес Козаре. Примивши телеграм, генерал Бадер је одмах сутрадан одлетио авионом за Босанску Дубицу и истовремено позвао Анту Павелића и Славка Кватерника. У Босанској Дубици су генерал Бадер, поглавар Независне Државе Хрватске Павелић, министар домобранске војске НДХ Славко Кватерник и командант борбене групе »Западна Босна « генерал Штал размотрили ситуацију и утврдили даљње задатке трупа у офанзиви на Козару. 29.јуна 1942. године истовремено је и у њемачкој команди за југоисток одржано савјетовање на коме је на основу извјештаја генерала Бадера о продору група пролетерских бригада у западну Босну закључено следеће: ». . . Ситуација у западној Босни свакако показује да се сада акција на Козари мора што је могуће прије да приведе крају како би се поново ослободиле снаге ради спречавања продора устаника у подручју која су посјеле њемачке трупе. . .« (275,154) Спроводећи те ставове генерал Штал се обратио својим трупама и поред осталог истакао: »Борба која се овдје мора да истјера до краја против истог непријатеља као у Русији, исто је тако важна као ангажовање на другим фронтовима, иако је водимо у тишини и без спомињања у војном извјештају, на радију и у штампи, јер ми знамо да се боримо за исти велики циљ, за коначну побједу!« (275,154) 29. јуна 1942. године око 6 часова дијелови 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда извршили су препад у непосредној близини Босанске Дубице на једну моторизовану јединицу коју је непријатељ упутио да оправља пут. Убијено је 9, рањено 10, а заробљено 30 непријатељских војника и 2 официра. Уништена су 3 камиона. (11,221) Према заповијести пов. бр. 690 од 29. јуна 1942. године напад непријатеља је извршен у три колоне, и то: десна (усташка бојна ојачана 1. сатнијом 1. бојне 3. горске пуковније, бацачем пламена, топовском гатнијом 4. гор. пуковније и 1. битницом 4. горског здруга) предузела је напад из рејона села Ивањска у правцу Крњина (тт 841); средња (1. и 3. бојна, без по 1. сатније, 3. горске пуковније, топовска сатнија, без 2 топа, два бацача пламена и битница »Келен«) нападала је од села Бистрице ка Јаворнику (к.887), а лијева колона (4. бојна 3. горског здруга, бацач пламена, вод топова 37 мм и битница »Весељ«) из рејона села Горњи Јакуповићи према Голој планини (тт 874). Дијелови 4. батаљона 2. крајишког НОП одреда, који су се налазили према јединицама 3. горског здруга, пружили су тако одлучан отпор да непријатељу није пошло за руком да изврши постављени задатак. (11,225) Крњин (к. 841) се налази сјеверозападно 1,6 км од засеока Расмани (село Шимићи), сјеверно од села Ивањске. Тај дио бранила је 3. сатнија усташа. Ноћу између 29. и 30. јуна 1942. године дијелови 4. батаљона и 4. чете 3. батаљона 2. крајишког НОП одреда извршили су јуриш на 3. сатније усташа на висину Крњин и заузеле га. Непријатељ је претрпио велике губитке. Заплијењен је противтенковски топ 37 мм1 са 120 граната, 4 пушкомитраљеза, 20 пушака и 1 мали минобацач. (275,242) Овај противтенковски топ превучен је приликом пробоја партизана из обруча у Козари преко цесте Приједор-Дубица и штитио је цесту од надирања непријатељских тенкова од правца Приједора све до близу 9 сати на дан пробоја партизана. Кад је истрошена муниција, топ је упућен даље према Карану, гдје се налазио штаб и дијелови 1, крајишке бригаде, а касније је пребачен у Подгрмеч и ушао у састав 2. крајишке бригаде. (275,243) 30. јуна 1942. године од заробљених непријатељских војника на брду Крњину дознало се да се непријатељ припрема за коначни обрачун са партизанима и потпуни претрес Козаре и да су они такав задатак и добили. Сутрадан непријатељ је напао јачим снагама и поново заузео Крњин. 30. јуна 1942. године по трећи пут је поновљен напад на непријатељско упориште Капела, Асина Страна и Равни гај. Напад је извршио 3. батаљон 1. и 3. чета 4. батаљона 1. крајишке бригаде и 5. чета 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда. Водила се жестока борба. Непријатељ је истјеран из ровова. Погинуло је 20 непријатељских војника и више рањено. Погинула су 4 а рањено 8 партизана. Ови напади имали су циљ да олакшају дејства снага у окружењу. Код јединица Одреда осјећао се замор. Повећао се број рањеника. Народа у збјеговима било је сваким даном све више. Почела се осјећати несташица у животним и борбеним потребама. Исхрана народа у збјеговима била је посебан и врло тежак проблем. За исхрану су стајали на располагању једино магацини који су били у шуми. Оно што је народ, бјежећи испред непријатеља, ус-пио да понесе од куће, било је на измаку. У овој веома озбиљној ситуацији штаб 2. крајишког НОП одреда није више живио у илузијама да ће одсудном одбраном сломити напад непријатеља и осујетити му намјере. Он је почео да увиђа да се рјешење ове тешке ситуације може постићи једино пробојем из окружења. У свом извјештају од 30. јуна 1942. године Оперативном штабу за Босанску крајину, он констатује и сљедеће: »Из заробљене архиве види се да непријатељ не намјерава овај терен да напусти, макар је до сада претрпио велике губитке у људству и материјалу. Услови за пробој били су сада знатно тежи него раније.« (11,227) »Сваком команданту одреда било би тешко издати наредбу да се војска извуче из обруча, а да се народ остави на милост непријатељу. Дубоко сам увјерен да је којим случајем таква наредба издата, да Козара не би била оно што јесте и да не би постала легенда. Било би погрешно и политићки неисправно да је народ остављен на цједилу од своје војске и препуштен непријатељу да га масакрира и уништава. Народ Козаре био је свједок натћовјечанских напора партизана у циљу одбране своје позадине, свога народа. Масовни хероизам народа, големо пожртвовање, задивљујућа снага несаломљивог отпора туђину и туђинским фашистичким слугама«, пише Обрад Стишовић, командант 2. крајишког НОП одреда. »Било је оправдано што се Одред одлучно борио за одбрану рањеника и народа у збјегу, па и онда када је морао прихватити фронтални начин борбе. Да тако није поступио, већ да је збјег и рањенике оставио и пробио се кроз обрућ непријатеља, што је као релативно јака и добро наоружана борбена јединица могао успјешно учинити у свако вријеме, онда би то битно било наш велики војни, а нарочито политички пораз, и Козара не би била оно што је постала захваљујући управо тој бици, пише.Младен-Млађо Марин. (275,521) Крајем јуна 1942. године отпочело је масовно покретање становништва из поткозарских села готово истовремено са дубичког и градишког терена. Сакупљање становништва вршиле су непријатељске борбене јединице развијене у стрељачке стројеве и претресом подизале све са мјеста гдје се ко затекао. Они који су се успротивили таквом поступку стрељани су на лицу мјеста, Куће су спаљене означавајући линију докле је извршен претрес. На дубичком и градишком срезу запаљено је преко 2000 кућа. Села су остајала пуста и у њима све је постало плијен непријатеља који нема милости. (275,273) Крајем јуна 1942. године почело је повлачење италијанских окупаторских снага из треће окупационе зоне. Партизанске снаге у босанској крајини стално су бројчано расле. Наведена два момента су била значајна и пресудна за убрзање завршетка започете операције »Западна Босна«. Њемачки команданти у та два догађаја виде опасност за успјех операције на Козари. Капетан Ернест Висхаупт пише: ».. .Сталним приливом из евакуисане италијанске окупационе зоне формирале су се јаче групе партизана на непроходној планини Грмеч, које су, поново ојачане, нападале слабе усташко-домобранске гарнизоне у областима које су напустиле италијанске трупе и надирале преко демаркационе линије између Љубије и Сухаче до Сане и у рејон јужно и југозападно од Босанског Новог. Западно од Босанског Новог и у најјужнијем крају велике и тешко приступачне планине Шумарице такође су се прикупљале нове групе партизана, поготово што усташко-домобранске јединице нису темељито извршиле чишћење те планине и рејона између Сане и Уне до линије Приједор-Босанска Дубица. Пошто је борбена група »Западна Босна« кренула у напад на Козару са слабо осигураним западним крилом, морало се при такворн развоју ситуације рачунати са тиме да ће за вријеме операција непријатељ надирати са Шумарице у позадину западног фронта, као и са југа против осигурања на линији запречавања Сански Мост-Љубија-Приједор. Показало се, дакле, даје био озбиљно угрожен фронт окружења око планине Козаре. Та ситуација је наметала потребу да се преформира борбена група 'Западна Босна', тим прије што напад није више био изводљив са новоформираним домобранским брд. ђив. . ..« Због свега тога одлучено је да се борбеној групи »Западна Босна« доведу њемачка појачања из Србије у наведеној јачини. До њиховог доласка 26. јуна у Дубицу требало је држати и ојаћавати фронт окружења око Козаре, а тек тада наставити напад према тој шумовитој планини. /. јула 1942. године у 00,00 часова доведена борбена група »Боровски« преузела је команду над западним одсјеком обухватног фронта. Запречни фронт на линији Приједор-Дубица је добио потребан ослонац и чврстину, чиме су створени услови да се приступи извођењу главног напада и окончању ове операције, једне од највећих коју су њемачке трупе у Југославији изводиле у овој ратној години. 1. јула 1942. године отпочело је непријатељско надираје на партизанске положаје од правца Козарца цестом према Мраковици. Непријатељ је жестоко тукао партизанске отпорне тачке на Козарском камену и друге положаје које су држале снаге Ударног батаљона 2. КНОП одреда. На овом сектору непријатељ је концентрисао бројну артиљерију и доводио у таласима непрекидно авијацију, која је жестоко тукла партизанске положаје читав један дан и тако извршио припреме за даље надирање према Мраковици. 2. јула 1942. године, послије извршене припремне ватре претходног дана, непријатељ је кренуо са тенковима и пјешадијом у напад, рашчишчавајући закрчену цесту' под ватром и постепено напредујући у правцу Мраковице. Артиљеријска и авионска ватра је била убитачна и врло систематична, тукући сваки кутак овога терена, тако да се партизанске снаге нису на њему могле задржати јер су трпјеле велике губитке. Партизанске снаге повлачиле су се са Козарског камена и положаја око њега до под саму Мраковицу и запосјели висове испод Мраковице, а штаб батаљона смјестио се на самој Мраковици. О повлачењу с Козарског камена одмах је обавијестио штаб 2. крајишког НОП одреда командант Ударног батаљона друг Ранко Шипка. Његово је мишљење да ће његов батаљон тешко моћи дуже задржавати непријатеља у надирању према Мраковици. Очекивало се да ће се спојити непријатељске двије колоне од Босанске Градишке преко Крњина и од Козарца преко Мраковице. То би било најгоре, јер би то подијелило Одред и Козару на два дијела. То би било залажење непријатељских снага нашим снагама за леђа, које су браниле рањенике и народ, и стезање обруча око партизанских снага и довођење у тешку ситуацију. 2. јула 1942. године око 12 сати одржан је судбоносни састанак за пробој обруча из Козаре. Састанак је одржан испод пута који води од Мраковице према Подграцима, недалеко од данашњег хотела »Козара« на Мраковици. Том судбоносном састанку били су присутни сљедећи: Обрен-Обрад Стишовић, командант 2. крајишког НОП одреда, Јосип Мажар Соша, замјеник команданта 2. КНОП одреда, Бранко Бабич, секретар Окружног комитета КПЈ за Козару; др Алфред Ржехак, шеф.санитета 2. крајишког НОП одреда и Ранко Шипка, командант Ударног батаљона 2. КНОП одреда. (275,244) Потребно је напоменути да се водила жестока борба док је држан састанак на Мраковици. Артиљерија је тукла на све стране, авиони су стално засипали шуму и партизанске положаје без престанка, а митраљеска и пушчана ватра бивала је све јача. Наведени руководиоци посматрали су борбу и дошли до закључка да одбрана Мраковице не може дуго потрајати. Партизанске снаге трпјеле су велике губитке и биле све слабије. Осјећао се недостатак муниције, а могућности за попуну су биле незнатне. Непријатељ се није освртао на губитке, брзо их је надокнађивао убацујући у борбу све бројније свјеже и одморне снаге и стално појачавао борбу, тукући са земље и ваздуха из све расположиве ратне технике. Закључено је да је непријатељ кренуо у одлучну битку да се што прије дочепа Мраковице и чвршћег стезања обруча око партизанских снага ради коначног уништења партизана на Козари. Ранко Шипка, командант Ударног батаљона, поднио је извјештај о ситуацији у батаљону, борбеној спремности, стању муниције и ситуацији на фронту. Јосип Мажар Шоша поднио је извјештај о ситуацији на терену Другог батаљона. Тамо се налазио и Милош Шиљеговић и Ратко Вујовић Чоче, који су имали задатак да координирају акције између Првог и Другог батаљона. Први и Други батаљон налазили су се на положају у одбрани рањеника и цивилног становништва. Обрад Стишовић поднио је извјештај о ситуацији на подручју Четвртога батаљона и борхама које су вођене на брду Крњину. Др Алфред Ржехак информисао је о стању рањеника и припреми склоништа за њихово сакривање. Бранко Бабич је информисао о стању код цивилног становништва и њихову расположењу, као и о раду задужене групе са њима. Окупљени руководиоци с Козаре процијенили су ситуацију на бојишту и једногласно се сложили да је непријатељ кренуо у коначни претрес Козаре и да му се партизанске снаге у Козари неће моћи дуже одупирати. Наведни руководиоци једногласно су закључили да се у Козари не може дуже остати и да се из обруча морају пробијати. Закључено је да се врши пробој преко цесте Приједор-Босанска Дубица на терен Првог батаљона, према Карану и Пастиреву, а по потреби преко Сане у правцу Подгрмеча. Тад се на терену око Добрљина налазила главнина 1. крајишке бригаде, на чију се помоћ може рачунати у случају потребе код прихватања рањеника и њиховог пребацивања за Подгрмеч. Правац је био подесан и за прегруписавање партизанских снага и њиховог привлачења до мјеста пробоја тако да припреме не буду од непријатеља откривене. Непријатељски обруч тамо гдје је одабран пробој није јаче обезбијеђен по дубини. Најближе непријатељске снаге на другој страни преко цесте налазиле су се на правцу Приједор и на Планиници, које су се могле обићи и поставити обезбјеђења, а потом наставити кретање према Карану и Пастиреву. На овој страни није било много ни пјешадије. Одржавање обрућа око Козаре испомагали су непријатељски тенкови који су се стално цестом кретали горе - доле и тако обезбјеђивали терен. Пробој је одређен да се изврши у току ноћи. Тенкове палити са бензинским флашама које су зачепљене крпом натопљеном бензином. Одабрати храбре борце који ће се тенку приближити, крпу запалити и флашу бацити на куполу тенка. Запаљени бензин се разлијева по тенку и сигурно га пали. Посада мора да напусти тенк или да у њему изгори. Терен преко којега се треба кретати послије пробоја добро је био познат, пошумљен и подесан. На овом правцу су се налазили рањеници и велики дио народа, а тамо је била присут-на и 1. крајишка бригада на терену 1. батаљона, у сектору Пастирево. Треба споменути и то да су се на том правцу налазиле усташко-домобранске снаге са којима су борци одреда и бригаде свакодневно водили борбе, наносили им велике губитке и више пута пробијали њихове линије. То је давало увјерење у пробој обруча и изношење рањеника, народа и бораца из Козаре. Није се знало да су баш тада дошле њемаћке снаге на тај сектор као појаћање и главна снага за даље настављање офанзиве, ради уништења и даљег претреса Козаре. Пробој из обруча планиран је ноћу између 3. и 4. јула 1942. године. Непријатељ припремајући се за одлучни напад довео је нове њемачке снаге 734. пјешадијског пука, 704. њемачке дивизије које су имале задатак да 5. јула 1942. године са Qвог сектора крену у напад ради претреса Козаре. О том није било обавјештења. Управо на тај правац требало је да нападају снаге Другог и Трећег батаљона 2. крајишког НОП одреда (275,246). Ипак на одлуку правца пробоја из обруча имало је: терен, близина правца пробоја рањеника народа и партизанских јединица ван непријатељског обруча које су могле прихватити и указати помоћ. (275.246) 2. јула 1942. године на састанку штаба Одреда и Окружног комитета КПЈ за Козару на Мраковици једногласно је одлучено да се изврши пробој из обруча из Козаре ноћу између 3. и 4. јула 1942. године. Правац пробоја је Јеловац-Јутрогошта-Каран, гдје се очекује сусрет са снагама Прве крајишке бригаде. У пробоју учествују Ударни, Први, Други и Трећи батаљон, а Четврти батаљон 2. крајишког НОП одреда је одређен за резерву и да штити леђа партизанским снагама које учествују у пробоју, рањеницима и цивилном становништву док се извуку из обруча. Линија фронта одређена је по ширини, и то: лијево крило кретало се правцем Патрија-Цвијића брдо-Јеловац-Планиница са задатком да одмах, послије пробијања непријатељског обруча и преласка преко цесте Приједор-Босанска Дубица, успостави обезбјеђење лијевог крила од непријатељских снага које су се налазиле на Планиници из правца Приједора. Десно крило фронта добило је задатак да се креће лијевом страном ријеке Мљечанице и обронцима Патрије да што прије избије бочно од села Хајдероваца и на цесту Приједор-Босанска Дубица, те да од правца Дубице обезбиједи наше десно крило. Писмена наредба за пробој гласи: План пробоја непријатељског обруча и излазак из Козаре »Одлуком штаба Одреда и Окружног комитета, у циљу спасавања живих снага овога Одреда, одлучено је да се изврши пробој. Пробој се врши на јуриш у правцу Јеловца, Јутрогоште, Градине, Криве Ријеке, Карана. Распоред снага: Ударни батаљон наступа, напада и пробија се на лијевом крилу Патрија-Цвијића брдо-преко Долова, Јеловца, зв. брдо напада на Планиницу до Средеља. По пробоју оставља дио снага на цести за осигурање пролаза од Приједора. Уз помоћ позадинских чета треба да организује прекопавање цесте. Ово осигурање остаје све до проласка све коморе са осталим снагама прогања не-пријатеља и успоставља фронт према Асиној стражи и Брезичанима. За читаво вријеме мора бити у вези са Првим батаљоном, који се налази десно од Ударног батаљона и мора имати заломљено своје лијево крило према непријатељу у Паланчишту. Од почетка Први батаљон креће са Патрије ка Доловима и са десним својим крилом завија према јеловачкој цести и помаже Другом батаљону у ликвидирању истог упоришта. Са лијевим својим крилом напада у заједници са Ударним батаљоном да ликвидира Планиницу. По ликвидирању Јеловца све своје снаге рокира у лијево... и потом наступа у правцу Градине, Марина, Гробашнице. Везу одржава лијево са Ударним батаљоном, а десно са 2. батаљоном. Други батаљон напада лијевим крилом са Патрије и Долова преко Чупића кућа и Југовића брда, напада и ликвидира Цвијића Гај и Хајдеровце, Доњи Јеловац, а са десним крилом напада од Патрије. ('збомик докумената и података о НОР-у, том IV, књига 6, стр. 16.) преко Југовића брда, Гајева, Хајдероваца, Доњег Мирковца. Одржава везу лијево са Првим бата-љоном, а десно са Трећим батаљоном. По ликвидацији наступа у правцу... Трећи батаљон наступа долином Мљечанице и обронцима Патрије према Хајдеровцима и прцко истих ка шуми Мирковац. Трећи батаљон треба да упути Ударну чету да се пробије што прије у позадину непријатељских ровова и да напада бочно и с леђа Хајдеровце. По изласку на цесту осигурава исту од Дубице и уз помоћ позадинских чета руши мост на цести и за вријеме борби треба да остави једну чету са тешким митраљезом код Међувођа на линији Поглеђава-Трубарци према Стражици и Елезовачи. Послије пребацивања свију снага, 3. батаљон прикупља се и креће у правцу Кнежица-Мурати-Тубића брдо-Бањци. Штаб одреда ће бити у Тубића кући. Четврти батаљон биће у заштитници јединицама и читавој комори. Лијево крило 4. батаљона, гледајући од мјеста одакле се креће, иде Витловском, Мљечаницом до Бокана. Ту излази на Вис и обронцима Патрије, Хајдероваца креће се преко Радишића гаја, заобилазећи десно Цвијића гај. Иде горњим дијелом Хајдероваца правац Кнежица, држећи везу са Трећим батаљоном који се налази на томе крилу. Лијево крило креће се лијево од Чупића кућа према Паланчишту-Пухарино брдо на Ђаковића дућан на цести у Јеловцу. Држи везу са Ударним батаљоном који се креће према ... На Планиници оставити чету за брзо рокирање на средини између лијевог и десног крила у резерви. При штабу 4. батаљона остају снаге бригаде. Одступања нема ради напуштених сектора и војне ситуације у којој се Одред налази, Нове рањенике извући и носити са собом. Сваки батаљон ће се опскрбити са по једном четом резервном ради ношења рањеника. Оставити резерву војске са којом ће батаљон располагати. Батерија један брдски и један противтенковски топ поставља на брдо Чупића за тући Цвијића и Равни гај, Хајдеровце. По ликвидирању истих креће за 2. батаљоном. Из поћетка рањеници и комора прикупљају се код Чупића куће. По посљедњем извјештају штаб Одреда креће за Каран.«' (293,125) 2. јула 1942. године на састанку на Мраковици ручно је написан план пробоја, јер није било писаће машине. План је касније умножен у штабу Одреда и разаслат куририма у штабове батаљона и одредској болници на Витловској. Наредба није слата истог дана писмено штабу 3. батаљона, који се налази у рејону Градишке, и 4. батаљона у рејону Крњина за покрет према Патрији. Штаб 3. батаљона обавијештен је преко телефона усмено да одмах са батаљоном крене према Мраковици гдје ће добити писмено наређење за даљи покрет. Наређење је команданту батаљона уручено сутрадан на заказаном мјесту, гдје је и упознат о одлуци за пробој. (275,247) У изради плана о пробоју из обруча учествовали су сви који су били присутни на састанку на Мраковици. По задатку Јосип Мажар Шоша, Бранко Бабич Словенац и др Алфред Ржехак иду на Витловску да обавијесте штабове Првог и Другог батаљона о пробоју и њиховим задацима и да се они за то припреме. Бранко Бабич добио је задатак да обавијести партијско руководство и групу која је радила са позадином у збјеговима о мјесту и времену пробоја, како би се и они припремили и благовремено из обруча непријатељског изишли. Др Ржехак добио је задатак да обавијести управу болнице за припрему рањеника за евакуацију и благовремено доношење тежих рањеника у шуму изнад Цупића кућа, гдје им је било одређено збориште, као и за остали дио коморе. Др Алфред Ржехак и Бранко Бабич требало је да се договоре са руководиоцима позадинских чета о обезбјеђењу људства и да их окупе за ношење рањеника. Добили су задатак да се један дио тешких рањеника за које постоји опасност по живот, ако се буду кретали и даље носили, да се они издвоје и смјесте у подземна склоништа, која су већ била ископана, и да се са њима остави неопходни број болничарки. Што се тиче осталог санитетског особља, оно је требало да се креће са рањеницима уколико је то неопходно, а један дио санитет-ског особља да се распореди при штабовима батаљона који иду.у напад и помогну превијању, извлачењу и ношењу рањеника, јер се очекивало да ће их бити више за вријеме док се буде вршио пробој. Сви рањеници који су могли да се сами полако крећу или јашу на коњу, да се припоје јединицама и да се са њима крећу. Зборно мјесто за рањенике било је у шуми изнад Чупића кућа, гдје је и штаб Одреда. Кад падне мрак, најкасније до 21 час, требало је да се окупи штаб Одреда, дио чланова Окружног комитета на челу са секретаром Бранком Бабичем. Ту ће доћи другови Милош Шиљеговић и Ратко Вујковић Чоче, чланови Оперативно.г штаба за Босанску крајину, који су за вријеме офанзиве на Козари и у то вријеме били на терену 2. батаљона. Њих је требало да обавијести Јосип Мажар Шоша. У штаб је требало да дођу и команданти батаљона.

На састанку на Мраковици закључено је да напад почне таћно у 22 часа. Предвиђено је да се дотад изврше све потребне припреме и да ће се моћи пребацити преко ноћи преко цесте са свим снагама. Тај састанак на Мраковици требало је да буде посљедњи састанак руководства на Козари непосредно пред почетак пробоја из обруча. (275,248) Одређен је састанак код Чупића куће на ком се требао поднијети извјештај о извршеним припремама. Ранко Шипка, командант Ударног батаљона, отишао је у батаљон да изврши припрему за пробој. Обрад Стишовић, командант 2. крајишког НОП одреда, добио је задатак да умножи одлуку о пробоју и да је достави батаљонима и управи болнице. Један примјерак је послат Окружном комитету КПЈ за Козару, секретару Бранку Бабичу, који се налази на Витловској. 2. јула 1942. године откуцана је одлука, наредбе, а увече је достављена свим. Команди 3. батаљона уручена је сутрадан, негдје пред подне на Мраковици. У току ноћи у штабу Одреда налазио се само замјеник комесара одреда друг Душко Мисирача, а све приштапско особље са заштитницом и водом за везу кренуло је према Мраковици. Исте ноћи кренуо је и 4. батаљон, чије су се снаге налазиле на висовима изнад штаба Одреда, на правцу према Ламовитој. Јединице су прије упозорене да буду приправне за покрете. При штабу Одреда одређено је шта треба да се носи, а што да се закопава и склони од непријатеља. Батаљони су одредили десетине које ће оставити на положајима, са задатком да отварају ватру на непријатеља, уколико он буде кретао у напад. Десетине су требале да се по терену пребацују и отварају ватру са разних положаја, да се брзо испред непријатеља склањају, забацујући му се за леђа. Ово треба да се чини да непријатељ не примијети одлазак са терена, концентрацију и намјере. (275,249) 3. јула 1942. године око 12 сати командант 2. крајишког НОП одреда Обрад Стишовић са неким члановима штаба Одреда стигао је на Мраковицу. Ту је команданта 2. крајишког НОП одреда Стишовића чекао Мирко Пекић, командант 3. батаљона, ком је предато писмено наређење и упознат са задатком његова батаљона. Команданту одреда поднио је извјештај о стању и припремама Ранко Шипка, командант Ударног батаљона. Четврти и Трећи батаљон требало је да сами обезбиједе водиче до зборног мјеста и полазних положаја за напад. Командант одреда Стишовић је на Мраковици обавијештен да су сви батаљони у покрету према Витловској и полазним положајима за напад. Штаб Одреда био је мишљења да ће све бити по предвиђеном плану. (275,249) Командант 2. крајишког НОП одреда са члановима штаба кренуо је са Мраковице и предвече стигао на Витловску. На Витловској су др Алфред Ржехак, шеф санитета, и Бранко Бабич, секретар Окружног комитета КПЈ за Козару, поднијели извјештај о томе шта је све учињено команданту 2. крајишког НОП одреда. Др Ржехак је обавијестио да је у сагласности са Шошом Мажаром један број рањеника упутио низ Мљечаницу, умјесто у шуму Цупића кући. Једини разлог је тешкоћа преноса рањеника уз брдо Чупића кућа. Са Шошом су се договорили да фронт прошире преко Мљечанице на десну страну обале, како би обезбиједили несметано ношење рањеника низ Мљечаницу. Тамо је био Милош Шиљеговић и Ратко Вујовић Чоче. Командант 2. крајишког НОП одреда је наредио да се више рањеници не носе низ Мљечаницу, већ према датој наредби код Чупића куће. Одмах је један број рањеника, који су могли да јашу на коњима, упућен према Ћупића кући. Др Рржехак се жалио на споро стизање људи који треба да носе рањенике. Док се буду водиле борбе, моћи ће се пребацивати рањеници, комора и остало. Тим правцем преко Чупића куће води пут који је дубоко усјечен и од воде разнесен, па је био добар заклон за ноћно кретање по њему. Непријатељске снаге с Планинице ноћу нису могле причињавати веће потешкоће. Пробој обруча са Козаре предвиђен је у виду троугла од Чупића куће према цести. Фронт би се ширио десно и лијево што би омогућило већи и бржи пролаз партизанима и становништву. На правцу пробоја из обруча код непријатеља се битно измијенила ситуација 3. јула 1942. године непријатељ на овом сектору уводи у борбу свјеже јединице њемачког 734. пјешадијског пука 704. њемачке пјешадијске дивизије, које су имале задатак да за два дана са запречне линије крену у претрес Козаре.1 О смјени усташкодомобранских јединица на дан 3. јула у бојној релацији 1. брдске усташко-домобранске бригаде каже се: "3. српња 1942. године 1. и 3. бојна замијените су са положаја које су досада држале са њемачким бојнима. I то двије бојне имале су задатак чишћење просторија позади њемачких јуришних одреда-одјела. Од сваке бојне дато је по 30 домобрана под командом једног заставника-заповједника вода у јуришну.групу".(293,125) Ове јединице ојачале су усташко-домобранске снаге на овом сектору, које су више пута претрпјеле тешке губитке у противнападима. Долазак њемачких снага на овај сектор извршен је у тајности. Тако је дошло до ситуације која је у ратној пракси ријетка и изузетна. Обје противничке снаге су у исто вријеме концентрисале своју главнину на истом правцу са офанзивним намјенама: штаб Одреда за пробој из обрућа, а штаб борбене групе »Западна Босна« уводио је борбену групу »Боровски«, која је имала задатак до 5. јула да пређе у акцију за овла-давање Козаром. Интересантно је да ниједна страна није знала за рад, припреме и намјере друге стране. Познато је да пробој из обруча представља једну од најтежих и најкомпликованијих операција. Успјех подухвата зависи од избора мјеста и времена за пробој. Од значаја је познавање земљишта, јачине наоружања и распореда непријатеља, моралног стања његових јединица и слично. Многи су постављали питање да ли је изабрано најпогодније мјесто за пробој из обруча? На овом мјесту вођене су најкрвавије борбе у времену од 18. до 30. јуна. Подручје Козаре опасано је ријекама (Савом, Уном, Саном, Гомјеницом и Врбасом), које су природна препрека, за чије савлађивање 2. крајишки НОП одред није имао одговарајућа техничка средства. Пробој према Грмечу био је једино могуће рјешање. Што се тиче самог мјеста пробоја, постојала су два могућа рејона: један између Ивањске и Козарца ка југу и овај на Патрији ка југозападу за који се одлучио штаб 2.крајишког НОП одреда.(293, 126) Основни елементи који су утицали да се штаб Одреда одлучи за пробој на Патрији били су првенствено у томе што су непосредно иза партизанских јединица на овом простору, у долини Мљечанице.били концентрисани сви рањеници, чије је извлачење из обруча био један од примарних задатака. Ту су били и збјегови народа од око 50.000 становника, чије би пребацивање преко Козаре у правцу Ивањске и Козарца било тешко изводљиво. Сем тога, десно и лијево од Патрије налазила су се три ба-таљона на положајима, па је било лакше довести на овај правац 3. и 4. батаљон. У правцу пробоја, изван обруча, на Карану налазила се л.крајишка бригада, која је могла прихватити рањенике и становништво и превести према Грмечу. Негативна страна избора овог правца била је свакако у томе што су ту већ 12 дана вођене жестоке борбе и што је услијед тога непријатељ ту био најбоље утврђен. Због тога се тешко могло рачунати на изненађење, што је један од важних елемената за за успјех пробоја. С те стране рејон Ивањска-Козарац пружио би повољније шансе. У питању је било и избор времена за пробој. По-ложаји непријатеља на сјеверозападној запречној линији били су у времену од 18. до 25. јуна 1942. године у два маха потпуно разбијени у ширини од неколико километара и стајали отворени по неколико часова. То су биле идеалне шансе за извођење јединица и народа из окружења, али они нису били у потпуности искоришћени. Сада, почетком јула, а с обзиром на увођење борбене групе »Боровски«, ситуација се на овом одсјеку сасвим измијенила и никако није била повољна за пробој. Одлуком о пробоју нису биле задовољне ни неке друге значајне претпоставке успјеха. Штаб одреда, кад је донио удлуку о пробоју, радио је и сувише брзо. Није било обезбијеђено вријеме ни за најнеопходније припреме. Трећи и 4. батаљон су добили наређење истог дана кад је требало вршити пробој, а били су удаљени око 30 км. Кретали су се усиљеним маршем и стигли су када је пробој требало већ да почне. Команданти ових батаљона примили су заповијест у току марша, свега један час прије почетка напада. Разумије се да у таквим условима није могло бити говора о припремама за пробој, а борци ових батаљона послије напорног марша били су преморени. Команданти су издавали четама заповијест у покрету, при чему нису могли пружити никакве податке о непријатељу и његовом распореду, јер таквих података у заповијести није ни било. Можда би било'боље да је заповијест издата на самим положајима, него у штабу на Мраковици. У том случају могли су бити консултовани команданти батаљона и командири чета са положаја, јер су они највише знали о стању код непријатеља и о његовом распореду па би заповијест могла бити прецизнија. У заповијести су изостали и други неопходни подаци. Није било одређено шта ће се предузети ако пробој не успије или ако успије само дјеломично., што се фактички и десило. Није речено шта треба да раде јединице које остану у обручу, односно оне које успију да се пробију из обруча. Пропуст је учињен што се није обезбиједило борбено садејство са дијеловима 1. крајишке бригаде који су се налазили иза леђа непријатеља и могли су за вријеме пробоја пружити драгоцјену помоћ. Није било лако у условима густог распореда непријатеља осигурати везу са јединицама 1. крајишке бригаде ван обруча, али то није било немогуће, јер су везе одржаване. Курири с Козаре су пренијели седам извјештаја у Оперативни штаб за Босанску крајину, па се и овог пута морало с тим рачунати. (293,128) У овом се догодило и друго изненађење које се ријетко дешава у вођењу рата. Штаб 1. крајишке бригаде, не знајући за одлуку Штаба 2. крајишког НОП одреда за пробој обруча, донио је одлуку да исте ноћи између 3. и 4. јула 1942. године нападне Добрљин у истом времену кад је штаб 2. крајишког НОП одреда донио одлуку да изврши пробој обруча. Умјесто да снаге 1. крајишке бригаде нападну с леђа непријатеља на мјесту гдје се пробија обруч, оне су се удаљиле од Патрије око 20 км према Добрљину. I ево шта се десило. Извиђањем комесара 3. батаљона Пере Ђурића сазнало се о распореду снага које бране Добрљин и њиховој бројности од 500 војника домобрана и усташа. Када је 3. јула 1942. године ноћ увелико освојила, четири чете бораца 1. крајишке бригаде журиле су низ Пастирево да се приближе Добрљину. Негдје иза Босанског Новог- тутњале су експлозије граната. Трећа чета 3. батаљона и 3. чета 4. батаљона 1. крајишке бригаде прешле су жељезничку пругу и друм између Добрљина и Босанског Новог и обалом Уне ушле у Добрљин да нападну непријатеља. Друга чета 3. батаљона дошла је да нападне непријатеља из правца Пастирева. Постављена су обезбјеђења према Костајници и Босанском Новом. Ангажована је ту чета бораца 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда која је остала иза обруча. (83,29) Нешто послије 21 час ноћу између 3. и 4. јула 1942. године одједном су пропјевали пушкомитраљези и вриснуле пушке. Чула се вика официра да војници дају отпор. Грмјело је несносно. Рафали су смртоносно косили. Борци су освајали кућу по кућу и утврђење по утврђење. Бомбама је освојено и утврђење код жељезничке станице. Најкасније је освојен црквени торањ одакле је косио митраљез. Заробљена је комплетна 3. бојна 3. пјешадијске домобранске пуковније. Према извјештају штаба 1. крајишке бригаде од 4. јула, заробљена су 284 војника и 4. официра, а 16 војника и 2 официра су убијена у току борбе. Бригада је имала 2 мртва и 4 рањена борца. Плијен је био знатан: 3 пушкомитраљеза, 3 минобацача, 400 пушака, 70 000 метака, десетак сандука минобацачких граната. Заплијењене су и знатне количине намирница: жита, соли, шећера, одјеће, обуће и санитетског материјала. Добрљин је горио и одсјај пожара се видио из далека. Спаљене су војне зграде, пилана, сепарација и електрична централа. Плијен је ужурбано евакуисан. Чете су напустиле Добрљин и заузеле положај на околним висовима. Касније кренуле су према Босанском Новом. (83,29 и 275,395) Али непријатељ није одвајао својих јединица из обруча од опкољене Козаре. Вратимо се поново пробоју обруча из Козаре. На заказани састанак код Чупића кућа није дошао Јосип Мажар Соша, Милош Шиљеговић и Ратко Вујовић Чоче. Увече, ноћу 3. јула 1942. године упућени курири нису их налазили. Јављено је да су на извиђању и да ће доћи кад се врате. У 22 часа, кад је договорено почетак напада, није их било. Чекање је трајало до 24 часа. Није се више могло чекати, јер је вријеме прекратко за ноћни пробој. Преостала су 4 сата до сванућа. Чуло се пушкара-ње на десном крилу. Није се знало да ли партизани нападају или је непријатељ. У споразуму са командантима Ударног, Првог и Другог батаљона и секретаром Окружног комитета КПЈ за Козару Бранком Бабичем, командант 2. крајишког НОП одреда Обрад Стишовић издао је наређење да напад почне тачно у 24 часа. Обавијештене су јединице и рањеници са њима. Све је било спре-мно за покрет. Тачно у 24. часа, у поноћ, ноћу између 3. и 4. јула 1942. године, два часа касније него је било договорено, почео је напад за пробој обруча.1 (275,250) I то мало помјерење од 22 до 24 часа почетка напада било је од судбоносног значаја за пун успјех пробоја партизана, спа шавања рањеника и народа, који је успјешно брањен више од мјесец дана у најкрвавијим бојевима воденим даноноћно, пише Обрад Стишовић, командант 2. крајишког НОП одреда. (275,250) Тачно у поноћ између 3. и 4. јула 1942. године, почео је пробој јединица 2. крајишког НОП одре-да у распореду који је одређен заповијести команданта одреда. Отпоћела је борба дотад невиђене жестине. На линији од Букове косе, 6 км сјеверно од Приједора, преко Патрије, све до ријеке Мљечанице, једна за другом партизанске чете су упадале у ровове и у борби прса у прса ломиле отпор непријатеља. Врело је као у котлу. Нису се распознали пушчани ни митраљески пуцњи, бомбе, бацачи или топови. Настао је општи ватрени пакао. Припремљени борци са флашама бензина запалили су неколико тенкова и они су буктали у пламену. Паљење непријатељских тенкова изазвало је велику панику код непријатеља. Остали тенкови су побјегли са положаја у правцу Приједора. У борбу су убачене приштапске јединице и све особље. Непријатељска пјешадија није могла дуго да издржи силовити налет партизанских јединица. Непријатељске линије на правцу удара Ударног и Првог бата љона 2. крајишког НОП одреда биле су брзо разбијене (један њемаћки и два домобранска батаљона) и непријатељски обруч отворен. Тако су 1. и Ударни батаљон, нападајући на одсјеку који су већ раније држали и добро позна-вали, успјели да пробију обруч правцем Патрија - прелаз преко цесте Дубица - Приједор - правац Планиница - село Јутрогошта. С Првим и Ударним батаљоном из обруча је изашао командант 2. крајишког НОП одреда Обрад Стишевић, замјеник политичког комесара одреда Душан Мисирача и секретар Окружног комитета КПЈ за Козару Бранко Бабич. Из обруча је изашао мањи број покретних рањеника и око 10.000 становника, већином са новског и добрљинског терена. (275,253 и 293,129). Становници одмах по пробоју обруча упућени су у правцу Карана. У другим изворима о пробоју из обруча пише да је у току 3. јула 1942. године у рејону Патрија — Југовића брдо уведен у прву борбену линију 3. батаљона 734. њемачког пјешадијског пука, који је заузео положај испред десног крила 3. бојне 4. горске пуковније и лијевог крила комбиноване усташко-домобранске бојне »Симић«. Истовремено њемачке снаге 734. пјешадијског пука смијениле су 1. и 3. бојну усташко-домобранске пуковније на положајима Мљечаница - Елезовача -Кошућа — Маглајци — Бјелајци. I управо тад када су непријатељски положаји ојачани са свјежим и од борбе одморним њемачким снагама, отпочео је ноћу између 3. и 4. јула 1942. године око 24. часа пробој снага 2. крајишког НОП одреда из окружења. На лијевом крилу снага Одреда са правца коте 340 — Патрија према положајима комбиноване усташко-домобранске бојне и десног крила 3. батаљона 734. њемачког пјешадијског пука у рејону Долови — Југовића брдо, кренуо је Ударни батаљон предвођен командантом Ранком Шипком и политичким комесаром Ником Јуринћићем. Послије краћег дејства минобацачке ватре по непријатељским положајима, борци Ударног батаљона, подржавани митраљеском ватром, на челу са пушкомитраљесцима и бомбашима, кренули су на јуриш. Комбинована усташко-домобранска бојна пружила је снажан отпор. Жестока борба водила се око гробља у Горњем Јеловцу, а затим у средини положаја бојне »Шимић«. У раним јутарњим часовима разбијен је непријатељски положај у рејону Долови-Југовића брдо на лијевом крилу бојне »Шимић« и десном крилу 3. батаљона 734. њемачког пјешадијског пука. Овим правцем нападао је и 1. батаљон под командом неустрашивог команданта Жарка Згоњанина. Напад снага 1. батаљона изведен је у центар борбеног распореда 3. батаљона 734. њемачког пјешадијског пука који је уз знатне губитке био разбијен и набачен својим десним крилом према положајима бојне »Шимић« и лијевим према положајима бојне »Шњур«. Овај њемачки батаљон имао је знатне губитке, остао је и без командног кадра. Ту ноћ у борби са снагама Ударног и 1. батаљона погихуо је командант 3. батаљона 734. пјешадијског пука, 2 командира чета и 3 подофицира. Снажан притисак снага Ударног и 1. батаљона у рејону Долови - Југовића брдо, упад у ровове непријатеља и борба прса у прса, продужили су покрет према цести Приједор - Кнежица и избили на Планиницу, како је планом пробоја било предвиђено. Главнина снага Ударног и 1. батаљона, осим 4. омладинске чете Ударног батаљона, изашла је из обруча. (404,747) Ојачана 3. бојна, под командом потпуковника Шњура, уз садејство снага њемачког 3. батаљона дочекају снажном ватром и одбијају покушаје пробоја снага 2. батаљона. Претрпјевши осјетне губитке, батаљон је присиљен на повлачење. Угрожен је лијеви бок 3. батаљона који је био присиљен на повлачење. (404,748) На попришту борби у рејону Долови - Патрија - Југовића брдо - Мљечаница према цести Прије-дор - Кнежица остали су бројни погинули и рањени борци Ударног, 1, 2. и 3. батаљона који су у силовитом јуришу овдје били погођени непријатељским куршумима. (404,750) Остаће непознато бројно стање чета 1, 2. и Ударног батаљона приликом њиховог поласка на пробој из обруча, јер се поред резервних партизанских чета на положајима налазила омладина и жене, који су са попришта износили рањенике и отпремали их до партизанских болница. То је била борба народа Козаре, који се заједно са својим наоружаним борцима борило против њемачког окупатора и његових слугу. Ту је било јединство народа и његове војске. Курт Нехер, ратни дописник Вермахта, описао је пробој партизана из окружења овако : ». . . А тада нам је на цијелом нашем одбрамбеном рејону одједном застао дах. . . Двије бијеле свјетлеће ракете синуле су изнад наших глава, а након тога изненада настаје ураганска ватра, као да се огроман талас ломи изнад наших глава. На нашем десном крилу, удаљеном једва 200 корака, уз урлик и вику људска тијела ударају једно у друго. Први талас нападаћа привукао се до нашег положаја кроз високу траву и густо џбуње до на 5 м, партизани хитају за цијеви наших митра-љеза, прије него што су они могли да опале и један метак. . . Укочене руке на ужареној митраље-ској цијеви је посљедње што је преостало од фанатичке воље за уништењем. Наша артиљерија туче долину, преноси ватру на падину, тако да већ осјећамо зујање парчади и отпадака изнад наших глава. Фронт је оживио. Партизани су ударили попут олује на наше заклоне и ровове. . . То је била борба без милости и сажаљења. . . Пробили су се партизани. . .« (275,211) Један борац учесник у пробоју написао је ово: »С друге стране рововима су се приближавале и друге чете. Паљба је постојала жешћа. Грувале су ручне бомбе. Борци су скакали на ровове. Непријатељски војници су узвикивали да се предају. Равном гају су све више пристизале партизанске јединице које су отвориле брешу у непријатељском обручу у подножју Козаре. За њима су ишле групе мјештана, жена, дјеце и стараца из неких села западно од дубичке цесте. Тјерали су нешто стоке и носили мање завежљаје на погуреним плећима.

Пробој 2. КНОП одреда из окружења ноћу између 3. и 4. јула 1942. године

Сјећајући се тих драматичних тренутака Младен Ољача је записао: ». . .Избили смо на Јутрогошту, одспавали и нешто појели. Почеле су да стижу групе људи, с колима и стоком. Дјеца су јаукала, говеда рикала, овце блејале. Сви су грађани преплашени. Прегазили су цесту и бјежали на запад у неизвјесност. . . Сељаци су кренули кућама, а партизани су се срели с борцима Прве крајишке бригаде. Били смо с њима- дан-два, а онда смо кренули на запад, до Бериног гаја, у Жуљевицу. . .«

Десно партизанско крило, ћији је правац напада био долина ријеке Мљечанице, куда су нападале снаге Другог и Трећег батаљона 2. крајишког НОП одреда, биле су заустављене. Дакле, Други батаљон, који је доведен са Поглеђева и Маглајаца, а нападао је у центру на најбоље утврђене положаје непријатеља, задржан је на Југовића брду и у првим јутарњим ћасовима одбачен снажним противнападом убачених свјежих њемачких резерви. Борба на овом сектору била је жестока и крвава и водила се прса у прса по непријатељским рововима. Претрпјевши велике губитке, батаљон је био принуђен да се повуче на положаје. Преморени 2. батаљон није имао снаге да издржи снажан противнапад свјежих њемачких резерви, који је услиједио у најкритичнијем моменту. Посљедица тешких губитака које је овај батаљон имао неколико дана раније у борби на Бјелајцима осјетиле су се овдје у пуној мјери. Овим противнападом непријатељ је успио да преузме иницијативу у самом центру распореда јединица одреда и да, потискујући 2. батаљон, угрози лијеви бок 3. батаљона, који се тиме нашао уклињен у долини Мљечанице између надвишавајућих непријатељских положаја са двије стране ријеке. У таквој ситуацији 3. батаљон био је принуђен да се и сам повуће, иако је већ био дубоко уклињен у непријатељски распоред. Проширење фронта пробоја преко ријеке Мљечанице на њену десну страну развукло је партизанске снаге по ширини фронта и ослабило главни удар у центру фронта, како је било замишљено. Тако је помјеран главни правац удара на правац ријеке Мљечанице са правца од Чупића куће. Снаге су биле недовољне. Снаге које су помјерене у десно биле су исцрпљене претходним борбама са непријатељем. Трећи батаљон је касно стигао на полазне положаје и није могао благовре-мено да се упозна са ситуацијом на терену. У борбу су ушле неприпремљени, пише Обрад Стишо-вић, командант 2. крајишког НОП одреда. (275,251) Непријатељски штабови у својим извјештајима непосредно послије пробоја јављају о томе својим командама. Из ових извјештаја види се натчовјечанска борба и херојство партизана Козаре. У извјештају усташко-домобранске 1. брдске дивизије забиљежено је ово: »Ноћу 3/4. српња 1942. године послије пола ноћи почео је силан напад партизана на одсјеку Долови - Југовића брдо, правцем кота 340 - Патрија - Хајдеровци. Утврђено је да су за овај напад прикупљене све расположиве снаге Козаре, остављајући само слабије извиђачке дијелове на осталој фронти. Јачина нападача била је 1500 — 2000 бораца са око 7 стројница и много стројопушака. Примијећени су и бацачи. Иза кратке боре партизани су упали у поставе њемачке 734. бојне која је распршена, и бачена дијелом на бојну »Шимић«, а дијелом на бојну 'Шнур'. Овом приликом погинуо је заповједник бојне бојник, један заповједник сатније и један поручник, побочник заповједника бојне.« У истом документу стоји да је у првом налету партизана ова њемачка јединица имала 17 мртвих (од којих 3 официра) и 18 рањених. (11,234) Особним залагањем потпуковника Шнура и потпуковника Шимића њемачки војници прикупљени су журно и са дијеловима наших бојни уз сјајну помоћ топништва у јуришу враћени на постав.« О жестоким борбама на Козари, Савезници су се упознали посредством чланака њемачких ратних извјештаја »Битка на планини Козари« објављених у њемачком листу »Неуе орднунг«. Иако је аутор писао с мржњом, приказао је узбудљиво жестину борбе која се водила, организираност и храброст партизанских бораца. Цитирамо овај пријевод који је стигао у министарске кабинете: »Нису то запуштене групе, већ су то строго организоване дружине које у шумама Козаре планине штампају своје новине, израђују муницију и бомбе. Осјећа се да ове банде држи једна ћврста рука. . . Фронт је оживио. Бандити су навалили у наше ровове са бајонетима и ножевима у устима. Ни јаки рефлектори нису их уплашили. На десном крилу су се пробили и ушли у наше положаје. Њемачки и хрватски војници бацају на њих ручне гранате да би са својим лешевима покрили отвор. Најзад најстрашније, што је свакоме од нас који по први пут то чује, следило крв у жилама: једна жена виче и високим гласом. . . после је загрмјело из стотину грла, на стотине гласова. Мушкарци, жене и дјеца навалили су уз животињску вику на наше линије. . . који хоће себи да прокрче пут макар и преко људских тела газили. Увијек нови талас људи наваљивао је на нас, пуни смјелости и без двоумљења. Сваки јуриш почињали су викањем које је замирало пред хашим шанчевима. . . Покушај бандита да пробију наше линије пропао је. Сто двадесет седам мртвих висе на жица-ма и леже укрућени у нашим рововима. Још два пута слиједећих дана покушали су бандити да се пробију кроз обруч који смо све више стезали, па је онда њихов отпор исцрпљен.« (275,418) Тако су неке партизанске снаге успјеле пробити из непријатељског обруча, неке су се поново вратиле на полазне положаје у Козару, а неке су се спојиле са снагама 1. батаљона. Рањеници који су били донесени у долину Мљеченице, нису се могле даље покретати напријед пошто непријатељ није био разбијен нити протјеран из својих утврђења. Услијед жестоке борбе и близине непријатељског фронта рањенике су напустили многи који су их носили и више није имао ко да их покреће, а они се сами нису могли кретати, па су остали у долини Мљечанице. Неки рањеници који су могли на ногама да се крећу, а били су рањени теже у друге органе тијела, тражили су оружје да се боре и иду на положај за пробој обруча. Било је много херојских примјера од којих ћу навести само један. Илија Сурлан, тешки рањеник, кад је видио да је у питању прабој. обруча, дигао се са носила и упутио право у Оперативни штаб. Дошао је Јосипу Мажару Шоши и тражио оружје да иде на положај. Јосипа Мажара Сошу борци с Козаре сматрали су великим јунаком. Али тај велики јунак понекад би заплакао за судбином својих бораца. Шоша се није могао да се уздржи од плача када му је Илија Шурлан, рањени борац, дошао у штаб и затражио да се бори заједно с осталим друговима. Шоша, видјевши Илијину размрскану руку, прешао је марамицом преко влажних очију, извадио из торбе 10 цигарета и даровао борцу. Наредио је Илији да се још лијечи, кухару скренуо паињу да му припази Илију. Волио је народ своје команданте, вољели су они њега, у томе јединству лежи снага Козаре и њених команданата јунака и хероја. (164,70) У обручу су остали Јосип Мажар Шоша, замјеник команданта 2. крајишког НОП одреда и Ратко Вујовић Чоче, обавјештајни официр. У обручу су остали Други, Тречи и Четврти батаљон и дијелови 4. батаљона 1. крајишке бригаде са својим штабовима. Једино се из 3. батаљона пробио ударни вод 1. ћете. Дакле, командант Оперативног штаба за Козару Јосип Мажар Шоша добро је знао да од његових бораца, хероја, сврстаних у батаљоне на положају лежи судбина иза њихових леђа рањеника и збјегова народа који се повукао из угрожених села. Дубоко у шуми, они су прекрили стране око ријеке Мљечанице и Грачанице, затим Пашине конаке и Палеж, Медњак и Горње Подграце. Старо и младо, мушко и женско, са стоком и најнужнијим стварима које су могли повући коњске и воловске запреге с врећама и торбама, са дјецом у нарућју и колијевкама, настанио се по јарковима и путељцима, пропланцима и косама, под крошњама букава, свуда гдје се могло склонити од невремена и непријатељских авиона, око 80 000 људи, жена и дјеце и око 200 000 грла стоке.« Све је то уперило очи према својим борцима на положају и добро отворило уши да чује сваки пуцања и глас наде у пробој обруча и излаз из Козаре. Борци су давали своје животе и чинили све што је у њиховој моћи ломећи непријатељски обруч. Обрад Стишовић, командант 2. крајишког (козарског) НОП одреда пише: »Управо због неизвршавања наређења у потпуности према датој заповијести названа је двојност у командовању. Одлуком и наредба за пробој донијета је једногласно, али код њене примјене није се тако поступило од стране штаба 2. батаљона и санитета. Шеф санитета Одреда умјесто да рањенике изнесе и окупи код Ћупића куће, како је стајало у наредби, већи број је снио у Мљечаници и тек кад сам ја стигао у болницу, зауставио сам даље ношење рањеника у Мљечаницу, већ упућивани код Чупића куће и ови су сви спашени. Штаб 2. батаљона са којим је био Шоша проширио је фронт без мог знања и одобрења, Супротно наредби преко ријеке Мљећанице на сусједни гребен иако је у наредби речено да се иде само до Мљечанице, односно гребеном са лијеве стране Мљечанице. Штаб овог батаљона као и Шоша нису дошли код Чупића куће, како је било договорено. Ми смо их чекали два сата, а потом кренули на пробој на цесту гдје су фронт држали тенкови и фронт је пробијен. То је чињенично стање. Пробој је дјелимично неуспио због неизвршавања наређења од стране штаба Другог батаљона. Но, можда је то нашу ситуацију и олакшало, јер је непријатељ по сваку цијену хтио да уништи партизане у Козари. . .« Штаб Одреда кад се пробио из обрућа, повратио је у Козару један вод партизана са задатком да ухвати везу са штабом 2. батаљона и Јосипом Мажаром Шошом, да их обавијесте да се налазе близу цесте, да им помогну у пробијању обруча и прихватању рањеника и да покушају нови пробој. Курири се нису враћали из Козаре. Штаб 2. крајишког НОП одреда јединицама Првог, Ударног и дјеловима Другог батаљона, који су се пробили из обруча, наредио је да остану на положајима у близини цесте Приједор - Босанска Дубица, да се одморе и припремц за нову борбу, уколико заостале партизанске снаге у Козари покушају нови пробој из Козаре. 4. јула 1942. године негдје око 9 сати дошли су тенкови из правца од Приједора цестом у правцу Босанске Дубице и поново помогли затварање обруча око заосталих партизанских снага и народа у Козари. 4. јула 1942. године криза код јединица које су остале у обручу дошла је до врхунца. Тај дан се с правом може назвати најдужи и најтежи ратни дан за партизане Козаре. Послије пробоја Првог и Ударног батаљпна ваљало је прије свега средити десетковане чете 2. и 3. батаљона и одржати њихове положаје које су раније држали Први и Ударни батаљон. Тога дана непријатељска артиљерија и ави-јација нису престале да дејствују. Посебне напоре требало је уложити да би се прикупили и превили бројни нови рањеници из борбе од претходне ноћи. У овој тешкој ситуацији чланови штаба Одреда Јосип Мажар и Милош Шиљеговић у договору са штабовима преосталих батаљона донијели су одлуку да се пробој понови на истом мјесту, овај пут на нешто ужем фронту. Припреме су изведене солидније него за први пробој. Обављено је командатско извиђање које је организовао и њиме руководио Јосип Мажар Шоша. Сада је ситуација била неупоредиво неповољнија од оне која је била приликом планирања првог пробоја. На запречној линији, поред усташко-домобранских јединица, стајале су и њемачке јединице из групе »Боровски«, које су сутрадан, 5. јула, требале да крену у акцију чишћења Козаре. С друге штране, партизанске јединице биле су знатно ослабљене. Први и Ударни батаљон налазили су се ван обруча. Други и 3. батаљон претрпјели су претходне ноћи тешке губитке. Број рањеника се повећао. Психоза у збјеговима услијед неизвјесности била је крајње напета. Резерве муниције код јединица биле су сведене на критичан минимум. Ноћу измеду 4. и 5. јула 1942. године пред сам поћетак пробоја неколико непријатељских тен-кова, долазећи из Приједора, зауставило се и распоредило дуж цесте Приједор-Дубица, управо на правцу наступања јединица 2. крајишког НОП одреда. Под командом и на челу са Јосипом Мажаром Шошом, дјелови снаге 2. крајишког НОВ одреда и једна чета 1. крајишке бригаде, које су биле у обручу у Козари, тачно у поноћ (24 часа) измеду 4. и 5. јула 1942. године, извршиле су напад на пробој обруча. Борба се распламсала на сектору Другог батаљона на правцу Патрије и у долини ријеке Мљечанице. Пушке се нису чуле од митраљеза, бацачи од бомба, од борбеног пакла земља се тресла. Ватра је постајала све снажнија и негдје између 1 и 2 часа по поноћи достигла је своју кулминацију. Све је врело као у котлу. Ноћ је била тамна, али је над тим дијелом Козаре бљештало свјетло од експлозија, као да су упаљене сијалице. Стаб Одреда који је био изашао из обруча претходне ноћи, покренуо је расположиве снаге да нападну непријатеља с леђа да помогну пробој заосталих снага и рањеника да изађу из непријатељског обруча. Ова помоћ није била ефикасна, јер се снаге из обруча нису пробијале правцем куд су изашле из обруча претходне ноћи. Тако су нападнуте непријатељске снаге, које су биле заштитница њемачким снагама, а налазиие су се на Југовића брду и другим положајима према Козари. Те непријатељске снаге су се налазиле у близини саме цесте. Оне су онемогућавале да се нападну главне ударне непријатељске снаге, које су водиле борбу са партизанским снагама које су покушале пробој из обруча на истом мјесту гдје су нападале претходне ноћи и биле одбијене. Партизани су се херојски борили и многи од њих су херојски изгинули. Многи водови су у жестоким борбама за час нестајали или су само поједини дијелови остајали.

Други пробој на Патрији ноћу између 4. и 5. јула 1942. године представља кулминацију борба које су вођене на Козари. Не само по жестини већ и по губицима које је 2. крајишки НОП одред претрпио. Не располажемо тачним подацима о броју мртвих и рањених партизана који су те ноћи остали на Патрији. Познато је да су се поједине чете истопиле у ватри и огњу на непријатељским бункерима и рововима. 3. чета 3. батаљона командира Љубана Аћимовића ушла је у ову битку са око 150 бораца, а изишла из ње са свега 30 људи на челу са водником Сладојевићем. Негдје на непријатељским рововима на Патрији остао је заједно са политичким комесаром Данилом Борковићем и командир чете Љубан Аћимовић. На вјећној стражи остао је и командир Перо Алавук и други. На вјећној стражи на Патрији остали су и политички комесар 2. батаљона Никола Лукетић, политички комесар 1. чете овога батаљона Душан Кос, командир Четврте чете 2. батаљона Владо Пекић и многи други борци и руководиоци. (293,130). Неке чете просто су се истопиле у многобројним јуришима које су у току ноћи предузимале. Оне су десетковане, а неке су преполовљене. Остаци ових јединица су били крајње исцрпљени. Мајке Козарћанке су васпитивале своје синове да гину за слободу. Синови Козаре су гинули и пјевали. Кроз непријатељске редове пробило се противтенковско одјељење 2. батаљона, којим је командовао Стојан Грујичић Јаруга. Ово је одјељење на комуникацији (цести) Босанска Дубица-Кнешпоље уништило 2. непријатељска тенка. (11,237)

Пробој из окружења између 4. и 5. јула 1942. године

Познато је да су борци 4. омладинске чете 3. батаљона с борцима 3. чете 3. батаљона својим јуришима на Јеловцу, на пробоју непријатељског упоришта уништавањем тенкова на цести Приједор-Кнежице, значајно допринијели да се створе услове за прелаз једног дијела јединице 2. крајишког НОП одреда. Ти јуриши на непријатељске бункере, ровове и тенкове однијели су десетине живота козарских јунака, међу којим се спомињу Бранко Бјеловук, Данило Борковић, Тоше Драгишић, Милош и Бранко Бјелић, Атиф Топић, Раде Тодоровић, Драго Макић, Остоја Видовић, Стево Совиљ, Милан Кукрић и многи други храбри јунаци којима су то били посљедњи јуриши. (275,346) На једном мјесту у непријатељском извјештају пише: »Око 3 сата партизани су извршили јак напад на цијели положај са јаком ватром и јаком ударном снагом и великом галамом. Њемачки дијелови су напустили косицу и повукли се на главицу. Остали су тенкови. Партизани су тукли јаком бочном ватром. У 4,15 сати партизани су успјели упалити бензин на једном тенку који је горећи јурио дуж положаја. Под заштитом горећег тенка партизани су успјели да се око 40 - 50 бораца пробије преко положаја које су Нијемци држали и изађу у позадину.« Не попуштајући у јуришу партизанске јединице претрпјеле су велике губитке. Из себе се циједила посљедња кап снаге. Примјера личног хероизма било је безброј. Ево како је доживио тај други пробој непријатељски војник као њемачки ратни дописник на положају Курт Нехер. »Густа помрчина притисла је наше положаје када нам је свима застао дах... Настала је ураганска ватра. Партизани су ухватили за цијеви наших митраљеза прије него што су могли да опале иједан метак. Појавили су се нечујно као мачке, са ножевима у зубима. I тада је отпочело оно најстрашније што је свакоме од нас следило крв у жилама. Мушкарци, жене и дјеца, са несхватљивом упорношћу нагрнули су на наше положаје«. Тако је записао о другом пробоју обруча на Козари Курт Нехер, ратни дописник 714. њемаћке пјешадијске дивизије. До каквих је драматичних сцена долазило код група и појединаца можда добро илуструје случај рањеног командира вода Уроша Бакића, једног од најхрабријих бораца од почетка устанка на Козари. Рањен у ногу у борби на Дудици још у априлу 1942. године, налазио се међу тешким рањеницима, који су чекали на пробијање обрућа. Уз помоћ свога брата Милана добио је коња и прикључио се јединицама које су вршиле пробој. Позади њих кретао се све до цесте Приједор-Дубица. У свануће упао је међу непријатељске тенкове. Од ватре из тенкова изгубио је коња. Група бораца која се с њим кретала спасавала се је како је ко знао и умио. У тој најкритичнијој ситуацији, нашавши се сам у пакленој ватри непријатељских тенкова и пјешадије, није губио присебност. Провукао се кроз ватру, пузећи на рукама и на здравој нози, прешао цесту и довукао се до потока Пухарске, а затим до првих шумарака Планинице. Даље није могао. Имајући код себе пиштољ, био је ћврсто ријешен да сам себи прекрати живот прије но што падне у руке непријатељу. У таквој безизлазној ситуацији на њега је наишао борац Коста Тривић из села Побрђана. Прискочио му је у помоћ. Изнио га је и однио дубље у шуму. Тек трећи дан стигли су до наших дијелова који су се пробијали из обруча, гдје му је Бошко Шиљеговић дао другог коња и упутио га за Грмеч на лијечење. (293,131)

До сванућа 5. јула 1942. гођине партизанске јединице успјеле су да мјестимично пробију непријатељску одбрану и да се по дијеловима пробију из обруча. Из обруча се пробио Драгутин Ћургуз, замјеник команданта 2. батаљона са дијеловима батаљона (око 200 бораца). Из обруча се пробила главнина бораца 1. чете 2. батаљона са командиром Сретом Ђенадијом и замјеником политичког комесара Јовицом Косом; Васо Тркуља, водник вода 2. чете 2. батаљона са групом од око 70 бораца из 2. батаљона; група бораца из 2. и 3. чете 2. батаљона са политићким комесаром 3. чете Пером Ћургузом; Раде Чекић, командир, и бране Ковачевић, политички комесар 2. чете 3. батаљона, са 68 бораца чете; Ђуро Милиновић, замјеник командира 1. чете 3. батаљона, са 17 бораца; Млађо Обрадовић, командант 4. батаљона, са командирима Бранком Митрашиновићем и Михајлом Ђурићем и дијеловима двију чета од око 80-90 бораца; Борко Арсенић, замјеник политичког комесара 4. батаљона 1. крајишке бригаде са дијеловима батаљона који се пробио у Козару (404,756). Изашла је из обруча и 4 (омладинска) чета Ударног батаљона са извјесним бројем бораца. (404,747) Дакле, план пробоја из непријатељског обруча је дјелимично успио. Два комплетна батаљона са дијеловима снага других батаљона 2. крајишког НОП одреда успио је да се пробије из обруча. Са овим снагама из обруча су се пробиле и све приштапске снаге и од команде штаба одреда командант одреда Обрад Стишовић, замјеник политичког комесара одреда Душан Мисирача, секретар Окружног комитата за Козару Бранко Бабич са једним бројем чланова комитета. Превучен је и противколски топ, који је заробљен на брду Крњину са 120 граната. Кад је топ пребачен пре-ко цесте, постављен је да може тући непријатељске тенкове на цести. I овога пута нису успјели да се пробију из обруча око Козаре преостали дијелови 2, 3. и 4.батаљона 2. крајишког НОП одреда од око 1000 - 1200 бораца. Са овим снагама у окружењу Коза-ре су остали: Јосип Мажар Шоша, замјеник команданта и чланови Оперативног штаба Одреда Ратко Вујовић Чоче и Милош Штиљеговић; Станко Милић, командант 2. батаљона; Душан Утјешиновић, замјеник политичког комесара, 2. батаљона; Мирко Пекић, командант, и Јоцо Марјановић, политички комесар 3. батаљона; Пиљо Станишљевић, замјеник команданта, и Милан Егић, замјеник политичког комесара 3. батаљона; Милан Врховац, политички комесар, и Владета Радић, замјеник команданта 4. батаљона; Петар Мећава, командант 4. батаљона 1. крајишке ударне бригаде; Владимир Немет, секретар Окружног комитета СКОЈ-а за Козару; Грга Јанкез и Иво Маринковић, члан Централног комитета КПЈ за Хрватску; Скендер Куленовић, Вилко Винтерхалтер, Никица Павлић, Сида Јелић-Маријановић и Душко Боле, чланови Политичког обавјештајног бироа за Босанску крајину; око 450 тешких рањеника који су из пробоја повраћени у Широку луку; бројно цивилно становништво са подручја Козаре. (404,757) Тешко је оживјети многобројне примјере херојских подвига група и појединаца у овој натчовјечној борби, која је вођена на живот и смрт са неупоредиво надмоћнијим непријатељем. Остаће заувијек неидентификовани незнани хероји који су те ноћи са бензинским флашама или ручним бом-бама запалили два непријатељска тенка. У извјештају 1. горског здруга записано је да је најжешћа борба вођена ноћу између 4. и 5. јула 1942. године са правца гробља у Горњем Јеловцу, гдје је нападало око 200 партизана од којих је око 80 остало на положају мртвих. У центру је нападало око 400 партизана од којих је око 60 остало мртвих на положају. (404,755) Непријатељски војници крвљу и животима су плаћали сваки педаљ окупиране Козаре. У току борби од 10. јуна до 5. јула 1942. године избачено је из строја око 3000 непријатељских војника. Заплијењено је 800 пушака, 61 пушкомитраљез, 15 тешких митраљеза, 21 минобацач, 3 топа, 15 њемачких стројница (аутомата), 70.000 пушчаних метака, 150 мина за бацаћ, 2 батаљонске болнице, 2 заставе, 60 коња имного остале ратне спреме. (404,757) I непријатељски документи говоре о херојству козарских партизана у овим борбама за пробој из обруча. У извјештају усташко-домобранске 1. брдске дивизије пише: »У ноћи 4/5. српња 1942. године партизани су поновили скоро у исто вријеме напад са још јачим снагама, на овај пук смјером више према постави бојне Шимић. Како се накнадно сазнало партизани су имали задатак пробити се у смјеру села Доњи Јеловац са намјером да се пошто-пото довуку до Грмеч планине. Послије првог налета партизана њемаћка бојна опет је убрзо напустила свој постав и повукла се према бојни нур, остављајући скоро цијело тешко наоружање у рововима. Непријатељ убрзо наваљује и према нашим рововима бојне Шимића и упада у њих. Борба на нож и бомбом траје преко два сата уз повремене кризе. Неки дијелови партизана успјели су пробити се и опкољавати поједине посаде. Један њемачки тенк запаљен од партизана ручном бомбом враћајући се у постав изазвао је међу нашим панику те су поједини дијелови почели повлачити се. У тој најкритичнијој ситуацији, потпуковник Шимић са усташким поручником Саболом, неколико усташа и домобрана јунаћким залагањем својим успијевају зауставити поколебане војнике и снажним противнападајем повраћају наш и њемачки положај и повраћају све остављено наоружање. При овом подвигу помажу им два њемачка тенка под заповједништвом њем. Хауптмана Адолфа Либе.« (293,133) Чињеница је да партизанским снагама које су вршиле други пробој из обруча на Патрији није притекла у помоћ 1. крајишка бригада која је била удаљена око 20 до 25 км и налазила се до Добрљина. Нису притекле у помоћ да нападну непријатеља с леђа ни снаге 2. крајишког НОП одреда које су се пробиле из обруча претходне ноћи. Тако су остале усамљене снаге које су вршиле пробој из обруча и у своје снаге су једино могли и рачунати. Обрад Стишовић, командант 2. крајишког (козарског) НОП одреда, пише: »Постоји тврдња да снаге које су се пробиле на Каран нису употребљене да помогну пробој снагама осталим у Козари друге ноћи. То је нетаћно. Кад смо се пробили из обруча, истод дана смо послали курира да јави Шоши да ћемо помоћи њихов пробој. Ми смо са снагама које су се пробиле прве ноћи били више дана одмах преко цесте Приједор-Дубица и ми смо нападали непријатеља са леђа, али је непријатељ на овом мјесту имао три линије и ми нисмо могли директно напасти Нијемце у првој линији кад су им леђа штитиле друге снаге. Ми смо друге и треће ноћи водили борбу са непријатељем и прихватали оне који су се пробијали. Помоћ смо тражили и од Прве бригаде, али је она добила наређење Оперативног штаба за покрет у Подгрмеч куда је и отишла.« 5. јула 1942. године штаб 2. крајишког одреда, који се пробио из обруча, повратио је једну чету у обруч у Козару да успостави везу са снагама које се нису пробиле из обруча и да обавијести о ситуацији са рањеницима и народом. Са овом четом пошао је у Козару и секретар Окруж-ног комитета КПЈ за Козару друг Бранко Бабич. Ове снаге нису могле брзо да успоставе везу, а нити су могле да пошаљу извештај све до завршетка претреса Козаре. (275,253) Ујутро 5. јула 1942. године јединице 2.крајишког одреда, које ни у другом покушају нису успјеле да се пробију из обруча, прикупиле су се у рејону Чупића кућа, изнад Патрије. Замјеник команданта одреда Јосип Мажар Шоша издао је наређење за одступање према Витловској. Послије повлачења са Патрије одбрамбени фронт око Козаре практично није више постојао. Пут за улазак непријатеља у Козару био је са свих страна отворен. 5. јула 1942. године борбена група »Боровски« почела је покрет са сјеверозападне и јужне запречне линије ка сјеверу према ријеци Сави, општим правцем Козарац-Мраковица-Орахова у сљедећем распореду: 734. пјешадијски пук 704. дивизије, ојачан 1. батаљоном 737. пука исте дивизије и 2. батаљоном 1. брдске бригаде подржан 654. артиљеријским дивизионом, 3. батеријом 670. артиљеријског дивизиона, батеријама 1, 3. и 4. брдске бригаде са линије села Хаџибаир-село Бјелајци-село Маглајци-село Елезовача-село Мљечаница-Југовића брдо-Долови-друм Дубица-Приједор (к 265); 721. пјешадијски пук 714. дивизије, ојачан 1. батаљоном 750. пјешадијског пука 718. дивизије, подржан 661. артиљеријским дивизионом, 1. и 2. батеријом артиљеријског дивизиона 1. брдске дивизије на линији: село Паланчиште-село Божићи-искључно Козара; 3. брдска бригада, ојачана 2. батаљоном 4. брдске бригаде са линије: укључно Козарац-Дебели бријег (к. 478)-Јарчевица (к. 736)-Превија (к. 762) и Лисина (к. 978) - Крњин (к. 846) - Јаворац (к. 546). Ове снаге су 5 јула 1942. године ујутро кренуле за дијеловима 2. крајишког одреда који су тога јутра напустили Патрију и почели повлачење у Козару. Са других запречних линија, непријатељске снаге нису вршиле покрет, већ су на добро утврђеним положајима контролисале све правце, очекујући евентуалне покушаје пробоја партизанских јединица које буду одступале испред борбене групе »Боровски«. Уз долину Мљечанице непријатељ је већ 5. јула био у покрету, очигледно са намјером да партизанским снагама које се повлаче пресијече одступницу 5. јула група »Боровски« отпочела је покрет за ћишћење Козаре. Брзим продором непријатеља уз долину Мљечанице, рањеници који су били довучени иза саме борбене линије, пали су у руке непријатељу, који их је на лицу мјеста масакрирао. Највећи број тешких рањеника био је повраћен уз Мљечаницу и склоњен у долину Грабовачког потока. Ту су пронадени и над њима су извршени највећи злочини. Непријатељски војници одсијецали су им главе, руке, пробадали их ножевима. Умирали су у најтежим мукама. Такве злочине над рањеницима није правила ниједна војска свијета, а нити је запамтила историја. Према подацима, ту је масакрирано око 400 до 500 рањеника. Писмених докумената о овој јединственој трагедији козарских рањеника нема ни у нашој ни у непријатељској ратној документацији из тих дана. Постоји мали број живих свједока меду самим рањеницима који су преживјели покољ у Мљечаници. Један од таквих је некадашњи борац 2. чете 2. батаљона Милорад Викало из села Шеварлија код Босанске Дубице. Рањен у обје ноге на Бјелајцима, налазио се у групи непокретних рањеника који су, привучени сељачким колима близу ватрених положаја, чекали исход другог пробоја, па да крену на лијечење у болнице у Грмечу. У. свануће 5. јула посматрао је повлачење наших десеткованих јединица са Патрије. Уз долину Мљечанице чуо је долазак непријатеља који се све више приближавао. Посматрао је како многи рањеници покушавају да се дигну и упиру погледе низ Мљечаницу. Чуо је појединачно пуцање међу самим рањеницима. Знао је да то појединци прекраћују себи живот да не би пали живи у руке непријатељу. Знао је да је крај близу и да помоћи нема ни са које стране. У посљедњем моменту ријешио је да покуша оно што му је и самом изгледало немогуће. Извукао се из кола и у њима оставио друга који је беспомоћан јечао. Стотину метара пузао је на рукама и довукао се до једног густог честара изнад Мљечанице. Посматрао је долазак непријатеља и крај драме његових другова који су остали у колима и на носилима. Изнад њега стазом су пролазиле колоне у зеленим и сивомаслинастим униформама. Касније се све утишало. Имао је наде да ће се појавити макар неко ко не носи оне стравичне униформе. Примијетио је једну жену са малим дјететом, која је сама лутала тражећи неко сигурније склониште даље од овог мјеста испретураних кола и лешева. Однекуд је наишао један партизан, у коме је препознао Бошка Вујановића који му је први указао помоћ и спасио живот. Овај преживјели очевидац покоља у Мљечаници и данас живи и обрађује земљу у свом селу Шеварлијама, носећи у себи стравичне успомене доживљене прије 40 година у долини Мљечанице (293,136). Овај покољ преживио је и рањеник Борко Каран.

1. У долини ријеке Мљечанице јула 1942. године Нијемци и усташе масакрирали су око 450 рањених бораца партизана; 2. У шумама Струга на путу Стара Градишка — Јасеновац, убијали су само нејаке; 3. Многе Козарчане похватане у збијегу Козари јуна и јула 1942. године усташе и Нијемци су поубијали; 4. Јасеновачке усташе на дјелу

Широка лука остала је сва у крви, а преживјели очевици назвали су је Крвавом луком. Топовске гранате падале су, летјеле су у зрак људи и стока мијешајући се са камењем, земљом и лишћем. Бране Ковачевић, политички комесар 2. чете 3. батаљона, који се са дијелом чете послије пробоја ускоро повратио у Козару, записао је: »Први утисци из Мљећанице остаће незаборавни. Призор је стравичан и жалостан. Поред ријеке лежала су тијела у распадању многих погинулих бораца, жена и дјеце. Тешко је и дирљиво посматрати мртву мајку која држи загрљену кћеркицу поред, такође, убијене краве. Све их је покрио облак мува. Стока је подивљала. Свиње су јеле лешеве. Посебно су дирљиви сусрети са преживјелим рањеницима, које смо проналазили под обореним стаблима, у склоништима и грмовима. Већина је у тешком стању. Ране су запуштене...« (404,771) У кући Драгоја Чупића у селу Горњем Јеловцу, задржало се 8 рањених бораца. Непријатељ их је открио и на звјерски начин побио. Зидови су попрскани крвљу. (404,770) Под Пројсом, код штаба Одреда, 3. горски здруг пронашао је подземно склониште у коме је било 40 тешких рањеника. Рањенике су на најзвјерскији начин поубијали. На Витловској се налазила болница и у једном склоништу остављена је.једна група врло тешких рањеника. Јуришки одред 734. њемачког пјешадијског пука открио је склониште са рањеницима па су склониште и рањенике спа-лили. (404,769) Непријатељски војници нису се задовољили само убиством рањеника, већ су их онако беспомоћне палили ложећи им ватру на стомаку и остављајући их тако запаљене да се муче. (404,769) Народ из збјега који је пронађен или је на лицу мјеста гдје је затечен убијен или тјеран у логоре.

Влајко Бокан, п.пуковник, прича: »За вријеме фашистичке офанзиве на Козари, 5. јула 1942. године, имао са 16 година старости. Кад није успио пробој обруча на Патрији, ми се повратимо од Патрије уз Мљечаницу; и баш на том мјесту, изнад рјечице Мљечанице, сјели смо и угледали одоздо како иде непријатељски стрељачки строј уз Мљечаницу. Ја сам ондје (показује роком) изашао у страну од Мљечанице око 50 м и увукао се у шушањ. У оном стрмом јарку на његовој падини. Доле у кориту Мљечанице било је неколико породица, дјеце и жена, Шормаза и Мацура. Стрељачки строј непријатељске војске нам се приближавао. Био је дан и негдје од 9 до 11 сати. Видим кога год пронађу, чује се пуцањ. Тад су поубијали и поклали рањенике у Мљечаници и Грабовачком потоку. Кад се строј приближио, однекуд се појави један борац партизан, недалеко од нас искочи из грма и поче бјежати пред њима. Они га видјеше и из оружја погодише и убише. Ја сам ћутао као да сам мртав. Пронађоше испод мене у Мљећаници оне породице Мацура и Шормаза и поубијаше старце, жене и дјецу. Ја ћутим. Прође, тај један стрељаћки строј, састављен од Нијемаца и усташа. Ја остах. Погледах - иде други стрељачки строј за њима уз Мљечаницу. Ја сам и даље лежао као да сам мртав. I тај строј прође и нису ме нашли, остао сам. Ту сам лежао до послије подне и онда сио и посматрао. Недалеко од мене остала је моја мајка и млађи брат сакривени у жбуњу и трави. Ни њих нису пронашли. Непријатељски стрељачки стројеви заноћили су на Великој градини и Млинарској коси. Сутрадан наставили су даље претрес Козаре. Један непријатељски логор је био на Патрији, а други у Мљечаници и из тих логора су се кретали и претресали Козару. Кад се умрачило, онда смо тражили хране. Нашли смо крушака и јели. Ја и брат Бранко смо ишли уз Мљечаницу и преко јарка чујемо да неко виче: 'Халт!' Побјегли смо уз поток. Сакрили смо се у камену литицу. Један дан је киша падала кад неко виче: 'Халт!' Угледасмо испред себе строј и ми бјежи назад у шуму према Поглеђеву. Ту у шуми Поглеђева нађосмо око 20 мртвих, покланих Цвијића и Мацура. I тако смо се крили по Козари с мјеста на мјесто, јели сријемушу, зечији купус, крушке, јагоде, док је прошло претраживање Козаре. Лешеви свугдје куд год кренеш Козаром. Нико то није сахрањивао. Ето имадосмо војничку срећу да останемо.« Нема овдје породице која није изгубила у рату неколико ћланова породице. Хасан Хушидић, члан Мјесног одбора у Козарцу, бјежи са породицом у Козару заједно с партизанима. Када се појавила опасност да ће пасти у руке усташама у Козари, он је својом пушком прво убио жену, па онда двије своје кћерке и на крају извршио самоубиство. Хасан је то радије учинио него да падне жив у руке непријатељу и да гледа како му муче породицу и њега самог (164,45). Оваквих примјера било је више. 5. јула 1942. године дијелови 2, 3. и 4. батаљона, који су остали у окружењу, под борбом су одступили у правцу Витловске косе, праћени артиљеријском и минобацачком ватром. Оперативни штаб за Козару наредио је да се све преостале партизанске снаге концентришу на Витловској коси. 5. јула 1942. године на Витловску је стигло око 700 - 750 бораца из свих батаљона, а највише из 2, 3. и 4. батаљона. Њима су се придружиле и групе бораца заостале у покрету. Отуда се може извући реалан закључак да је у Козари, послије пробоја између 4. и 5. јула 1942. године остало преко 1000 бораца. (404,760) У сумрак 5. јула 1942. године с Витловске према Пашиним конацима кретала се колона од око 800 бораца и лакших рањеника. (404,760) Прихвативши остатак одреда на Витловској, Јосип Ма-жар Шоша издао је наређење за одступање у правцу села Војскове. Циљ је био одлијепити се што даље од непријатеља ради добитка у времену, односно сређивања преосталих јединица и тражења излаза из постојеће ситуације. Остаци 2. крајишког НОП одреда заноћили су увече између 5. и 6. јула 1942. године у близини села Војскове, на брду Живодер. Око 400 до 500 бораца са нешто покрет-них рањеника чекали су одлуку која је требало да буде донесена на савјетовању командног кадра и чланова КПЈ из јединица и са терена, на овом посљедњем и најдраматичнијем састанку од почетка офанзиве. Рјешавано је што треба предузети да се спаси што се спасити може. Ноћ је била тиха и мрачна, засићена мирисом младих борова и оморика. Састанком је руководио Јосип Мажар Шоша. У његовим ријечима осјећала се сва тежина ситуације у којој су се налазили уморни и десетковани остаци Одреда. Тражило се рјешење како да се спаси преостали дио борачког састава чета и батаљона. Једина мисао присутних била је поновни пробој из обруча. У вези са избором мјеста за пробој постојала су три приједлога. Грго Јанкез и Иво Маринковић, члан ЦК КП Хрватске предлагали су да се јединице упуте на Просару и онда да се изврши пробој код Орахове преко Саве у Славонију. Милан Врховац, политички комесар 4. батаљона, био је за то да се пробој изврши преко Мраковице, између Ивањске и Козарца за Грмећ. Командант 3. батаљона био је за то да се пробој врши према Грмечу, али између Дубице и Бјелајаца, преко Карана и Сане. Док је дискусија о предложеним варијантама била у току изненадни удар непријатељске артиљеријске ватре непосредно по мјесту гдје је држан састанак, онемогућила је да се састанак приведе крају и да се донесе коначна одлука. (293,137) Покрет је извршен у правцу планине Просаре. Кад се колона налазила у близини села Војскове, Оперативни штаб за Козару добио је податке да је непријатељ јаким снагама посјео комуникаци-ју Босанска Градишка-Босанска Дубица и да широким фронтом наступа према Просари. Истовремено су стигли подаци да непријатељ наставља наступање кроз шуму и са осталих праваца. У оваквој ситуацији Оперативни штаб за Козару на челу са Јосипом Мажаром Шошом и Милошем Шиљеговићем издаје потчињеним штабовима наређење 6. јула 1942. године да се борци разбију у мале групе и тако се пробију из обруча или се склоне за вријеме непријатељског претреса Козаре. А кад то прође, да се поново прикупе у рејоне гдје им одреде штабови чета. Наређено је да се оружје, које се не може носити, закопа под контролом командира чета. Дато је упутство да се вјештим маневрисањем по групама прође кроз непријатељски распоред, чувајући људство и оружје. Оваква упутства дата су и становништву које се налазило у обручу. Одмах се приступило извршењу овог наређења. (293,138) По добијеној директиви командири чета су постројили јединице и објаснили им ситуацију и разлоге због којих је издато такво наређење. Огромна већина бораца правилно је схватила ситуацију и дисциплиновано пошла да тражи склоништа испред наступајућег непријатеља. У овим ванредно тешким тренуцима одлућујућу улогу одиграла је политичка свијест партизана. Ћврсто увјерење да је и ова офанзива, ма како тешка и свирепа, пролазна, борци су поступили по наређењу Оперативног штаба за Козару. Оружје (пушке и пушкомитраљези) сакупљено је на гомилу и закопано. Престао је ор-ганизован отпор непријатељу. Једино су мање групе партизана, тражећи склоништа, наилазиле су непријатељске патроле и извиђачке дијелове и сукобљаваие се са њима. Овдје треба нагласити да ни у таквој ситуацији партизане није захватила малодушност и капитуланство. Напротив, огромна већина бораца успјела је да се склони у земунице, израђене на брзу руку у косама и пристранцима Козаре, затим у жбуњу, на дрвеће и на разне друге начине. Један дио је под заштитом ноћи успио да се пребаци у позадину непријатеља. (11,239)

Биле су дирљиве сцене када је послије неуспјелих пробоја донесена одлука да се наше снаге у обручу разбију у мање групе и скрију или некако провуку кроз непријатељске стрељачке стројеве у позадину. Када су те групе бораца пролазиле поред народа, који је већ био у критичној ситуацији, жене и старци су им, пратећи их погледима пуним саосјећања и разумијевања, довикивали: »Само се ви спасите, а са нама шта буде!« (11,263) Непријатељ је продужио стезање обруча, али се, упркос сломљеног отпора партизанских јединица, кретао врло опрезно кроз шуму. Испитивао је систематки сваки грм, свако дрво, свако сумњиво мјесто гдје је очекивао сусрет са партизанима. Партизани, који су се били склонили у земунице, слушали су заповијести непријатељских официра: »Претресати сваки жбун, свако шупље дрво!« Претресали су врло детаљно цијелу шуму. За такав задатак располагали су са довољно снаге. Шестог јула 1942. године непријатељ је приступио одвајању избјеглог народа у логоре и пљачки партизанских магацина. Непријатељ је гонио у концентрационе логоре и готово све становнике са босанско-градишког среза, иако они нису били у жбјегу већ код својих кућа, готово за све вријеме трајања непријатељ-ске офанзиве. 6 и 7. јула 1942. године група »Боровски« је наставила наступање кроз Козару, вршећи њено методично претресање. 7 јула 1942. године, престао је организован отпор непријатељу у Козари. (170,666) Пошто непријатељ није наилазио на отпор, изузев мјестимичних сукоба са појединцима или групама козарских партизана, непријатељске јединице су 7. јула 1942. године избиле на линију: Медњак (к 440) - Брезице (к. 419)-к.421-Пашин конак 6 (к-445)-Велико раскршће (к.672)-Равна гла-ва- Јасеноваћки поток (к 481)-Широки бријег (к.848) -Међедово брдо (к.727)-Шимтранско брдо (293,139). Са сјевера непријатељ је избио на линију Горњи Горње Селци-село Војскова-село Кнежевићи, а са југа на линију Маслин-баир-Таловића пољана-Мраковица. Непријатељ је наставио даље надирање. (11-240) 7. јула 1942. године у непријатељском извјештају стоји да је поред 2918 мртвих партизана, 8849 заробљено и 431 стријељан за одмазду. Од тога је упућено у Земун 2347, као радна снага у Њемачку 1589, а у логорима је још остало око 3000. Ноћу између 7. и 8. јула 1942. године 1. крајишка бригада, 1. крајишки и Банијски одред и мањи дијелови 2. крајишког одреда, под руководством Оперативног штаба за Босанску крајину, напали су Босански Нови са циљем растерећења остатака 2. крајишког НОП одреда окружених на Козари. У жестоким борбама око Босанског Новог заробљено је неколико војника, заплијењено нешто оружја и муниције. Било је мртвих и рањених, чете су проређиване. Борци су показивали чуда од јунаштва. »Напријед, Крајишници! Хватај и удри крвопије!« Повици су надјачавали бомбе и митраљезе. Борци 1. чете 1. батаљона с командиром Гојком Трикићем вјешто су прошли и нашли се у граду. Кад је одјутрило 1. чета се једва извукла из града. Око 9 часова одустало се од напада и измакло на оближње положаје. (83,31) Због велике надмоћности непријатеља (њемачко-усташке посаде) уз обострано високе губитке, партизани нису заузели Босански Нови. (275,265) 8. јула 1942. године шеф полиције и сигурности Рајха Милер доставио је министарству спољних послова Рајха извјештај у којем наводи да борба на Козари није имала успјеха. Ево шта је Милер написао: »Дијелови њемачких трупа који се налазе у југоисточном простору предузели су у заједници са хрватском војском акције против јаких партизанских снага које се налазе на планини Козари (западна Босна). Тешке борбе још трају. Хрватски државни секретар Кватерник има песимистичко мишљење о изгледима на успјех ових борби. По његовом мишљењу, ове области се неће моћи умирити, пошто је становништво врло много заражено комунизмом...« 8. јула 1942. године на запречној линији »Исток« било је укупно 19. пјешадијских чета. Стање артиљерије није се мијењало. Ове јединице су биле добро попуњене, а нарочито усташки батаљон и два њемачка батаљона. (293,74) 8 јула 1942. године јединице групе »Боровски« су застале на достигнутој линији ради одмора. 9 јула 1942. непријатељске јединице продужују покрет и избијају на линију: манастир Моштаница-Гојанац (к. 496)-Живодер (к.542)-Мало раскршће (к. 590)-Букови врх-поток Црна ријека-Црни врх (к.626)-Саставци (к. 265)-Тисовача (к.547)-село Бераји-село Драгељи. Овога дана крећу и јединице са источне запречне линије, правцем ка ријеци Сави. (293,139)

10. јула 1942. године непријатељске јединице које су претресале Козару избијају на линију: село Равни Клековци-село Личани-село Кадин Јеловац-село Горњи Селци-село Војскава-Буковица (470)-Ресановци-Јерићи-Горњи Подграци-к. 126-село Драгељи. Овим је непријатељ био завршио претрес Козаре и наставио покрет према Просари. Тога дана кренуле су и остале јединице са источне запречне линије, тако да су у покрету све јединице групе »Боровски« према ријеци Сави. Оне су 10. јула 1942. године избиле на линију: село Јашик-село Клековци-Макреш-село Пуцари-село Раковица (к. 202)-село Сјеверци (к. 255)-село Јабланица (к. 209)-село Совјак-село Милошево брдо (к. 193)-село Требовљани (к. 167)-Свракино брдо-кота 171-ријека Сава (к. 94). Офанзива на Козари почела је када је група бригада са Врховним штабом већ била у походу ка западној Босни. Изгледа да је тек почетком јула 1942. године Врховни штаб добио прве вијести о борбама на Козари. У то вријеме штампа окупатора и квислинга већ је писала о Козари. Не знамо поуздано да ли је Врховни штаб први јавио »Слободној Југославији« вијест о томе. Вјероватније је да је редакција сазнала другим путем. Прву вијест о Козари објавила је радио-станица у петак 10. јула 1942. године. Ево те информације: »У Босанској крајини партизански батаљони већ петнаест дана воде жестоке бојеве са фашистичким бандама. Против партизана дигле су се двије дивизије усташких и њемачких војника којима помажу издајице нашег народа, четници. Партизански батаљони Босанске крајине, којима командује Коста Нађ, јуначки су се одупрли овој навали фашистичких крволока и у неколико окршаја задали им велике губитке. Нарочито се жестоки бојеви воде у планини Козари, гдје су још зимус њемачки окупатори и њихови усташки плаћеници били до ногу потучени. Крволок хрватског народа Павелић посјетио је прије неколико дана артиљеријске положаје њемачких и усташких војника на домаку планине Козаре,1 посматрајући како топови пуцају по обронцима планине, али није имао смјелости да пође напријед у прву линију, гдје су звиждали пушчани и митраљески меци, већ се под јаком пратњом вратио преко Босанске Костајнице у Стару Костајницу ...« (275,416) Херојска борба 2. крајишког НОП одреда и народа Козаре имала је широк одјек не само у Босанској крајини него и у цијелој земљи, а с њом је била упозната и шира свјетска јавност. Совјетски дневни лист »Правда« од 12. јула 1942. године објавио је велики натпис Божидара Масларића под насловом »Југословенски партизани се боре«, у коме је поред осталог писао и о борбама козар-ских партизана. Према другој вијести из истог извора и датума стоји: »Њемачка информативна служба пренијела је саопштење њемачке Врховне команде у коме се говори да се у Босни плански продужава борба против партизана ...« Њемачка команда признаје да се у козарским планинама воде огорчене борбе са партизанском војском и да су Нијемци принуђени да оперишу у веома неповољним приликама ...« (275,416) У другом извјештају констатује се потпуно разбијање устаничких група на Козари, гдје је до 10. јула 1942. године погинуло 2080 партизана. Са опкољеног подручја отпочело је масовно бјекство 9500 избјеглица од чега 2/3 представљају жене и дјеца. Ухваћени устаници су стријељани, а сумњиви мушкарци изнад 14 година, сем изнемоглих стараца, њих 7947, распоређени су за Њемачку и кажњеничке логоре у Норвешкој, док су жене и дјеца због ширења епидемије, пребачени у логоре. Стока је такође заплијењена. Непријатељски војници купе дјецу с Козаре и гоне у логоре, мучилишта. Тако је 11. јула 1942. го-дине први организовани транспорт од 850 дјеце с Козаре из Старе Градишке допремљен возом у Загреб. 12. јула 1942. године допремљен је транспорт дјеце из Старе Градишке у Загреб. На путу је умрло 17 дјеце, на загребачком колодвору умрло је 30 дјеце, а у болници је умрло 37 дјеце. Транспорт је продужио за Јастребарско. Логор Јастребарско основан је 12. јула 1942. године и ег-зистирао је до краја октобра исте године. У њему се налазило 300 дјечака и 250 дјевојчица. У једној штали налазило се 700 дјечака од 10 до 15 година старости, обучених у црна одијела са усташким ознакама. Преко часних сестара усташе су покушале да их преваспитају. У другом логору Река налазило се око 2000 дјеце. (275,280) Котарска област Босанског Новог извјештава да су партизани 12. VII 1942. године напали 7. домобранску сатнију која је ишла у насилно извиђање у селу Пољаница.

/. Одвајање мајки од дјеце било је најболније; 2. Мали Козарчани из Совјака, Бистрице, Турјака, Требовљана и Јабланице добили су прве усташке униформе; 3. Кад су мала дјеца одвојена од мајки, суза више није било, чула се само тиха јека; 4. дјецу тјерају у вагону једне композиције за логор Сисак.

Лондонска радио-станица у току борби у неколико својих емисија говорила је о борбама на Козари. 12. јула 1942. године у операцијском извјештају 1. горске дивизије (пов. број 312) главару главног стожера о борбама на Козари је наведено: »Сразмјерно велики губици, већ у почетку надирања, неповољно утичу на морал неувјежбане младе зелене трупе. 3. бојна је поколебана. Непријатељ толико жилав да су топови упућени у стрељачку црту и изравном ватром туку у непријатељске поставе. Дијелови непријатељских тијела лете по зраку али остаци не попуштају поставу... Ствара се рупа и губи веза између десне и средње колоне, коју непријатељ добро искоришћује, те се повлачи на запад и појављује по боку и позадини здруга. (11,206 и 164,53) Непријатељ је био приморан да убацује у борбу јаче снаге. 14. јула 1942. године други организовани транспорт од 770 дјеце с Козаре стигао је у Загреб. 14. VII 1942. године јединице 1. батаљона 2. КНОП одреда водиле су жестоке борбе са 1. ба-таљоном 1. усташко-домобранске бригаде у селу Дубраве и Прусци. 14. јула 1942. године за завршну фазу операције која је изводила борбена група »Западна Босна« направљен је операцијски план за даље борбе против партизана на Козари и поступак са становништвом у западној Босни. 14. јула 1942. године борбена група »Боровски« завршила је кретање кроз Козару, вршећи при-том варварско терорисање цивилног становништва. У овоме се нарочито истицао 1. батаљон њемачког 750. пука 718. дивизије, који је добио задатак да се задржи као посада на Козари. Њему је било наређено да организује логор на Мраковици.

Претрес Козаре и Просаре од 5. до 18. јула 1942. године

Остале снаге борбене групе »Западна Босна«, цловршавајући претрес Козаре и Просаре, пребацивале су се на Уни и даљем току Сане, а бањалучки здруг у долину Гомјенице. 14. јула 1942. године три њемачка борбена чамца су по доласку из Београда смијенила код Босанске Градишке на Сави мађарску дунавску флотилу монитора, која је упућена Савом у рејон Славонског Брода. Непријатељска авијација свакодневно је бомбардовала незаштићена села и цивилно становништво. Група »Путлиц« враћена је у рејон Приједора, одакле је један дио морала упутити 14. јула ка Санском Мосту, да би ограничила активност 1. крајишком одреду са сјевероисточних огранака Грмеча. Ударни и 1. батаљон заједно са дијеловима 2, 3. и 4. батаљона 2. крајишког НОП одреда 15. јула 1942. године из Сводне извршили су прелаз Сане и размјестили се на простору села Витасовци-Радомировац-Миска Глава ради сређивања и одмора, истуривши мање дијелове према Љубији и Приједору у циљу осигурања.

Још док непријатељ није био ни прешао преко Козаре и Просаре, већ 15. јула 1942. године остаци Одреда почели су да се прикупљају око преживјелих руководилаца на мјестима која су била одређена за поједине јединице на дан растурања. Тако су се борци 2. батаљона прикупљали око замјеника команданта батаљона Драгутина Ћургуза у рејону села Поглеђева; борци 3. батаљона око команданта батаљона Мирка Пекића и политичког комесара Јоце Маријановића у селу Војскови; борци Ударног батаљона који су се нашли у Козари прикупљали су се око командира 2. чете Раде Башића у рејону Маслин-Баира. До 17. јула 1942. године непријатељ, односно јединице групе »Боровски« преко Козаре су прешле стрељачким стројем. У овом периоду одвођен је у логоре народ који се затекао у Козари и Просари и селима на том подручју. Командант борбене групе »Западна Босна« генерал Штал је знао да није успио уништити 2. крајишки НОП одред, али није више могао продужити операције. Најреалнија процјена свих непријатељских ефеката ангажованих у офанзиви на Козари, односно у операцији »Западна Босна« од 10. јуна до 17. јула 1942. године, било би да је у њој учествовало око 40-45000 свих непријатељских снага и њемачких, и усташко-домобранских и четничких. (404,644) Борбена група »Западна Босна« са око 45000 добро наоружаних војника водила је 37 дана борбу против народа Козаре и његовог партизанског одреда од око 3500 бораца, што значи да је однос снага у људству био 12:1 у корист окупатора и његових слугу. (404,644) 18. јула 1942. године по доласку са гребена Козаре у рејон Приједора дијелови групе »Путлиц« и 3. горског здруга упућени су у рејон села Бишћани - Раковчани, западно од Приједора, одакле су предузели напад на дијелове 2. крајишког НОП одреда, који су се налазили на линији Миска Глава-село Радомировац. Пошто су овладали котом 238, продужили су надирање ка долини Ја-пре, у правцу села Сухаче. Непријатељу је пошло за руком да енергичним продором раздвоји јединице 2. крајишког НОП одреда. Ударни батаљон, без Друге чете, одбачен је на запад према селу Рујишка, а 1. батаљон и 2. чета Ударног батаљона одбачени су ка Сани, коју су идућег дана прешли и продужили на Козару, у правцу Пастирева, са намјером да се тамо мало одморе и прикупе податке о непријатељу. 18. јула 1942. године штаб борбене групе »Западна Босна« издаје наредбу јединицама групе »Боровски« са похвалом поводом завршетка операције »Хавер«. (293,140). 18. јула 1942. године расформирана је група »Боровски«. 1. и 3. батаљон 1. брдске бригаде, која је од 5. јула 1942. године била у саставу групе за јуриш, повућени су у Босанску Дубицу ради одмора и попуне. Други батаљон ове бригаде остао је и даље на Козари ради пљачке села и магацина 2. крајишког НОП одреда. Генерал Штал је преосталим снагама наредио да поново пређу стрељачким стројем терен Карана. Операције су почеле 18, а завршиле се 31. јула 1942. године. 18. јула 1942. године командант борбене групе »Западна Босна« издао је заповијест за организацију одбране, даљу борбу против партизана, контролу и поступак са становништвом на подручју Козаре и Просаре. То он назива »уређење позадинског подручја 'сјевер'«. За команданта тог подручја постављен је домобрански пуковник Фрањо Ужар са сљедећим снагама: Стаб 10. пп, 2. бата. 4. арт.див., штаб батаљона »Стјепан Ершек« (1,6. и 9. чета 11. пп,8,21,22,23. и 24. чета 10. чч), штаб добровољачког батаљона »Бања Лука« (2. и 3. добровољачка чета и 2. бат. 5. пп), активни батаљон »Принц Еуген« и једна чета припремног батаљона »Лудвиг фон Баден« и усташки батаљон од штаба и три чете, затим низ жандармеријских (оружничких) постаја у Босанској Дубици, Грбавици, Кнешпољу, Враголову 7кота 265, брдо), Мраковица, Ужари, Станишљевци, Орахо-ви, Драксенићу, Г. Срефлијама, Сеферовцима и Подградцима. Од снага Вермахта 1. бат. 750. пп била је размјештена на Мраковици, с тим што је остао и даље непосредно потчињен команданту борбене групе »Западна Босна« генералу Шталу. У свим заповијестима, наређењима, операцијским плановима за операцију »Западна Босна« био је регулисан и поступак према становништву на ширем подручју Козаре и Просаре. Тако у једнорн наређењу оперативног штаба борбене групе »Западна Босна« пише: ... »Наређење се мора извршити тако, да се поједини земљишни одсјеци претресу или очисте у виду препада. Све мушкарце старије од 14 година, осим стараца, треба ухапсити. Од њих треба под пријетњом да ће одмах бити стријељани изнудити податке о непријатељу, чиме се обезбјеђују подаци за извођење даљих борбених дејстава... Уколико се ухапшени неће послије саслушања због посједовања оружја или потпомагања партизана стријељати, треба их спровести у станицу за прикупљање заробљеника...«

18. јула 1942. године у посљедњој заповијести команданта борбене групе »Западна Босна« пише: »... Након завршетка операција Козара-Просара и преформирања састава, предвиђа се повратак жена и дјеце одбјеглих из оштећеног подручја (полазе 25. јула - п.а.). За мушка лица преко 14. година, са изузетком немоћних и стараца, подручје остаје и на даље затворено. Због тога сва мушка лица стара преко 14 година треба у очишћеном подручју ухватити и довести у сабирни логор Старе Градишке или Дубице. При покушајима бјекства, треба без милоште употријебити ватрено оружје...« Тим наређењем је било регулисано да нико не може напустити подручје Козаре и Просаре без исправа оружничких постаја. Покупљено живље Козаре извођено је пред »Пријеки суд«, стријељано, одвођено на рад у Њемачку, у логоре-сајмишта, Јасеновац и Стару Градишку, у дјечји логор у Јастребарском, док су жене масовно употребљавали за рад у пољима, за брање љетине у близини Јасеновца или селима Козаре близу војних гарнизона, упоришта. Послије тако извршене »пацификације« и умирења Козаре, било је предвиђено и поновно насељавање села и градова са »поузданијим становништвом«, о чему се требао старати усташки министар др Оскар Турина. I сами команданти појединих борбених група у оквиру борбене групе »Западна Босна« наређивали су својим потчињеним како треба поступати са житељима Козаре. Тако је командант борбене групе »Wедел« потпуковник Wедел наредио специјалној чети 800. пука »Бранденбург«: »Ћета ће поновно продријети у рејон село Мартини и потући све што се тамо налази (људи, жене и дјеца)«., 18. јула 1942. године завршен је потхват на простору Козаре и Просаре, стоји у дневнику ге-нерала Штала. »Успјех је био велики, непријатељ је био уништен, односно заробљен, а цјелокупно становништво опкољеног подручја исељено, те је тако проведено темељито чишћење простора. Осигурање мира и реда на овом подручју за Њемачку је и те како важно, јер осигурава путеве преко Грчке и Крита до Африке, а тиме и цијелог југоисточног крила Рајха.« (275,273) Управо тада су извршени масовни злочини усташа на становништву Козаре. Прва и Друга усташка бојна имале су задатак да прикупе и спроведу у Босанску Дубицу све особе које пронађу на свом подручју. У дневним извјештајима износе се резултати акције: нађено 140 мртвих партизана, ухваћено 14 жена, 13 дјеце и 169 грла стоке. Усташка бојна »Девчић« наишла је код Моштанице на групу од 20 партизана. У борби је убијено 18, а 2 су заробљена. (275,273) Непријатељ је свим средствима, а нарочито лецима и брошурама, још у току офанзиве ширио гласине да је уништио партизане на Козари. У то вријеме усташка пропаганда је издала у Загребу књигу под насловом: »Козара-гроб партизана«. Књига је изашла у великом тиражу и растурена по читавом подручју Независне Државе Хрватске. 18. јула 1942. године, тј. истог дана када је штаб борбене групе »Западна Босна« издао проглас о уништењу 2. крајишког одреда, у Козари се налазило прикупљено око 300 бораца из 2. и 3. батаљона 2. крајишког одреда. 18. јула 1942. године Бранко Бабич Словенац, тадашњи секретар Окружног комитета КПЈ за подручје Козаре, шаље извјештај Обраду Стишовићу, команданту 2. крајишког НОП одреда, којл се тада налазио у селу Радомировцу, на лијевој обали Сане: »...16. јула 1942. године јавио сам вам о снагама код нас као и о распореду тих снага. Јуче су стигле још снаге 2. батаљона. Укупно има сада око 300 партизана. (Снаге о којима овдје говори друг Бабич су у ствари 1. чета 2. батаљона командира Срете Ђенадије и 2. чета 3. батаљона командира Раде Чекића и политичког комесара Бране Ковачевића, који су за вријеме другог пробоја на Патрији изашле из непријатељског обруча - примједба M.П.)« »Ситуација је прилично тешка јер непријатељ још увијек крстари Козаром. Данас се налази у Витловској и вози остале ствари из нашег магацина. Пронашли су и апотеку и све мазе. Исто тако настала је пљачка у селима око Козаре и све што год пронађу одвозе. (...) Изгледа да имају намјеру да униште сваку економску базу Козаре (...) Морал код партизана је прилично опао за борбу, осим појединаца. Зато немојте слати овамо партизане који су деморалисани, јер су само на терету. Ми за сада не можемо примити борбе са непријатељем због ситуације и партизана који су прилично деморалисани. До сада смо прикупили око 25 рањеника, смјестили их у двије бараке, даље се води брига око њих. Раде Кондић је исто на сигурном мјесту. Рањеници 4. батаљона пронађени су и сви поубијани. За рањенике из 3. батаљона још не зна, ... Друг Шоша, Чоче, Брацо, другови из ПОБ-а (Никица и остали) још нису пронађени и њихова судбина је непозната. Има разних прича као да су се пребацили преко Саве, други кажу за Црну врх итд. Али све то остаје само прича. Једино што знамо за Мирка Пекића да се је извукао из ватре и налази се негдје око Војскове За другове који су пошли за Славонију нема никакве вијести и није нам познато да ли су успјели пребацити се преко Саве.« (275,291) .. .Трудимо се да успоставимо везу са Приједором, да би могли сазнати намјере непријатеља. Данас смо добили извјештај да су Нијемци добили наређење да крену. Али све то је непотврђено: рекла-казала. Из логора одвели су све мушкарце од 13-60 година. Све што је способно за рад. Говоре да ће остале (жене и дјецу) пустити њиховим кућама. Ја мислим да би требало 1. батаљон, чим се ситуација мало. поправи, пребацити на овај терен.« (275,292 и 293,142) Тих дана 1. батаљон, изузев једне чете, налазио се на лијевој обали Сане. Овај извјештај секретара Окружног комитета КПЈ за Козару, непосредно послије офанзиве, потврђује непобитно да 2. крајишки НОП одред, тј. они његови дијелови који су остали у Козари није био уништен, упркос томе што је непријатељ стрељачким стројем прешао сву Козару и Просару. Недостају подаци о броју група и појединаца који су за вријеме претреса били присиљени да воде борбу, било као беспомоћни рањеници, било по разним склоништима и земуницама или пак пробијајући се кроз густе редове непријатеља. Том приликом неки борци су погинули. Познато је да су Владета Радић, замјеник команданта 4. батаљона, и Петар Мисимовић, командант мјеста у Подграцима, откривени у земуницама и да су пали херојском смрћу у неравној борби са непријатељем. Да је таквих сукоба било више, види се и понеким непријатељским документима. У извјештајима штаба Бањалучке бригаде помињу се напади од 7. и 11. јула 1942.године, у којима су неке партизанске непознате групе покушале да се огранизованим нападом пробију у Лијевче поље и за Славонију. Преко 100 бораца 2. крајишког НОП одреда пробило се на исток у Лијевче поље и на терен бањалучке Козаре. Послије привременог задржавања повратили су се у Козару. У хронологији Wисхаупта »Борба против устаничког покрета у југословенском простору« наводи се да су њемачке и усташко-домобранске јединице у времену од 9. до 23. јула 1942. године имале такође губитке. Те губитке могле су им нанијети само ударне групе, формиране послије Живодера. Неутврђен број бораца је заробљен заједно са народом и одведен у логоре. Пошто непријатељ није открио да су били борци 2. крајишког НОП одреда, упутио их је на присилни рад у Њемачку, Француску, Норвешку и друге окупиране земље Европе. За борце 2. крајишког НОП одреда, који су послије 6. јула 1942. године остали на Козари, вријеме до 18. јула 1942. године било је препуно драматике. Људи који су били навикли да се у отвореним сударима носе са непријатељем морали су сада да прихвате сасвим нови и за њих непознат метод борбе и акције. Морали су се помирити с тим да се на разне начине крију и склањају, да се неопажено провлаче кроз непријатељски стрељаћки строј и да оружје користе само у безизлазној ситуацији. Сваки од њих морао је да одлучи или да се пробије кроз стрељачки строј, било ноћу или дању, или да се прикрије у некој направљеној земуници или у неком природном склоништу док непријатељ не прође. Немогуће је описати све оно што су у таквој ситуацији доживјеле све групе и појединци, али ћемо овдје, илустрације ради, навести само неколико примјера. Јосип Мажар Шоша одлучио се за земуницу и заједно са борцима Обрадом Прерадом, Душаном Утјешиновићем и Перицом Ручновом негдје у селу Бијаковци под Просаром нашао се иза леђа непријатељу. Обавјештајни официри НОП одреда Ратко Вујовић Чоче заједно са Брацом Неметом, Гргом Јанкезом, Ивом Маринковићем и Миром Шиник користио је такође земуницу у селу Бијаковцу под Просаром. Милош Шиљеговић и његов борац Душан Ивановић Црни остали су скривени под једном полуиструлом кладом у селу Војскови. Причали су да им је то склониште нудило довољно безбједности, али нимало комфора ни удобности. Склониште је било сувише тијесно и није дозвољавало да мијењају лежећи положај у коме су се стално налазили. Скендер Куленовић, Сида Марјановић, Вилко Винтерхалтер, Никица Павлић, Душан Боле и борац 3. батаљона Ђуро Адамовић нашли су склониште изнад села Ресановаца, на сјевероисточним падинама Козаре. Било је ту пропагандно одјељење Обласног комитета КПЈ за Босанску Крајину готово у комплетном саставу. Можда је творац »Мајке Стојанке« тада у тишини свог склоништа стварао контуре своје чувене поеме? Случај Вуке Миодраг и Ајше Маличевић изазива заиста по смјелости ових дјевојака пуно пажње и дивљења. Прикривене у поткровљу једне мале и напуштене кућице у селу Раковици под Коза-ом, имале су довољно храбрости да кроз пукотине преврнутог коша за жито посматрају како непријатељски војници претурају по њиховој кућици и како се пењу уз мердевине да би завирили у буџаке овог малог поткровља. Пуно је случајности да нико од непријатељских војника није макар из обијести преврнуо кош над њиховим главама. (293,144) Командири 2. и 3. чете 2. батаљона Васо Томаш и Томица Шпановић са политичким комесаром 2. чете Ђуком Трнинићем нашли су уточиште у торњу цркве св. Илије у Просари. Неколико дана били су блокирани, јер је непријатељ на њихову несрећу поред цркве смјестио комору са кухињом. Причали су да им је најнепријатније било када би обијесни непријатељски војници потезали конопац од звона. Група коју су сачињавали Мирко Шиљак, Јово Бијелић и Бошко Секулић са још неколико бораца прошла је кроз стрељачки строј непријатеља на јужним падинама Просаре без иједног испаљеног метка. Будним осматрањем покрета непријатеља и његовог распореда за коначиште, одабрали су подесно мјесто за пролаз и, користећи мрак, за час се нашли иза леђа непријатеља. Командант 3. батаљона Мирко Пекић са борцима свог батаљона Михајлом Пећанцом и Милорадом Видовићем прошао је кроз стрељачки строј у Просари тачно у подне, када се непријатељ томе најмање надао. Будно пратећи покрет стрељачког строја, искористили су застанак непријатеља ради ручка и пробили се према Козари. Командир 1. чете 3. батаљона Мирко Башић са једном групом својих бораца пробио се такође кроз обруч непријатеља у рејону села Јабланице. Слично је учинио и командир 4. чете овог батаљона Бранко Вигњевић са групом бораца своје чете. У склоништу негдје у Козари остао је жив и командант 4. батаљона 1. крајишке бригаде Петар Мећава. На овај исти начин иза леђа непријатеља нашао се и Милан Врховац, политички комесар 4. батаљона 2. крајишког одреда, са групом својих бораца. Доживљај борца Светозара Балабана, стражара при кнежопољској општини, драматичан је и узбудљив у исто вријеме. Нешто прије офанзиве као лакши рањеник додијељен је у стражарско одјељење при кнежопољској општини. Када је почела офанзива, нашао се као и остали у збјегу у Козари, па је одређен за обезбјеђење и ношење тешких рањеника. Послије повлачења наших јединица са Патрије и продора непријатеља уз Мљечаницу, нашао се са Станком Милановићем, одборником из села Мљечанице, и заједно с њим кренуо према селу Војскови, камо је било наређено повлачење. У густом шумарку изнад Војскове прикрили су се одвојено са намјером да тамо сачекају пролазак непријатеља. На њихову несрећу стрељачки строј се зауставио на једном пропланку у непосредној близини изнад њихових склоништа. Ископаног заклона није имао. По себи је потрпао суво лишће којег је било око њега. I управо када је непријатељ сутрадан кренуо, наједном је примијетио како према њему пузи змија отровница. Тако се нашао између двије опасности. С једне стране непријатељ, који се приближава, с друге стране отровни гмизавац, који пријети смртоносним убодом. Зажмурио је и стиснуо зубе од двоструког страха слушајући топот непријатеља који прелази и осјећајући како преко њега пузи ледена отровница. Ратко Крнета, командир вода у 3. чети 2. батаљона, један од најкрупнијих момака у одреду, провео је читаву ноћ под једном врбом у виру потока Раковице, због тога што се непријатељски стрељачки строј баш на потоку зауставио ради коначишта. Касније се жалио на муке које је морао да издржи због уједа ројева ситних риба. Један командир вода изабрао је заклон на пропланку у густој папрати. Док му се приближавао стрељачки строј, држао је спреман револвер. Право на њега наишао је један домобран. Узео му је налив-перо и часовник »за успомену« и скренуо му пажњу да ће иза њих наићи још и њемачки стрељачки строј. У једној земуници у Кадином Јеловцу остали су Раде Раниловић, комесар 1. чете 3. батаљона, Милан Будимир, политички комесар 5. ћете 2. батаљона, Васо Петровић, политички комесар чете из 2. батаљона, Рајко Гавриловић, командир вода из 2. батаљона, и борац Марко Тркуља. (293,146) Скојевци из села Међувођа Милинко Јајчанин, Владо Грујичић, Ратко и Перица Буразор, сви борци 2. чете 2. батаљона, за заклон су изабрали једну густу живицу, довољно широку и обраслу црним трњем кроз коју се и зечечви тешко одлучују на провлачење. Свуда около њих биле су ливаде па су имали добру прегледност за осматрање. Рачунали су да густа живица на отвореној пољани неће привлачити пажњу непријатеља. I заиста стрељачки строј је прошао поред њих без задржавања. (293,146)

Послије фашистичке офанзиве у јулу 1942. године Миле Обрадовић, отац Млађин, из села Прусаца, излази из свог склоништа, земунице

Многи борци и становници козарских села провели су ове дане закопани по земуницама, под кладама или у густим крошњама дрвећа. Између многобројних примјера, навешћемо само случај Мирка Палије, одборника из села Побрђана, о судбоносних десетак минута које је заједно са својом породицом преживљавао док је непријатељски стрељачки строј прелазио изнад њихових глава. Одлучио је да читаву своју породицу, жену и четверо дјеце, закопа у земљу, понаособ свако за себе, како би макар неко од читаве породице преживио опасност у којој су се налазили. Најприје је похранио дјецу, а потом жену, како би мајка знала за њих у случају да отац пане у руке непријатељу. Одабрао је стабло са гу-стом крошњом и у густом грању добро се увезао да би као стражар посматрао како стрељачки-строј прелази изнад глава чланова његове породице. На овај начин преживјела су и његова браћа са својим породицама. (293,146) Примијетивши да се појединци крију на дрвећу, непријатељ решета митраљезом букве. Газе преко земуница и псују. Они који су били на буквама, једина храна им је било буково лишће. Нијемци претресају сваки кутак. Истражују мјеста гдје су вођене највеће борбе: Бјелајце, долину Мљечанице, улаз у Крваву луку, Поглеђево, Патрију, Цвијића гај ... (164,57). Петар Нишић, десетар, сакрио се са десетином испод оборених букава. Долазе Нијемци и повише њих смјесте митраљез. Два дана се налазе изнад партизанске десетине, одакле пуцају митраљезом и пријете да ће све партизане уништити... (164,57) Чедо Жакић има 17 година. Од првих дана устанка је у партизанима. Догодило му се да је остао без днаштва. Рањен је у руку и ногу. Тешком муком је себи ископао склониште и пао у несвијест. Послије четири дана налази га на смрти неки старац. Чедо је случајно спашен. Једна група партизана сакрије се у јаму рудника Љешљани. Без хране и цигарета три дана и двије ноћи били су у потпуном мраку. Мићо Слијепчевић сакрио се са женом у земуници. Однекуда се приближавају усташе и домобрани. Усташе, ваљда примијетивши их, хтјеле су да баце бомбу. Домобрани се супростављају. »Не можеш уништити све и да хоћеш!«, јасно чује Мићо глас неког домобрана који је ипак побиједио и одвео групу на другу страну. Мићо Бјелајац, командир вода, рањеник. У критичној ситуацији оставиле га болничарке покривена грањем и травом. Ускоро је наишао један домобран, неколико тренутака посматрао рањеника, напојио га водом, још боље прекрио новим гранчицама и нестао. (164,59) Од 8. до 18. јула 1942. године непријатељске снаге су чистиле Козару и одводиле народ у логоре. 18. јула 1942. године непријатељ незадовољан акцијом чишћења Козаре, прегруписава своје снаге и подузима ново чишћење терена Козаре из пет праваца. На Мраковицу је стигло 35 паса трагача под заповједништвом једног њемачког дочасника. Преко њемачког генерала у Загребу исходовано је из Берлина даљих 15 паса за претрес Козаре. Њемачки дресирани пас заостао је иза војске у Сводни. Примијетили су га пионири, ухватили и свезали. Састао се ратни савјет да суди »зликовцу«. Закључили су да је пас непријатељ и донијели пресуду: фашистички пас се осуђује на смрт. (164,65) Команде и формације борбене групе »Западна Босна« ревносно су извршавале њемачке и усташке планове о уништавању становништва са подручја 2. крајишког одреда. Команда борбене групе »Западна Босна«, на ћијем је челу био командант 714. њемачке дивизије генерал Штал, унапријед је планирала тотално уништење становништва Козаре. Да би иронија била још већа, Штал је пред почетак операције издао проглас становништву у коме га опомиње да извршава наређења њемачких команди, јер да ће, наводно, у том случају бити под заштитом њемаћких јединица. Немајући друге алтернативе, многи су повјеровали обећањима њемачког главног заповједника. Међутим, чим је плијен био у рукама, непријатељ је показао своје право лице. Вец тих дана отпочели су масовни покољи на дубичком гробљу, код пилане и поред дубичке жељезничке станице Церовљани. У наредби генерала Штала борбеној групи »Боровски« од 18. јула 1942. године поводом за-вршетка операција, између осталог, стоји записано: »Цјелокупно је становништво опкољеног подручја исељено, те је тако проведено темељито чишћење простора. Тај је успјех био могућ једино стога што је сваки часник, дочасник и војник, сваки на своме мјесту уложио све своје силе, да и овдје истријеби бољшевизам и да створи мир и ред у овоме простору који је за Њемачку политички и господарски једнако важан, те да осигура спољне путеве преко Грчке и Крете до Африке, а тиме и цијело југоисточно крило Рајха.« (293,150) У другој наредби генерала Штала, упућеној борбеној групи »Wедел«, наређује се да једна чета наставног пука »Брандебург« стријеља све живо на простору села Марини и тиме докаже да су Нијемци још ту. Судбина коју је доживио народ Козаре сигурно је један од најстрашнијих примјера геноцида у другом свјетском рату. Преживјели логораши Јасеновца знају да је овај злогласни логор смрти био потпуно испражњен како би могао примити што већи број »заробљеника«. Такав живи свједок је и данас Остоја Викало из села Слабиње код Босанске Дубице. За масовно убијање био је урћђен посебан објекат у селу Градини, на десној обали Саве, преко пута Јасеновца. Биле су унапријед планиране мјере да би се посао око уништења становништва са Козаре обавио што ефикасније и без застоја. Многи мисле да је тјерање народа у логоре обухватило само становништво које се повукло пред непријатељем у шуми Козаре. Међутим, непријатељ је тјерао у логоре становништво са дубичког и градишког среза које се уопште није склањао у шуму већ је читаво вријеме остало код својих кућа. Познато је да су становници свих села из дубичког среза, између ријеке Саве и планине Козаре, и села сјеверозападног дијела градишког среза остали код својих кућа, па су ипак сви одведени у логоре. Села Драксенић, Демировац, Међеђа, Гуњевци, Клековци, Срефлије, Кадин Јеловац, Горњоселци, Војскава, Сјеверовци, Пуцари и Бијековац у дубичком срезу; затим Јабланица, Милошево Брдо, Бистрица, Гаштица, Врбашка, Требовљани, Доњи и Горњи Подграци, Бераји и Грбавци у градишком срезу остала су пуста, иако из ових села нико није бјежао од кућа и није затечен у шуми. Становници свих ових села доживјели су исту судбину као и они коии су се нашли у збјеговима Козаре. То значи да разлог њихове Голготе није био у повлачењу у збјегове Козаре, већ у напријед планираном исељавању и уништавању живља цијелог овог подручја. Након повлачења Одреда са Патрије у јутро 5. јула 1942. године пут ка збјеговима у долини Мљечанице био је за непријатеља широм отворен. На вијести да се Одред повлачи, у збјеговима је дошло до неописиве пометње. Многе породице, нарочито оне које су биле ближе ватрених линија, спремне за излазак из обруча, нису доспјеле ни да се приберу, а већ су почеле да падају у руке непријатеља. Остали који су били даље од ватрених линија, у нади да ту судбину избјегну или макар да је извјесно вријеме одложе, повлачили су се заједно са остацима Одреда дубље у Козару, према селу Војскови. I једним и другим пут је био исти: преко Дубице и Уне, односно Јасеновца, Градишке, Козарца и Приједора у сабирне логоре. Њихов пут до сабирних центара трајао је од 5. до 17. јула 1942. године, колико је трајао прелазак непријатеља преко Козаре и Просаре. Тешко је описати све оно што су поједини од ових незаштићених несрећника доживљавали, препуштени немилости разјарених крвника. Нису убијени само они који су затечени у шуми већ и они које су њемачко-усташке иединице похватале или затекле код својих кућа у селима између Козаре и Просаре, па чак и они који су већ били у покрету према Дубици или Јасеновцу, а које су непријатељске јединице стигле у покрету. Тако, на примјер, у селу Војскови стријељани су похватани сељаци на неколико мјеста: у Долинама и Точилима, у засеоцима Ваган, Чапњак и Злојутре и на пропланку званом Којинац, изнад села Војскове. У Долинама је стријељано 30 лица, на Тоцилима 9 у доби од 16 до 45 година старости. У засеоку Ваган убијено је 8 лица, од којих су идентификовани: Остоја Међед, Стојан Међед, Драгоја Међед, Радован Поповић, Мирко Поповић и Божо Поповић. У засеоку Цапљак стријелиано је лакође 8 лица, од којих ни до данас нико није идентификован. Вјероватно да нису из села Војскове, па мјештанима нису били ни познати. Испред куће Дмитра Злојутра непријатељски војници су стријељали Божу Злојутра, Коју Злојутра, Дмитра Злојутра и Јованку Гога. Косту Милешића из села Војскове, 'старог 70 година, заклали су у његовој кући. (293,156) Усташе и Нијемци немилосрдно убијају и кољу. Немогуће је набројити њихове злочине. У Поповића гају, у селу Раковици усташе су стријељале 28. лица. (13. VII) У селу Бијаковцу у кући Луке и Боже Кочића заклали су Росу и Драгицу Кочић и њихово двоје дјеце, а у кући Кос Остоје Љубу Вученовић са двоје дјеце. Ова стријељања у Бијаковцу извршили су припадници 18. усташке бојне, чије су чете вршиле претрес на овом подручју. Јединице генерала Штала држале су се тачно упутстава о поступку према заробљеницима које су ухватили у самој Козари и Просари. Поред покоља рањеника у долини Мљечанице, позната су још два случаја стријељања похватаних у приједјелу Развале и код манастира Моштанице. У Развалама је стријељано 56, а код манастира Моштанице 40 лица. Нису познати детаљи стријељања у Развала-ма, јер нитко није преживио, док је о стрелишту код манастира Моштанице сачувано свједочење Јефтц Радмановића из села Божића код Босанске Дубице, који је преживио стријељање. Нијемци су 48 мушкараца одвојили од жена и дјеце које су повели за Дубицу. Убрзо су их поредали уз једну густу живицу и покосили их пушчаним плотунима и митраљеском паљбом. Радмановић је пао међу стријељане, али није био погођен. Била су жива још двојица, али су убрзо услијед задобијених рана издахнули. Према радној карти генерала Боровског, на овом правцу претрес је вршио 1. батаљон 734. пјешадијског пука 704. њемачке дивизије. (293,169) Јефто Радмановић о стријељању код Моштанице прича: »Нас једну већу групу са породицама похватали су Нијемци код манастира Моштанице. Добро се сјећам да су у тој нашој групи били Симо, Бошко, Остоја, Лука и Мирко Трубарац из села Брекиње са својим породицама. Нас 48 мушкараца одвојили су од жена и дјеце, које су одвели за Дубицу. Чим су нас одвојили, имао сам предосјећај да ћемо бити побијени. Међу нама је био и један мали дјечак, кога је један домобрански официр на запомагање родитеља одвојио из наше групе и гурнуо међу жене и осталу дјецу. Тај мали био је син Остоје Трубарца, по имену Милан, звани Мима. Захваљујући том домобранском официру, дјечак је и данас жив и запослен као шофер у Босанској Дубици. Кад су нас одвојили од породица, одвели су нас у једну башту ограђену густом живицом. Ту су нас повезали жицом, све по двојицу и наредили да се окренемо лицем према огради. Иза наших леђа постројило се 8 ње-мачких војника са пушкама и са једним пушкомитраљезом. На дати знак њиховог старјешине почели су да пуцају у нас. Када је први плотун испаљен, пао сам, али сам чуо још неколико плотуна. Чуо сам како неко виче из наше групе: Удри још, удри! Још удри, мајку вам зликовачку!« Затим су Нијемци испалили још један плотун, а онај глас се још чуо како виче: 'Удри. . . удри. . .' Затим се све утишало. Нијемци су отишли. Осјећао сам да нисам погођен. Када је завладала ти-шина, повукао сам се иза живице. Посматрао сам на све стране да ли неће да наиђе још нека колона непријатељске војске. Када сам видио да нико не долази, поново сам се вратио до гомиле стрељаних не би ли нашао неког живог. Међу стријељаним нашао сам жива Ђуру Мисирачу из Котурова и Драгана Грбића из села Берије. Драгана сам успио да извучем до једне шумице и да му укажем помоћ, али, нажалост, он је послије неколико дана умро. Мисирачу нисам могао да извучем пошто му је једна нога била сасвим смрскана. Ускоро је поново наишла непријатељска војска, те сам се морао сакрити. Када сам касније дошао, Мисирача је већ био мртав. Било ми је много стало да излијећим рањеног Драгана, као што би и сам себе лијечио, јер сам вјеровао да смо нас двојица једини живи у Козари. Осим нас нигдје живе душе није било. Када је он четвртог дана умро, осјећао сам се толико усамљен, да сам помишљао да не треба ни ја да живим када више нема нигдје никога. Био сам више уплашен када сам остао сам, него онда када су пуцали у нас. Десетак дана лутао сам потпуно сам. Чини ми се да нема ништа горе за човјека него када се нађе потпуно усамљен. Први живи човјек кога сам срео био је партизан Ђуро Котур. Њему сам се обрадовао као жарком сунцу«, завршио је своју причу овај преживјели свједок злочина у Моштаници. Радмановић данас живи у Босанској Дубици. Тих дана усташе су извршиле више масовних покоља »ухвашених партизана са Козаре«. На дубичком гробљу ликвидирали су 1600, код пилане крај Дубице 800 и недалеко од жељезничке станице Церовљани 700 младића. (275,273) Рачуна се да је само на дубичком гробљу поубијано око 1600 »заробљеника«, међу којима и један број жена скојевки и активиста са терена. Са стрелишта на дубичком гробљу успјели су да преживе двојица заробљених. Од двојице преживјелих на дубичком гробљу један је био борац 2. чете 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда и звао се Драгоје Бакић, родом из села Мразовца, а други Маријан Данчић, родом из села Јабланице. Бакић је успио да побјегне са стрелишта, док је Данчић пуким случајетн тешко рањен био потрпан лешевима, те је под заштитом мрака успио да се извуче. Данас живи у родном селу Јабланици код Босанске Градишке. На лицу носи ожиљак који га подсјећа на најдраматичнији доживљај у његовом животу. О томе он каже сљедеће: »Ступио сам у партизане у чету Љубана Аћимовића. Пошто нисам успио да се у првом и другом покушају пробијем из непријатељског обруча, вратио сам се у Козару. Када нам је на Живодеру саопштена одлука да се подијелимо у мање групице, ја сам са Остојом Ђорђићем из Доњих Подградаца дошао у моје село Јабланицу да се ту склоним и преживим офанзиву. Ђорђевић је продужио према свом селу гдје је пао у руке непријатељу и одведен на присилни рад у Њемачку. Мене су усташе и домобрани заробили код моје куће и са једном већом групом од око 100 одраслих мушкараца спровели у Босанску Дубицу. Издвојили су из строја нас око 20 и стрпали у котарски затвор. Ту смо остали 3 дана. Храну смо добили само једном, и то мало неке јечмене каше. Једног по једног водили су нас на саслушање гдје су нас испитивали у присуству једног ње-мачког и једног усташког официра. Трећег дана су нас постројили бко 500 одраслих мушкараца и повели према периферији града, према дубичком гробљу. Послије нешто више од пола часа стигли смо на гробље. Усташе су нам наредиле да посједамо. У обезбеђењу је било много усташа и нешто мање њемачких војника и легионара у цивилу, тао да је било ското немогуће покушати бјекство. Чим смо посједали, усташе су почеке да са чела и зачеља узимају по 5 људи и да тх одводе на мјесто гдје је вршено стријељање. То мјесто било је од нас удаљено око 60 метара, али само стријељање нисмо рногли да гледамо јер је мјесто било заклоњено једним малим бријегом. Не знам колико је то трајало дуго док нас је остало свега око 50. Тада је дошао ред и на мене. Са још четворицом потјерали су ме према мјесту гдје је вршено стријељање. Наредили су нам да се постројимо један другом у потиљак. Усташки заставник је након тога командовао: 'Нишани! Пали!' Перорица усташа су испалили плотун. Осјетио сам да ме метак погодио испод лијевог ока. Пао сам као покошен али не на леђа, већ потрбушке. Ваљда због тога што сам стајао мало искошен на лијеву страну. Не знам када сам се онесвијестио, али кад сам дошао себи, примијетио сам да усташе претурају жртве са једне на другу страну. Тражили су по џеповима и пљачкали личне ствари поубијаних. Ако би примјетили да неко даје знаке живота, одмах би га дотукли. На све стране чули су се јауци и ропац оних који умиру. Када су дошли до мене, један ме спопао за руку, мало подигао, опипао по џеповима и ништа није нашао. Док је мене испуштао из руку, рекао је своме другу, који је такођер претурао по гомили стријељаних: »Богати, још су врући!« Чуо сам како му је овај други одговорио: »Па, то је нормално, јер су скоро стријељани и још се нису охладили.« Чуо сам још разговор двојице-тројице усташа за вријеме док су претурали по гомили лешева. Колико се сјећам један је тада рекао да би желио наћи добре ципеле за брата, док је други рекао да се на источном бојишту сваки дан дешавају овакве ствари, а трећи се жалио да му је ова пушка крвава и да је мора опрати. Пошто је било све завршено, усташе су напустиле губилиште. Када је почео сутон, оцијенио сам да је моменат да се покушам извући из гомиле поубијаних. Почео сам полако да пузим преко мртвих. Успио сам да се извучем до једног малог грма. Крећући се полако, више пузећи него ходом, послије неколико часова дошао сам до расадника изнад Дубице. Рана ме пекла и много крварила, али сам то лакше подносио схватајући да би се могао дочепати слободе и остати у животу. У расаднику сам доћекао свануће и остао читав дан посматрајући прикривен у грму како непријатељска војска прелази путем према Дубици и у обрнутом правцу. У неко доба наишла су три домобранска војника и када су ме примијетили, питали су ме откуд сам ја овдје. Престрављен, а и због ране која ми је још увијек крварила, нисам им ништа одговорио. Дали су ми цигарету и рекли да ће поново доћи, али нису дошли. Увече када је пао сумрак, продужио сам према Срефлијама. Иако нисам познавао ово село, кретао сам се у правцу истока којег сам по дану утврдио. Знао сам да је у том правцу моје село Јабланица. Срео сам успут једног јединог човјека који ми је рекао да се у Срефлијама и Пуцарима налази непријатељска војска и да водим о томе рачуна куда ћу се провући до Јабланице. Код куће сам нашао мајку и снаху. Тешко је то описати колико су се обрадовале моме доласку и колико су биле запрепашћене свим оним што сам посљедњих дана доживио. Мајка је ускоро отрчала до комшије Ђуре Бањца код кога се налазио Чоче (Ратко Вујовић) са још неким друговима које ја нисам познавао. Они су одмах дошли до мене и дуго смо причали о свему што сам видио и доживио. . .« Трећи горски здруг извршио је чишћење свог простора и код табле ухватио 83 особе и стријељао. У оперативном дневнику потпуковника Симића наводи се да је приликом чишћења терена убијено 17 мушкараца, 6 жена, 11 дјеце и да је заплијењено 38 воловских запрега, 56 крава и 183 комада разне друге стоке. (275,273) Непријатељске »грабље« претражују Козару. Људи се скривају у шупљим буквама. Умиру рањеници од глади, болова и умора. Нијемци наилазе на рањенике који у агонији траже воде, а Нијемци им дају кугле у чело. Током офанзиве јуна-јула 1942. године, евакуацијом мањих батаљонских болница и четних амбуланти, на Витловској је било концентрисано преко 200 тешких рањеника и обољелих лица. Неки рањеници и болесници били су смјештени у импровизовне настрешнице. Спалили су болницу на Витловској коси и рањенике у њој. Љубомир Шевић, борац 1. батаљона, никада се слике не може ослободити. Рифку Кабиљо, студенткињу, воде на стрјељање, а она уређује косу и лице. Питају је што се уређује кад ће ускоро умријети. »Мене су васпитали да будем човјек«, пркосно одговара омладинка с Козаре. . . Болничарка Ратка остаје са 14 рањеника, није их хтјела оставити. Умрли су у загрљају. У јуну и јулу 1942. године за вријеме козарске офанзиве све болнице и амбуланте на Козари биле су уништене. Већи број рањеника је доживио трагичну судбину, као и највећи дио санилетског особља.

У току хватања становништва у Козари они за које се сматрало да су значајнији отпремани у затвор у Бању Луку. Међу њима су били Мира Цикота, секретар Мјесног комитета КПЈ у Приједору, Станко Милић, командант 2. батаљона; Пиљо Станишљевић, замјеник команданта 3. батаљона, др Исхан Зукановић, др Гертруда Штерн, Атиф Топић, политички комесар чете у 4. батаљону, те већина болничара из болнице у Козари. (404,787) Омладина Козаре, која је била ухваћена, поносно се и пркосно држала пред непријатељем. Омладинка Нена Бокан се јула 1942. године истргла из руку фашиста и на њихове ријечи да ће »Козара седам година смрдјети од лешева« пркосно одговорила: »Седам стотина година пјеваће се слава Козаре« и, потом с дубичког моста бацила се у смртоносни загрљај ријеке Уне. (275,319) Приликом акције на Козари, у Јабланици и околним селима покупили су 164 мушкарца цивила, повезали их, натјерали да сиђу у рјечицу Јабланицу и постријељали. У селу Врбашка убили су Стоју Хадман заједно са кћерком и унучетом од 2 године. Стојиној кћери одсјекли су главу и набили на колац. У селу Бистрици попалили су већи број кућа и убили сваког кога су ухватили. Гојка Вилића живог су спалили заједно са кућом. (275,271) Нела Бојанић ухваћена је и стријељана са дјететом. Савка Вила подигла је дијете да га стријељају заједно са њом. Њемачки официр је командовао да прекину паљбу и отјерао је у логор Влаћина код Приједора. Савка је ускоро побјегла и дошла на Козару. Десанку Шипку су убили заједно с дјететом још недонесеним на свијет. Непријатељ уништава све живо. Изгубљена дјеца јаучу и траже помоћ. Благоје Тркуља, борац из Кнежице, нашао је двоје дјеце у кољевци. Једно је већ умрло, друго на издисају. Очице су сунце попило, на уснама се наџакали мрави. Благоје их је обоје сахранио, а кољевку ставио у неки грм (наводно та се кољевка и данас налази на том мјесту). Благоје продужује без циља. Наилази на рођака. Благоје се пење на букву, а рођак остаје под њом. Изненада се појављују Њемци. Послије кратког рафала Благојев рођак више није у животу. . . Распуштене свиње обилазе лешеве на њивама и рију гњила тјелеса. Мидраг Кецман из села Миљаковца преживио је тај покољ на посебно драматичан начин. Усташц су у његовом присуству убиле бабу Стану и мајку Радојку, а њему сјекиром на пању одсјекли десну руку. (275,272) Уништили су читаву породицу Стјепана Орнека из Босанске Дубице. Ћетири члана објешена су на тргу у Дубици, а шест је ликвидирано у Јасеновцу.

/. Нелу Бојанић, учитељицу из Ламовите, и њену осмогодишњу Бранкицу стријељале су устасе у козарском збијегу јула 1942. године; 2. Мира Цикота, секретар Мјесног комитета КПЈ за Приједор, ухваћена је у козарском збијегу са шестогодишњом кћерком Љиљаном; осуђена на смрт и објешена у приједорском парку августа 1942. године.

Стријељали су Здравку Стефановић, члана КПЈ из Приједора. Мира Цикота носила је своју кћеркицу Љиљу на леђима у току читаве офанзиве. Усташе су је заробили, затворили и осудили на вјешање. Мира Цикота из затвора пред стрељање пише: »И ево послије више мјесеци ја ти пишем, нажалост, посљедње писмо. Осуда је изречена. Сједим у ћелији и чекам да дођу по мене. Нисам овдје сама. Разговара се, пјева, замишљени смо до душе, али вјеруј ми мама, није ми страшно, па зато ти и пишем и хтјела бих Вам свима рећи да се не жалостите. Док је човјек на слободи, изгледа му овакав положај страшан, али није, уживјела сам се у ово стање, а помисао да је завршило овако још хиљаде и хиљаде људи ублажује моју бол и жалост за животом. . .« (164,61) Немогуће је изнијети све случајеве страдања, нечувеног масакра над женама, дјецом и старцима. Ево дијела извјештаја из Приједора који је писан послије офанзиве на Козари: ». . . Обишао сам два засеока села Паланчиште, гдје су усташе убијали људе, жене и дјецу. . . Куд смо год прошли, све је пусто, куће празне, стоке нема нигдје, зато се краде и пропада по улици... остала земља сва лежи, нико ништа не сије, нити има ко сијати, нити има чиме, јер је стока сва отјерана, како ситна, тако и крупна. . . . . .Наишли смо на два мјеста гдје су укопали убијене. . . Раставили су на једну страну жене и дјецу, а на другу мушкарце и поубијали их сјекирама и кољем. . . Веле да је поубијано 300 особа, а неки више. . .« (275,118) У другом извјештају о масакру у Паланчишту стоји: »Поубијано је све становништво из свих кућа до којих су допрле усташе. . . На једној њиви убијено је и закопано 65 лешева жена и дјеце, који су сви поклани, у тијела им дрва забодена, женским сисе резане, очи вађене. . . Ниједна у тој рупи није убијена из пушке. . . Рачуна се да је побијено око 300 особа, каже се у извјештају из БањеЛуке. (275,118). Тако или слично страдала су за вријеме офанзиве непријатеља на Козари и друга села Козаре. За вријеме страдања народа Козаре, у љето 1942. године најраширеније су биле болести тифус, пјегавац, трбушни тифус, дизентерија и свраб. Након преласка колона преко Уне и Саве у сабирне центре под отвореним небом, ограђене усташким и њемачким бајонетама, започиње тужна прича о одвајању мајки од њихове дјеце, прича лелека и вриска и нијемог бола очева, прича о стравичном кошмару једног покољења коју још до сад нико није до краја испричао. Стравична усташка машинерија масовног уништавања почела је да дејствује пуним замахом и по унапријед утврђеном плану. Одатле па преко Јасеновца, Старе Градишке, Сајмишта код Београда, Дахауа, Аушвица и норвешких фјордова губе се трагови читавог једног покољења. Већ у сабирним логорима поћела је диоба плијена изрнеђу њемачких и усташких савезника. Нијемцима је за рад у њиховим фабрикама добро дошла бесплатна радна снага. Одрасли мушкарци, њих око 8000, проглашени су заробљеним партизанима и као такви спроведени су у логор Сајмиште код Београда. Један дио, претежно млађих жена и дјевојака, отпремљен је на присилни рад у Њемачку. Не зна се тачан број одведених на рад у Њемачку, али је познато да их је 14. јула 1942. године отпремљено 1589. Остатак плијена, сва дјеца, старије жене и мушкарци препуштени су усташама. Нијемци су евидентирали само оне »заробљенике« које су одводили на Сајмиште и оне које су, како је забиљежено Wисхаупт, стријељали на лицу мјеста за одмазду. По њему заро-бљених партизана је било 8849, а за одмазду стријељаних 431. Отпремљене за Њемачку он није евидентирао. (293,160) Усташе своје »заробљенике« почињу да убијају одмах у сабирним центрима, а завршавали су у Градини код Јасеновца и у Старој Градишки. У Дубици, или још таћније на дубичком гробљу, стријељали су 1600, код пилане у Дубици 800 и на жељезничкој станици Церовљани 700 младића, проглашавајући их партизанима. Због тога што капацитети логора Јасеновац и Градишке нису могли да приме све заробљенике, мањи дио, углавном жена, стараца и дјеце, отпремили су на привремени смјештај по селима у Славонију. Братском помоћи хрватских сељака и славонских партизана један дио ових заробљеника вратио се својим кућама на Козару. У времену од 10. јуна до 19. јула 1942. године постављено је 13 оружничких постаја на јужном дијелу Козаре; а кад је прочишћено сјеверно подручје Козаре и Просаре, постављано је и у том подручју 14 оружничких постаја. Јачина постаја била је просјечно 25 војника. У прво вријеме опходње ових постаја крстариле су готово несметано по својим подручјима, али се временом круг крстарења опходније сужавао услијед појаве партизана. Са јачањем партизана ови кругови су били све мањи тако да је служба оружника у простору Козаре и Просаре ускоро сведена на то да имају мјеста само гдје је зграда постаје и најближа околица. ДИБ (њемачки информациони биро), позивајући се на извјештај врховног заповједништва њемачке војске, објавио је 21. јула 1942. године да су партизански батаљони у планини Козари опкољени и да се постепено уништавају, без обзира, како они говоре, на рђаво вријеме и тешке теренске услове. План је предвиђао завршетак операција »Козара-Просара« најдаље до 20. јула, затим прегру-писавање снага од 21. до 27. јула за нову операцију чишћења међуречја р. Уна-Сана и обезбје-ђења пруге Приједор-Бос. Нови-Костајница, тј. сјеверно од демаркационе линије, односно у оном дијелу који је био под њемачком окупацијом. Снаге Вермахта и квислинга за ову операцију, коју неки зову и друга етапа тзв. »козарске операције«, биле су груписане: А) група »Боровски« (командант генерал мајор Боровски) са 734. пп, штабом и 4. бат. 661. арт. див., 2, 3. и 4. бат. 654. арт. див., 1. и 3. чета 1. тенк. бат. 202. оклоп. пука инж. бат. 659 (без једне чете) и мјешовита чета за везу (521. пука за везу); Б) запречна група »Запад« са 721. пп (без 3. бат), 3. бат. 4. горског див., ауто-колона (10 возила) и група за запречавање »Запад« између Сухаче и Костајнице; C) домобранска 1. горска дивизија са 1. и 2. горским здругом, 3. бат. 2. арт. див., 1. бат. 4. арт. див., 3. инж. чета. Овој групи су били потчињени: обезбеђење »Сјевер« (сјев. од Уне) са 2. бат. 5. пп, 19. чета 5. пп и 17. и 18. чета 10. пп и 2. чета батаљона Кутина; D)снаге јужно од Сане са домобранским 3. горским здругом, штабом и 2. батаљоном и 13. и 14. четом 4. горског здруга, батер. брд. топ. 4. горског здруга, превијалиштем 4. горског здруга и штаб њемачког 645 арт. див. и 3. бат. 661. арт. див.

21. јула 1942. године 1. брдска бригада поново је ушла у састав своје дивизије и заповијешћу штаба дивизије одређена у десну подгрупу за чишћење и претрес села сјеверозападно од комуникације Дубица-Приједор до Костајнице и Босанског Новог, односно Уне и Санц. У покрету према Банији јединице борбене групе »Западна Босна«, или како су их називали »Вестбосниен«, које су послије Козаре имале да изврше претрес Шамарице, почеле су чишћење са стрељачким стројем преко Кнешпоља, тј. од друма Дубица-Приједор према Костајници и Босан-ском Новом. Послије пробоја из Козаре на том терену налазио се 1. батаљон 2. крајишког НОП одреда.

Видјевши да не може уништити партизане, непријатељ свој бијес искаљује на народу. »Све становништво похватати, спровести у сабирне центре: мушкарце изнад 14 године отпремити у концентрационе логоре; младе жене и дјецу раселити и отпремити у Јасеновац, који може примити неограничен број затвореника. Тко особе које долазе из Козаре пропусти или након заробљава-ња ослободи биће стављен пред ратни суд«, гласила су наређења нападача. »Дјеца Козаре почињала су живот у збјеговима или на утринама крај ријеке ограђеним бодљикавом жицом; умирала су и прије него што су и почела да живе, рањавана у мајчиној утроби; стријељана су у сталку и пеленама, уништавана глађу и остављана без воде на љетној жези, гушена гушена цијанкалијем: носила робијашке бројеве и, уместо мајчиног смешка, прво су видјела јаме са црном утробом, пећи у којима су сагоријевали људи, стријељање, вјешање и стравични нож у рукама крвника«. Постоје само фрагментарни подаци, који донекле пружају праву слику о масовном помору козарске дјеце, малих логораша. Тако је гробар у Јаски Фрањо Иловар у свом дневнику записао да је до 22. јула 1942. године закопано 17 дјеце, а само на дан 22. јула 100 »комада дјеце«. На пожутјелим листовима његовог дневника пише дословице: »Предујам и потврда Примио за рад на копању гробова 10.000 круна 22. јула 1942. године за 100 комада дјеце покопане«.

У истом дневнику на другом мјесту записано је: 25. јула 1942. године у логорима Млаки и Јабланцу налазило се 4645 жена и 5531 дијете, у Новској око 2800, од којих су половина била дјеца; у Приједору укупно 4090 и Уштицама 8000, гдје није могао да се утврди тачан број дјеце. (275,277)

У логору Сисак дјеца су затварана у просторије заражене пјегавцем. Без хране и воде, дјеца су масовно ликвидирана и убодима затрованих ињекција;. У логору Стара Градишка усташе су гушиле дјецу цијанкалијем

У другој половини јула 1942. године, одлуком команданта Оперативног штаба народноосло-бодилачких партизанских одреда за Босанску крајину Косте Нађа, снаге Првог и дијелови Другог крајишког народноослободилачког партизанског одреда »Младен Стојановић« у Подгрмечу стављене су под јединствену команду новоформираног заједничког штаба. У такозвани међу-одредски штаб из Другог крајишког партизанског одреда ушли су командант Обрен-Обрад Стишовић, замјеник политићког комесара одреда Душан Мисирача и Ранко Шипка, командант козарског Ударног батаљона. (404,792) У поподневним часовима 25. јула 1942. године непријатељ је достигао линију у наступању и пречешљавању: село Суваја-Понина брдо-к.246-Тополовац-село Ушивац-Јаше (тт 356)-село Марини (заселак Букве)-Чупка брдо (к.365)-село Горња Драготиња-жељезничка станица Доња Драготиња. Група »Боровски« у селу Маринима стријељала је 47 особа, а 360 заробила. Крајем друге половине јула 1942. године дијелови 2. батаљона са око 200 бораца са замјеником команданта Драгутином Чургузом пребацују се са сектора Карана преко оесте Приједор-Кнежица и даље преко Патрије и Чупића косе у Козару. Са дијеловима 2. батаљона у Козару је стигао и Бошко Шиљеговић, комесар 2. крајишког НОП одреда. (404,793) У извјештају од 26. јула 1942. године команданта 1. оперативне зоне Хрватске говори се да је у непријатељској офанзиви на Козару учествовало »око 45.000 војника са 52 тенка и око 80 топова, уз помоћ авијације и мађарске морнарице која је дјеловала са Саве.« (Зборник IV/6,139, док.59) (11,187) Непријатељ је 26. јула 1942. године достигао линију: село Шеварлије-село Алагинци-Личко брдо-село Читлук-(заселак Вуклиша)-село Стригова (заселак Паветићи, Тубића брдо, Редак-Каран-западна ивица села Марини-село Ахметовци-жељезничка станица Сводна. 1. батаљон 2. крајишког НОП одреда налазио се на терену Пастирева, углавном између цесте Приједор-Дубица, Босанска Костајница-Босански Нови. Његов командант Жарко Згоњанин донио је одлуку да се изврши покрет на Козару, источно од Кнешпоља. Према распореду непријатељ-ске војске 1. батаљон 2. крајишког НОП одреда и 2. чета Ударног батаљона биле су опкољене на Пастиреву. Због тога је услиједио покрет на Козару. Чете су се припремиле за предстојећи покрет, јер је вријеме које је стајало на располагању било ограничено, само једна јулска ноћ. Задатак је требало извршити у току ноћи, јер ће непријатељ идућег дана приступити прочешљавању шуме у којој с.у се налазиле јединице 1. батаљона 2. крајишког одреда. Батаљон је имао у свом саставу шест чета, укључујући и 2. чету Ударног батаљона. Одлучено је да се фоннирају двије колоне: десна, главна, у саставу: 2. чета Ударног батаљона и три чете 1. батаљона, добила је задатак да се пробије правцем Каран-село Крива Ријека-село Горња Градина-село Доња Јутрогошта-село Горњи Јеловац-масив Козаре (западни дио); лијева, помоћна, у саставу: двије чете 1. батаљона, добила је задатак да се пробије правцем Пастирево-село Стригова-село Читлук-Побрђани-село Ћелебинци-село Влашковци-село Маглајци-сјеверни огранци Козаре. Не прихватајући фронталну борбу у покрету 1. батаљон 2. крајишког НОП одреда од Пастирева и Карана извршио је пробој ка Козари. У покрету ка Козари ноћу 26. јула 1942. године 1. бата-љон 2. крајишког НОП одреда са четири своје чете на Патрији (на путу Приједор-Босанска Дубица) наишао је на усташки батаљон »Девчић« (из њемачке борбене групе »Боровски«) и одбацио га у село Доњи Јеловац. Према властитом извјештају, непријатељ је имао 6 мртвих, 7 рањених и 1 несталог. У свитање 27. јула 1942. године десна колона 1. батаљона 2. крајишког НОП одреда стигла је у Горњи Јеловац и продужила покрет за Маслин-Баир (тт 691). (11,246 и 170.666). Лијева колона се кретала дужим, заобилазним правцем. Њу је затекао дан у селу Побрђанима, гдје су је напале јаке непријатељске снаге. У овој је борби колона разбијена, али је само мањи број бораца настрадао, док је већи дио успио да се среди и послије неколико дана стигао је у рејон Маслин-баира. Управо једна чета 1. батаљона није тада успјела да се пробије за Козару. На-шавши се у тешкој ситуацији, командир Остоја Мијатовић донио је непромишљену одлуку да ћету разоружа, а оружје сакрије. Борцима је наредио да се по групама посакривају. Људство је сачувано, али је непријатељ пронашао оружје. (293,141) За то вријеме су се и остале јединице 2. крајишког НОП одреда, које су се биле пробиле из обруча, поновним пребацивањем преко Сане враћале на Козару. (11,246) Тако се на Маслин-баиру састаше четири чете 1. батаљона и двије чете Ударног ба-таљона 2. крајишког НОП одреда. У другој половини јула 1942. године на Козари се налази око 800 — 1000 бораца, а на терену Подгрмеча су остала два батаљона у снази од 600 до 700 бораца. То значи да је у другој половини јула 1942. године Други крајишки НОП одред »Младен Стојановић« у свом саставу имап око 1600 - 1700 бораца. (404,793) 27. јула 1942. године непријатељ продужава са наступањем да би у току дана избио и запо-сјео линију: село Бабинац-Равно брдо (к.294)-село Новски Побрђани-Криж-Вис (к.374)-Царева коса-ријека Сана. Партизанске јединице су се из окружења на Пастиреву пробиле на Козару, па је непријатељ пречешљавао празан простор. Ноћу измеду 27. и 28. јула 1942. године снаге 1. крајишке НОУ бригаде уз помоћ дијела снага 1, 3. и 5. крајишког НОП одреда напале су усташко-домобранску посаду у Кључу. Опунемоћени министар Оскар Турина моли да се упути помоћ нападнутој посади усташа и домобрана у Кљу-чу. Генерал Штал није дозволио да се са подручја Козаре упути ни једна јединица, па чак ни једна сатнија (чета) домобрана са Крњина. Прва КНОУ бригада је тада уз помоћ 1, 3. и 5. КНОП одреда ослободила Кључ. »Слободна Југославија« 28. јула 1942. године објављује: »Стварно стање изгледа овако. Наши тобоже опкољени батаљони задали су непријатељу тешке губитке, који износе преко 4000 мртвих и рањених војника и официра. Унишитили су седам непријатељских тенкова, заплијенили три антитенковска топа и приморали фашисте да одступе. Наше јединице гоне непријатеља у правцу Босанске Костајнице. ..« (275,417) Радио-станица »Слободна Југославија« објавила је 28. јула 1942. године извјештај Врховног штаба НОП и ДВЈ о борбама на Козари: »Завршен је први део велике битке која се водила последњих дана у планини Козари и у којој су учествовале с једне и с друге стране крупне јединице. У овој бици против наших батаљона иступиле су јаке њемачке, мађарске, усташке и четничке јединице. Непријатељ је употребио ваздухопловство, тенкове и артиљерију. Али, упркос техничкој надмоћности, наши борци су јунаћки одбили прве непријатељске нападе и разбивши у ноћним бојевима неколико фашистичких пукова, приморали су непријатеља да одступи.« (275,417) Непријатељ је наставио претрес и 28. јула достиже линију: село Петриња-Баљ-Алагинци-село Кален-дери-село Брла (к.282)-Ратирево (тт 466)-село Прусци (Прусачки гај)-Пошта брдо (тт 446)-Благајска коса-ријека Сана. 29.јула непријатељ избија и запосједа линију: Баљ (к.359)-Равни пут (к.320)-Шипова коса (к.292)-Висибаба-Оштрица (к.34)-село Велика Жуљевица-Дашчица (к.349)-ријека Сана. 29. јула 1942. године из сабирног логора у Млаки одведен је први транспорт од 1200 козарске дјеце у логор Сисак. Према подацима, у овом логору је умрло до расформирања 1631 дијете. (275,287) Непријатељске снаге, кад су завршиле са претресом Козаре и Просаре, донијеле су одлуку да поново претресу простор између цесте Дубица-Приједор-Костајница-Босански Нови, или Сане и Уне, у времену од 21. до 30. јула 1942. године. 30. јула непријатељске снаге спојиле су се на подручју Сводне, на ријеци Уни, у рејону Грдаковаца и Равнице, Босанске Костајнице, Добрљина и Босанског Новог. Тиме је завршена посљедња фаза велике непријатељске офанзиве на Козари. Претресајући терен кретало се више непријатељских стројева један за другим. Онај дио народа који се пробио из обруча из Козаре сад је био дошао под удар непријатељских снага у селима. Овај непријатељски претрес народ је звао »грабље«. Претресајући терен од цесте Приједор-Босанска Дубица до Босанске Костајнице-Добрљина и Босанског Новог непријатељске јединице вршиле су разне злочине. Народ је тјеран у сабирни логор у Хрватској Костајници. Ту је вршена селекција за убијање, присилни рад и за расељавање. Битка на Козари у л[ето 1942. године спада међу најкрупније војне операције које су окупаторске и квистиншке оружане снаге у овој години водиле против ослободилачког покрета југословенских народа. Нема сличног примјера да је на тако малом простору и против релативно малих партиза-нских снага употријебљен тако велики број војника и толико ратне технике, као што је то био случај, на Козари. (293,17)

10. јуна 1942. године, кад је почела фашистичка офанзива на Козару, 2. крајишки НОП одред је имао 5 батаљона са 3500 бораца. У борбама у току офанзиве од 10. јуна до 31. јула 1942. године 2. крајишки НОП одред је изгубио 1700 бораца (негдје стоји и 1900 мртвих, рањених и несталих бораца), укључујући у тај број и 500 рањеника које је непријатељ звјерски поубијао. (293,142) Од 500 рањеника, колико је 2. крајишки НОП одред имао прије пробоја ноћу између 3. и 4. јула 1942. године, кад је прешло кроз пробијени обруч око 100 углавном лакших и покретних рањеника на терен Карана, око 100 рањеника се спасило прикривањем по Козари, док је 300 тешких рањеника непријатељ пронашао и звјерски поубијао. Рањеницима су одсијецане главе, бодени су ножем, сјечено им је тијело и тако су умирали у највећим мукама. Међутим, у току другог пробоја ноћу између 4. и 5. јула и у даљим борбама вођеним у току офанзиве много је бораца рањено, па се сматра да је непријатељ у току офанзиве на Козари од 10. јуна до 31. јула 1942. године поубијао око 500 рањеника. Број погинулин и несталих бораца од 1500 до 1800 установљен је непосредно по прикупљању преживјелих бораца на зборним мјестима у Козари. (404,795) Други крајишки НОП одред у борбама вођеним од 10. јуна до 31. јула 1942. године непријатељу је нанио огромне губитке, који се крећу преко 7000 мртвих, рањених, заробљених и избачених из строја. У једном непријатељском документу стоји да је 1978 његових војника избачено из строја, а у једном чак стоји 3000. Према њемачким подацима, њемачке јединицц имале су 79 погинулих и 187 рањених, а домобранске 475 погинулих, 725 рањених и 510 несталих. (170,663) Непријатељ је претрпио велике губитке у материјалу и ратној опреми. Уништено је 11 тенкова, заплијењена 4 топа, 24 минобацача, 2500 пушака, 200 пушкомитраљеза, велике количине муниције и остале ратне опреме. (11,260) Нажалост, нису позната сва имена бораца и руководилаца 2. крајишког НОП одреда који су изгинули током офанзиве. Више од половине борачког састава одред је током офанзиве изгубио и велики број војно-политичких руководилаца, као што су: Никола Лукетић, политички комесар 2. батаљона, Владета Радић, замјеник команданта 4. батаљона; Владо Пекић, командир 4. чете 2. батаљона; Адем Калабић, комесар 4. чете 2. батаљона; Љубан Аћимовић, командир 3. чете 3. батаљона; Данило Борковић, политички комесар 3. чете 3. батаљона; Гојко Кукавица, командир чете 1. батаљона; Бранко Згоњанин, замјеник политичког комесара 2. чете 1. батаљона; Душан Кос, политички комесар 1. чете 2. батаљона; Перо Миланковић, командир 6. чете 2. батаљона; Бошко Секулић, политички комесар 6. чете 2. батаљона; Перо Алавук, командир 5. чете 2. батаљона; Мирко Арсенић, политички комесар 2. чете 2. батаљона; Адолф Подгорник, политички комесар чете 4. батаљона; Стево Совиљ, политички комесар 4. чете 3. батаљона; Бранко Дамјановић, командир чете Ударног батаљона; Рајко Пепић, командир чете; Милан Вукић, командир чете; Миле Рајлић, командант мјеста у Приједору; Адем Калабић, командант мјеста у Козарцу; Душан Деретић, командир 5. чете 1. батаљона и други (293,148). Раде Башић пише: »Изгинуо је велики дио руководећег кадра: један цио штаб батаљона, два команданта батаљона, четири команданта мјеста (Приједор, Козарац, Љубија, Подградци), 10 командира и 6 комесара чета, као и знатан број водника, десетара и осталих искусних и прекаљених бораца. Тако је 2. чета Ударног батаљона, која је у офанзиву ушла са 180, изишла из ње са 112 бораца. Рањени су командир и комесар чете, а погинули су замјеник командира и замјеник коме-сара, као и сви командири водова и сви десетари који су се на тој дужности нашли у почетку офанзиве.« (11,260) Поред тога током офанзиве је погинуло или заробљено и стријељано око 200 чланова КПЈ из теренских организација, меду којима и извјестан број ћланова среских и општинских комитета, предсједника и чланова општинских и сеоских народних одбора као: Петар Мисимовић, предсједник Општине Горњи Подградци; Милорад Јежица, предсједник Општине Моштаница; Милорад Миљатовић, предсједник Општине Кнешпоље; Душан Арсенић, секретар Поуњске општине; Радован Миљатовић, члан Окружног комитета КПЈ за Козару; Мира Цикота, секретар Мјесног комитета КПЈ у Приједору; Атиф Топић, политкомесар Војно-политичког омладинског курса; Адела Сунарић, ћлан ПОБ за Босанску икрајину; Дујко Комненић, командант скендервакуфског батаљона 4. крајишког одреда, који је као рањеник дошао са Ударним батаљоном из Централне Босне за Козару; Мишо Ступар, политкомесар чете истог одреда, који се нашао на Козари и други... (293,148) I док су непријатељске јединице крстариле кроз Козару, на зборним мјестима, по четама и батаљонима, прикупљали су се преживјели борци и руководиоци. Опет су са њима били: Јосип Мажар Шоша, Ратко Вујовић Чоче, Милош Шиљеговић, чланови штаба Одреда који су за све вријеме офанзиве били са јединицама на положајима, па су тако преживјели и најтеже тренутке у Козари у вријеме претреса и чишћења Козаре од непријатељских снага. Преживјели су и чланови Партизанског обавјештајног бироа за Босанску крајину: Скендер Куленовић, Никица Павлић, Винко Винтерхалтер, Сида Јелић и Душко Боле, те Владимир Немет, секретар Окружног комитета СКОЈ-а за Козару. Остали су Грга Јанкез и Иво Маринковић, чланови Централног комитета КП Хрватске. 31. јула 1942. године, кад се завршила ова офанзива, на Козари су се нашле партизанске снаге: 1. батаљон (четири чете, свака по 100 бораца) у рејону Маслин-Баира (тт 691); 2. чета Ударног ба-таљона (јачине 115 бораца), 2 км југоисточно од 1. батаљона; 2. батаљон на Медњаку (5 км југоисточно од села Поглеђева); 3. и 4. батаљон у прикупљању у Буковици, југоисточно од села Војскове. У рејону села Војскове налазио се штаб за Козару, који је крајем јула успоставио везу са свим овим јединицама и дао им упутства за прикупљање бораца и оружја, организовање исхране и сређивање јединица. Наредио је, да се изврши поново формирање батаљона, и то: 1. и 2, од бораца ранијег 1. и 2. батаљона, 3. од бораца 3. и 4. батаљона и 4. за чије је формирање као језгро послужила 2. чета Ударног батаљона. (11,247) 31. јула 1942. године снаге 2. крајишког одреда које су биле у Козари бројиле 800 бораца, од којих је било 50 рањеника, а наоружани су били са 650 пушака и 35 пушкомитраљеза. Те партизанске снаге остале су и даље на подручју Козаре и поред великих непријатељских посада по селима и Козари. Непосредно послије офанзиве извршене су попуне упражњених мјеста у штабу одреда и штабовима батаљона и чета. За команданта одреда постављен је Јосип Мажар Шоша, за његовог замјеника Милош Шиљеговић, за политичког комесара Бошко Шиљеговић, а за замјеника комесара Душан Мисирача. Командант 1. батаљона остао је и даље Жарко Згоњанин, а за његовог,замје-ника постављен је Вељко Стојаковић. Политички комесар био је Драган Марин. За команданта 2. батаљона именован је Мирко Пекић, а за његовог замјеника Драгутин Ћургуз, за политичког комесара Перо Ћургуз, а за његовог замјеника Душан Утјешиновић. За команданта 3. батаљона постављен је Петар Мећава, за замјеника команданта Раде Чекић, за политичког комесара Јоцо Марјановић, за његовог замјеника Милан Егић. За команданта 4. батаљона одреден је Раде Кондић, за његовог замјеника Душко Бојанић, а за политичког комесара Раде Башић. (293,149) Извршене су попуне упражњених мјеста командира и политичких комесара чета. Попуна ових кадрова била је потребна у свим батаљонима, а нарочито у 2. и 3. батаљону, чији су кадрови и највише страдали за вријеме офанзиве. Овим је била дефинитивно завршена реогранизација и сређивање јединица одреда које су непосредно послије офанзиве отпочеле са дејствима по непријатељским упориштима. Одмах по претресу Козаре и Просаре врши се консолидовање партизанских снага на Козари. Оне су послије завршетка операције 31. јула биле лоциране у Козари на сљедећим мјестима: штаб Одреда на локацији »Брљуг«, недалеко Моштанице. На истој локацији се налази логор 3. чете 2. бата-љона; логор штаба 2. батаљона на коси Градина, на локацији »Јелов поток«; 1. и 2. чета налазиле су се у близини на коси Градина; читав 1. батаљон са штабом се налазио на коси Медњак, више ријеке Мљечанице; 3. батаљон се налазио на слиједећим мјестима: штаб батаљона са 3. четом на локацији Париповац, поред пута који иде од Мраковице за село Војскову; 1. чета се налазила у Козари на локацији Бреза-Буковица шума; 2. чета се налазила у Буковици, недалеко од потока Рисовац и Шимјашница; четврти батаљон са своје двије чете се налази у Козари у рејону Маслин-баира и на Чеки-ној коси. Овај остатак Одреда на Козари иза офанзиве имао је врло велики војнички и политички значај за даљи развитак народноослободилачке борбе на томе подручју до краја рата. За снаге Одреда то је био врло мали маневарски простор у односу на распоред непријатељских снага, па су одржале и развиле војничку активност. (293,149) лз извјештаја штаба 1. крајишке бригаде од 18. јула 1942. године види се да је 1. крајишка бригада за 54 данђ борби и покрета имала мртвих 96 бораца и руководилаца, 166 их је рањено и 11 нестало. Међутим, од почетка офанзиве 10. VI до 31. VII. Прва крајишка бригада имала је 122 погинула борца

и руководиоца. Бригада је изгубила и руководећи кадар, јер су погинули и многи командири чета, политички комесари, водници и десетари. Бригада јц у Рујишкој извршила реорганизацију. Борци су сврстани у Први и Други батаљон. (83,33) У току офанзиве на Козари од 10. јуна до 31. јула 1942. године рачуна се да је било у збјеговима у Козари око 80.000 становника из око 130 поткозарских села. У току ове фашистичке офанзиве ово становништво било је изложено једном од најстрашнијих геноцида у прошлости. То прелази најпотресније странице историје народа Поткозарја. Данас се поуздано зна да је са Козаре одведено у логоре смрти укупно 68.500 становника, не рачунајући оне који су поубијани а да нису ни стигли у сабирне центре. Међу њима је било 23.858 дјеце. Најстрашнију трагедију доживјела су дјеца са Козаре. Не постоји људско перо које може да опише њихово одвајање од мајки, које је вршено одмах након заробљавања у сабирним логорима. Нико не зна колико је ту било посљедњих мајчиних загрљаја, колико дјечјих врисака који парају срце. Отета из родитељског загрљаја, дјеца Козаре, расута по разним логорима, гладна и жедна, умирала су нечујно не знајући да кажу ни како се зову, ни одакле су дошла. Према усташким документима, са Козаре је у логоре доведено око 12.000 дјеце и смјештено у посебне концентрационе логоре за дјецу у Сиску и Јастребарском. (293,15) Колико је малишана нашло смрт нико никада неће тачно да утврди. Зна се да је пало око 11.000 тих невиних жртава, од новорођенчади у колијевкама до 14 година старости. Има ли чега свирепијег од судбине козарске дјеце?

Сасвим случајно овај податак сачуван је у заплијењеној архиви здравствене службе Независ-не Државе Хрватске у виду графичког приказа сабирних логора у којима је прикупљено становни-штво са Козаре и Просаре.

Према подацима из овог графичког приказа у сабирним логорима било је прикупљено: Становника у Дубици на жељезничкој станици Церовљани 26.000 лица, у Јасеновцу 8.400 лица, у селу Млака 7.000 лица, у селу Јабланац 4.000 лица, у Градишци (старој) 1.300 лица, у Новској 4.700 лица, у селу Грабовац код Новске 500 лица, у селу Пакленица : 500 лица, у селу Рајић 600 лица, у селу Лађевац 500 лица, у селу Бодераји 500 лица, у Приједору 14.500 лица, Укупно 68.500 лица

Тачан број бораца у овим јединицама није познат, али полазећи од тога да су из обрућа изашле двије чете Ударног батаљона, дијелови 4. батаљона са три чете које су остале ван обруча још за вријеме борбе око Пискавице, дио посадне чете у Приједору и вод за везу штаба Одреда, може се узети да је број бораца који се нису вратили у састав Одреда износио око 500 људи. У овај број нису урачунати ранији 4. батаљон и Ударни батаљон 2. крајишког одреда који су се пробили из обруча на челу са Ранком Шипком и Ником Јуринчићем, а који су ушли у састав 2. крајишке бригаде приликом њеног формирања 16. августа 1942. године. Први батаљон 2. крајишког одреда. послије пробоја на Патрији ноћу између 3. и 4. јула, задржао се у рејону Пастирева под командом Жарка Згоњанина и политичког комесара Драгана Марина. 25. августа 1942. године 2. крајишки НОП одред бројао је 900 бораца наоружаних са 800 пушака и 40 пушкомитраљеза. (293,147) 22. септембра 1942. године 2. крајишки одред је преформиран у 5. крајишку бригаду која је имала 1100 бораца. (293,149)

Главна сабиралишта организована су у Дубици, Јасеновцу, Градишци, Приједору, Бањој Луци. Отпочела је незапамћена пљачка из поткозарских села, која је гутао пламен. Само у једном налету непријатељ је отјерао 25.363 грла разне стоке и 116.750 метричких центи жита. На читавом подручју Козаре и Просаре тих љетних дана 1942. године опљачкано је, према овом извјештају, 9,839.000 кг пшенице, зоби, ражи, кукуруза итд. (275,118) Знајући да није уништио 2. крајишки НОП одред, непријатељ је на терену Козаре и послије офанзиве задржао јаке снаге, и то не само у градовима већ и по селима и важнијим саобрачајницама. У то вријеме, тј. концем јула и почетком августа 1942. године, стање непријатељских посада било је сљедеће: У Приједору око 3000 њемачких и усташко-домобранских војника; у Босанском Новом 2. и 3. батаљон 12. домобранског пјешадијског пука у јаћини од 1185 војника, око 300 њемачких војника, око 150 усташа, 39 жандара и 9 тенкова; у Босанској Костајници двије чете усташа и двије чете домобрана са неколико тенкова; у Хрватској Костајници око 800 њемачких војника; у Бо-санској Дубици 2. батаљон 5. домобранског пука, 8. митраљеска чета и један вод њемачких војника; у Босанској Градишци око 200 усташа и непознати број њемачких и домобранских војника. (293,170) Поред ових гарнизона у градовима, на терену Козаре налазиле су се још и ове непријатељске посаде: на Мраковици (у Козари) око 500 њемаћких војника; на Козарцу око 20 њемачких војника и једна чета домобрана; у селу Омарска двије чете домобрана; у селу Шимићима једна чета домаће усташке легије; у Подградцима око 400 усташа и непознат број културбундоваца из Тополе; у селу Ораховој двије чете усташа; у селу Пуцарима 6. и 7. усташка чета и два батаљона 11. домобранског пука; у селу Муратима 9. чета 11. домобранског пука; у селу Кнежици 60 домобрана, 40 жандара и 3 њемачка војника; у селу Горњи Јеловац чета усташа и једна чета њемачке војске; у селу Слабиња једна чета домобрана; у више села успостављене су усташке жандармеријске станице у јачини од 25 до 50 жандара, а на жељезничким станицама Добрљину, Равницама, Благају, Сводни, Драготињи и Брезичанима по 10 усташа: са по 1 пушкомитраљезом. Осим ових снага по муслиманским селима било је организовано 9 чета такозване усташке милиције, у јачини од 375 војника. Оружничка постаја у Босанској Дубици, под бројем 1251 од 30. VII 1942. године, јавља сљедеће: »На подручју ове постаје у селу Маглајци, удаљеном од Босанске Дубице 8 км, успостављена је стална опходња од 12 момака под заповједништвом оружничког наредника Тоне Бана, а која се дана 30. српња 1942. године у 21 сат повратила у Босанску Дубицу, јер да је иста нападнута од партизана од прилике 80 — 100 људи«. 37. котарска област у Босанској Дубици, под бројем 43642, тајно, од 31. јула, извјештава жупску редарствену област у Новој Градишци: »Част је извијестити да су по завршетку операција на Козари успостављене сљедеће оружничке поставе: Кнежица, Јеловац, Грбавци, Маглајци, Срефлије, Драксенић и Суваја. Наведене постаје имају посаду у јачини од 17 до 20 људи, а то је врло мало пошто је доказано да се партизани поново групишу и покушавају нападаје. Оружничка постаја у селу Јеловцу има ћешће нападаје, те су присиљени да ноћ проведу код оружничке посаде у Кнежици, која је од Јеловца удаљена 3 километра.« За контролу ширег подручја Козаре непријатељ је оставио јаке посаде у Приједору, Бос. Новом, Костајници, Бос. Градишци, Мраковици, у Горњим Подграцима, Омарској, Ораховој, Пуцарима, Муратима, Горњем Јеловцу, Слабињи, Ламовитој, Сводној итд. Осигурао је жељезничке станице од Велиње до Ивањске. Било је 46 што већих, што мањих непријатељских посада на подручју Козаре. На терену Козаре, без посаде у Бањој Луци, било је 11000 непријатељских војника. То је вријеме иза офанзиве када непријатељ оставља и држи толике снаге на Козари док истовремено пролетерске и крајишке бригаде ослобађају већи дио Босанске крајине и приближавају се с југа Бањој Луци. 31. јула 1942. године у извјештају стоји да су на подручју дубичког среза успостављене жандармеријске постаје у селима: Кнежици, Јеловцу, Грбавцима, Маглајцима, Срефлијама, Драксенићу и Суваји. (275,294) Пошто су сва села овога рејона била непосредно послије офанзиве потпуно пуста, задатак овако повећаног броја жандармеријских станица није могао да буде обезбјеђење реда и поретка; већ очигледно да пружи заштиту организованој пљачки која је тих дана интензивно спровођена на подручју Козаре (275,294 и 303).

Немамо таћних података колико је од овога броја становника који су отјерани у логоре преживјело и вратило се кућама, али се приближно зна да је број жртава фашизма на Козари по општинама од 1941-1945.: Босанска Дубица 9.920 становника, Босанска Градишка 7.248 становника, Босански Нови 3.495 становника, Приједор 2.682 становника, Лакташи 808 становника, Бањалука и бивша општина Ивањска 327 становника, Укупно 24.488 становника. (293,161) Подаци су узети из евиденције Савеза бораца по општинама. Ваља напоменути да подаци у неким општинама још ни до данас нису дефинитивно установљени. Овдје нису урачунати погинули борци, чији број износи око 9.915. (293,161)

Иако је Анте Павелић триумфално долазио на Козару и Штала наградио орденом, иако је написа-на књига »Козара-гроб партизана«, све је то била само пропаганда а не стварност. Сав успјех непријатеља свео се на спровођење геноцида над ненаоружаним цивилним становништвом и убијање тешких рањеника, који су били без оружја. Борба са партизанима Козаре истрошила је све непријатељске резерве у људству и материјалу и није више имао даха да продужи своју офанзиву на друге терене Босанске крајине, нарочито Подгрмеч. (275,255) Да је такав план постојао, види се и из изјаве министра вањских послова Независне Државе Хр-ватске др Младена Лорковића, једном од посланика НДХ у иностранству, коме Лорковић поред осталог говори о потреби да се униште Срби у НДХ, па наставља: »Ево, ја сам се ових дана вратио с подручја Козаре, 60 км дуго и готово исто толико широко подручје, које је било настањено искључиво Србима, данас је празно згариште... А сада прелазимо на Грмеч«.1'(Студија »Усташтво«, аутор Диздар, АВ.л.л.-У.О. 10-бр.рег. 2/3-1-216, стр. 54) Али тај његов план је осујећен јуначким отпором козарских партизана. Тако су партизани Козаре борећи се са непријатељем од 10. јуна до 31. јуна 1942. године уништили већи дио непријатеијске живе силе и технике да он није био способан наставити планирану офанзиву на партизане Грмеча. Посљедњих дана мјесеца јула 1942. године убијено је преко 60 мушкараца, углавном рудара Срба, похапшено и одведено у логор Јасеновац и тамо убијено. Од јануара до августа 1942. године непријатељ није извео ни килограм руде. У наставку чишћења подручја Козаре у рејону ријека Уна-Сана од села Бачвана преко Мурата и Драготиње, губици борбене групе »Западна Босна« са 1. августом 1942. године били су: Нијемци: погинулих 6, рањених 11; усташе и домобрани: погинулих 11, рањених 24; устаници: мртвих 450, заробљених 1946. Послије претреса Козаре у многим селима остављене су посаде, а на самој Мраковици стациониран је један комплетан батаљон њемачке војске. По селима су обновљене старе и постављене нове жандармеријске станице. 2. августа 1942. године усташе су на Матића бари (гдје је данас здравствена станица Љубија) извршиле стријељање једне групе виђенијих људи у мјесту. Усташе су свакодневно вршиле злодјела. (215,42) 2. августа 1942. године, према директиви ВШ НОП и DV Југославије, Оперативни штаб за Босанску крајину, од снага Одреда осталих ван обруча око Козаре и једног дијела које су се пробиле из обруча (око 800 бораца) заједно са два батаљона 2. крајишког НОП одреда (4. и Ударни) и јед-ног батаљона 1. крајишког НОП одреда, формира 2. крајишку НОП бригаду, у селу Бошњацима, у Подгрмечу. Тако су два батаљона бораца са Козаре (Четврти и Ударни) ушла у састав 2. крајишке НОП бригаде. Први батаљон 2. крајишког НОП одреда, који се међу првим пробио из обруча из Козаре, враћен је на терен Козаре. Вриједно је споменути да је план непријатеља био да уништи 2. крајишки НОП одред и пређе терен Козаре за кратко вријеме, а затим да крене на Подгрмеч и даље у Босанску крајину на остале наше снаге у том рејону. Према изјавама непријатељских војника заробљених у борбама на Козари, а и по многим другим обавјештењима, непријатељ мисли да врши офанзиву на Грмеч, тј. на терен 1. крајишког НОП одреда. Враћајући се послије фашистичке офанзиве, народ је затекао празна села Поткозарја. Села попаљена, стока отјерана, свукуд згариште и пустош. По два пара волова само су остала на неколико села. Али, одмах по одласку непријатеља Козара оживљава. Ничу људи из грмља, пећина, букава, земуница. Стижу у строј: Други крајишки НОП одред опет живи, није га непријатељ успио уништити. Он се реорганизује и сређује. Почетком августа 1942. године, иза непријатељске офанзиве, испод Маслин-баира, изнад Приједора, сакупљена је група преживјелих рањеника и смјештена у једну бараку ради лијечења. Овим је почела обнова санитетске службе под руководством доктора Алфреда. 3. августа 1942. године прикупљени 2. КНОП одред на Козари бројао је 750 бораца, 650 пушака, 35 пушкомитраљеза и 50 рањеника. Формирана су три батаљона са 11 чета. (404,795) Борци 2. КНОП одреда имали су 4 сукоба са непријатељским патролама. Убијено је 15 непријатељских војника. 3. августа 1942. године »Слободна Југославија« понавља овај извјештај, с тим што је у уводу речено: »У току читавог мјесеца јула најжешћи бојеви су се водили у планини Козари«. {275,417) 3. августа 1942. године основан је усташко-њемачки логор у Сиску, послије офанзиве на Козари и Шамарици, са називом »Прелазни логор за избјеглице. »У његовом саставу био је специјални логор »Прихватилиште за дјецу избјеглица.« 3. августа 1942. године из логора Стара Градишка стигао је други транспорт у Сисак од 1300 дјеце 5. августа 1942. године довезено је 800 дјеце из логора Млаке и смјештено у италијанске бараке у селу Реке (3 км од Јастребарског). (275,287) Од 2. до 6. августа 1942. године из Јабланца и Младе превезено је у Сисак и Загреб укупно 3067 дјеце. 8. августа 1942. године усташе су спровеле 650 дјеце у Сисак. 8. августа 1942. године у Сисак је допремљено 722 дјеце. Кад је завршио дејства на Козари, штаб борбене групе »Западна Босна« приступио је прегруписавању снага ради предузимања акција против партизанских јединица на Шамарици, такозвани »Подухват 3-Шамарица«. Било је предвиђено да офанзивна дејства на Шамарицу отпочну почетком августа 1942. године, пошто се сматрало да је ситуација на Козари рашчишћена и опасност од 2. крајишког одреда тренутно отклоњена. За та дејства је, послије сређивања и попуне, била ангажована 1. горска дивизија. За напад на Шамарицу непријатељ је образовао двије покретне групе и једну запречну. Ову запречну групу је на Уни сачињавао 3. горски здруг, док су покретне групе образовале сјеверну (дијелови 1. горског здруга), а јужну остали дијелови 1. горске дивизије. У рејону Босанског Новог задржан је 3. горски здруг. Између Приједора и Санског Моста налазила се група »Путлиц«. Око Приједора био је Бањалучки здруг са њемачким 721. пуком (без 3. батаљона); на Козари 1. батаљон 750. пука, а код Костајнице дијелови 4. горског здруга са 1. и 2. полицијским батаљоном, као и неке усташке јединице. Прегруписавање ових јединица извршено је од 1. до 8. августа 1942. године. Појачана активност партизанских јединица у Славонији, које су за вријеме њемачко-усташких дејстава на Козари ометале саобраћај на главној саобраћајној артерији у долини Саве, принудила је штаб борбене групе »Западна Босна« да и на тој просторији припреми такозвани »Подухват Псуњ«. Придајући »Подухвату Псуњ« већи значај, непријатељ је 12. августа 1942. године премјестио штаб борбене гру-пе »Западна Босна« из Босанске Костајнице у Новску. Оперативни штаб за Босанску крајину у свом допису штабу 2. крајишког НОП одреда од 11. августа 1942. године пише: »Што се тиче свих догађаја и борби на Козари, ми мислимо да је борба имала огроман значај и поред свих тих жртава. Гледајући је с обзиром на интересе читаве Крајине као ћитаве земље, она има огроман политички и војнички значај. Има погрешака да се нису правовремено увидјеле непријатељске снаге и настојало се повремено извлачити и у самом почетку, тукући непријатеља иза леђа, што је стајало у нашим наређењима која вјероватно нису стизала до вас, као и то да се становништво у већем броју требало пребацивати на терен 1. крајишког НОП одреда. Када је дошло до такве ситуације и такве борбе, онда је биио правилно, па макар и уз огромне губитке, пружити онакав отпор у циљу одбране народа, какав сте ви пружили. Ваша борба имала је огроман одјек у свјетској штампи, у Русији и Енглеској. Ваша борба дала је подстрека и могућности за акције читавим снагама партизанским у земљи. Ваша борба поколебала је четничке редове. Ваша борба раскринкала је подлу политику окупатора и ви сте га натјерали да открије своје карте. Такво је наше гледиште, такво је гледиште и Врховног штаба наше партизанске и добровољачке војске, без обзира на све друге околности.« Послије офанзиве ситуација се почела смиривати и живот нормализовати. Преостали људи на Козари приступају обради земље. Послије офанзиве неке од непријатељских снага које су учествовале на Козари полако одлазе на друго подручје. 14. августа 1942. године из Горње Ријеке довезено је у село Реке (3 км од Јастребарског) 2000 дјеце и смјештено у бараке које нису биле очишћене. Биле су без струје и воде. Висок морталитет дјеце у логору посљедица је заразних болести. (275,288) 14 августа 1942. године из Подградаца код Нове Градишке отишла је у Новску група »Боровски«, гдје је ојаћана СС батаљоном »Лудвиг фон Баден«. Прикупљен је 741. пук са 3. батаљоном 721. пука и 2 батерије 66. артиљеријског дивизиона. У Новску је упућен и 734. пук и дијелови 4. горског здруга. Из Босанске Костајнице је упућен и 11. батаљон преко Приједора за Бању Луку. 15 авгусла 1942. године у село Пискавице дошао је Макс Лубурић са јасеновачким усташама и у кући Милке Росић спалио 78 особа са Козаре. (275,282)

15 августа 1942. године оружничка постаја у Босанском Новом извјештава о мањим сукобима између партизана и Нијемаца у околини Босанског Новог. (275,293) 16 августа 1942. године Врховни командант НОП и DV Југославије Јосип Броз Тито издао је упутство Оперативном штабу за Босанску крајину да се припреми за заузимање Босанског Грахова, Мркоњић Града и Јајца ради проширења слободне територије и стварања чвршћег ослонца за предузимање дејства ка Санском Мосту, планини Козари и ријеци Уни. 17. августа 1942. године Макс Лубурић са јасеновачким усташама извршио је страховити покољ народа Козаре и Слабоштине. У сеоској цркви у пет великих вунара убијено је 1368 углавном жена и дјеце. Овдје је убијено преко 100 козарске дјеце само из два села Бистрице и Требовљана. (275,282) 17. августа 1942. године усташе су спровеле 1080 дјеце у Загреб. То укупно износи 3560 дјеце. Даље преузимање дјеце из Старе Градишке било је обустављено. Остало их је још у неизвјесности логора око 2000. (275,277) У току августа се 2. крајишки НОП одред реорганизовао и сређивао на Козару. Средином августа 1942. године 2. крајишки НОП одред бројао је око 900 бораца, који су наоружани са 800 пушака и 40 пушкомитраљеза. Међутим, његова ударна моћ и борбена способност нису се могли мјерити бројним стањем бораца. Само их је половина била потпуно способна за борбу, а половину су сачињавали рањени борци са физичким недостацима и неискусни младићи. Неки борци из градишког среза тражили су да иду на своје подручје, својим кућама и тамо да се боре. Да би се стање послије офанзиве поправило и у потпуности средило, потребно је било одржати смотру Одреда. Огромне су жртве које су пале у фашистичкој офанзиви на Козари, али Козара није поклекла. Никада бијеле заставе нису вијориле Козаром. Само двадесетак дана послије непријатељске офанзиве у срцу Козаре, на Палежу, 19. августа 1942. године поново су постројени преживјели борци 2. краји-шког НОП одреда. Уочи смотре на Палежу која је била 19. августа 1942. године изабран је нови штаб Одреда у саставу: командант Јосип Мажар Шоша, замјеник команданта Милош Сиљеговић, политички комесар Бошко Шиљеговић, замјеник политичког комесара Ратко Вујовић Чоче. (404,8) Тога лијепог љетњег дана нашли су се на окупу по први пут преживјели борци и руководиоци након тешких борби током офанзиве. У строју се нашло њих око 900, са 800 пушака и 40 пушака митраљеза. (404,798) На смотру је дошао и народ који је успио избјећи заробљавање и који је преживио прогон.

Смотра на Палежу 19. августа 1942.год.

»Док су се постројавали на Палежу, народ их је посматрао, срећан и увјерен да им никаква сила неће доскочити. Јер то нису обични војници. То су Козарчани. Крв хајдучка, душа дјевојачка (како је записано у књигама старославним). Воле пушку, бој, слободу; као и жене и пјесму и ракију. Одвајкада, како знају за се, радије су ишли у битке него на њиве. Нису везани за земљу као други. Не воле посао. Не претржу се за плугом, нити трче за српом, за косом, за мотиком. У њих је све граничарско: хитра рука, оштар нож, љута кубура. Вазда су спремни да запођену кавгу, а од живота само зло очекују. Пет стотина година на граници, око Уне, војске су сијале само немир, покољ, смрт, паљевине. Пргави су, воле тучу и лако гину. Изгледа да у свему личе на своје старе, прадједове и чукунђедове, који су овамо стизали из далека; који су скакали у маглу, мислећи да је памук; сијали игле и со очекујући да никну ћускије; попријеко носили стожину кроз шуму и сасијецали је да не запиње за стабла, све док од змије нису видјели како стожину треба носити између дрвећа; вилама изгонили мрак из куће; видјели чизму и повјеровали да је калуп за трнокоп; преоблачили се у женско рухо и Турке навлачили у постељу, а онда им, умјесто пољубаца, заривали нож у груди, као хајдуци Мијата харамбаше...« (Одломак из романа »Козара« Младена Ољаче) Ту на Палежу, послије офанзиве, у првом строју 2. крајишког НОП одреда није било међу живима многих козарских јунака, прослављених у бојевима са непријатељем широм Козаре и Поткозарја. Јуришали су на непријатељске ровове, скакали на тенкове, уништавали чете и батаљоне непријатељске војске, пробијали троструке обруче, бранили свој народ и своју земљу од разјарених фашистичких зликоваца, и у тој неравномјерној борби остали на вјечној стражи Козаро као њени јунаци-хероји да о њиховим дјелима причају покољења. Ето, зато их нема у овом првом строју свог Одреда, малом али херојском и непобједивом. Чинило се да се тада на Палеж преселила цијела Козара и њена сва села. - Одред, мирно! - командовао је Милош Шиљеговић, Шошин замјеник. - Одред, надесно равнај се!. . . Одред, на мјесту вољно! Другови моји, браћо моја! - почео је да говори Бошко Шиљеговић комесар Одреда и члан Окружног комитета за Козару - Видите ли ове колијевке? Видите ли перје које вјетар носи? У овим колијевкама лежала су наша дјеца. Гдје су данас та дјеца? Плакали су, без стида и устручавања, брисали сузе и слушали друга, бившег учитеља, једног од најбољих говорника. Слушали су га и плакали не стидећи се. . »Ту дјецу је непријатељ побио или отјерао у логоре смрти. Том непријатељу, MI КОЗАРСКИ ПАРТИЗАНИ, објављујемо рат до истребљења. . . Козара није пала и није уништена! Њен Одред је остао, ми смо свједоци. Светићемо се непријатељу за све ране, за патње, за нашу дјецу, за пустош коју гледамо. . . Козара је партизанска.« Онда се пред строј појавио висок, витак и достојанствен партизан у доламици, утегнут опасачем, с револвером о бедру. Нису знали шта ће да им каже. Он је мало поћутао оборене главе и нијемо извадио из торбице смотуљак хартије и почео да чита или да говори. Као снажна ерупција први пут покуљали су стихови »Стојанке мајке Кнежопољке« и одјекивали Палежом. Стојанка мајка Кнежопољка је тражила синове по бојишту Срђана, Мрђана и Млађена, што погинуше у фашистичкој офанзиви.

Сва три сте ми на сиси ћапћала - јој, благодатно сунце кнешпољско! светројици повијала ножице сам румене у бијеле повоје ланене, светројици сам прала јутрење топле пелене. Јооој, Срђане, Мрђане, Млађене, јој, три года у мом вијеку, три првине у мом млијеку, три саћа тешка, силовита, што их утроба моја изврца, јој, росни тролисни струче дјетелине кнежопољске, што процва испод мога срца! Јооој,

три года српска у мом вијеку, три Обилића у мом млијеку, јој, Срђане — Ђурђевдане, јој, Мрдане - Митровдане, јој, Млађене - Илиндане: Козара извила три бора под облак, Стојанка подигла три сина под барјак! Јооој, гдје сте, Срђане, Мрђане, Млађене, јооој, гдје сте, три илинске пушке прве, три сузе моје задње: Хоће мајка мртве да вас изљуби па седам равних реди - што Кнешпоље изроваше погани нерасти свеједи- нит ије нит пије, већ петама крвавим Козаром, Просаром по љешевима чепа крвавим не би ли којег од вас познала жалосна мајка Стојанка, што вас је зимус пратила у акцију, посвуноћ цјелцем батргала и пругу тргала!

Строј се заљујао послије првог стиха и сузе нико више није задржавао. Нису знали да ли он чита или говори или неког дозива:

Јој, три вука моја и три љуте мећаве, хоће мајка да вас изљуби ледене: Засучи рукав, Срђане, лако би те мајка познала: на лијевој мишки младеж-мрка купина! Заврни, сине Мрђане, заврни ми десну ногавицу: ту ти је први куршум пробио под листом цјеваницу! А ти се мртав насмиј мајци, Млађене, тебе би мајка понајлакше познала: четири очњака остале зубе прерасла, ко у курјака!. . . Јој, три моје биљеге од соја, јој, три љуте гује с присоја што вас мајка јуначком снагом насиса, што вас буна куршумском шаром исписа, јоој, гдје сте? Дал' вас плачу воде мљечаничке, или грачаничке, или моштаничке, или вас растачу бљувци жутих црви по скотским црним рововима, на скотским стозубим жицама крај дубичке цесте?

Скендер Куленовић рецитује »Стојанку мајку Кнежопољку« на Козари

Док су слушали високог и достојанственог партизана, у коме су препознали Скендера Куленовића, борца и пјесника из штаба Одреда, нису знали да ли он пјесму чита или пријети или куне:

Устајте, устајте, низ Кнешпоље погледајте: Је ли ово јучерање Кнешпоље? Је ли ово, дјецо, пред јесен? Гдје су бијеле косачке дружине повијене? Под којом крушком узрелом чека косце јарне, угануле и жетелице преплануле велика румена пита од првог слободног жита и велика здјела кисела млијека? А од Козаре, рано моја, па до Саве, љетина натисла из слободе, ко из воде, кукурузи нанијели ко војске зелене. главињају пшенице бремене, шљиве савке уплавиле од слачина, па се лијепо, од тежину разглавиле ко стеоне краве: свуд хљебно је и медно је и гроздно је преко главе, крцкају земље ко крцате кошнице, чекају, рано моја, да се озноје

орне мушке мишице. . . Ал залуд, залуд чекају! Дјецо моја, ви ћете Стојанки мајци опростити Што ће вас мајка мртве ражалостити: оца су вам у збјегу упељали, и на цести док су нам га стријељали, зубима је стиснуо лулу дружицу, а стрица вам Радоја одвели су у жицу, отјерали вамилију и кум-ллије, и све редом вамилије!. . . Пусто лежи Кнешпоије, обнемогло, суро, јалово, I ко сипња га притишће сунчано олово. Све је глуво, безуво. Ни птице, ни пчеле. само у празну собу убаса самотно теле па главом о затворена врата туче и бауче, ко у гробу. . . Није ово, дјецо, Кнешпоље, ово је поље невоље! Ко ли ће о'ве године косити? Ко ли ће дјевојке просити? Ко ли ће ракије пећи? Ко ли ће сланине сјећи?

Док је Скендер говорио своју пјесму, нису знали шта слушају: пјесму или клетву или позив на освету.

Ај, зар ће се ови нерасти несити, Зар ће се нашом погачом руменом црвена кад никне из наших костију -зар ће се нашом погачом црвеном несити нерасти сластити? и зар ће скотске лалоке погане нашим мрсом алапљиво мастити?! I зар ће нашом ракијом првеном саловита своја ждријела палуцати?! 1 зар ће њихове шапе чупаве,

što su se u našoj krvi kupale, nevjestama, 

Што су за вас пупале, прољетна њедра сатрти?!

/, дјецо моја, послије наше самрти, зар ће им се сито-пјано штуцати?! Ај, ко ће ове вукодлаке затрти? Козаро, Козаро, Козаро, казуј, Козаро, ко ће их затрти, ко ће окајати мога Срђана, мога Мрђана, мога Млађена? Козаро, секо зелена, друга мајко мога Млађена, с далека ли се видиш и даље ли се чујеш! Вјероват не може мајка Стојанка да си ти опустјела и да си нас напуслииа!. . . Са цесте преоране, са мртвих псина, Што им дјеца наса судише, кад очи узнесем уз твоје косате стране, у мом срцу-ко у твом гнијезду- једно птиче прокљувава, једна вјера процвјетава: Ти си моје синове, ти си, селе, своје џинове у плетенице зелене савила, па ћутиш над Кнешпољем и обрве тешке састављаш, и у срцу, ко у котлу пламеном, мијешаш свету освету! Освету, секо, освету! Окај ми сина Срђана, Окај ми стна Мрђана, окај ми сина Млађена: Кише је жедно свето Илиње, а Кнешпоље освете пресвете! Свети нас, секо Козаро, окај нас смртно крваво, ћујеш ли једну уку велику од оне стране од куд сунце излази?. . . Њу ми је Млађен често помињо: »Ако погинем, мајко Стојанко, мене ће окајат помајка Козара, мене ће окајат помајка Русија, неће, мајко, дуго потрајат, чуће се једна ука велика!« I не видим од росе очиње, већ само чујем: ука почиње Ука, секо, ука велика с далеке стране откуд сунце излази, ко да планином гуде југови! То иде војска, све човјек до човјека, Облак војске, војска срдита: Кад би све громове, секо вјековјека. што су ти мрчевном косом играли вјечине вјечина, - у један тресак и рсак сложила, он не би био тој уки великој ни јека јекина: толико, селе, војске удара, толико срдитих насрће Срђана! Тресак, секо, рсак до неба с далеке стране откуд сунце излази: Колико љутих те израни куршума, колико љутих ме нахрани јадова, толико, селе, из тог ршума, толико мргодних намиче Мрђана! Тресак и рсак земљу премеће, па сијевци, сејо, небом прелијећу од оне стране откуд сунце излази: Када би сваку сузу сточију, што мајчину, што дјечју, (и кравију, и овчију) по збјеговима што потече с очију, што потече и у тебе утече, - све сузе кад би на лист зелен скупила па сунцу раном са њих зраке вратила: толико крилатих налијеће Млађена! О, није, сејо, ова роса очиња, два Илиња што очи моје опћиња, већ пред том војском ено човјека, За чело сву је војску надрастао - а средњег је узраста - очи су му-еванђеља стовјека, А Русија - коса му гргураста, и сав трепти, ко од пређе вилиње: Иде тако, услед силна громора, — такав нам се приснива на Илиње и смијеши се, све му игра брк, што би се њирне Млађен шалио да би га једном видјет волио, већ да је његово одавле до мора! Цујеш ли, селе, Козаро, чујеш ли уку велику?. . . Развијај косе зелене, сека те заклиње Стојанка, расплићи мрке плетенице, пуштај нам џинове вилене, нек скотском крви обоје три наше воде ледене, нек мрљинама скотским, за зрнате пшенице, земљу нашу погноје! чујеш ли, селе, весела, чујеш ли уку велику?. . . Гуди земља, земља васцијела: Отискује се војска голема од московскога Јерусалема, шири јеле, зелена селе, посипај челичне пчеле Низ земљу нашу на крваву пашу!

Слушали су, плакали и питали се шта је то: пјесма или крик, клетва или позив на освету. Ту пред стројем казивао је Скендер Куленовић, борац и пјесник, »Стојанку мајку Кнежопољку«. Мајке под црним марамама поручивале су Козари:

Знај: Кад би се утроба моја оплодила, још би три Млађена, и три бих Мрђана, и три бих Срђана породила, и Ијутом дојком одојила, и сва три теби поклонила! Стани ми, стамена, у двије змије узвиј обрве, у љут угриз стегни вилице, и из сваке жлице сркни једа мамена па га ужидиј на огњене ноздрве у три жива пламена, у три жива Млађена, у три жива Мрђана, у три жива Срђана, у илињска тристаитри пламена цикни селе стоглаво стуци их, селе, сторуко нек им нема ни трага ни знамена, нек се памти гдје је рака тројака: Овдје снагом доји Стојанка, буном пита Козара помајка, вјером храни Русија прамајка, три се мајке овдје састају: Ко год нам дошо да амбаре изаспе, и торове да нам пуне разаспе, и крцата да нам улишта посасне, и да погасне огњишта - а и лоза му од клетве не помрла - дјеца ће му залуд овуд скитати и за кости питати, јер ће овдје, гдје је самрт вршај завргла и вршући крвља липтала, па на концу своју смрт оврхла, - ко крв данас, сутра мед пролиптати, мед и млијеко дјеци нашој до грла, - земља ће нам у сунце проциктати!

Био је то збор преживјелих аутентичних Срђана, Мрђана и Млађена који су са засталим грчем на лицу слушали позив на освету Мајке Стојанке. Смотра на Палежу спада међу најважније догађаје у развитку 2. крајишког НОП одреда после офанзиве на Козари. На Палежу је одржано савјетовање штаба Одреда са штабовима батаљона на коме су команданти батаљона поднијели извјештај о бројном стању и борбеној готовости својих јединица Морално-политичко стање било је повољно. Штаб Одреда дао је директиву да се отпочне са војним акцијама по непријатељским јединицама које врше пљачку по опустјелим селима Козаре. Дводневни скуп свих јединица Одреда са смотром, политичким и културно-забавним програмом позитивно је дјеловао на све у војном и политичком погледу и дао велику моралну снагу за даље борбе против непријатеља. Настављене су, никад прекидане, бобре партизана за слободу. . . Поново су душманске војске кретале на Козару, али је никад не покорише. . . Послије смотре на Палежу батаљони су се вратили на своје терене: 1. батаљон на сектор Босански Нови-Добрљин-Бос.Костајница, 2. батаљон задржао се и даље у Козари са правцем дејства према непријатељским посадама у рејону цеста Приједор-Кнежица-Босанска Дубица-Дубичка раван, 3. батаљон стационирао се у рејону Буковице са правцем дејства према босанскоградишком и дијелу босанскодубичког подручја, 4. батаљон налазио се у рејону Маслин-Баир, оријентишући своје снаге према подручју приједорског среза. (404, 799) Већ у августу отпочеле су прве акције на непријатељске снаге. 20. августа 1942. године ометано је поправљање пруге Приједор — Суња. 2. крајишки НОП одред имао је 1, 2. и 3. батаљон и чету Ударног батаљона. Борци 2. КНОП одреда постављали су засједе и спречавали пљачку непријатељу по напуштеним поткозарским селима. Убијено је 9 непријатељских војника. Због реорганизације и сређивања јединица, 2. крајишки НОП одред у току августа 1942. године није предузимао знатније акције против непријатељских упоришта. Оне су се свеле на повремене засједе против непријатељских одјељења која су патролирала Козаром и околним селима и пљачкала све до чега се могло доћи (жито, стоку, намјештај, усјеве, воће итд.). Кроз логор у Јастребарском за 100 дана постојања прошло је 3336 дјеце од 1 - 14 година старости, допремљени у групама од 12, 13, 14. и 31. јула, затим од 5. и 15. августа 1942. године из Старе Градишке, Јабланца, Млаке и Горње Реке. (275,280) Дјеца су транспортована потпуно гола. Личила су на костуре, нарочито она дјеца која су долазила из Старе Градишке. Истицале су се утонуле очи, испадали су им зуби, читаве чељусти, имала су пролив, а већина је боловала од заразних болести (дифтерије, тифуса, оспица, дифтерије носа и ждријела итд.). 26. августа 1942. године борци 4. кордунашке бригаде, под командом Николе Видовића, заузели су Јастребарско и из логора ослободили 900 здравије и одраслије дјеце са Козаре. Дјецу су одвели на Кордун и даље у Босну гдје су смјештена у дјечјим домовима на ослобођеном подручју. (275,281) Из логора 1637 дјеце узели су грађани Загреба, Јастребарског и сељаци из околице, док је 500 дјеце било колонизирано на Царитосу. У згради је остало око 300 дјеце који су дочекали ослобођење 1945. 27. августа 1942. године у јутарњим часовима непријатељ је изненада напао логор чете 4. батаљона 2. крајишког НОП одреда у рејону Маслин-баира. Непријатељ је одбијен. Убијено је 10, а рањено 7 непријатељских војника. Из чете Ударног батаљона погинула су 2 борца, а 1 је рањен. (275,292) Четврти батаљон 2. крајишког НОП одреда се налазио на логоровању у рејону Маслин-баира (к.691), а непријатељ је наступао од села Божића (к. 658). Одред почиње са већим војним активностима. Мира Цикота, секретар Мјесног комитета КПЈ за Приједор, која је ухваћена на Козари током офанзиве, јавно је објешена 27. августа 1942. године на градској пијаци у Приједору. 28. августа 1942. године усташка полиција ухапсила је 184 активиста НОП-а и већину интернирала у концентрационе логоре. У другој половини августа 1942. године водиле су се борбе око Бањалуке. Штаб бањалучког здруга више пута се обраћао генералу Шталу са молбом да за одбрану града упути са подручја Козаре 1. брдску дивизију. Партизани сваког часа могу упасти у Бањалуку. Генерал Штал је одбио молбе штаба бањалучког здруга. Командант борбене групе »Западна Босна« знао је, према свакодневним обавјештењима, да су снаге партизана западно од Бањалуке врло јаке и очекивао је напад на град, али је њему било значајније подручје Козаре са рудником жељеза Љубија, па је зато одбијао ма какво повлачење снага са Козаре. 28. августа 1942. године у сукобу са 2. четом 4. батаљона непријатељ је имао 10 мртвих и 7 рањених, док је 2. чета имала 2 мртва и 1 рањеног борца. 28. августа 1942. године на молбу владе Независне Државе Хрватске, командант Србије генерал Бадер наредио је генералу Шталу да за одбрану Бањалуке упути 1. брдску дивизију са по- налазе врло јаке снаге партизана, које су активне и уништавају многе патроле јачине вода до чете, као и мање посаде. Командант Бадер није поновио наређење. Непријатељ је са подручја Козаре свакодневно слао извјештаје о борбеној активности партизана и у свима је писао да је број партизана на подручју Козаре све већи, због чега су посједнути дијелови подручја све угроженији. У извјештају заповједника позадине Запад бојника Хајма (Хеима), достављеног заповједништву бањалучког здруга изводно, наводи се сљедеће: »29. августа 1942. године из Уштица је у три транспорта извучено 1175 дјеце, а из Приједора свега 72.« (275,277) 31. августа 1942. године радио-станица »Слободна Југославија« објавила је сљедеће: »Штаб партизанских одреда који се боре на планини Козари послао је Врховном штабу извјештај о звјерском терору окупатора и његових плаћеника усташа и четника према мирном сеоском становништву овог краја. За вријеме офанзиве њемачких, усташких и четничких јединица фашисти су стријељали преко 16.000 мушкараца, жена и дјеце. Многа су села потпуно спаљена. Седамдесет хиљада становника Козаре и околине одведено је у концентрационе логоре. Читава територија на подручју Козаре претворена је у пустињу.« ВШ НОП и DV Југославије издао је проглас народу Босанске крајине у коме га позива да ступи у редове НОП и DV Југославије и поведе још одлучнију борбу против окупатора и квислинга. 3. септембра 1942. године борци 3. чете 3. батаљона 2. КНОП одреда дочекали су непријатељску колону код Моштанице, која је из Дубице пошла у пљачку опустошених села. Заробљена су 2 непријатељска војника и 5 пари коња са опремом. Пљачкаши су стријељани. (275,293) 6. септембра 1942. године борци 2. чете 3. батаљона 2. КНОП одреда заробили су 3 домобрана у селу Срефлијама са њиховом опремом. Заробљени домобрани припадали су 6. сатнији 2. батаљона 5. домобранског пука. (275,293) 7. септембра 1942. године борци 2. чете 3. батаљона 2. КНОП одреда дочекали су непријатељску патролу јачине 6 војника. Два непријатељска војника су убијена, 2 заробљена, док су 2 успјела да побјегну. Заплијењена су 2 карабина, око 100 метака, 2 коња са колима и друга опрема. 9. септембра 1942. године засједа 3. батаљона 2. КНОП одреда напала је зачеље непријатељске колоне јачине 250 Нијемаца, који су кретали са Мраковице према селу Војскови. Заплијењена су 2 карабина, 1 пушкомитраљез, 2 пара коња и нешто санитетског материјала. Када се главнина непријатељске колоне, ојачана са једном сатнијом и бацачем из села Пуцара, враћала за Мраковицу, наишла је поново на засједу 3. батаљона 2. КНОП одреда. Убијено је и рањено 23 непријатељска војника. (11,249 и 275,293) 9. септембра 1942. године у извјештају бањалучког горског здруга се каже: »Послије чишћења главне партизанске снаге су уништене, али њихов дио, тзв. њихова елита на челу са вођама, нашла је начина да се сакрије и сада поново ступају у акцију. Партизанске групе, које су биле распршене, сада се поново организују и поћињу са нападајима. Питање Козаре није дефинитивно ријешено. Ради овога сигурност у подручју Козаре и Просаре није повољна и радови на припремању жетве морају се вршити са довољним осигурањима и обазриво. Да би се стање попра-вило, потребно би било: или повести акцију чишћења са најмање 4-5 бојни, или све становништво из овога подручја уклонити у логоре и тако онемогућити партизанима прехрану, добијање извјештаја о кретању војске итд. За чишћење недостају потребне снаге, па остаје да се становништво уклони и на тај начин отежа акција партизанима«. (275,294) 11. септембра 1942. године један вод 1. чете 2. батаљона 2. КНОП одреда ослободио је 55 заточеника, углавном младих и старих жена из Срема, које су под стражом усташа као заточеници из Јасеновца скупљали плодове љетине по пустим селима Кнешпоља. Убијен је 1 усташа и заплијењена два пара коња са колима. Ослобођени заточеници били су чланови партизанских породица и активности покрета отпора из сремских села испод Фрушке горе. Већина заточеника била је из села Дивоша. Пет дјевојака (Душанка Крстић, Косана Крстић, Косара Поповић, Вида Владисављевић...) пријавиле се добровољно у јединице 2. батаљона, од којих су двије погинуле у борбама на Козари. Остали су преко славонских партизана пребачени у Срем. Истога дана патрола 2. чете 2. батаљона 2. КНОП одреда ослободила је још једну групу заточеника из логора Јасеновац. Том приликом заробљено је 6 непријатељских војника који су чували затоћенике. Заплијењено је 6 пушака и 300 метака, 10 пари коња и друге опреме.

3. чета 2. батаљона 2. КНОП одреда дочекала је непријатељску колону у селу Кадин Јеловац и убила 25 усташа и Нијемаца. Заплијењено је 8 пушака, 23 грла крупне стоке, коју су усташе и Нијемци опљачкали. Уништена 4 непријатељска возила. До средине септембра 1942. године 2. крајишки НОП одред је поново нарастао на 1100 људи, наоружаних са 940 пушака и 40 пушкомитраљеза. Одред се прилично опоравио од велике љетне фашистичке офанзиве. У погледу одјеће и обуће стајао је још увијек лоше, јер је око 40% бораца имало најпотребнију одјећу и обућу, док је 60% имало нешто одјеће, али је било са слабом обућом. (11,249) У првој половини септембра 1942. године у самом Сиску одвојено је од мајки, које су одведене на рад у Њемачку, још око 2000 козарске дјеце. (275,278) 15. септембра 1942. године борци 2. батаљона 2.КНОП одреда запазили су извјесне колићине сијена, сламе и пшенице коју је непријатељ спремао за извоз. Борци 1. батаљона 2. КНОП одреда растјерали су групу радника који су у шуми Јеловачи сјекли дрва за шумску управу у Приједору. Ноћу између 16. и 17. септембра 1942. године 2. чета 1. батаљона 2. КНОП одреда заробила је 22 жандара у селу Бркићима код Љешљана и заплијенила 22 карабина и 1200 метака. (275,293) Исте ноћи патрола 1. чете 1. батаљона 2. КНОП одреда дочекала је 7 жандара код Вранића; 4 жандара су убијена, 2 заробљена, а 1 жандар је побјегао. Исте ноћи нападнута је оружничка постаја Љешљани. У Добрљин је побјегло 5 оружника те постаје, од којих је 1 рањен. У једном усташко-домобранском извјештају пише и ово: »Једна јача опходња упућена из Кнешпоља правцем: Крива Ријека-Врбашница, нападнута је и опкољена од јачих партизанских снага код гробља у селу Крива Ријека. Упућена појачања...« 17. септембра 1942. године борци 1. и 2. чете 2. батаљона 2. КНОП одреда одбили су напад непријатеља на село Кошућу. Убили су 4 непријатељска војника. Отета је сва опљачкана стока од непријатеља. Непријатељ је ишао да пљачка и пали напуштена села и у томе је спријечен. У једном усташко-домобранском извјештају пише: ».. .17. септембра 1942. године око 7,30 сати нападнута је оружничка постаја Марини, у близини жељезничке станице Горња Драготиња, од стране партизана којих је било око 100 до 150. Нестала су 4 оружника. Око 8 сати на истом мјесту нападнута је моторна десетина са њемачким војницима... Упућене су јаче потјере. Партизани су се повукли у правцу села Марини и по изјави једног сељака собом су водили везаног једног оружника. Око 16 сати од Горње Драготиње ка селу Марини упућено је око 90 усташа и Нијемаца. Код села Марини сачекани су из засједе и у тој борби су имаји 2 мртва и 9 рањених. Опходња упућена из Добрљина примијетила је у селу Горње Водичево око 10 наоружаних партизана, који су се повукли према Пастиреву...« 18. септембра 1942. године борци 1. батаљона 2. КНОП одреда водили су борбу са усташама, домобранима и жандарима у шуми Каран. Непријатељ је имао већи број мртвих и рањених. Заробљена су 62 домобрана, међу којима 2 официра. Заплијењено је 55 пушака, 4 пушкомитраљеза, 4000 метака и друге опреме. (275,293 и 290,250) У овој борби Одред је имао 1 погинулог и 4 рањена борца. Ноћу између 19. и 20. септембра 1942. године један вод 2. чете 2. батаљона 2. КНОП одреда, на челу са командиром вода Душаном Башићем, сачекао је један камион са усташама у селу Комленцу на цести Босанска Дубица-Костајница и убили 12 усташа. (275,293) Ноћу између 19. и 20. септембра 1942. године ударна десетина 2. чете 2. батаљона 2. КНОП одреда спалила је мостове на рјечицама Мљечаници и Комленцу на цести Босанска Дубица-Босанска Костајница и Босанска Дубица-Приједор. Акције су се развијале плански у циљу спречавања пљачке, контролисања терена, узнемиравања и изнуривања непријатеља. Оне су имале велики морални утицај на народ и борце, јер је непријатељ био развио живу пропаганду о уништењу козарских партизана. (11,250) Борци 2. чете 2. батаљона 2. КНОП одреда сакупили су досељенике који су недавно дошли из Херцеговине, упознали их са циљевима НОБ и упозорили да напусте поткозарска села, што су они одмах прихватили. 20. и 21. септембра 1942. године одржано је окружно партијско савјетовање у Јеловом Јарку, изнад села Маглајаца, у Козари, при штабу 2. батаљона. На савјетовању је било 55 делегата са терена и из чета и батаљона 2. КНОП одреда из свих ћелија КПЈ. Циљ овог савјетовања био је да се изврши детаљна критичка анализа рада и држања комуниста за вријеме фашистичке офанзиве у јуну и јулу 1942. године на Козари, у којој је изгинуло много дивних комуниста, како би се извукле одговарајуће поуке за будућност. Ево неких закључака тог савјетовања. »Послије великих успјеха 2. КНОП одреда у мају 1942. године нису извршене припреме за фашистичку офанзиву. Штабу Одреда дате су критичке замјерке о необавјештености о стању непријатеља и спором предузимању мјера, као и због вођења фронталне борбе. Партизани не могу вршити фронтални рат него изненадне ударе. Због ових грешака нанешени су тешки губици народу и Одреду. Народ је бјежао пред непријатељем и склањао се у Козару. Непријатељ је све становништво убијао или гонио у ропство. Борци су се херојски борили. Било је сјајних командовања; уништаване су бојне, па чак и здругови. Избачено је из штроја преко 7000 мртвих, рањених и заробљених непријатељских војника. То су сјајне побједе. Уништавање бојни на Патрији није искоришћено за прелаз на сло-бодну територију Грмеча. Ово је кривица штаба Одреда и Окружног комитата КПЈ за Козару. Није било јединствене команде Одреда. Најстрашнија трагедија која се одиграла у Козари је страдање око 500 рањеника. Одведено је 68.900 становника у логоре. Наша позадина била је партизанима одана до краја. Народ је све давао својој војсци. Братство и јединство било је главни задатак, а стечено је у крви народа Козаре. Позадина је гледала у своје борце као у најбоље своје синове. Сјећате ли се оног случаја када мајка, сакривајући се, рањена од топовске гранате, натјерана од одборника да се превије у болници, одбија помоћ: »Немојте, дјецо, стидим се да ја трошим медицину, то треба борцима«. (293,179) Кад смо под притиском надмоћнијих непријатељских снага напуштали фронт, народ је узвикивао: »Само се ви спасите, а са нама шта буде.« У овој борби партизани су дали низ примјера како народни хероји умиру за слободу свога народа. Такво јунаштво може правити онај човјек који зна да се бори за праведну ствар. Мјесто пробоја је правилно изабрано. Пробој је закаснио. Није предвиђен план повлачења ако пробој не успије. Пребацивање штаба Одреда из Козаре је грешка. Сем геноцида над козарским становништвом извршена је и пљачка имовине козарских сељака. Усташе су отјерале сву стоку. Стока се прикупљала у сабиралишта у Орахову, Ивањску, Козарцу и Омарској. Разврстана је у двије групе за држање и клање. Прикупљено је 25.363 грла стоке, и то: говеда 16.352, коња 2408, коза 541, оваца 4313, свиња 1749 комада (293,181) Усташе су са опустошених имања отјерали пшенице 2.117,77 д, зоби 637,07 д, ражи 65,04 г, јечма 9,71 г, проса 4,87 г, кукуруза 5,858,77 д кромпира 526,36 д пасуља (граха) 350 д, шљива 2.442,06 г, јабука 500 д, сијена 83.057,75 г, сламе 2.775,58 д. (293,183) Ову пљачку усташе су извршиле у поткозарским селима. Партизанске јединице спречавале су пљачкање љетине у границама своје моћи. Тако је размотрена ситуација након завршетка борбених дејстава. Постављени су задаци за оживљавање борбе. Савјетовање је било успјешно, јер је дало подстрека четама и батаљонима за већу активност у борби са непријатељем. 21. септембра 1942. године дочекана је једна сатнија усташа у Подграцима. Убијена су два непријатељска војника. (293,174) Од завршетка фашистичке офанзиве на Козари у љето 1942. године па до 22. септембра 1942. године јединице 2. КНОП одреда заплијениле су у борбама преко 200 пушака, 6 пушкомитраљеза и наоружале нове борце. Тако је било могуће да се већ у септембру 1942. године формира нова бригада и до краја рата још два одреда и двије бригаде. Војска и народ Козаре дијелили су исту судбину и заједнички пружили отпор непријатељу. (275,504) 22. септембра 1942. године, по наређењу Оперативног штаба за Босанску крајину, од дијелова 2. крајишког НОП одреда, постројених на Палежу у Козари, формирана је 5. крајишка (козарска) бригада. Читав састав бригаде био је од бораца са Козаре. На дан формирања Бригада је имала 1100 бораца, распоређених у 4 батаљона и; наоружана са 940 пушака и 40 пушкомитраљеза. У њенитн редовима било је 200 чланова КПЈ, 180 кандидата и 249 чланова СКОЈ-а. Тако је створена покретљивија ударна јединица, која је и даље задржана на овом важном подручју. Козара је била важна за одржавање везе са Славонијом, Банијом и 4. одредом. Она је представљала клин у близини важних саобраћајних артерија НД Хрватске и њених животних центара. По свом формирању 5. крајишка (козарска) бригада предузела је нападе на околна упоришта и комуникације. Фрањо Рубина је написао три књиге под сљедећим насловом: 1. »Козара гроб партизана«, Загреб 1942, 2. »Крваве тајне планине Козаре«, Загреб 1942, 3. »Три мјесеца под црвеном звијездом«, Загреб 1943. године. У све три књиге партизане је приказивао као бандите, паликуће, убојице, разбојнике и злобнике. (275,192) По оснивању Бригаде Шоша вади дописну карту из ташне, адресира је на издаваћа у Загребу и шаље. Написао је: »За 1500 бораца Пете козарске бригаде пошаљите 1500 примјерака књиге 'Коза-ра гроб партизана'. (164,63) Опет је непријатељу запријетила опасност од нових напада на градове и прекидања комуникација. Други крајишки народноослободилачки партизански одред у току свога једногодишњег постојања представљао је бројчано снажну и добро организовану војну јединицу. Из његовог састава у првој ратној години са Козаре су на друге терене и у јединице отишли Козарска пролетерска чета у Крајишки пролетерски батаљон (113 бораца), Козарски ударни батаљон у средњу Босну (350 бораца), два батаљона, 3. и 4. са водом за везу и главнином чете пратећих оруђа (664 бораца) са Козаре ушло је у састав Прве крајишке народноослободилачке ударне бригаде приликом њеног формирања 21. маја 1942. године. Два батаљона (1. и 3.) улазе у састав Друге крајишке народноослободилачке партизанске бригаде приликом њеног формирања почетком августа 1942. године (око 600 - 700 бораца).

Други крајишки НОП одред »Младен Стојановић« само у борбама за вријеме непријатељске офанзиве на Козари љета 1942. године изгубио је око 1500 - 1800 бораца. То је око 50% борачког састава са којим је Одред ушао у офанзиву. Цивилно становништво са босанскодубичког, босанскоградишког, босансконовског и дијела приједорског среза од око 70 до 80.000 људи, жена и дјеце похватано је и отпремљено у њемаћко-усташко заробљеништво, у логоре смрти. Отпор непријатељу није престао. За вријеме љетне фашистичке офанзиве народноослободилачки одбори претрпјели су велике губитке. Већи број одборника је био отјеран и убијен у логорима. Ипак, остали чланови НОО поново су се консолидовали и наставили са радом, иако под врло тешким условима, јер су непријатељске посаде запосјеле терен Козаре и Поткозарја. 23. септембра 1942. године усташка јединица, која је логоровала у селу Паланчишту, извршила је масовни покољ. Убијено је око 300 жена, дјеце и стараца. (170,669) Борци 1. чете 3. батаљона 5. крајишке бригаде запалили су 3000 гајби које је непријатељ припремио за извоз шљива из села Кијеваца. Досадашња истраживања показују да се обавјештајна служба на Козари институционализовала већ 23. септембра 1942. године, одмах након завршетка савјетовања. За првог обавјештајног официра 2. крајишког НОП одреда је постављен друг Ратко Вујовић Чоче, шпански борац. (275,406) Судбина заробљеника са Козаре, који су доспјели у логор Јасеновац, Стару Градишку и Сајмиште код Београда, мање или више је позната. У животу су остали само они ријетки појединци који су имали снаге и одлучности да бјекством покушају оно што је наизглед било готово немогуће. Као карактеристичан случај, навешћемо само један детаљ из потресне приче Симе Котура, заробљеног борца 1. чете 2. батаљона 2. крајишког НОП одреда, о његовом бјекству са губилишта из Градине код Јасеновца. Ту су 19. септембра 1942. године њих 450 усташе издвојиле, а затим пребациле скелом на десну обалу Саве у село Градину. Ноћ су провели у жици, а сутрадан су гледали како интернирани Цигани за њих копају раке. За све то вријеме усташе су кундачиле осуђене на смрт. На дан 24. септембра 1942. године када су их повели на стријељање, заорила се громко »Ура« и настао је општи метеж. Људи су голоруки насрнули на усташе. Многи интернирци су погинули, Котур је са једним другом успио побјећи и пробити се на Козару. На сличан начин избјегли су смрт у јасеновачком паклу Омер Мелкић, политички комесар чете 2. батаљона 2. КНОП одреда; Душан Ђулум, радник из Високог; Љубан Босиочић и Милош Бурсаћ из села Побрђана код Босанске Дубице и још неки други ријатки појединци. (293,167)

25. септембра 1942. године у извјештају штаба Одреда каже се: »Наше акције развијаће се плански на линији спречавања пљачке са нашег терена, контролисања терена, а Одред ће се оспособити за извођење операција. Овај сектор је необично важан, како и ви сами наглашавате, и војнички и политички, те стојимо на становишту да је потребно да војнички дјелујемо на овом терену. У случају заокружавања, ми имамо у виду ваш приједлог о пробоју у правцу наших већих снага. Та ваша одлука била би резултат најтеже ситуације.« (275,292) Само за три мјесеца, од 26. јуна до 26. септембра 1942. године, изведене су 1042 саботеже и препади. Дејство народа и војске с Козаре и продор бригада у Босанску крајину сливао се у једну општу офанзиву против непријатеља. У том треба посматрати и својеврсни феномен Козре по броју ангажованих снага непријатеља, по времену трајања и по резултатима акција партизана. (275,508) 27. септембра 1942. године чете 4. батаљона 5. крајишког бригаде одбиле су напад непријатеља из Приједора према Маслин-Баиру. Убијено је 10 и рањено 7 непријатељских војника. Ноћу између 27. и 28. септембра 1942. године 4. и 5. чета 1. батаљона 5. крајишке бригаде заробиле су 12 жандара у селу Подошкој, 5 домобрана у селу Петрињи, једног жандармеријског наредника у селу Бачванима. Заплијењено је 15 пушака, 2 пара коња са колима, нешто муниције, 18 пари одијела и друго. На састанку 27. и 28. септембра 1942. године Обласни комитет за Босанску крајину дао је сљедећу оцјену о раду партијске организације на Козари. Окружни комитет успио је да партијска организација окупи најшире масе у народноослободилачкој борби и да заиста руководи читавим народним покретом. Због таквога исправног рада велики је углед партијске организације у народу. Партија је од првог дана устанка нарочиту пажњу поклањала политичком раду у војсци. У једном писму Обласног комитата у вези са радом Партије у војсци каже се: »Рад у војсци треба појачати додјељивањем у војску најбољих наших другова, јер је рад у војсци данас најважнији сектор партијског рада, зато што се налазимо у свакодневној огорченој борби против непријатеља и што је у војсци окупљено оно што је најбоље у нашем народу.« (11,158) У четама су од почетка формиране партијске ћелије. Поред командира чета постављени су и политички комесари. Комесар је равноправан са командиром, пише у извјештају. 28. септембра 1942. године борци 1. чете 2. батаљона 5. крајишке бригаде на Крушковцу су заплијенили 2 пара волова заједно са колима, власништво усташе Кравоса. 29. септембра 1942. године борци 2. и 4. батаљона 5. крајишке бригаде поставили су засједу на Бубену, Крушковцу, Грабовцу, Комленцу, Дворишту, са осигурањем на Стражини, Милановића брду и Поглеђеву. Све су ове засједе (сем оне на Крушковцу) водиле жестоке борбе са усташама који су ишли у пљачку. На засједу на Бубену наишли су пљачкаши који су дочекани из оружја. Убијена су 4 усташа, а заплијењено је 13 волова, 5 крава и 4 коња. На Комленцу је убијено 9, а у Дворишту 15 усташа. У овим борбама убијено је 28 усташа. Оживјела је активност на цијелом подручју Козаре. У извјештају штаба 714. њемачке пјешадијске дивизије, одјељење 1 ц, од 30. септембра 1942. године, у тачки 8 стоји: »Борбе на Козари су опширно обрађене у енглеској и' америчкој штампи. Из тога се види колику важност придају непријатељи западном босанском подручју.« (Архив V.I.-кат.9., рег.број 3/8-а) Тако је створена велика слободна територија, а у септембру 1942. године формирана је и 5. козарска бригада, тамо гдје су Нијемци сматрали да је угушена свака помисао на борбу. У септембру 1942. године се обнављају неки сеоски и општински НОО-и. Обнављају се и партијске организације Козаре. Активност партизана приморала је непријатеља да већ почетком септембра помишља на поново »чишћење« Козаре. У септембру 1942. године констатује се да сигурност Козаре и Просаре претходном операцијом није дефинитивно ријешена и да у склопу општих дејстава Вермахта у јесен 1942. године треба предузети и једну акцију »чишћења« Козаре, као и уклањање из ње преосталог дијела становништва, како би се што више отежао положај партизана. 3. октобра 1942. године борци 3. чете 2. батаљона 5. крајишке бригаде дочекали су непријатеља у селу Кадин Јеловац и убили 25 усташа и Нијемаца. Заробљен је 1 официр, 1 домобран и 18 цивила. Заплијењено је 8 пушака, 23 грла говеда, 1 пар коња са колима, уништена 4 камиона. Овим дочеком спријечена је пљачка на коју су усташе биле повеле око 1000 цивила. Бригада није имала губитака. 3. октобра 1942. године 3. оружничка пуковнија јавља да су на путу Пуцари-Босанска Дубица партизани напали усташе. Истог дана је 2. батаљон 5. КНОУ бригаде извршио напад на положаје 17. сатније 10. пјешачке пуковније и 1, сатније 5. усташке бојне, око к. 109, 4 км југоисточно од Босанске Дубице. Непријатељ је уз велике губитке задржао своје положаје, изненађен активношћу снага НОВ на Козари. Због све веће активности партизана у времену од 18. септембра до 5. октобра 1942. године повукле су се са подручја Козаре и Просаре постаје: Марини, Јеловац Брдо, Маглајци, Грбавци, Суваја, Северово, Горње Срефлије и Јабланица. Постаје су биле свакодневно изложене нападима партизана и нису могле обављати оружничку службу, а допрема хране била је онемогућена. Од војника прикупљених са свих постаја појачане су остале угрожене постаје, особито оне на путу Босанска Дубица-Босанска Градишка. Из досадашњих догађаја јасно излази да се оружничке постаје у угроженим крајевима не могу одржати без јаких домобранских постаја. Постаје на путу Босанска Дубица-Босанска Градишка (Међеђа, Орахова и Бистрица) и поред честих напада засад су се могле одржати, јер у сваком мјесту су имале већа или мања одјељења домобрана и усташа који су осигуравали радове на прибирању плодова. Чим се ова одјељења дигну, неће се моћи одржати ни ове три постаје. Ово ће особито тешко погодити Орахову, гдје има око 2000 становника католика и Муслимана, који ће морати бјежати са одласком усташа и оружника. Осим постаја на обронцима Козаре и Просаре постоје још само двије постаје: у Кнешпољу (сјеверно од Приједора) и у Горњим Подграцима (југозападно од Босанске Градишке). Обје ове постаје ослањају се на домобранске посаде које су у истим мјестима. Стање јавне сигурности је озбиљно угрожено и сваког дана се погоршава. По прикупљеним подацима, данас се у Козари и Просари налази око 1500 наоружаних партизана. Око Божића ће их сигурно бити и до 2500, и они ће уништити домобранске посаде у Козари. »Сад су партизани рјешенији на борбу него прије. Ослобођени су огромног броја жена и дјеце у том простору, који су им прије били само на сметњи...« 6. октобра 1942. године борци 1. батаљона 5. крајишке бригаде дочекали су непријатељске снаге из Босанског Новог и повратиле их назад. 7. октобра 1942. године засједа 3. чета 2. батаљона 5. крајишке бригаде дочекала је јаче непријатељске снаге које су наступале из Босанске Дубице према Комленцу. Убијено је 15 непријатељских војника. Из Костајнице је стигла помоћ нападнутим усташама у Комленцу. Борци 1. чете 2. батаљона 5. крајишке бригаде дочекали су непријатеља у селу Дворишту, уништили 1 камион, убили 1 официра и 15 њемачких војника. Борци 4. батаљона 5. крајишке НОУ бригаде извршили су напад на посаду моста на ријеци Мљечаници (9 км Ј-З од Дубице). Непријатељ је упутио хитну помоћ, ојачан батаљон Нијемаца и усташа из Приједора, који је наишао на засједу код села Мирковца (11 км Ј-З од Босанске Дубице). Послије кратке, али жестоке борбе био је одбачен назад у Приједор. У тој борби убијено је 20 и заробљено 92 непријатељска војника. (11,252) 8. октобра 1942. године из засједе 1. и 2. чета 3. батаљона 5. крајишке бригаде дочекала је непријатељску колону на путу Босанска Дубица-Мраковица и убила 1 њемачког подофицира и 5 војника. (11,252) Вијести о Козари су доспјеле и у Сједињене Америчке Државе. Листови наших исељеника »Слободна реч« и други редовно су преносили вијест Радио-станице »Слободна Југославија«, па тако и вијести о Козари. Југословенски информативни центар у Њујорку у билтену намијењеном америчкој штампи, 9. октобра 1942. године, донио је извод из једног листа НДХ, у коме очевидац описује како је изгледала ова област након борби: »Послије Дубичког поља пут је изривен, мостови су срушени, поље погажено. Што се више одмиче, слика постаје све ужаснија. Наилазимо на попаљене куће, потпуно разорене и опустошене. Успут сусрећемо стоку како лута, као и живину. Безбројни волови, краве, коњи, свиње... разбашкарили су се по опустошеним пољима и уништавају жетву и воће... Међеђа је било некад велико и врло богато село. Данас је оно опустило; у њему не налазимо ни живе душе и подилазе нас жмарци пред овим празним и опљачканим кућама.« (275,418) I у Лондону су познавали развој борбе на Козари, страдање народа и тешке посљедице. Али о том јавност није упозната. У Великој Британији још се сматрало да су вијести Радио-станице »Слободна Југославија« неприхватљиве. (275,419) 12. октобра 1942. године борци 2. чете 3. батаљона 5. крајишке бригаде водили борбу са непријатељем и ранили 2 непријатељска војника. Борци 1. батаљона 5.крајишке бригаде срушили су жељезничку пругу између Горње и Доње Драготиње. Послије оправке пруге непријатељски возови су ишли само дневно, и то уз пратњу тенкова. 13. октобра 1942. године борци 1. батаљона 5. крајишке НОУ биргаде заробили једног домобрана близу Босанске Костајнице. Борци 1. батаљона 5. крајишке НОУ бригаде дочекали су колону од 58 Нијемаца и усташа близу села Равнице и протјерали их за Босански Нови. Рањено је 6 непријатељских војника. Чете и батаљони су у времену од смотре на Палежу (19. VIII 1942. године) па до средине октобра 1942. године извели укупно 27 акција и избацили из строја око 200 непријатељских војника и официра и заплијенили 128 пушака, 6 пушкомитраљеза и два аутомата. Акције су успјешно извођене на непријатељске посаде које су остављене на подручју Козаре послије офанзиве. (275,292) Вијест о поновном оживљавању борби на Козари објавила је »Слободна Југославија«. Усташка пропаганда је и даље упорно протурала вијести о уништењу Козаре. I даље је растурана брошура »Козара гроб партизана«, тако да је Шоша упутио допис усташкој команди у коме је тражио 1500 примјерака са својих 1500 партизана. (275,292) Борбена активност 5. крајишке бригаде говорила је рјечитије од сваке пропаганде да козарски партизани нису уништени и да су чланци у усташкој и њемачкој штампи о потпуном уништењу гола измишљотина. Предлаган је заједнички напад са славонским партизанима на Јасеновац, Дубицу и Градишку. Политички је било најкорисније ликвидирати Јасеновац, а војнички Дубицу. Непријатељ, бијесан због активности партизана, брзо је реаговао. Анализирајући учестале нападе партизанских јединица са Козаре, њемачка команда одлучује да предузме мјере чишћења Козаре. 16. октобра 1942. године генерал Штал, командант 114. пјешадијске дивизије, издаје заповијест за операцију »Козара«, против партизанских снага на планини Козари. За операцију »Козара« генерал Штал, командант 714. пјешадијске дивизије, 16. октобра формирао је борбену групу »Хофман« која је требало да 19. октобра 1942. године отпочне напад на Козару у сљедећем саставу: а) њемачке јединице или снаге Вермахта: штаб борбене групе »Хофман« 2. бат. 721. пп (без 5 чете); 3. бат. 721. пп са 9,11. и 12. четом; 3. бат. 741. пп; 3. и 4. батаљон 661. арт. дивизиона; пионирска (инж.) чета 714. дивизије;дијелови 741. допунске компаније (2 помоћне радио-скупине и 2 скупине за постављање телефона); штаб Динаф 713; дијелови моторизоване колоне 741. и 713. мот. колоне; батаљон ваздухопловних снага из Бадена, појачан са 1. батаљоном 5. брдске домобранске бригаде; троја амбулантна кола. Ова њемачка борбена група јачине ојачаног пука бројала је око 2600 официра, подофицира и војника Вермахта, а као појачање под њену команду стављене су и усташко-домобранске јединице. б) усташко-домобранске јединице: ојачан 1. бат. 5. брдске бригаде; 4. батаљон 3. брдске бригаде; 2. бат. 5. пп са 7. и 8. четом; команда позадинског подручја са 5. и 6. четом; 1. батаљон 5.пјеш. пука са 18. и 22. четом; 1. бат. 10. пјеш. пука; 1. и 3. чета 11. пјеш. пука; 2. бат. 4. арт. дивизина; 3, батерија 2. арт. див.; запр. одјел: усташки батаљон Девчић. Бројно стање ова 4 батаљона, 6 чета и 2 батерије усташа и домобрана износило је око 3.500 војника. У операцији »Козара« укупно је било ангажовано око 6000 до 6500 припадника вермахта (Нијемаца), усташа и домобрана. Задатак борбене групе »Хофман« био је да, почет од 19. новембра 1942. године, уништи партизанске снаге у рејону Горњи Подграци-Бос. Дубица-Приједор-Козарац. (275,295) 17. октобра 1942. године дијелови њемачке борбене групе »Хофман«, који су се налазили у Приједору (3. батаљон 721. пука и један италијански батаљон), и дијелови 3. горског здруга из Бос. Новог (2. бојна 3. задруга, 1. бојна 5. горског здруга, 2. и 3. батерија из 661. артиљ. пука) заузели су положаје на десној обали доњег тока Сане од Приједора до Босанског Новог. Затворили су све прелазе преко ријеке који воде са сјевера, из области Козаре, и према југу, ка Грмечу. Борбена скупина »Сански Мост« (2. бојна 10. пјешачке пуковније са једном битницом 3. горског здруга) заузела је прелазе на средњем току Сане од села Врпоља до Приједора. Она је имала да се повеже на сјеверу са дијеловима групе »Хофман«. (11,254) 18. октобра 1942. године из Бање Луке упућена је долином Врбаса ка сјеверу једна бојна ради контроле прелаза ријеке према источним огранцима Козаре. Њу је подржала 12. чета 741. пука са 4. батеријом из 661. ар-тиљеријског пука из рејона Ивањске. 19. октобра 1942. године ујутро прије почетка офанзиве непријатељске јединице око Козаре хнале су сљедећи распоред; 2.горски здруг (5. пјешачка пуковнија, 5. и 12. усташка бојна) на ријеци Уни од Босанског Новог до Бос. Дубице за дејство главном снагом према западним падинама Козаре, а помоћном према Шамарици; 3.горски здруг (10. пјешачке пуковније са 6. усташком и једном бојном Петрињског, 5. горског здруга) на Уни од ушћа Сане до Босанске Крупе за дејство према гребену Мајдан-планине, у садејству са 2. бојном из рејона Санског Моста; Бањалучки здруг (11. пјешаћка пуковнија, 3. оружничка пуковнија, 2. тјелесна бојна, 1. при-премна усташка бојна, 8. усташка бојна са 8. артиљеријским склопом и 5. лучка бојна) на лијевој обали Врбаса имао је задатак да, бранећи прелазе на овој ријеци, подузме надирање према ријеци Сани ради садејства у чишћењу терена Козаре; 714. дивизија (штаб дивизије у Бањој Луци), група »Путлиц« (1. батаљон 721. пука и један дивизион 661. артиљеријског пука) у рејону Приједора; група »Wедел« (3. батаљон 721. пука и један дивизион 661. артиљеријског пука) у покрету из рејона Сански Мост ка Приједору; 2. батаљон 721. пука и њемачки батаљон »Лудвиг фон Баден« са усташком бојном »Девчић« на Сави ради одбране прелаза од ушћа Врбаса до ушћа Уне и дејство ка Просари; 741. пјешадијски пук 714. дивизије налазио се на сјеверу на лијевој обали Саве. Штаб 714. дивизије против 5. крајишке бригаде на Козари предузео акцију борбеном групом »Хофман« сљедећег састава: штаб 741, пука, 3. батаљон истог пука, 2. и"3. батаљон 721. пука, батаљон »Лудвиг фон Баден« и један СС батаљон »Принц Еуген«. Ова борбена група, која је формирана у рејону Приједор-Бос. Градишка-Дубица, у садејству са осталим њемачким, усташким и четнићким снагама из околних упоришта, окружила је Козару са сјевероистока и југа. Ове снаге према неким подацима бројале су око 30.000 војника. Под командом штаба њемачке 714. дивизије, почеле су офанзиву 19. октобра 1942. године против 5. крајишке бригаде на Ко-зари ради њеног уништења. (11,254) Њемачка група »Хофман« је била подијељена у два дијела (један око Босанске Дубице, а други око Приједора). Имала је да прокрстари Козаром, а све остале поменуте снаге да затворе обруч око Козаре да би се спријечио пробој 5. крајишке (козарске) бригаде у правцу Грмеча и онемогућили јој спајање са 1. крајишким одредом. Један њихов дио био је предвиђен за концентрично надирање према Козари. (11,254) Тако је 19. октобра 1942. године главнина њемачке 714. пјешадијске дивизије са домобранским, усташким и четничким дијеловима (преко 10 батаљона) отпочела концентричан напад ради поновног чишћења Козаре. 19. октобра 1942. године 3. чета 3. батаљона 5. крајишке бригаде водила је борбу са јаким непријатељским снагама код манастира Моштанице. Убијено је 20 непријатељских војника и заплијењен 1 пушкомитраљез. Трећа оружничка пуковнија јавља да су у селу Моштаници вођене јаке борбе са партизанима. (275,293) 19. октобра 1942. године партизански извиђачки дијелови водили су борбе ради привезивања непријатеља из рејона Приједора. У току тих борби је било утврђено да је долина доњег тока Сане од Босанског Новог до Приједора посједнута јаким њемачким и домобранским снагама и да се пробој у том правцу са Козаре ка Грмечу не би могао извршити без већих жртава. У току овог дана запажени су покрети Нијемаца и домобрана и са сјевера, од Дубице према Козари. Кад је непријатељ почео са офанзивом на Козари; обавјештајна служба 5. крајишке бригаде имала је све податке о намјери непријатеља, па је благовремено донијела одлуку да на Козари остави само мање извиђачко-заштитне дијелове, а да се са главнином бригаде пребаци за Подгрмеч. Ријешено је да се на Козари склоне рањеници. Донесена је одлука да се Други, Трећи и Четврти батаљон са штабом 5. крајишке бригаде пребаци за Подгрмеч правцем: Моштаница-Медњак (Међеђак)-Палеж-ријека Грачаница-ријека Мљечаница-Маслин-Баир-село Божић-село Горњи Гаревци-село Миљаковци-село Ресавци (Подгрмеч). Првом батаљону, који се налазио на Карану, дато је наређење да покрет према Подгрмечу изврши правцем: Каран-село Сводна-ријека Сана-село Витасовци-Радомировац-село Сухача-село Рујишка. Мјесто форсирања Сане препуштено је избору штаба 1. батаљона на челу са Жарком Згоњанином. (275,295) Требало је да извиђачко-заштитни дијелови успоре надирање групе »Хофман« са сјевера из рејона Бос. Дубице. Истовремено је у току продора са Козаре преко Гомјенице ка ријеци Сани требало обезбиједити бокове према Приједору и Бањој Луци.

20. октобра 1942. године око 5 часова изјутра, истакнути дијелови 4. батаљона 5. крајишке бригаде, који су силазили са Маслин-Баира јужним падинама Козаре (Ласкарском косом), избили су изненада пред 6. сатнију 11. пјешадијске пуковније која се налазила око села Горњи Гаревци (6 км С-I од Приједора) и с њим се сукобили. I 3. батаљон 5. крајишке бригаде сукобио се са непријатељем на цести Приједор-Козарац, сломио отпор и заробио 9 домобрана. (170,670) Пошто је брзо сломљен слаб отпор непријатеља, 4. батаљон 5. крајишке бригаде наставио је кретање ка југу, прешао цесту Приједор-Бања Лука западно од села Козаруше и до 7 часова избио пред жељезничку пругу Бања Лука-Приједор, код коте 142 (4 км Ј-I од Приједора). На том дијелу пруге налазила се посада 3. сатније 11. пјешачке пуковније, која је у магли брзо окружена и уништена, тако да је даље кретање преко жељезничке пруге и ријеке Гомјенице настављено, неометано од непријатеља, све до ријеке Сане. Овим правцем су се пробили штаб бригаде, 2, 3 и 4. батаљон 5. крајишке бригаде. Тако се 5. крајишка бригада у току дана 20. октобра задржала на десној обали Сане у шуми код села Миљаковца (сјеверно од Босанског Моста. (11,257) Да би се олакшало пребацивање преко ријеке Сане, јединице 1. крајишког одреда вршиле су јак притисак на посаду Санског Моста, и то са југа иза рејона села Врхпоља и са запада са источних падина Лисца (тт 807). Овај је притисак принудио непријатеља да задржи све своје снаге на лијевој обали Сане, што је знатно олакшало прелаз ријеке. Пета крајишка бригада је прешла Сану сјеверно од села Трнова ноћу измеду 20. и 21. октобра 1942. године, а 21. октобра је стигла на слободну терито-рију Подгрмеча. (170,670) Код села Сухаче (7 км С-З од Санског Моста). Са бригадом се пову-кло и око 150 људи, жена и дјеце, и то само они чији би животи били код куће јако угрожени. (11,257) За то вријеме је група »Хофман« избила до села Гаревци и наставила чишћење терена преко Козаре у правцу запада, према ријеци Уни, претпостављајући да се 5. крајишка бригада повукла на западне огранке Козаре. Ноћу измеду 23. и 24. октобра 1942. године 1. батаљон 5. крајишке бригаде на челу са командантом Жарком Згоњанином, који се налазио на западним огранцима Козаре, извршио је покрет и напад на дијелове 3. горског здруга код села Благаја, сломио њихов отпор и пребацио се на лијеву обалу Сане. При кретању према Грмечу 1. батаљон је наишао на непријатеља код села Доло-вљани (8 км Ј-I од Босанског Новог) и послије кратке борбе пробио се на слободну територију Подгрмеча, у састав 5. крајишке бригаде. 24. октобра 1942. године батаљони су смјештени у Малој Рујишкој. Тако није дошло до одлучних судара између борбене групе »Хофман« и 5. крајишке НОУ бри-гаде. 5. крајишка бригада је на вријеме открила концентрични напад борбене групе »Хофман« и вјештим маневром у два правца се пробила на слободну територију Подгрмеча. Може се слободно рећи да су окупаторско-квислиншке снаге ову операцију »Козара« изводиле у празно. Непријатељске снаге и у овој офанзиви насрнуле су опет на голоруки народ. Ноћу измеду 22. и 23. октобра 1942. године усташе су ножевима, сјекирама и маљевима поубијале 650 становника, међу којима је 200 дјеце у селу Паланчишту и Горњем Јеловцу, код Приједора. (275,282) Ово је један од најмонструознијих злочина који је за вријеме другог свјетског рата извршен на Козари. Под извјесним околностима командант њемачке јединице у Приједору наредио је званичну истрагу поводом наведеног покоља, па је тако овај масакр остао забиљежен у службеном акту 3. оружничке пуковније у Бањој Луци и заведен под бројем 1469 (тајно) од 1. XI 1942. године. У акту, упућеном уреду опунемоћеног министра Турине и Врховном оружнићком заповједништву, поводом покоља у Паланчишту, пише: »Дана 23. листопада 1942. године сазнало се је да су усташе из Приједора ноћу 22/23. листопада 1942. поубијале много пучанства у селу Паланчићту (5 км сјеверно од Приједора) без разлике спола и старости. О овоме је извјештена оружничка постаја Приједор, заповједништво њемаћке војске и фелџандармерија у Приједору. 24. листопада 1942. године ради истраге изашла је на лице мјеста оружничка опходња од 7 момака под водством једног њемачког частника. По доласку на лице мјеста звано »Брдо« (поближа ознака непозната) дознала је опходња од једне жене да су усташе наведене ноћи поубијале све пучанство у споменутом селу и то све оне до којих су кућа дошли.

Ту у близини опходња је дошла на једну њиву, гдје је по изјави једног њемачког војника убијено 68 жена и дјеце, а много већи број мушкараца да је убијен на другом мјесту и покопан. Утврђено је да су све особе које су од стране усташа затечене код својих кућа покупљене са намјером да ће бити одведени у сабирне логоре. Пошто су пучанство покупили, поубијали су одвојено жене и дјецу, а одвојено мушкарце. 25. листопада 1942. године одређена је ексхумација лешева. У једној јами пронађено је 62 леша жена и дјеце. Убијање је извршено сјекирама и ножевима. Има неколико жена које су са бодовима избодене и измрцварене и остале у животу, од којих се једна налази у селу Орловцу, а друга у Паланчишту. Поменуте жене пронађене су од сељака и однесене њиховој родбини. Њерначки часник утврдио је која је усташка постојба извршила покољ и заповједио да се иста одмах разоружа. 28. листопада 1942. године заповједник усташког сата који је извршио покољ поручник Батинић покушао је извршити самоубиство испаливши себи из самокреса један набој у уста. Набој је остао у глави. Исти је превезен у болницу у Бању Луку гдје се и сада налази. Истог дана изашла је опходња поново на лице мјеста да се ископа и друга јама у којој су жене и дјеца, а накнадно ће се ископати и трећа јама у којој су закопани мушкарци. Фелџандармерија и наше оружништво и даље воде истрагу. Предње се предаје с молбом на мјеродавност. Број жртава и узрок покоља за сада непознат.

Заповједник пуковник Виктор Новак« (293,185)

Импресиониран призором који је видио на лицу мјеста, командир усташке жандармеријске станице у Приједору Јанез Михелић о овом догађају у Паланчићту изјавио је: »Дана 24. листопада 1942. године пошао је ради провјере на лице мјеста један њемачки часник, а као пратња са њиме је био и потписати са 6 оружника. Има неколико жена које су са бодежима избодене и остављене живе. Од таквих се једна налази у селу Орловцу код Славка Бутоње, а једна у селу Велико Паланчиште код Муњизе. Прва се зове Дара Бановић, а друга Марија Милосављевић. Потписати је испитивао што се је све догодило, те сам установио да је њемачка команда преко својих војника једну рупу откопала и из исте извадила 62 леша жена и дјеце који су сви поклани, разним мукама мучени, у тијело им дрва забадана, женскињи сисе резане, очи вађене и другим мукама их патили. Ниједна у тој рупи није убијена из пушке, него на овакав начин. Друге рупе Нијемци нијесу откопавали, али се рачуна да су их побили 300 особа. Остало се је све разбјежало, нико за никога не зна, село је остало потпуно пусто и на све стране се пљачка. Стока као и остало је без икаквог чувара, те иста тумара. Јуче су усташе натовариле 6 вагона стоке и отјерали за Бању Луку свиње, овце и говеда. (293,186) (Архив војно-историјског института 44/7-2,162)

Подносећи извјештај поводом истраге, коју су Нијемци водили о масакру у Паланћишту и Горњем Јеловцу, усташки промиџбени извјеститељ при 8. усташкој бојни Болф записао је: »2. сат се налазио на положајима на подножју Козаре, код Паланчишта, од како су свршиле борбе на Козари у којима је такође судјеловао са читавом бојном. 22. у јутро дошао је теклић (курир-примједба M.П. и D.Ћ.) једном воду 2. сата са налогом заповједника Еинзот Зетафела (устменим), да је потребно журно ликвидирати са заробљеницима, будући да је магла па би се заробљени-ци код можебитног нападаја могли разбјежати. 13. људи 2. сата извршило је налог заједно са припадницима Е.С. Касније је само 6 припадника 2. сата помогло припадницима Е.С. покопати лешине.« (Архив војно-историјског института 4-63,76) Што се у ствари те октобарске ноћи збило у Паланчишту, највјеродостојније је испричала Дара Бановић, која је и данас жива на свом опустјелом огњишту. Њен лик на малим екранима видјели су милиони гледалаца широм наше земље приликом откривања споменика на Мраковици 1972. године. Дара је том приликом уручила Титу поклоне по традиционалном обичају свога краја.

Дара Бановић са 29 ожиљака од убода усташког ножа, преживјела је усташки покољ становника села Паланчишта, али њена дјеца — Радославка и Боско — нису

0 том свом најстрашнијем доживљају она каже: »За вријеме офанзиве на Козари са фамилијом нијесам бјежала у Козару, већ сам остала код своје куће. Радила сам код куће као и обично. Усташе, које су се туда кретале, говориле су нам да не бјежимо никуда, да нам се неће ништа десити. Ми смо им вјеровали и мислили смо да нам се заиста ништа неће догодити. Једне вечери, била је мјесечина као дан, мјесеца октобра десило се оно што је најстрашније. У сам залазак сунца дошле су усташе у село. Чини ми се да их је било око двадесетак. Код мене у кућу дошла их је четворица. Чим су банули у кућу, строго су нам запо-вједили да треба одмах да идемо, да ће нас они склонити, јер ће ноћас доћи друга војска. Кад сам ћела да покупим нешто ствари и понесем мало ране, пошто сам имала двоје мале дјеце, дјевојчицу од 4 и сина од 2 године, усташа, који је био у кући, рекао је да не треба ништа да носим, јер они тамо имају доста ране за нас. Моја мала Радославка, када смо пошли из куће, заплакала је говорећи: 'Драга мајо, они ће нас побити!' Кад се цијело село искупило, повели су нас у заселак Вучковића, а затим су нас одвели до Вујћића, гдје стно преноћили једну ноћ у воћњаку под шљивама. Други дан навече, око 10 сати, по чели су да одводе једну по једну групу говорећи нам да те групе иду својим кућама. Пошто се није ћула пуцњава, мислили смо да ће нас стварно пустити. Кад сам ја дошла на ред са својотн дјецом, мени су рекли да треба да ме спроведу до куће. Довели су ме до мјеста звани Салијевац, до једне високе међе и тада су од мене тражили да им дам све паре што имам код себе па ће ме водити до куће као своју сестру. Имала сам свега 300 куна код себе. Док сам тражила паре, један усташа је рекао: 'Мајку јој њену, извадиће бомбу и бацити на нас.' Када сам им дала паре, један од њих је викнуо: 'Стоко партизанска, зар да те ја водим до куће за свега 300 куна?' Други усташа тражио је од мене чарапе, а ја сам му рекла да имам код куће, нека ме тамо воде, па ћу им дати. Потјерали су нас према потоку Чикаре, више једног млинчића. Кад сам угледала поклан народ и видјела шта ће с нама бити, рекла сам им: 'Па, браћо, зар ћете нас поклати?' Тада ми је мој Бошко пао на руке и они су га почели отимати од мене говорећи: 'Мајку ти твоју, нећеш га дуго носити!' Тада сам им опсовала и рекла да ћу умријети са својом дјецом. Од јада сам пошла с њима око десетак метара. Када смо дошли до неких врба, један од усташа ме зграбио за врат, ишчупао нож и почео да ме коље. Кад ме је ударио ножем трећи пут, пала сам, али сам још увијек била при свијести. Двадесет и девет рана су ми задали. Била сам сва заливена крвљу, али сам све још видјела, иако сам била непомична. Најтеже је било гледати када су крвници клали моју дјецу. Моју малу Радославу ударили су ножем у главу, а затим је бацили крај мене и проболи ножем уза земљу. Мога Бошка тако су исто изболи ножем и бацили поред мене говорећи: 'Ето ти мајке, кад се пробуди, нека те подоји.' Пошто је мали Бошко још био жив и јаукао, онај исти усташа што је мене клао, подига'о је малог на кољена и са неколико удараца ножем осјекао му главу. Тада је настала препирка межу кољачима ко је од њих уморнији. Чула сам гдје један каже: 'Уморих се док сам их поклао толико, а нисам се толико искрвавио као код ове, мајку јој српску.' Била сам још дуго при свијести и све сам гледала. Доводили су нове групе које су убијали сјекирама, кољем и маљевима. Мушкарци су били повезани, те су им тако повезаним расијецали главе. Када је покољ завршен, онда су ишли по групама да виде да ли је још ко жив, да би га дотукли. На крају су се крвници скупили и веселили као на каквој гозби или свадби. Послије отприлике два сата почео је да пири јак вјетар и да пада киша. Тада сам се онесвијестила. Када сам поново дошла свијести, пошла сам према селу Орловцима код своје сестре. У кући Јовице Матијаша, од пуне куће чељади нашла сам само њега и његову мајку Станку, «завршила је своју најтужнију причу Дара Бановић. (293,189) Ноћу између 23. и 24. октобра 1942. године минирана је жичара Љубија - Козина од стране бораца НОВ. Руднику је нанесена штета од 2,5 милиона куна и смањена производња. (275,368) 24. октобра 1942. године њемачка група »Хофман« налазила се на линији ријека Мљечаница-село Божићи. Јединице 2. горског здруга са дијеловима њемачке групе »Хофман« око Приједора затвориле су прелазе на доњем току Сане. Кад су дијелови 2. горског здруга били у покрету из Отоке ка Босанском Новом, напали су их борци НОВ. Интервенција дијелова 721. њемачког пука спасила је ову колону од 100 запрежних кола од потпуног уништења. 21. и 24. октобра 1942. године, пробијањем 5. крајишке НОУ бригаде за Подгрмеч, највећи дио медицинског особља са покретним рањеницима отишао је са Козаре у Грмеч. Тежи непокретни рањеници остали су на Козари, смјештени у припремљене земунице, које је непријатељ дјелимично открио и над њима извршио масакр. Тако су снаге борбене групе »Хофман« од 19. до 27. октобра 1942. године крстариле Козаром вршећи репресалије над становништвом. 27. октобра 1942. године завршена је и ова офанзива на Козари без икаквог успјеха у уништењу партизана. У закључку у заплијењеним документима 2. домобранско здруга о исходу ове операције стоји: »Завршена је акција на Козари. Успјех саме акције је био доста слаб, јер се главна снага партизана благовремено пробила из Козаре 21. октобра и прошла у Грмеч. Код побуњеника је заповиједање уједињено, водство врло добро. Одметничке чете су врло покретне и често раде врло добро. Дојавна им је служба савршена, јер им напади успијевају особито на насеље. Користе увијек дојављиваче мјештане.« (11,258)

28. октобра 1942. године непријатељ је вршио прегруписавање снага. Из групе »Хофман« упућени су: штаб 3. батаљона са 11. четом 721. пука за Босански Нови, 12. чета за Сански Мост, а 7. чета за Мраковицу, док је 714. пионирски батаљон упућен за Босанску Градишку. Остале јединице задржане су на линији: к. 303 - к. 381 - к. 348 - сјеверно од Приједора, са задатком да спријече евентуални повратак 5. крајишке бригаде из Приједора на Козару. О трагичној судбини козарске дјеце остало је записано да је од 26. IX до 28. X 1942. године преведено 1300 дјеце из Сиска у Загреб. Укупно је стигло у прихватилиште Загреба око 800 дјеце, а умрло је око 530. Тако је дјечји логор у Сиску ликвидиран. Међутим, на другом мјесту пише и ово: »Анте Думбовић, повјереник министарства удружбе НДХ са службом у логору Сисак, тврди да је у Сисак стигло до краја октобра 1942. године преко 7000 дјеце, од којих је повраћено родитељима или родбини око 2000, колонизирано добровољним ранитељима у Сиску и околини 2000, а 1274 дјетета су отпремљена у Загреб ради даљег смјештаја. Сва дјеца су била српске народности из крајева: Босанска Градишка, Босански Нови, Приједор, Босанска Дубица... У логору Сисак умрло је 1600 дјеце. Гробар наводи до 5000.« Др Велимир Дежевић пише: »Најзлогласнији је био дјечји логор у Сиску. Силом одвојену дјецу од мајки, које су слали на присилни рад у Њемачку, затворили су у просторије заражене пјегавцем и остављали ту данима без хране и воде да умру. Др Антун Најжер је православну дјецу масовно ликвидирао затрованим ињекцијама...« (275,279) Од 12. јула до краја октобра 1942. године у логору Јастребарском умрло је 449 дјеце. (275,281) Крајем октобра 1942. године колонизирањем преостале дјеце од стране »каритоса«, предајом у породице околних села и посредством Милана Ракоса, одвођењем 113 дјеце са терена Босанске Градишке, расформиран је дјечји логор у Јастребарском. (275,281) На другом мјесту пише да су дјечји логори у Јастребарском и Реци званично расформирани у новембру 1942. године. Кроз њих је укупно прошло 3336 дјеце са Козаре. Од тога је спашено 2887 дјечака и дјевојчица у доби од 6 мјесеци до 14 година старости. (275,288) Према неким подацима, од 1 до 14 године страдало је дјеце по општинама: Босанска Градишка 3634; Босанска Дубица 2987; Босански Нови 861; Приједор 573; Бања Лука 673 и Лакташи 165 (укупно 8893 дјеце). (275,283) Један дио козарског народа из логора је размјештен по Славонији Тако су у селу Баламаче усташе стријељале 53 особе, међу којим 32 с Козаре. На Лештату, с десне стране пута Каменско-Звечево, убијено је 329 људи, жена и дјеце. Међу њима је било више од половине Козарчана. У јесен 1942. године неке жене и дјеца помоћу симпатизера НОП-а и партизана се почињу враћати из ропства у Славонији у своја попаљена и опустошена села на Козари. Народ који је успио да избјегне хватање од непријатеља и одвођење у логоре, наставио је да и даље помаже партизане и укључује се у јединице. Један дио народа који се налазио по селима Славоније у јесен 1942. године успио је, уз помоћ славонских партизана, да се поврати својим кућама, али је био остао без имовине, стоке, инвентара, љетине и хране. Крајем октобра 1942. године преостали дијелови Пролетерског батаљона Босанске крајине из Славоније су се пребацили на терен Козаре. Од 2. до 4. новембра 1942. године 5. крајишка НОУ бригада учествовала је у борбама за ослобођење Бихаћа. 3. новембра 1942. године 714. њемачка пјешадијска дивизија са домобранима и усташама наступала је према Подгрмечу за обезбјеђење рудника Љубије. Пета и 6. крајишка НОУ бригада водиле су борбу са Нијемцима и разбиле двије колоне. 18. новембра 1942. године борци 1. и 2. батаљона 5. крајишке бригаде уништили су непријатељско упориште у Сухачи и наставили дејства према Љубији. Успостављена је веза између Козаре и Подгрмеча, која је била прекинута јула 1942. године. 23. новембра 1942. године борци 5. крајишке НОУ бригаде са борцима 2. крајишке НОУ бригаде напали су непријатељску посаду у Љубији. Један дио 5. крајишке НОУ бригаде пребацио се из Подгрмеча на подручје Карана. 26. новембра 1942. године борци 5. крајишке НОУ бригаде порушили су пругу и пут на правцу Приједор-Босански Нови-Костајница.

Ноћу између 26. и 27. новембра 1942. године 1, 2, 5. и 6. крајишка бригада 1. босанског кор-пуса НОВ и ПОЈ и 7. и 8. бригада 1. хрватског корпуса НОВ и ПОЈ извршиле су општи напад на Босански Нови и Двор на Уни. Првим налетом сломљен је отпор непријатеља на периферним утврђењима. Заробили су 1. батаљон домобранског 12. пјешадијског пука и хаубичну батерију. Непријатељу је стигло појачање из Приједора и Костајнице. Бригаде су се морале повући. У овим борбама бригаде су имале 35 погинулих и 106 рањених бораца. 27. новембра 1942. године два батаљона 6. крајишке НОУ бригаде нанијела су тешке губитке 3. горском здругу југозападно од Благаја. Заробљено је око 300 војника и официра. Заплијењена су 2 брдска топа 75 мм, 210 пушака и доста друге војне опреме. Ноћу између 27. и 28. и ноћу између 28. и 29. новембра 1942. године обновљени су напади на Босански Нови. Непријатељ је добио појачања у оклопним снагама, те није било лако заузети Босански Нови. У тродневним борбама за Босанаки Нови непријатељ је имао неколико десетина мртвих и рањених војника и официра. Заробљено је 863 војника и официра. Заплијењене су 4 хаубице, 2 брдска топа, 30 митраљеза, 850 пушака и доста другог материјала и опреме. Бригаде НОВЈ имале су у овим борбама за Босански Нови 410 мртвих и рањених бораца. У новембру 1942. године на Козари је обновљено 50 актива СКОЈ-а са 435 чланова (287 жена). У новембру 1942. године на Козари је био сљедећи број актива и чланова СКОЈ-а:

Срез • Број актива Број чланова СКОЈ-а мушких женских свега Бос. Нови 27 120 121 241 Бос. Дубица 10 28 74 102 Приједор 13 - 92 92 Укупно 50 148 287 435

У новембру 1942. године је разорена пруга између Рудника и станице Љескаре, оштећен мост преко Сане и одведено око 40 рудара и 15 жељезничара. Пета крајишка (козарска) бригада имала је знатне губитке у борбама. У њене редове стално пристижу нови борци с Козаре 1. децембра 1942. године 5. крајишка (козарска) НОУ бригада у свом саставу је имала 1307 бораца, наоружаних са 1151 пушком, 78 пушкомитраљеза, 7 тешких митраљеза, 4 тешка бацача, 3 ручна бацача и 1 противколски топ. 6. децембра 1942. године основан је Антифашистички фронт жена Југославије на конференцији у Босанском Петровцу. На овој конференцији у Босанском Петровцу усвојени су задаци за будући рад. АФЖ постаје јединствена организација свих жена Југославије. Ти задаци су омогућили даљњи организациони развој АФЖ. Приступа се оснивању мјесних, сеоских, окружних и покрајинских одбора са задатком мобилизације и активизације жена у борби против окупатора и домаћих издајника. Жене учествују као борци, пружају помоћ војсци прикупљањем хране, одјеће и санитетског материјала, збрињавају избјеглице и дјецу итд. 10. новембра 1942. године 5. крајишка НОУ бригада водила је борбе код Старе Ријеке. Ту је погинуо Томица Шпановић, командир чете, народни херој. 14. децембра 1942. године 5. крајишка бригада водила је борбе са Нијемцима код Босанског Новог. Убијено је 150 непријатељских војника.

17. децембра 1942. године 3. батаљон 1. крајишке НОУ бригаде разбио је њемачку колону код села Митровића. Убијено је 80, а заробљено 6 непријатељских војника. (170,672) 19. децембра 1942. године борци 1. крајишке бригаде водили су борбе по Топића брду, у селима Миљаковци и Ракелићи са непријатељским снагама које су наступале из Приједора у правцу Санског Моста. Изабрани су делегати за конгрес УСАОЈ-а. Подручје Козаре било је поприште тешких и крвавих борби највећим дијелом стога што је окупатор хтио осигурати по сваку цијену извоз жељезне рудаче из Љубије и других природних богатстава с подручја Босанске крајине. (7,376) 20. децембра 1942. године командант 714. дивизије издао је заповијест за обезбјеђење - одбрану рејона Приједор-Љубија-Сански Мост. У том циљу извршио је прегруписавање снага и размјестио их: 1. вод 3. бат. 661. арт див. у Љубији; 1. бат. 721 пп у Приједору, 7. чету 721. пп у Мајдану, 2. и 3. чету 721. пп у Босанском Новом, док је организацију упоришта на линији Ст. Ријека-Ст. Мајдан-Мареновић-Пображје-Сан. Мост повјерио снагама домобранског 10. пјешадијског пука. Кад су примили одбрамбене задатке, снаге 714 пјешадијске дивизије су очекивале појачање, јер је у међувремену Врховна команда Вермахта увелико радила на припремама за тзв. зимске операције 1942/43. године против НОВ на подручју НДХ и територији окупираној од фашистичке Итаље. Командант оружаних снага на југоистоку Александар Лер је 27. децембра 1942. године издао заповијест за груписање снага које ће учествовати у операцији »Вајс« или у нас познатој 4. непријатељској офанзиви и бици на Неретви. Ноћу између 26. и 27. децембра 1942. године борци 5. крајишке НОУ бригаде напали су Благај, Мартин-Брод и Драготињу. У Драготињи је заробљено 19 домобрана. Ноћу између 27. и 28. децембра 1942. године борци 5. крајишке НОУ бригаде заузели су Благај и заробили 120 домобрана. Заплијењено је 130 пушака, 3 тешка митраљеза, 5 пушкомитраљеза, 2 брдска топа 65 мм, више сандука пушчане муниције и топовских граната. Порушена је пруга од жељезничке станице Благај-Ријека до Сводне, дужине око 5 км. Ноћу између 29. и 30. децембра 1942. године 1. батаљон 5. крајишке НОУ бригаде срушио је два моста на ријеци Стрижни на прузи Босански Нови-Костајница. Заробљена су 52 непријатељска војника, заплијењено 46 пушака, 7 пушкомитраљеза, 5 сандука муниције, као и друге војне опреме. Порушено је 2,6 км жељезничке пруге и телефонске линије. 25, 27. и 29. децембра 1942. године јединице 5. крајишке НОУ бригаде разрушиле су и онеспособиле 9 км пруге, станичне уређаје у Благају и Драготињи, срушиле тек направљен мост на Стрижни и заробиле 220 непријатељских војника. (275,395) Непријатељ је интензивно контролисао подручје Козаре до краја 1942. године. Све до краја 1942. године није било могуће организовати нормалан рад НОО-а на подручју Козаре. Неколико директива ОК КПЈ за Козару и осталих партијских форума до краја 1942. године инсистирају да сви субјекти НОП-а треба да јачају ауторитет НОО. Одборници имају право контроле понашања партизанских патрола и већих јединица које иду кроз насељена мјеста, каже се у једној од директива. (275,411) У новембру и децембру 1942. године почиње се омладина на разне начине извлачити из логора и из мјеста у које је била интернирана, односно депортована, и враћати се у своја села. Тиме почиње и оживљавање рада СКОЈ-а и КПЈ са омладином, односно обнављање скојевских организација. Децембра 1942. године обновљен је Срески комитет СКОЈ-а за Босански Нови. Крајем 1942. године знатно се измијенила ситуација у корист партизанских снага на подручју око Козаре. Јаче партизанске снаге су продрле између Санског Моста и Старе Ријеке држећи у свом посједу све доминантне положаје, а прије тога су већ запосјеле источну обалу ријеке Сане. Крајем 1942. године, кад се Пролетерски батаљон из Славоније повратио на Козару, утврђено је да је само Козарска пролетерска чета за свега 9 мјесеци у борбама изгубила 68% бораца. То показује жестину борби које су пролетери водили против непријатеља, нарочито четника. Током 1942. године Нијемци су до Горингових завода у Линцу извезли из Љубије свега 280.000 тона жељезне рудаче. Под крај 1942. године и почетком 1943. године враћало се становништво са Козаре из логора. Након повратка козарских јединица из Грмеча обнављају се органи народне власти, политичке организације, интензивирају акције козарских партизана.

КОЗАРА 1943

Послије љетне офанзиве, у јесен 1942. и поћетком 1943. године, Окружни комитет КПЈ и СКОЈ-а обнављају, односно наново формирају општинске и среске комитете КПЈ и СКОЈ-а, као и УСАОЈ. а и АФЖ-а. Почетком 1943. године на Козари су формирани иницијативни одбори АФЖ-а. У селу Суваја изабран је одбор АФЖ-а. За предсједницу је изабрана Радосава Бига, за секретара Милица Бига, а за одборнице Перса Бига и Љуба Јарић, (275,498). Почетком 1943. године на Козари долази до новог, али још већег полета у развоју НОБ-а у цјелини, па и до развоја органа народне власти. Обнавља се рад НОО-а у свим ослобођеним селима. 7 јануара 1943. године извршена је смотра IV крајишке дивизије у Српској Јасеници у Подгрмечу. Бригаде прелазе на терен Козаре гдје врше акције на линији Бања Лука-Босанска Градишка. 8. јануара 1943. године дјечји логор у Сиску је расформиран. У логору Сисак умрло је 535 дјеце са Козаре. (275,279). Одвајање дјеце од мајки био је злочин без преседана. Многобројни су примјери убијања мајки које су се супротставиле таквим поступцима. Мајка је радије погинула него дала да од ње одвоје своје мало дијете које нема ни годину дана старости. Драгоје Лукић је свједок убиства Јованке Лукић и њеног сина Ђоке, из Милошева Брда; Стоје Чекић и сина јој Мирка из Грбаваца и Мике Мандић са унуком Луком из села Турјака. (275,275). Мика Мандић остала је без све породице, само је чувала мало унуче Луку, њену наду да још није све изгубљено, да се не угасе гламље на огњишту. Кад су усташе дошле да јој одвоје и посљедњу наду, унуче Луку, она је радије погинула него га од себе одвојила. Усташе су у њеном крилу убиле малог Луку и њу. То је злочин без преседана. Велике масе дјеце, тек рођене па до 2 године, стајале су ноћу под ведрим небом, или су убациване у загађене просторије са голим подом. Родитељима је било очигледно да њихова дјеца не могу преживјети у својој беспомоћности. Обећано им је да ће бити смјештена у посебне установе гдје ће чекати крај рата. Послије тако извршеног психичког притиска на хиљаде жена, чији су животи били у неизвјесности, појављивале су се разне »комисије« њемачких преставника као »спасиоци«. Дјеца леже на дворишту под ведрим небом и плачу за храном. Масовне ликвидације обољених мајки и њихове дјеце. Анте Врбан се истицао у гушењу дјеце цијаном. Јавност је сазнала за масовно страдање дјеце у логорима. Извршен је притисак на хрватски Црвени крст, али је ишло тешко са извлачењем дјеце из логора. Загребачки комунисти узели су ствар у своје руке. Акцијом је руководио професор Иво Маринковић, ( Професор Иво Маринковић, народни херој, који се задесио на Козари за вријеме офанзиве, враћен је у Загреб за секретара вјереништва ЦК КПР Ухапшен је од усташа 19. II 1943. и стријељан.) који је партијским везама преко антифашиста Камила Бреслера и Велимира Дежелића, високих чиновника министарства удружбе, успио да овај поступак легализује кроз једно усташко министарство. Преко Дијане Будисављевић, Аустријанке поријеклом и супруге загребачког хирурга, и других утицајних фактора у хрватском Црвеном крсту настојали су олакшати живот дјеце у логорима. 10. јануара 1943. године јединице 1. крајишке бригаде разориле су жељезничку пругу између Омарске и Пискавице. Напале су дијелове домобранског добровољачког батаљона из Бање Луке, али су се послије четверочасовне борбе повукле због јаког отпора. Ночу између 12. и 13. јануара 1943. године јединице 2. крајишке бригаде напале су непријатељске посаде у Драготињи и Брезичанима. Дошао је оклопни воз и напад је обустављен. Пругу Бо-сански Нови — Приједор порушили су у дужини од 3 км и убили 10 непријатељских војника. 13. јануара 1943. године јединице 5 крајишке НОУ бригаде напале су жандармеријску и њемачку посаду Кнежици. Борба се водила 9 часова и јединице 5. крајишке НОУ бригаде су биле присиљене на повлачење. Имале су 2 мртва и 6 рањених. Непријатељ је имао 5 погинулих и рањених жандара. 13. јануара 1943. године јединице 2. крајишке НОУ бригаде водиле су борбу код Мартин-Брда с 2. батаљоном домобранског 5. пјешадијског пука и једном њемачком четом из Приједора I принудиле их на повлачење у гарнизон. Друга крајишка НОУ бригада имала је 10 погинулих и рањених бораца. Непријатељ је имао 4 погинула и 12 рањених војника.

18. јануара 1943. године дијелови 2. крајишке бригаде послије двадесеточасовне борбе савладавале су непријатељску посаду жандармерије у Карађорђеву. У борби је убијено 2, рањено 7 и заробљено 20 жандара. Запаљено је 27 пушака и 2 пушкомитраљеза. 20. јануара 1943. године борба се водила са непријатељем у селу Драгељи, код села Врбашке (Босанска Градишка). Јединице 2. крајишке НОУ бригаде одбиле су напад 4. усташког батаљона из Босанске Градишке и 1. њемачког батаљона из Тополе код села Врбашке и села Драгеља и прунудиле их на повлачење у полазне гарнизоне. Непријатељ је имао 9 мртвих и 28 рањених. 20. јануара 1943. године 2. крајишка бригада ликвидирала је непријатељску посаду на жељезничким станицама Брезичани Драготиња и разрушила 2 км пругу. (275,395). О крвавом путу заробљеника који су доспјели у логорна Сајмишту код Београда, а одатле до Норвешке, дао је своје сјећање заробљени борац 2. чете 2. батаљона Мирко Николић. Као тешки рањеник са Патрије доспио је на Сајмишту и ту оздравио захваљујући њези доктора Милорада Селевића, љекара из Београда, и Милоша Миљатовића из Међувођа. 20. јануара 1943. годинц остало је на Сајмишту још свега њих око 2000 са Козаре. Тада су пребаћени у Норвешку. Послије рата њих око 200 вратило се својим кућама. Они који су преживјели захвални су добрим људима, Норвежанима који'су их на све могуће начине помагали да би лакше поднијели несносне услове логорског живота. Познат је свега један једини случај успјелог бјекства са Сајмишта. Смјештени су били на ушћу Саве, у троуглу између Саве и десног рукавца Дунава, ограђени бодљикавом жицом и добро чувани од њемачких стража. Овај логор пружао је врло слабе шансе за бјекство. Ако је неко на то мислио, послије неколико дана проведених у жици био је толико изнурен глађу да више није био способан за ма какав напор. Групу којој је бјекство успјело сачињавали су: Срето Буква, одборник из села Брекиње, Мићо Радуловић из села Божица, Васо Тривић из села Побрђана и Драгољуб Ећим из села Мирковца. Видјећи безизлазан положај у логору, ова група одлучила се на покушај бјекства провлачењем испод бодљикаве жице. Покушај је успио и цијела група нашла се једне ноћи у селу Прогору у Срему. Овдје су их сремски сељаци прихватили и повезали са фрушкогорским партизанима. Одатле су преко славонских јединица након 25 дана поново били у козарским јединицама. Из ове групе једино Васо Тривић није имао срећу да поново види Козару. Погинуо је у селу Путинцима у Срему наишавши на засједу непријатеља. Тако је, укратко казано, изгледао пут у заробљеништво људи са Козаре, и то оних који су успјели да стигну до сабирних логора. Тако је у пракси спровођено исељавање становништва и »уништавање бољшевизма« на овом простору, које се помиње у наредби генерала Штала од 18. јула 1942. године. 21. јануара 1943. године непријатељска посада из Кнежице и Јеловца повукла се у градове. Штаб IV дивизије НОВЈ наредио је 5. крајишкој бригади да се са подручја Козаре пребаци на терен Подгрмеча у рејон Паланке. Ноћу између 21. и 22. јануара 1943. године на путу Бања Лука — Босанска Градишка јединице 2. и 5. крајишке бригаде напале су домобране и жандаре у селима Клашницама и Крнете. У Клашницама запалиле су зграду општине и жандармеријску станицу. Поред осталог наоружања заробљен је и један топ 37 мм. Између 24. и 26. јануара 1943. године крајишке бригаде одлазе са терена Козаре и учествују у борбама против непријатеља у четвртој непријатељској офанзиви. Крајем јануара 1943. године формиран је Окружни комитет СКОЈ-а за Козару (други по реду), који је имао 3 члана. Крајем јануара 1943. године на терену Козаре дјелује 50 скојевских организација са 459 чланова. Јануара 1943. године у кући Тадића, у селу Стригови, формирана је мања партизанска болница која је радила до јесени идуће године.

Половином фебруара 1943. године 5. крајишка бригада долази на терен Козаре. Након повратка, половином фебруара 1943. године, у састав 5. крајишке (козарске) НОУ бригаде долазе нови борци са читавог подручја Козаре. Према наређењу штаба 1. босанског удамог корпуса, од 3. батаљона 5. крајишке (козар-ске) НОУ бригаде и 2. чете 1. батаљона 2. крајишке НОУ бригаде и једне чете 6. крајишке НОУ бри-гаде 20. фебруара 1943. године формирана је 1. крајишка НОУ бригада. Трећи батаљон 5. крајишке (козарске) бригаде дао је руководећи кадар и чинио основицу новоформиране бригаде. (274,67). 25. фебруара 1943. године на цести Приједор — Босанска Дубица дијелови 5. крајишке бригаде уништили су 3 непријатељска камиона и заробили 20 њемачких војника. Из Приједора и Босанског Новог кренули су на слободну територију дијелови домобранске 4. пјешадијске дивизије и њемачке снаге и напали су 5. крајишку НОУ бригаду на Карану. Борбе су вођене од 25. до 27. фебруара у којима је 5. крајишка бригада имала велике губитке и повукла се дубље у Козару. У фебруара 1943. године је изабран одбор жена у селу Међеђи. Предсједница одбора АФЖ била је Радослава Марин. (275,497). Фебруара 1943. године у Приједору је формиран илегални одбор АФЖ. За предсједницу је изабрана Лепосава Брковић. за секретара Здравка Стојановић, благајницу Живана Боројевић, а за чланове Ленка Николић, Јелена Јањић. (275,497). Народноослободилачки одбори у селима, иако су претрпјели велике губитке, јер је већи број одборника пао у борбама или је отјеран и убијен у логорима, поново су се консолидовали и наставили са радом, без обзира на тешкоће и опасности које су проистицале из присуства непријатељских посада на тлу Козаре. У фебруару 1943. године изабрани су НОО у ослобођеним селима, па је формирано и 10 општин-ских НОО-а, међу којим и ОНОО Врановац. I овог пута су општинске НОО-е бјрали сеоски НОО-и. Сви општински НОО имају пленум и извршни одбор, који броји 5-7 чланова. (275,303). Од фебруара 1943. настављено је формирање позадинских војних органа, команди мјеста за срезове Приједор, Босански Нови, Босанска Дубица и Босанска Градишка, као и партизанских стража. 5. марта 1943. године у шумској прузи Босанска Градишка — Горњи Подграци, између села Карађорђево (од моста преко ријеке Јабланице за 300 м ка Горњим Подграцима) до засеока Ражљиви, дијелови 5. крајишке НОУ бригаде напали су и запалили два усташко-домобранска воза. Убијено је 8, а заробљено 15 усташа и домобрана. 12. марта 1943. године јединице 5. крајишке НОУ бригаде извршиле су рушење пруге Приједор — Босански Нови и запалиле општинску зграду у селу Брезичани. Ноћу између 14. и 15. марта 1943. године Други батаљон 5. крајишке (козарске) НОУ брига-де напао је Добрљин и послије трочасовне борбе га заузео. Заробљено је 90 домобрана и 4 официра. Партизани су имали 1 погинулог и 4 рањена борца. Заплијењен је 1 тешки бацач мина, 1 тешки митраљез, 5 пушкомитраљеза, 70 пушака, 12 сандука ручних бомби, 4 сандука минобацачке муниције и остале ратне опреме. 25. марта 1943. године 1. батаљона 5. крајишке НОУ бригаде напао је непријатељски теретни воз између жељезничке станице Брезичани и Сводна, на прузи — Босански Нови. Убијено је 6 њемачких војника и 3 усташа. 25. марта 1943. године усташко-домобранске и њемачке снаге из Приједора, Босанског Но-вог, Добрљина, Костајнице напале су 5. крајишку НОУ бригаду. Водила се борба два дана. Непријатељ је претрпио велике губитке и принуђен је на повлачење на полазне положаје. Партизани су имали 5 погинулих и 4 рањена борца. 27. марта 1943. године изабран је одбор АФЖ у селу Деветацима. За предсједницу је изабрана Драгиња Шурлан, члан СКОЈ-а, за секретара Мира Вујановић, а за благајницу Мара Вујановић. (275,497) 28. марта 1943. године у селу Петковац изабран је одбор АФЖ-а. За предсједницу је иза-брана Љубица Варићак, члан СКОЈ-а, за секретара Дара Рабат, члан СКОЈ-а, а за благајницу Јелка Јелисавац. (275,497) 29. марта 1943. године изабран је одбор АФЖ-а у селу Сводна. За предсједницу је изабрана Мика Бакић, за секретара Сава Крагуљ, а за благајницу Љиљана Кнежевић и одборница Јока Тромашљанин. (275,497) У селу Балтама код Козарца оформљен је одбор АФЖ-а. У Приједору је убрзо по формирању иницијативног одбора АФЖ-а радом организације било обухваћено више жена: Дара Гашић, Лела Сучевић, Ђрагица Лазић, Перска Крајиновић, Милева Алач, Анђа Бабић Ђуја Стојановић, Љуба Радетић, Јока Јеличић, Мира Трубајић и Перса Ћуповић. (275,497).

У марту 1943. године поново се формира партијска ћелија у Бистрици за терен Омарске. (283,28) Марта 1943. године обновљен је окружни комитет СКОЈ-а на челу са секретаром Анђом Кнежевић. У селу Дубрави у кући Дејандвића одржана је среска конференција УСАОЈ-а за Босански Нови. У селу Јохови код Босанске Дубице оформљена је пионирска организација. (170,675) У марту 1943. године долази до избора и среских НОО-а за Босански Нови и Босанску Дубицу, а нешто касније и за Приједор. Крајем марта 1943. године у кући Јандрије Кесера у селу Марини, на састанку политичких радника у позадини, изабран је први Срески народноослободилачки одбор за срез Приједор, од 7 чланова. У одбор су изабрани: Перо Гајић, предсједник; Перо Башкот, секретар; а чланови Бошко Симатовић, Ђоко Башић, Васо Рајлић, Томо Муњиза и Никола Ковачевић. (275,502) На првој сједници овог одбора закључено је да се изда налог свим кнезовима и мухтарима на терену приједорског сре-за (остацима старе и непријатељске власти) да одмах престану с дјеловањем и одмах предају своје штембиље (мухуре) Среском народноослободилачком одбору. (274,67) Одлучено је, такођер, да приједорски срез пружи помоћ у извршењу прољетне сјетве преосталом становништву среза Босанска Дубица, које је махом изгинуло и отјерано у логоре, села попаљена, имовина уништена, остала без икаквих средстава за обраду земље. Требало је посијати плодна поља. Срески НОО Приједор је направио план колико која општина треба да упути сточних запрега у тај крај како би се сјетва на вријеме обавила. Тамо се шаљу алатке и сјеме. Санска општина према плану је требало да, упути 30, али је она упутила 45 запрега, а 15 запрега је остављено на том подручју да стоји народу на располагању. То је поклон од оних људи који су имали по двије запреге. Помоћ пострадалом становништву Босанске Дубице упућивале су и општине Паланчиште и Омарска. На подручју среза Босанска Дубица укупно је упућехо 150 запрега. (275,503) Извршавањем ових првих одлука почео је да дјелује новоформирани Срески народноослободилачки одбор. Тако крајем марта већ постоје срески народноослободилачки одбори за Босански Нови, Босанску Дубицу и Приједор. 2. априла 1943. године засједа 4. батаљона 5. крајишке НОУ бригадедочекала је један камион у коме се налазило 10 радника и 2 њемачка војника, који су ишли на истражне радове угљенокопа Букова Коса - Паланчиште, на путу Приједор — Бо'санска Дубица. Убијена су 3 радника, а рањени Нијемци умрли су у Приједору. Радови су обустављени. (275,369) Када је 250 непријатељских војника кренуло из Приједора, а једна сатнија из Студене, у борби је убијено 19, а рањено 17 непријатељских војника. Непријатељ се повукао у Приједор и Студену. 3. априла 1943. године 180 непријатељских војника из Приједора наступало је према Паланчишту. Из засједе су дочекали непријатеља дијелови 5. крајишке НОУ бригаде. Убијено је 8, а рањено 11 непријатељских војника. Запљењена су 2 шмајсера и нешто муниције. Непријатељ се повукао у Приједор. У послијеподневним часовима 5 непријатељских авиона у више наврата митраљирали су и бомбардовали села око Приједора, испод Козаре. 4. априла 1943. године у селу Прусци изабран је одбор АФЖ-а. За предсјеницу је изабрана Милена Лујић, за секретара Смиља Јанковић, а за благајницу Јока Дејановић. (275,497) 4. априла 1943. године приликом избора инцијативног одбора у селу Прусцима за благајницу је предложена Јоја Дејановић. Иако је то било након кратког времена како су јој у борби са непријатељем (26. марта 1943. године) погинула два сина и попаљена сва имовина, прихватила је понуђену дужност са чврстим увјерењем у коначну побједу Народноослободилачке војске. Такве су биле мајке Козарчанке: синове су давале за слободу своје отаџбине, и а оне се саме бориле за побједу Народноослободилачке војске. Све тешкоће су херојски подносиле, а побједама се радовале. (275,498) 5. априла 1943. године у селу Думбрава изабран је одбор АФЖ-а. За предсједницу је изабрана Љуба Сарић, за секретара Цвијета Ђурица. (275,497) У селу Грабашница у одбору АФЖ за предсједницу је изабрана Пава Марин, за секретара Вука Стојановић, члан СКОЈ-а. (275,497) 6. априла 1943. године у селу Ахметовци у одбор АФЖ-а за предсједницу је изабрана Марија Бањац, за секретара Зорка Згоњанин, а за благајницу Цвијета Мујић. (275,497)

10. априла 1943. године у селу Благај (Дервиши) изабран је одбор АФЖ-а. За предсјеницу је изабрана Милица Кантар, за секретара Миланка Вејновић, за благајницу Ђуја Вујановић, а делегат за општински одбор АФЖ-а била је Иконија Згоњанин. (275,497) Народу Козаре дијељена је помоћ у храни и одјећи од Врховног штаба НОВЈ. Омладина Јохове извела је акцију на кидању ТТ-линије Босанска Дубица - Босанска Костајница у дужини од око 3 км. 15. априла 1943. године у селу Петриња изабран је одбор АФЖ-а. За предсједницу је изабрана Милка Мијатовић, за секретара Мика Јајчанин, а за благајницу Мара Јањуз. (275,497) 16. априла 1943. године у селу Бабинац у одбору АФЖ-а за предсједницу је изабрана Илинка Трамошљанин, за секретара Јованка Вукмировић, а за благајницу Јока Чолић. (275,497) 16. априла 1943. године у селу Бачвани изабран је одбор АФЖ-а са предсједницом Љубом Злокапа, секретаром Маром Остојић-Марјановић, благајницом Маром Злокапа и одборницом Косом Мартиновић. (275,497) 18. априла 1943.-године изабран је одбор АФЖ-а у Слабињи. За предсједницу је изабрана Миља Бајалица, за секретара Стојка Балабан, за благајницу Милева Кондић, за делегата за општински од-бор АФЗ-а Анђа Каран, а одборнице су биле Милица Вујановић и Анђа Зекић. (275,497) 18. априла 1943. године 1. батаљон 5. крајишке НОУ бригаде у Добрљину је разоружао 42 домобрана. 24. априла 1943. године изабран је одбор АФЖ-а у селу Војскава. Предсједница је била Вука Рељановић, члан СКОЈ-а; секретар Станка Међед, члан СКОЈ-а; благајница Љупка Злојутро, а одборнице Станка Рељеновић и Марица Злојутро. (275,498) Ноћу измеду 24. и 25. априла 1943. гођине 4. батаљон 5. крајишке (козарске), НОУ бригаде кре-нуо је из рејона села Божићи и заузео сљедећи положај: 1. ћета од Пашинца до пута Приједор — Козарац (1 вод као заштитница у гробљу); 2. чета (без једног вода) као заштитница од Козарца са обје стране пута; 3. ћета и вод. 2. чете заштитница од Чиркин - Поља до силоса. Посебно је издвојена група од 15 бораца за напад на логор у »циглани« на Уријама у Приједору. Формирана су три одјељења: једно одјељење је имало задатак да ликвидира стражаре код локомобиле и да ослободи затворенике (групу водио Миле Аџић), друго одељење да ликвидира стражу у управној згради (вођа Драго Чудић) и трећа група у правцу старог магацина да ослободи затворенике (вођа Душан Утјешиновић). У међувремену вршења припрема за акцију као појачање дошла је десетина да направи пролаз у жичаној огради. Акција је требала почети око 20 часова, а било је већ поноћ. Убијено је 12 стражара жандара и ослобођено 180 затвореника, од којих су 64 одмах ступила у борбу. Ти затвореници били су дијелом са Козаре, а дијелом са Баније, похватани у вријеме четврте непријатељске офанзиве. Међу њима је било бораца и сарадника НОБ-а. У овој акцији погинуо је вођа 1. одјељења Александар Јелисавац. За вријеме акције батаљон је фингирао напад на посједнути положај. Штаб њемачке 117. ловачке дивизије својој команди пише извјештај у ком стоји: »У једном ноћном препаду савладана је хрватска стража у Приједору«. Успјешни напад на непријатељски логор у Приједору споменут је у извјештају Врховног штаба, а учесници акције и бригада су похваљени. "Вијест је објављена преко Радио-станице »Слободна Ју-гославија«. У прољеће 1943. године, иако сами тешко пострадали од непријатељског терора, пљачке и разарања, становници приједорског, новског и градишког среза пружили су велику помоћ у теглећој стоци, оруђу за обраду земље, сјемену и радној снази становницима тешко пострадалог и до темеља уништеног, опустошеног и разореног дубичког среза. (275,536) Само 700 орача из околине Приједора стиже у помоћ дубичком крају. 27. априла 1943. године у селу Јабланици изабран је одбор АФЖ-а. За предсједницу је изабрана Станка Сешум, за секретара Вида Шешум, за благајницу Радосава Шешум, а за одборницу Јелка Сешум и Мара Бабић. (275,498)

28. априла 1943. године у Доњим Подграцима изабран је одбор АФЖ-а са предсједницом Миљом Ситница, секретаром Маром Бабић, благајницом Братиславом Вељић и одборницама Росом Слијепчевић, Јованком Бралић и Анком Малешевић. (275,498) 28. априла 1943. године у Милошеву Брду изабран је одбор АФЖ-а. За предсједницу је изабрана Госпава Глигић, за секретара Драгица Угреновић, члан НОО, за благајницу Јока Котур, члан НОО, а за одборнице Пава Угреновић и Цвијета Суботић, члан НОО. (275,498) 29. априла 1943. године у селу Совјак изабран је одбор АФЖ-а са предсједницом Лепом Милошевић, секретаром Косом Бобић, благајницом Персом Бјелајац, одборницом Гроздом Бјелајац.(275,498) 30. априла 1943. године у Гроњим Подграцима изабран је одбор АФЖ-а. За предсједницу је изабрана Бранка Дојчиновић, за секретара Госпава Ивановић, за благајницу Петра Ивановић, и за одборнице Зорка Иванковић и Госпава Бенк. (275,498) У прољеће 1943. године у Буковици (јужно од села Јабланице и Сјевероваца) формирана је већа централна болница за козарско подручје. У саставу ове болнице 3 мјесеца је радила хирушка екипа 4. крајишке ударне дивизије са лијечником другарицом др Даницом Перовић. Капацитет болнице био је 50 кревета. Болница је била смјештена у 3 брвнаре. Љекар у овој болници био је др Иво Шалек. Ова болница у свом саставу имала је кројачку радионицу, радио-станицу и млин. Редовно је снабдијевана храном и другим потребама. Ту бригу снабдјевања вршио је мјесни народноослободилачки одбор. /. маја 1943. године извршена је смотра 5. крајишке (козарске) НОУ бригаде код манастира Моштанице у Козари. Велики број омладине и народа присуствовао је смотри Бригаде и свечаној прослави празника рада. 2. маја 1943. године у селу Грбавци изабран је одбор АФЖ-а са предсједницом Видосавом Цвијић, секретаром Зорком Бавуљић, благајницом Вукосавом Чекић и одборницама Драгињом Аџић и Миљком Благојевић. (275,498) 6. маја 1943. године у више села одржани су традиционални (Ђурђевски) зборови војске и народа. 6. маја 1943. године омладина приједорског среза учествује на смотри 4. батаљона Пете козарске бригаде на Чекиној коси, испред Маслин-Баира. (275,326)

7. маја 1943. године са линијц Босанска Дубица - Босанска Костајница - Босански Нови Приједор — Лијевће поље — Босанска Градишка дијелови 114. њемачке ловачке дивизије и домобранског 2. корпуса (укупно 9 батаљона) отпочели десетодневни концентрићни напад (операција »Улрих«) ради уништења 5. крајишке (козарске) НОУ бригаде на Козари и Просари. Бригада је вјештим маневром избјегла сукобе и опкољавања са јаћим непријатељским колонама и са малим губицима се одржала на Козари. У току ових њемаћких операција у Међувођу је једна снаша украла пушку од Нијемца и донијела је партизанима. У Јабланици дјеца су ухватила њемачког пса, увукла га у ступу и убила. 18. маја 1943. године 1. батаљон 5. крајишке НОВ бригаде из засједе је напао између Драготиње и Брезичана, на прузи Приједор - Босански Нови, њемачки транспортни воз од 2 локомотиве и 20 вагона. Убијено је 45 њемачких војника и 5 официра. Заробљено је 55 њемачких војника. 20. маја 1943. године Срески НОО Босански Нови имао је 4 општине, Срески НОО Приједор 3 општине, Срески НОО Босанска Дубица 3 општине и Срески НОО Босанска Градишка 2 општине. Тад је изабран иницијативни Окружни НОО за Козару. Према наређењу штаба 2. босанског ударног корпуса од 5. батаљона 5. крајишке НОУ бригаде и бораца из 1. и 2. крајишке НОУ бригаде, који су били болесни или рањени у току IV непријатељске офанзиве, са терена Козаре и новоприспјелих омладинаца 26. маја 1943. године формиран је нови козарски НОП одред. Одред је за 20 дана имао већ 10 чета. 27. маја 1943. године у згради Основне школе у селу Међувођу одржана је Трећа окружна конференција СКОЈ-а за Козару. Присуствовали су делегати из 102 скојевска актива. (275,324) О дотадашњем раду и задацима говорила је Анђа Кнежевић, секретар ОК СКОЈ-а за Козару. Тад на Козари дјелује 59 одбора УСАОЈ-а, 47 омладинских радних чета и 43 пионирске чете (одреда). Попуњена су руководства и одлућено да се убрза стварање и учвршћивање организација УСАОЈ-а и пионира, као и радних ћета. Мост преко Врбаса за пут према Слатини, који се одваја од пута Бања Лука - Лакташи, обезбјеђивала је посада жандара, а становала је у касарни на лијевој обали Врбаса. Зграда је приземна, од опека, добро утврђена за одбрану. Ноћу између 30. и 31. маја 1943. године 5. крајишка НОУ бригада, маршујући са Козаре, уништила је жандармеријску посаду код моста на Врбасу, заузела Клашнице, код Бање Луке, прешла ријеку Врбас и отишла за централну Босну у састав ново-формиране 11. крајишке дивизије. На Козари је остао Козарски одред. Он је наставио акције, а стално му се повећавао број бораца. Из Подгрмеча на Козару долази 2. крајишка НОУ бригада, а ускоро и 7. банијска бригада. Повећава се слободна територија. 1.јуна 1943. године, по наредењу Врховног штаба НОВ и ПОЈ, формирана је 11. ударна дивизи-ја у чији састав су ушли 5. и 12. крајишка НОУ бригада и бањалучки и козарски НОП одред. (170,677)

У јуну 1943. године за ратни срез Босански Нови формиран је први срески НОО са првим предсједником Драганом Вујановићем. Први предсједник Среског НОО за срез Босанску Дубицу био је Велимир Вело Трубарац. (275,502) Дијелови козарског НОП одреда 6. јуна 1943. године напали су непријатељски воз на прузи Приједор - Босански Нови. Воз је уништен, а погинуло је 70 њемачких војника и 80 легионара. На Козари је 9. јуна 1943. године почела дводневна окружна конференција КПЈ за Козару, којој је присуствовало 127 делегата. Анализирано је стање свих организација. Одлучено је да се спроведе обнова органа власти и изврши бржа попуна Козарског НОП одреда да би он могао у потпуности замијенити и примити задатке које је вршила 5. крајишка НОО бригада на свом терену послије њеног одласка у централну Босну. 14. јуна 1943. године су јединице IV крајишке дивизије упале у рудник Љубију и онеспособиле га. Дијелови 8. крајишке бригаде и Подгрмечког НОП одреда разбили су Другу бојну домобранске 3. пуковније, порушили постројења и електричну централу. 16. јуна 1943. године на подручју Козаре је дјеловало 114 сеоских, 14 општинских и 4 среска НОО. Управо тад, 16. јуна 1943. године, у селу Котуровима (Босанска Дубица) састало се 150 делегата НО одбора са Козаре на прву окружну конференцију на којој је изабран Окружни народноослободилачки одбор за подручје Козаре. (275,325) Када је формиран Окружни народноослободилачки одбор за Козару, члан овог одбора Расим Голубић из Орахове именован је за повјереника за здравље. Од тад су почеле радити здравствене секције при НОО.-у, чији је задатак био стална брига о здрављу и хигијенским условима у насељеним мјестима (кречење кућа, копање клозета, дезинфекција партизанским буретом, формирање локалних амбуланти, извјештавање виших инстанци НОО-а о кретању заразних болести итд.). У јуну 1943. године формиран је Општински комитет КПЈ и СКОЈ-а у Омарској. На Козари је био и 81 одбор УСАОЈ-а Јуна 1943. године у селу Гуњевци изабран је одбор АФЖ-а са предсједницом Маријом Петровић, секретаром Јелом Бијелић и одборницом Босом Бига. (275,498) У првој половини 1943. године изабран је одбор АФЖ-а у селу Мразовци. За предсједницу је изабрана Јованка Ручнов, а остале чланице одбора су биле Драгиња Драгичевић и Миља Ручнов. (275,498) Жене су озбиљно схватиле дужност и прихватиле се задатка, често и у најтежим тренуцима свога живота. Јуна 1943. године организован је један курс за руководиоце АФЖ-а, којем је присуствовало 20 другарица. (275,499) По завршетку курса другарице су ушле у Окружни одбор и среске одборе АФЖ-а. (275,500) 20. јуна 1943. године на терену Козаре биле су слиједеће организације АФЖ-а: у Босанској Дубици 42 сеоска одбора, 3 општинска, а среских није било (укупно одборница 83); у Босанском Новом 27 сеоских одбора, 2 општинска, среских нема (укупно одборница 119); у Приједору 16 сеоских одбора, а општинских и среских није било (укупно одборница 83); у Босанској Градишци 9 сеоских одбора, а општинских и среских нема (укупно одборница 47) (275,500) 23. јуна 1943. године Обласни комитет КПЈ за Босанску крајину упутио је писмо свим организацијама на терену поводом припрема за што организованије обављање жетве. У прољеће, а и у току љета 1943. године од преосталог становништва Козаре (махом жена и дјеце) образовано је неколико радних чета, које су ангажоване на пољопривредним радовима. Формирана је 10. моштаничка радна бригада »Миле Мећава«. У прољеће и љето 1943. године у свим срезовима на подручју Козаре (Бос. Дубица, Приједор, Босански Нови и Бос. Градишка) формиране су омладинске радне бригаде за организовано обављање пољопривредних радова и преношење жита са Козаре у Подгрмеч. Радне бригаде су постојале све до коначног ослобођења земље.

/. Народни збор у долини ријеке Мљечанице 1943. године; 2. Сцена са приредбе на народном збору у долини Мљечанице 1943. године

26. јуна 1943. године засједа Козарског НОП одреда заробила је 8 жандара из станице у селу Ужарима, када су покушали да се пробију у село Грабовце. 26. јуна 1943. године Окружни комитет СКОЈ-а за Козару извјештава Централни комитет СКОЈ-а сљедеће: »Формирањем актива СКОЈ-а у нашим селима оживљава се рад цјелокупне омладине. . . Омладина води бригу о рањеницима. . . Састанци актива СКОЈ-а одржавају се два пута седмично.« (275,325) 28 јуна 1943. године на цести Приједор - Босанска Дубица засједа Козарског одреда заробила је 2 домобрана. 28. јуна 1943. године у паланаћкој општини одржан је збор на ком је изабран општински одбор УСАОЈ-а. (275,325) У првој половини 1943. године поново је успостављена мрежа органа народне власти, УСАОЈ-а, АФЖ-а у оним селима гдје је остало по неколико домаћинстава. Средином 1943. године успостављена је на Козари и комадна војног подручја Козаре као и четири команде мјеста, које су вршиле војно-политичку власт у одређеним срезовима. (275,304) У IV и V непријатељској офанзиви Нијемци су још увијек били одлучни да жељезничку пругу и рудник Љубију сачувају и искористе. Поред усташко-домобранских јединица пришли су окупљању око себе, снабдјевању и наоружању тзв. »Реџине милиције« у Козарцу, »Јагине« и »Шефкине« милиције око рудника »Љубије« и четника Васе Мијатовића у селима Југоисточно од Приједора и у самом предграђу Приједора. Дијелови 373, њемачке дивизије непрекидно су били присутни у Приједо-ру и долини Сане. (275,398) За првих 6 мјесеци 1943. године ископано је и транспортовано гвоздене руде у Љубији 215850 тона, а за читаву годину 550.000 тона руде. (275,383) 1. јула 1943. године патрола Козарског одреда у селу Јелићкој заробила 4 ћетника. (120,16) 1. јула 1943. године дијелови Козарског одреда напали су жандармеријску станицу у селу Ламовитој. Убијено је 6 жандара, 2 рањена, а остали заробљени. Заплијењене су 22 пушке, 1 пушко-митраљез, 6000 метака, 20 бомби и 20 ћебади. Сви мушкарци способни да носе оружје одлазе у партизане. У селима остају само жене. У селу Гуњевцима жене су биле главна радна снага у збрињавању љетине. Брига око рањеника била је увијек задатак жена. Пожњевено жито се носило на десетке километара до Козаре и Грмеча. О великим залагањима жена и њиховом родољубљу у свом чланку »Појачајмо политички рад међу женама« Душанка Ковачевић каже:.»Чувена козарска ударница Љуба Анић, којој је 58 година, није ниједном изостала из акције које врши радна чета у њеном селу«. (275,499)

Трећа дубичка радна бригада (Зојина бригада), састављена од жена, омладинки и по којег пионира, с успјехом завршава жетву 1943. године у Кнежпољу. О овој бригади се пјева: »Од Кнежице до Приједора града, жито жање Зојина бригада. . .« Ноћу између 12. и 13. јула 1943. године снаге Козарског одреда обезбјеђивале су омладинске радне бригаде при жетви пшенице, коју је непријатељ чувао у селу Драксенићу и Међеђој. Близу 2000 бригадиста радних бригада, у близини Босанскц Дубице, пожњели су и извукли испред непријатеља око вагон пшенице, а преостале око 3 вагона непожњевене пшенице уништили. Тад је настала пјесма: »Павелићу Анте, не треба ти сито, Омладина оте са пољане жито. . .« По ријечима секретара СОНОФ-а за Градишку, народ из Лијевча је ноћу по излоканим путевима возио жито на Козару. »А за мјесечине, ноћу тихо, без шума, спуштају се плугови у житородну лијевчанску земљу да би се у њу бацило сјеме које ће проклијати и донијети плод у слободи.« (275,356) 22. јула 1943. године борци 1. батаљона Козарског одреда заузели су Ислам Љубију и заплијенили 1000 кг соли, 2 писаће машине, радио-апарат итд. Патрола 1. батаљона Козарског одреда на цести Босански Нови - Приједор (код Благаја) убила је 3 и заробила 4 домобрана. Једна патрола 1. батаљона Козарског одреда на прузи између Велиње и Добрљина убила је 4 усташа. 26. јула 1943. године борци 3. батаљона Козарског одреда дочекали су групу од 70 неприја-тељских војника на цести Драксенић - Босанска Дубица. заробљено је 7 легионара и 1 Нијемац. Заплијењено је 8 пушака и 1 пушкомитраљез. Ова група непријатељских војника ишла је да коси жито. 28. јула 1943. године снаге 1. батаљона Козарског одреда уништиле су њемачко-домобрански транспортни воз између жељезничке станице Велиња и Добрљина. Погинуло је 140 непријатељских војника, већином Нијемаца. Заробљено је 22 домобрана и 2 усташа. Заплијењено је 37 пушака, 1 стројница, 5 револвера, 252 блузе, 272 хлаче, 290 пари ципела и другог веша.

Засједа 2. батаљона Козарског одреда дочекала је два непријатељска камиона на цести При-једор - Бања Лука. Један камион је спаљен, а други је побјегао. Погинуло је и рањено 25 њемачких војника. (275,678) Снагама 2. батаљона Козарског одреда на релацији пута село Ламовита - село Бистрица предала се 6. чета 7. пјешадијског домобранског пука са 66 пушака, 9 пушкомитраљеза, 2 тешка бацача, 2 тешка митраљеза и друге опреме.

29.јула 1943. године борци 3. батаљона Козарског одреда напали су непријатељско упориште између Подградца и Босанске Градишке. Заробљено је 11 домобрана са пушкама и муницијом. 30.јула 1943. године снаге 2. батаљона Козарског одреда извршиле су напад на њемачки авион типа »јункерс 58«, који се спустио код жељезничке станице Пискавица на прузи Приједор - Бања Лука. Посада авиона побјегла је, а борци 2. батаљона запалили су авион. За 15 дана омладина сиромашне паланчишке општине сакупила је за болницу 15 кг сира, 49 кг кајмака, 209 комада јаја итд. За 15 дана омладинске радне чете у срезу Босански Нови дале су 4840 радних дана. На подручју среза Босански Нови формирани су одбори УСАОЈ-а (сеоски, општински и срески). 31. јула 1943. године снаге Козарског одреда дочекале су њемачку колону која се кретала од Бање Луке према Приједору, разбиле је и убиле 25 Нијемаца. (283,17) 5.августа 1943. године борци 2. батаљона Козарског одреда напали су непријатељску колону на цести Приједор-Босанска Дубица, убили 5, а заробили 9 војника. 6.августа 1943. године ударна чета Козарског одреда напала је кола са Нијемцима на цести Босанска Градишка-Бања Лука, убиле 15 Нијемаца, заплијенила 6 пушака, 1 пушкомитраљез и 1 стројницу. Ударна чета Козарског одреда дочекала је групу усташа на цести Дубрава-Градишка и убила 2, а ранила 2 усташа. Борци 1. батаљона Козарског одреда напали су 1 камион на цести Босанска Дубица-Костајница и убили 3, а заробили 2 домобрана. 7. августа 1943. године код цркве у се!у Бистрици, на путу између Ивањске и Ламовите, борци Козарског одреда направили су засједу непријатељској колони и заробили 6. чету 7. пјешадијског домобранског пука са 128 војника, 66 пушака, 9 пушкомитраљеза, 2 тешка митраљеза, 2 тешка бацача мина, доста муниције и друге опреме.

У августу 1943. године дубичка омладинска пољопривредна радна бригада (око 1500 омладинаца и омладинки) у току једне ноћи пожњела је жита са 350 дулума крај самог логора Јасеновац. Ово жито било је на земљи покланог и протјераног српског живља коју су усташе узорале тракторима. (164,65) 800 жена и дјевојака Козаре прешло је 70 км пјешке у Лијевче поље да спасава жито од непријатеља. Августа 1943. године 2. батаљон Козарског одреда у сред дана напао је појачани батаљон у Верића пољу. Нијемци су имали 60 погинулих и већи број рањених војника. Заплијењено је 20 митраљеза, 6 малих и 3 велика бацача мина, један топ, 2 радио-станице и доста друге опреме и муниције. У борби је погинуло 5 бораца НОР-а. (283,17) Августа 1943. године у селу Петров Гај заробљена је једна четничка чета. (283,17) Августа 1943. године разоружана је сатнија домобрана у Бистрици. Убијено је неколико њемачких војника и неколико усташа. 17. августа 1943. године 1 батаљон Козарског одреда у селу Благају на прузи Приједор-Босански Нови заробио је чету домобрана са свом ратном спремом. 25. августа 1943. године борци 3. батаљона Козарског одреда доћекали су жандаре у Лијевче пољу и убили 8, заробили 6, заплијенили 8 пушака, 500 метака и 5 пари ципела. На путном правцу Приједор-Босански Нови, од Брезичана до Драготиње, терен са падина косе Вранић обрастао је храстовом и церовом шумом, која се простире до изнад пута. До пута је жељезничка пруга, а затирн ријека Сана. Од пута до ријеке Сане има просјечно око 50 м. Цио овај терен врло је повољан за засједе. 25. августа 1943. године овим тереном кретао се моторизовани противтенковски извиђачки батаљон њемачке 373. легионарске дивизије, од Приједора у правцу Босанског Новог, да помогне обезбјеђењу и оправци пруга због свог дислоцирања. Чело непријатељске колоне било је 200 м од жељезничке станице Драготиња, а зачеље колоне испод куће Милошевића и Брдари до пропуста безименог потока, према Брезичанима. Растојање између возила било је 30 - 40 м, а дужина колоне износила је око 2 км. Козарски партизански одред са своја четири батаљона у засједи је сачекао ову њемачку јединицу изнад пруге и цесте Брезичани-Драготиња. У овој борби је убијено 220, а заробљено 50 њемачких војника и 30 домобрана. Тако је непријатељ имао укупно избачених из строја 300 војника. У борби су спаљена 32 аутомобила, 9 мотоцикла и 3 противтенковска топа 50 мм. Заробљено је 6 противтенковских топова са 1450 граната и много другог оружја и опреме. У акцији су учествовала и два батаљона омладине који су изнијели ратну опрему, рањене и погинуле борце. Тада је погинуо и секретар Среског комитета КПЈ за Приједор Илија Бурсаћ. (275,395) Са обје стране пута Ивањска-Бистрица, у рејону моста преко Криваје, логоровала је 6. чета 2. батаљона 7. ловачког пука. 27. августа 1943. године 2. батаљон Козарског одреда напао је домобране на логоровању и они су се предали. Заробљено је 120 војника са официрима, 2 бацача мина, 2 тешка митраљеза, 9 пушкомитраљеза, 66 пушака и много друге војне опреме и муниције. 28. августа 1943. године у Матавуљком гају у Трбовљанима формиран је Срески НОО за срез Босанску Градишку са сједиштем у Горњим Подграцима. Срески НОО бирали су делегати општинских НОО-а са подручја дотичног среза. Срески НОО су имали пленум и извршне одборе. Секретари среских НОО-а на подручју Козаре били су обавезно чланови Среских комитета КПЈ у односном срезу. (275,304) 31. августа 1943. године непријатељ је са седам њемачких и домобранских батаљона из Приједора, Босанског Новог, Босанске Костајнице и Бос. Дубице отпочео акцију чишћења против Козарског одреда. Одред се повукао и избјегао ударе непријатељских колона. Послије два дана непријатељ се повукао у посаде. Непријатељ није имао никаквог успјеха. Кроз три мјесеца (јуни, јули и август) снаге Одреда су знатно порасле и били су створени услови за формирање нове бригаде на Козари. Од 20. јула до 1. септембра 1943. године прикупљено је од добровољних давалаца 4145 кило-грама кромпира, 888 кг кајмака, 1558 комада јаја, 1339 литара млијека, 1874 кг шљива, 2006 кг јабука, 100 комада сапуна и 30.000 куна. 4. септембра 1943. године дијелови Козарског одреда разбили су двије бојне усташа код Добрљина. Убијено је 16 усташа, заплијењен 1 камион, 1 радио-станица и друга опрема. 8. септембра 1943. године објављена је капитулација Италије. Према наређењу штаба 2. босанског ударног корпуса 8. септембра 1943. године, у селу Јабланици, мјесто Инђија, под Козаром, формирана 11. крајишка бригада од 3. батаљона Козарског одреда са 1259 бораца. Борци су били са Козаре. Командант бригаде био је Милош Сиљеговић, политички комесар Милан Врховац, замјеник команданта Драган Марин, замјеник политичког комесара Васо Петровић, а начелник штаба бригаде Љубан Црнобрња. 8. септембра 1943. године, у исто вријеме кад и бригада, по трећи пут је формиран нови Козарски партизански одред у селу Божићима код Приједора. Командант одреда је био Млађо Станић, а политички комесар Бране Ковачевић. Пред формирање 11. крајишке (козарске) бригаде и новог Козарског партизанског одреда, у јесен 1943. године за попуну 1. пролетерске бригаде упућено је преко 250 бораца са Козаре. Команда Козарског војног подручја формирана је у септембру 1943. године. 10. септембра 1943. године фолксдојчери из Тополе и усташе извршили су покољ у селу Драгељу, којом приликом су у кућама спалили 53 становника, међу којима и 22 дјеце. (275,282) 13. септембра 1943. године диверзантска група Подгрмечког одреда минирала је пругу на жељезничкој станици Благај (на прузи Приједор-Босански Нови) и уништила оклопни воз у ком је погинула сва посада од 84 непријатељска војника. (170,680) 19.септембра 1943. године Бране Прокопић руковудилац омладине је у једној омладинској акцији записао: »Вечерас ће бити акција на усташке кукурузе. Батаљони омладинаца, сви распоређени, крећу тихо, без жагора у дугим колонама кроз љетну ноћ. Само понекад се чују курири: 'Има ли везе?' Командири иду напријед. I тако се стигло у кукурузе. Брзо су побране велике количине кукуруза, ношене септима у кола. Акција, уз пјесму, је успјела. Обрано је 5,5 вагона кукуруза. Док се колона кретала према Козари, чули су се усташки рафали, али узалуд, јер кукурузи су били под самом Козаром док се полако рађао дан.« (275,327) 20.септембра 1943. године одржана је обласна конференција УСАО БиХ-а за Босанску крајину на којој је изабран Обласни одбор УСАО БиХ-а.

23.септембра 1943. године дијелови снага 11. крајишке НОУ бригаде и једна чета Козарског одреда извршили су напад на непријатељску посаду у селу Сводној. Заплијењено је 20 пушака, 2 пушкомитраљеза и друга војна опрема. 24.септембра 1943. године дијелови 11. крајишке (козарске) НОУ бригаде извршили су напад на утврђено непријатељско упориште Петковац, на прузи Приједор-Босански Нови. Заробљена су 62 непријатељска војника са оружјем и опремом. Тако је ослободен пролаз курира преко ријеке Сане. 24. септембра 1943. године снаге 1. и 4. батаљона 11. крајишке НОУ бригаде извршиле су на-пад на непријатељско упориште у Добрљину и заузеле га. У тој борби разбијена су два батаљона усташа. 26. септембра 1943. године на окружној конференцији АФЖ-а изабран је Окружни одбор АФЖ-а за Козару. (170,680) Крајем септембра или почетком октобра 1943. године одржана је прва окружна конференција УСАОЈ-а у селу Котуровима под Козаром. (275,325) У прољеће и јесен 1943. године, иако су и сами тешко пострадали од непријатељског терора, пљачке и разарања, становници приједорског, новског и градишког среза пружили су велику помоћ преосталом становништву до темеља опустошеног дубичког среза. (275,536) 1. октобра 1943. године борци 11. крајишке НОУ бригаде заробили су 6 домобрана са 5 пушака и једном стројницом. Ноћу између 2. и 3. октобра 1943. године 11. крајишке НОУ бригаде порушили су пругу дужине 3500 метара. Ноћу између 3. и 4. октобра 1943. године борци Козарског одреда код села Доње Драготиње порушили су пругу. 5.октобра 1943. године борци 11. крајишке НОУ бригаде дочекали непријатељску колону која се кретала из Омарске, Ивањске и Козарца и послије борбе вратили је назад. 6.октобра 1943. године један батаљон Подгрмечког одреда на више мјеста је порушио жељезничку пругу код рудника Љубије, уништио транспортни воз и жичару. Ноћу између 10. и 11. октобра 1943. године 1. чета Козарског одреда извршила је напад на прве страже Приједора. Заробљено 9 домобрана са оружјем и опремом. Борци 1. чете и минери порушили су пругу између Приједора и Козарца. 12. октобра 1943. године вод 2. чете Козарског одреда из засједе је сачекао непријатељску патролу код доње Драготиње, заробио је и разоружао. (170,681)

За одбрану града Босанске Дубице непријатељ је израдио 6 бункера, један са десне стране пута за Босанску Костајницу (код усамљене куће), један јужно од наведеног бункера за 400 м, један испред јужних кућа према засеоку Шпиље, један испред кућа према Јошику, један код православног гробља и један код циглане. Као отпорну тачку утврдио је зграду општине код Парка, у близини моста на Уни. Босанску Дубицу је бранила непријатељска посада састављена од батаљона домобранског 12. пјешадијског пука и батаљона усташа. Ноћу измеду 12. и 13. октобра 1943. године јединице 11. крајишке бригаде напале су Босанску Дубицу и послије. 12 часова борбе заузеле је. Заробљено је 128 домобрана , 5 официра, заплијењено 322 пушке, 7 пушкомитраљеза, 3 тешка митраљеза, 15 аутомата, 3 бацача мина и другог ратног материјала. Минери су порушили мост на Уни у Босанској Дубици. (242,48) 13. октобра 1943. године непријатељске снаге из Приједора кретале су се у правцу Дубице. Борци Народноослободилачке војске дочекали су те непријатељске снаге и присилили их да се врате у Приједор. Љубију и рудник бранила је посада састављена од 2. бојне 3. горског здруга, јачине од 400 војника, и 70 милиционара из Старе Градишке, под заповједништвом усташког сатника Вељака Јакеше. Ноћу између 14. и 15. октобра 1943. године два батаљона 8. крајишке НОУ ударне бригаде и Подгрмечки одред напали су Љубију и послије краће борбе заузели је. Порушени су руднички уређаји и електрична централа. Погинуло је 11 непријатељских војника, заробљено 185 домобрана, 13 официра и управник рудника Ширача. Заплијењена су 2 противтенковска топа, 1 брдски топ, 1 бацач, 6 ручних бацача, 3 митраљеза, 14 пушкомитраљеза, 13 аутомата и 230 пушака. (275,370) Партизани су се повукли. Непријатељ је поново заузео Љубију. (215,49) 15. октобра 1943. године борци Козарског одреда дочекали су непријатељску колону на цести Приједор-Козарац. Борба се водила 1 сат. Убијено је 15 непријатељских војника, 20 рањено и 4 заробљена. 17. октобра 1943. године борци 11. крајишке НОУ бригаде срушили су 3 моста и 4 км телефонске линије на путу Приједор-Босански Нови. Борци 11. крајишке НОУ бригаде напали су, запалили и порушили 5 бункера, покидали пругу и порушили мостове на више мјеста на прузи Приједор-Бања Лука. Ноћу измеду 17. и 18. октобра 1943. године борци Козарског одреда искидали су пругу на више мјеста између Благаја и Мартин-Брода. 18. октобра 1943. године двије сатније непријатељских војника и оклопни воз из Босанског Новог покушали су оправити пругу. Борци Козарског одреда дочекали су непријатеља и онемогућили му рад. Борци 11. крајишке НОУ бригаде напали су непријатељску колону јачине једне бојне, која је кретала из правца Ивањске. Водила се жестока борба и непријатељ је враћен на полазни положај. Ноћу између 18. и 19. октобра 1943. године борци Козарског одреда срушили су мост на прузи код Сводне. Борци 11. крајишке НОУ бригаде уништили су 6 непријатељских бункера на прузи између Козарца и Омарске, срушили 3 моста и искидали пругу на неколико мјеста. У исто вријеме напали су жељезничку станицу Пискавица, порушили је и заробили 35 непријатељских војника. 19. октобра 1943.године борци 11. крајишке НОУ бригаде онемогућили су непријатељу да поправи пругу Босански Нови-Приједор. Убијено је 10 непријатељских војника. Борци 11. крајишке НОУ бригаде напали су Пискавицу. Спаљена је жељезничка станица и бункери. Уништен је мост дуг 15 м између Пискавице и Омарске. Заробљено је 35 домобрана са наоружањем и опремом. Борци 11. крајишке НОУ бригаде напали су пругу Козарац-Омарска, уништили 6 бункера и срушили 1 мост. Ноћу између 19. и 20. октобра 1943. године борци Козарског одреда срушили су мост дуг 18 м на Ужарима код Благаја. 20.октобра 1943. године борци 11. крајишке НОУ бригаде спријечили су непријатељу да изврши оправку пруге Приједор-Босански Нови. Четврти батаљон 11. крајишке НОУ бригаде извршио је напад на Омарску. Борба се водила 4 сата. 21.октобра 1943. године борци 11. крајишке НОУ бригаде са борцима Козарског одреда онемогућили су непријатељу да оправи пругу. Срушили су пругу на још неколико мјеста. 22.октобра 1943. године у Љубију долази 3. батаљон 8. бригаде и наставља систематско уништавање рударских постројења. (275,371) 22. октобра 1943. године борци Козарског одреда дочекали су непријатељску војску, која се кретала у заштити 6 тенкова, код Сводне и нанијели јој знатне губитке. Борци 11. крајишке НОУ бригаде запалили су жељезничку станицу у Омарској и бункере на осигурању пруге.

23. октобра 1943. године борци Козарског одреда напали су непријатељско упориште у селу Драготиња. Борци 11. крајишке НОУ бригаде извршили су претрес села Омарске, Марићке, Криваје и Буснова у потрази за четницима. Ухваћено је 5 четника. Трећи батаљон 11. крајишке НОУ бригаде дочекао је јаку непријатељску колону, која се кретала под заштитом тенкова, на цести Приједор-Козарац. Уништио је 3 камиона. 24. октобра 1943. године два батаљона 6. крајишке НОУ бригаде водила су петочасовну борбу у рејону рибњака и села Миљаковца. 24. октобра 1943. године два батаљона 6. крајишке НОУ бригаде дочекала су два ојачана батаљона домобрана у рејону Рибњака и. села Миљаковац и након петочасовне борбе вратили их у Приједор. Непријатељ је био кренуо из Приједора за Сански Мост. Убијено је и рањено више домобрана, заробљено 10. Бригада је имала 3 погинула и 20 рањених. Ноћу између 28. и 29. октобра 1943. године, према наређењу штаба 4. дивизије, 11. крајишка НОУ бригада пребацила се преко ријеке Сане и заузела положај према Приједору ради спречавања непријатељског продора према Љубији и Санском Мосту. Од 19. септембра до 30. октобра 1943. године трајало је такмичење радних бригада, које је обавио Обласни одбор УСАОЈ-а за Босанску крајину. У такмичењу се најбоље показала новска радна бригада, која је дала 14.477 радних дана и убрала 24.235 сепета кукуруза. У прикупљању хране за НОВ и болнице истакао се дубички срез, костајничка општина, село Дервиши, а од појединаца Драгиња Башић и Рајко Гњатовић из села Доњи Гаревци. У току октобра 1943. године формирано је Окружно одјељење заштите народа (ОЗН-а). (Перо Башкот пише да је у октобру и новембру 1943. године формирано окружно опуномоћство ОЗН-е и среско опуномоћство ОЗН-е за све срезове на Козари.) 2. новембра 1943. године борци Козарског одреда минирали су пругу између Босанског Новог и Добрљина и уништили локомотиву и 2 вагона транспортног воза. Убијено је 60 њемачких војника. Број организација и чланова СКОЈ-а је брзо растао. 4. новембра 1943. године на терену Козаре радила су 4 среска и 15 општинских комитета СКОЈ-а са 122 скојевске групе. Укупно је било 1012 чланова СКОЈ-а. 4. новембра 1943. године стање омладинсквх организација било је сљедеће:

Срез Број општ. ком. СКОЈ-а Број актива СКОЈ-а Број чланова СКОЈ-а Број одбора општин. УСАОЈ-а сеоских Бос. Нови 4 32 323 4 30 Приједор 4 22 186 4 22 Бос. Дубица 6 43 338 6 46 Бос. Градишка 1 25 165 1 19 Укупно 15 122 1012 15 117

6. новембра 1943. године минери Козарског одреда уништили су један мост и 70 м пруге Приједор-Босански Нови. 12. новембра 1943. године борци Козарског одреда минирали су пругу и напали непријатељски воз између Приједора и Босанског Новог. Спаљено је 10 вагона, оштећена је локомотива и неколико вагона, 22 непријатељска војника заробљена, а многи су се утопили у ријеци Сани.

17. новембра 1943. године 11. крајишка НОУ бригада спријечила је продор два домобранска батаљона из Приједора за Љубију. Након пет часова борбе непријатељ се вратио у гарнизон у Приједору одакле је и кренуо. 19.новембра 1943. године два батаљона 11. крајишке НОУ бригаде и један батаљон 6. крајишке НОУ бригаде дочекали су непријатеља који се кретао правцем Приједор-Југовци, Приједор-Љубија, Приједор-Сански Мост. Послије петочасовне борбе непријатељ се повукао на полазне положаје. 20.новембра 1943. године, према наређењу штаба 5. ударног корпуса НОВЈ, у селу Доњим Подграцима је формиран Градишко-лијевчански одред јачине 80 бораца. Командант одреда је био Ђуро Вученовић и политички комесар Милан Станић. Козарски одред и Градишко-лијевчански партизански одред успјешно бране слободну територију Козаре и заједно са 11. козарском бригадом нападају непријатељска упориште и руше жељезничку пругу на правцу Бања Лука-Ивањска-Приједор-Босански Нови-Костајница. Борци Козарског одреда минама су избацили из шина непријатељски транспортни воз и напали га на прузи Костајница-Босански Нови. У двочасовној борби убијено је и у Уни се подавило 150 непријатељских војника, а заробљено 50 њемачких војника и 2 официра. Погинуло је 7 бораца Козарског одреда и 11 рањено. Од 20. до 24. новембра 1943. године 11. крајишка бригада пребацила се на десну обалу ријеке Сане. 25. новембра 1943. године 11. крајишка НОУ бригада сачекала је непријатељску патролу и заробила 9 домобрана. У кућама јужно од моста преко Стрижне (к. 119) на путу Босански Нови-Добрљин био је смјештен један домобрански батаљон. Из Босанског Новог, преко Уне, код домобрана је дошла казнена експедиција, коју је саћињавало око 200 усташа. Неки су се искрцали из воза у Церовици. Усташе су почеле да пале куће и убијају народ у селима Равнице. Казнена експедиција у Равницама и Кукавицама убила је 111 жена и дјеце. 4. батаљон 11. крајишке НОУ бригаде, који се налазио у селу Велика Жуљевица, притекао је у помоћ народу и протјерао непријатеља. Убијено је 15 непријатељских војника. Непријатељ је бјежао и остављао погинуле. Непријатељ из Приједора извршио је артиљеријску припрему и са три сатније и четири тенка кренуо из Приједора у правцу Топића брда. Борци 6. крајишке НОУ бригаде дочекали су непријатеља, уништили један тенк и вратили га назад у Приједор. 28.новембра 1943. године борци 11. крајишке НОУ бригаде уништили су 250 м пруге и 500 м телефонске линије између Добрљина и Равнице. 29.новембра 1943. године борци 11. крајишке НОУ бригаде дочекали су непријатеља и убили 5 усташа. Порушили су пругу на више мјеста. 30.новембра 1943. године борци 11. крајишке НОУ бригаде порушили су пругу на ћетири мјеста између Пољавница и Равница. На терену Окружног комитета КПЈ за Козару дјелује четири среска комитета КПЈ и 96 партијских ћелија са 528 чланова КПЈ, 270 кандидата КПЈ и 1012 скојеваца. У времену од 30. септембра до 30. новембра 1943. године хрој чланова УСАОЈ-а на Козари је повећан за 1373 члана. Формирана су два хора, 2 дилетанске групе, 3 аналфабетска течаја. Отворена су 54 омладинска дома и одржане 164 приредбе. Ноћу између 1. и 2. децембра 1943. године борци Козарског одреда извршили су напад на четнички штаб у селу Пискавици, а четници су побјегли. 3. децембра 1943. године непријатељ из Приједора напао је на положаје 6. и 7. крајишке бригаде у правцу села Хамбарине. Борба се водила 6 часова. Непријатељ је имао око 50 погинулих и рањених, па је био присиљен да се повуче. Оштећен је један непријатељски тенк. Борци 11. крајишке НОУ бригаде извршили су напад на жељезничку станицу у Приједору. Ноћу између 3. и 4. децембра 1943. године борци Козарског одреда дочекали су непријатељске војнике на прузи Пискавица-Омарска и поубијали их. 5. децембра 1943. године једна непријатељска бојна и 4 тенка пошла су из Приједора у правцу положаја 11. крајишке НОУ бригаде. Први батаљон 11. крајишке НОУ бригаде дочекао је непријатеља, убио и ранио 30 непријатељских војника и присилио га да се врати у Приједор. 7. децембра 1943. године дијелови 11. крајишке НОУ бригаде (2. и 4. батаљон) напали су 1. батаљон 384. пука 373. њемачке легионарске дивизије који је штитио, односно обезбједивао пругу Ивањска-Пискавица. Убијена 82 војника, заплијењено 200 пушака, 16 пушкомитраљеза, 1 топ 105мм, рађио-станица и друге опреме. 11. крајишка НОУ бригада имала је 5 погинулих и 7 рањених бораца. 9. децембра 1943. године борци 11. крајишке НОУ бригаде уништили су непријатељску патролу. Заробили су 13 непријатељских војника. Борци 11. крајишке НОУ бригаде дочекали су непријатељски воз на Пискавици. Уништена је локомотива и 4 вагона. 10. децембра 1943. године два ојачана батаљона 373. легионарске дивизије и 7 тенкова кренуло је из Приједора у правцу села Ћела и Миљаковци. Борци 6. крајишке НОУ бригаде дочекали су и разбили непријатеља, који се вратио у Приједор оставивши на бојишту доста мртвих и један уништен тенк. Диверзантска група Подгрмечког одреда уништила је један непријатељски воз у Благају, а други у Сводној. 11.децембра 1943. године борци Козарског одреда дочекали су непријатеља који је наступао од Костајнице и пљачкао села, разбиле га и заплијениле 38 коња са колима. 12.децембра 1943. године на Козари дјелује Окружни комитет КПЈ и четири среска комитета КПЈ, 96 партијских ћелија (6 у босанско-градишком срезу), 528 чланова КПЈ (172 су жене) и 270 кандидата жа ћланове КПЈ (153 жене), као и 1012 чланова СКОЈ-а. У Козарском НОП одреду са 260 бораца дјелује 64 члана КПЈ и 13 кандидата, а у Градишко-лијевчанском одреду, који има око 100 бораца, такође један број чланова КПЈ. 13.децембра 1943. године два батаљона 11. крајишке НОУ бригаде напале су жељезничку станицу Пискавица и заробиле 10 домобрана, 6 пушкомитраљеза, 1 тешки митраљез, 1 бацач мина и доста муниције. 15. децембра 1943. године Прва и Друга чета Козарског одреда дочекале су непријатељску патролу на прузи између Брезичана и Сводне и убиле 11 непријатељских војника. Ноћу између 15. и 16. децембра 1943. године минерска група Козарског одреда порушила је пругу између Доње Драготиње и Брезичана у дужини од 900 м.

16.децембра 1943. године 2. батаљон 11. крајишке НОУ бригаде претресао је село Ивањску и Симиће. 17.децембра 1943. године 1. батаљон 11. крајишке НОУ бригаде дочекао је непријатељску патролу на прузи Босански Нови-Добрљин, убио 4, а заробио 1 непријатељског војника. 18.децембра 1943. године борци 1. батаљона 11. крајишке НОУ бригаде порушили су пругу и 4км телефонске линије између Волиње и Босанског Новог. Други батаљон 11. крајишке НОУ бригаде минирао је мост дуг 15 м на прузи између Мишиног Хана и Ивањске. Ноћу између 18. и 19. децембра 1943. године борци 3. батаљона 8. крајишке НОУ бригаде порушили 1 км пруге између Приједора и Босанског Новог. Минерска група Козарског одреда срушила је мост на прузи између Добрљина и Волиње. 19децембра 1943. године 2. батлајон 6. крајишке НОУ бригаде срушио је пругу између Козарца и Омарске. 20.децембра 1943. године борци 8. крајишке НОУ бригаде водиле су борбу са непријатељем на прузи од Благаја у правцу Сводне. Непријатељ је имао 6 мртвих и два оштећена блиндирана вагона, па се повукао у Благај. Борци 2. батаљона 6. крајишке НОУ бригаде водили су борбу са непријатељем који се кретао из Козарца према Омарској. Непријатељ је присиљен да се повуче. Ноћу између 20. и 21. децембра 1943. године борци Козарског одреда покидали су пругу на 8 мјеста између Добрљина и Волиње. 21. децембра 1943. године борци 1. батаљона 6. крајишке НОУ бригаде и 1. чета 2. батаљона 11. крајишке НОУ бригаде извршиле су напад на Пискавицу. Заплијењено је нешто муниције и опреме. 22. децембра 1943. године 1. батаљон 11. крајишке НОУ бригаде извршио је напад на Добрљин. 23. децембра 1943. године 2. батаљон 11. крајишке НОУ бригаде напао је непријатеља код Пухарске (Приједор). Убијено је више непријатељских војника. 4. батаљон 11. крајишке НОУ бригаде дочекао је непријатељску патролу и заробио је на прузи Босански Нови-Костајница. 24. децембра 1943. године борци 2. батаљона 6. крајишке НОУ бригаде порушили су око 2 км пруге и телефонске линије измеду Козарца и Омарске. Борци 8. крајишке НОУ бригаде дочекали су непријатељску колону која је ишла из Приједора у правцу Бишћана и натјерала је на повлачење. 26.децембра 1943. године борци 2. батаљона 11. крајишке НОУ бригаде дочекали су 40 непријатељских војника на прузи између Ивањске и Пискавице. Дошао је и оклопни воз. Партизани су се повукли. 27.децембра 1943. године једна чета 4. батаљона 11. крајишке НОУ бригаде дочекала је непријатеља на прузи код Мартин-брода. 28.децембра 1943. године јединице 11. крајишке НОУ бригаде кренуле су у правцу Босанске Дубице и Босанске Градишке. 29.децембра 1943. године једна ћета 1. батаљона 6. крајишке НОУ бригаде порушила је пругу између Приједора и Козарца на 5 мјеста. 4. батаљон 6. крајишке НОУ бригаде срушио је пругу између Омарске и Пискавице. Непријатељске снаге у заштити тенкова пошле су из Приједора у правцу села Цикота. Те снаге је дочекао 4. батаљон 8. крајишке НОУ бригаде, па се непријатељ повукао уз знатне губитке. децембра 1943. године јединице НОВ кретале су према Бањој Луци и Босанској Градишци.

Главнина 5. ударног корпуса НОВЈ, ојачана двјема бригадама Првог пролетерског ударног корпуса НОВЈ (укупно 8 бригада, 5 одреда, 3 артиљеријска дивизиона формираних у 5 група), отпоћела је прву бањалучку операцију. Циљ операције је да заузме Бању Луку, Босанску Градишку и Приједор и привуче на себе јаче непријатељске снаге из источне Босне и тиме олакша одбрану 3. ударног корпуса НОВЈ. Заузет је већи дио Бање Луке, али није било успјеха на Босанској Градишци, па су напади обустављени. Погинуло је и рањено око 600 и заробљпно 990 непријатељ-ских војника. Јединице Народноослободилачке војске имале су око 200 погинулих и око 400 рање-них бораца. (170,688) У току 1943. године формирано је 114 сеоских, 14 општинских, 4 среска и Окружни народно-ослободилачки одбор за Козару.

Крајем 1943. године проведени су избори за све општинске и среске НОО-е на подручју Козаре. Након избора свих општинских и среских НОО-а уједначен је и њихов рад. Рад среских НОО-а организован је тако што су формирани сектори при њиховим извршним одборима: организациони, административни, здравствени, културно-просветни и пољопривредни. (275,304) Важан задатак НОО је да обезбиједи прехрану војске и становништва. Радило се на томе да се обави прољетна сјетва и жетва. У току 1943. године било је доста обољења од тифуса па је печен креч и кречене су куће. (275,305) Истим интензитетом на козарском подручју развила се и партијска организација од ћелије до окружног комитата КПЈ, омладинска организација. Народни фронт и организација Антифашистичког фронта жена. До краја 1943. године била су формирана опуномоћства Одјељења заштите народа за сва четири среза подручја Козаре. Поред формирања Одјељења заштите народа био је формиран и Одред народне одбране за подручје Козаре. Захваљујући доброј сарадњи војске, органа власти и партијских организација, у бригаду се јавило неколико стотина нових бораца, првенствено омладинаца и омладинки. Децембра 1943. године само у 5. крајишкој (козарској) НОУ бригади, се око 1300 бораца, било је 323 члана СКОЈ-а. У 1. крајишкој бригади било је око 300 чланова СКОЈ-а, а у 2. крајишкој бригади 280 чланова СКОЈ-а. Током 1943. године Нијемци су из Љубије до Горингових завода у Линцу извезли 550.000 тона жељезне руде. (275,371) Јединство партизана и народа, створено под руководством КПЈ, остало је чврстим поред свих покушаја непријатеља да се убиствима и мучењима то јединство разбије. Сва настојања непријатеља да терором, уништавањем и другим средствима деморалише народ, да му угуши вјеру у побједу народноослободилачке борбе, остала су узалудна. Козара је давала нове борце, формирала нове јединице Народноослободилачке војске, постајала и била непобједива. Такво убјеђење стекле су и све непријатељске јединице које су, до зуба наоружане, насртале на ову планину и на њој остајале без живота, убјеђени да јој не могу ма шта учинити. Ето, то је херојски народ Козаре и плахина Козаре! Била је и остала непобједива за све окупаторе и издајнике који су на њу долазили. Ту су сви они оставили своје кости, али је нису покорили.

КОЗАРА 1944

Ноћу уочи 1. јануара 1944. године борци 8. крајишке НОУ бригаде разорили су 500 м пруге у близини Витасоваца на прузи Приједор-Босански Нови. Партизани су онемогућили непријатељу поправак пруге. Ноћу између 1. и 2. јануара 1944. године борци 8. крајишке НОУ бригаде срушили су око 700 м пруге Приједор-Босански Нови. 2. јануара 1944. године борци 11. крајишке НОУ бригаде, послије неуспјелог напада на Босанску Градишку, повлаче се у село Грбавце. Ноћу између 2. и 3. јануара 1944. године борци 8. КНОУ бригаде рушили су пругу Приједор-Босански Нови. Крајем 1943. године и почетком 1944. године Окружни комитет СКОЈ-а поново организује политичке школе и курсеве за омладинске и скојевске руководиоце, на којима омладински кадрови стичу прва знања о социјализму и комунизму. Од 1942. до 1944. године организације УСАОЈ-а у округу Козаре имале су 12.600 чланова, 5 радних бригада и 110 радних чета. Крајем 1943. године и почетком 1944. године на Козари долази до реорганизације санитетске службе. Поред војног санитета, сада долази до формирања цивилне здравствене службе. Окружни НОО за Козару и нижи органи народне власти спроводили су организацију цивилне здравствене службе. Почетком 1944. године јединице 6. КНОУ бригаде на прузи између Омарске и Пискавице уништиле су жељезничку композицију, убиле 18 и заробиле 34 непријатељска војника. (283,18) 3. јанура 1944. године са линије Дервента-Теслић-Сарајево-Коњиц-Јабланица и из Бање Луке главнина њемачког 5. СС брдског армијског корпуса отпочела операцију са циљем одбацивања 1. пролетерског ударног и 5. ударног корпуса НОВЈ са комуникације Славонски Брод-Сарајево-Мостар. Брзим продором требали су разбити њихове јединице и избити у долину ријеке Врбаса и продужити дејства ка Ливањском и Дувањском пољу, а слабијим дијеловима преко Козаре ка долини Уне. Операција је трајала до 24. јануара. Јединице 11. КНОУ бригаде, Козарског и Градишколијевчанског одреда налазиле су се на подручју Козаре и водиле борбу с непријатељем. 11. крајишка НОУ бригада била је у покрету према селу Јабланици, Совјаку, Горњим Подграцима и Милошеву Брду. 8. КНОУ бригада спријечила непријатеља да поправи пругу Приједор-Босански Нови. Убијена су 4, а рањена 3 непријатељска војника. 5.јануара 1944. године из Босанског Новог непријатељска војска кренула у 12 камиона и 3 тенка за поправак пруге према Приједору. Борци КНОУ бригаде дочекали су непријатеља, уништили 1 камион, убили 10 и ранили 14 непријатељских војника. 6.јануара 1944. године борци 4. батаљона 6. КНОУ бригаде уништили око 500 м пруге и 30 телефонских стубова на прузи између Омарске и Пискавице. Борци 8. КНОУ бригаде онемогућили непријатељу поправак пруге Приједор-Босански Нови. 8.јануара 1944. године Черкези 1. козачке дивизије, фашистички војници, прво су силовали па на звјерски начин масакрирали 13 скојевки, једну пионирку и 2 пионира из села Грбавци, срез Босанска Градишка. То је било у шуми Тисовача, регион засеока Тенифићи, на путу Подграци-Мраковица. Скојевке су се враћале из Козаре гдје су носиле храну рањеницима у болници Буковици. Черкези су извршили покољ у Подграцима и околини. Само из Подградаца је убијено 19 дјеце. У селу Мокрице крај Босанске Градишке убијено је 208 циганске дјеце. (275,283) 1 9.јануара 1944. године борци 1. батаљона 11. КНОУ бригаде код Доње Драготиње убили су 22 непријатељска војника. Погинуо је и борац НОВ. 10. јануара 1944. године њемачке, усташке и домобранске снаге из Босанске Градишке и села Ивањске напале слободну територију Козаре. Снаге 6, 8. и 11. КНОУ бригаде, Козарски и Градишко-лијевчански одред разбиле су непријатеља који се вратио у гарнизоне. 3. батаљон лл.КНОУ бригаде напао је непријатељско упориште у селу Доња Драготиња. Борци Градишко-лијевчанског одреда водили су жестоке борбе са Нијемцима и Черкезима који су надирали од Градишке ка селима Требовљани и Врбашка. 11. јануара 1944. године 1. батаљон 11. КНОУ бригаде водио је борбу са непријатељем око Брезичана. Снаге Градишко-лијевчанског одреда воде борбу и повлаче се пред јачим непријатељем у дубину и штите војну болницу у Буковици, коју евакуишу. Непријатељ наступа од Ивањске преко Верића у правцу Ламовите. 12. јануара 1944. године борци Градишко-лијевчанског одреда од села Војскове пребацују се у залеђе непријатеља на свој терен. Непријатељске снаге из Градишке и Ивањске спојиле су се на Лисини. Други батаљон 11. КНОУ бригаде сукобио се са претходницом непријатељске колоне која се креће гребеном Козаре преко Мраковице. Убијено и рањено је 5 непријатељских војника. Једна непријатељска бојна из Босанског Новог креће преко Благаја ка Витасовцима, али је дочекана и враћена на полазни положај. 13. јануара 1944. године борци Козарског одреда водили су борбу са непријатељем на цести Приједор-Босанска Дубица. Ноћу између 13. и 14. јануара 1944. године борци 2. батаљона 8. КНОУ бригаде претресли су Тукове код Приједора и водили борбу са непријатељском милицијом. 2 /. Козарчани на маршу преко Петрова поља јануара 1944. године; 2. Пета козарска бригада у покрету од Шипрага према Корићанима јануара 1944. године 14 јануара 1944. године 11. КНОУ бригада водила је борбу са 1. козачком дивизијом преко села Јабланице, Војскове, Котурова... 15 јануара 1944. године 11. КНОУ бригада гони непријатеља са Козаре. 16 јануара 1944. године 11. КНОУ бригада гони непријатеља између села Међеђе у правцу села Брекиње. Борци Козарског одреда напали су непријатеља у селу Грабашница и избациле из строја 32 непријатељска војника. 18. јануара 1944. године 1. батаљон 11. КНОУ бригаде код села Бабинаца водио је борбу са 150 Черкеза и усташа, који су имали око 30 запрега, и убио 11 непријатељских војника. Заплијењено 18 коња са нешто оружја и муниције. 3 Диверзантска група Козарског одреда разрушила је 40 м пруге и телефонске линије између Добрљина и Босанског Новог. 19. јануара 1944. године диверзанти Козарског одреда на неколико мјеста су прекинули пругу изрнеђу Брезичана и Доње Драготиње. Ноћу између 19. и 20. јануара 1944. године борци 6. КНОУ бригаде разорили су 2 км пруге и телефонску линију измеду Омарске и Пискавице. 1. и 3. батаљон 6. КНОУ бригаде извршили су напад на непријатељске бункере дуж пруге између Приједора и Омарске. 20. јануара 1944. године борци Козарског одреда на више мјеста прекопали су цесту Козарац-Приједор. Ноћу између 20. и 21. јануара 1944. године једна чета 1. батаљона 6. КНОВ бригаде покидала је пругу на 4 мјеста између Козарца и Петровог Гаја. 21. јануара 1944. године 4. батаљон 8. КНОУ бригаде водио је жестоку борбу са непријатељем на правцу Љубија-Миска Глава-Жуна. 22. јануара 1944. године борци 6. КНОУ бригаде уништили непријатељски воз и 5 вагона између Омарске и Пискавице. Убијено је 18 и заробљена 34 војника. 23. јануара 1944. године 8. крајишка НОУ бригада напала је непријатељску колону од 156 камиона и 20 тенкова на путу Приједор-Босански Нови. Уништено је 11 камиона. Дио колоне пробио се за Босански Нови, а остало се вратило у Приједор. 24. јануара 1944. године борци 8. КНОУ бригаде дочекали су непријатеља који је кренуо из Благаја у правцу села Витасовци и вратили их назад. 26. јануара 1944. године 1. батлајон 11. КНОУ бригаде дочекао је непријатељске снаге од Брезичана према Доњој и Горњој Драготињи. Убијено је 10 непријатељских војника и више рањено. Борци 3. батаљона 6. крајишке НОУ бригаде уништили су један оклопан воз на прузи Приједор-Козарац. 27. јануара 1944. године борци 11. КНОУ бригаде порушили су пругу између Брезичана и Драготиње. 4. батаљон 11. КНОУ бригаде убио је 4, а ранио 5 непријатељских војника на прузи Сводна-Петковац. Борци 8. КНОУ бригаде уз помоћ омладине срушили су 4 км пруге изрнеђу Сводне и Благаја. Минобацачко одјељење 6. КНОУ бригаде тукло је непријатеља између Козарца и Приједора и убио и ранило 8 непријатељских војника. 28. јануара 1944. године 8. КНОУ бригада убила је једног и ранила 4 непријатељска војника. 29. јануара 1944. године борци 8. КНОУ бригаде напали су село Благај и убили 9, а ранили 23 непријатељска војника. Бригада је имала 2 погинула и 15 рањених бораца. Борци 11. КНОУ бригаде убили су 10 непријатељских војника и неколико ранили на прузи Бања Лука-Приједор. Борци Козарског одреда напали су Добрљин, убили 2 и ранили 7 непријатељских војника. 30. јануара 1944. године 4. батаљон 8. КНОУ бригаде напао је двије чете домобрана између Благаја и села Петковца, убио 7 и ранио 23 домобрана. Батаљон је имао рањених 7 бораца. 31. јануара 1944. године борци Градишко-лијевчанског одреда убили су 4 СС-овца и више ранили. 1. фебруара 1944. године борци 8. КНОУ бригаде онемогућили су непријатељу поправку пруге Приједор-Босански Нови, убили 3 и ранили 7 непријатељских војника. 2. фебруара 1944. године борци 8. КНОУ бригаде онемогућили оправку пруге непријатељу који је био пошао од Босанског Новог и Приједора. 4. батаљон и техничка чета 11. КНОУ бригаде напали непријатељске бункере на прузи Приједор-Козарац, уништили 2 бункера и порушили пругу на 3 мјеста. Борци Козарског одреда убили су 15 непријатељских војника на прузи Босански Нови-Добрљин. 4 3. фебруара 1944. године Градишко-лијевчански одред дочекао усташе из Босанске Градишке и убио 10 усташа и више непријатељских војника. 4. фебруара 1944. године одржана конференција чланова штаба 11. КНОУ бригаде, штабова батаљона уз присуство замјеника команданта дивизије. Почетком фебруара 1944. године Обласни НОО за Босанску крајину упућује на, Козару др Стевана Полцера, званог Пишту, на испомоћ на пословима организације цивилног санитета. На Козари је боравио медицинар Нијаз Софтић са својом другарицом, медицинским радником. Они су патронажно радили и обилазили амбуланте народноослободилачких одбора. Повремено се долазило до лијекова успјешно изведеним акцијама и илегалним каналима. Лијечило се и домаћим лијековима. Тако су умјесто чистог алкохола за чишћење рана, користила ракија препеченица, за лијечење свраба справљена је Флемингеова текућина (кување сумпора и уља), затим разни мелеми итд. Код тифуса је примјењивана изолација болесника. Неке болести иако у тешким условима су успјешно лијечене. 5. фебруара године 1944. 2. батаљон 11. КНОУ бригаде дочекао је непријатељску колону од 11 камиона и 2 тенка на цести Приједор-Козарац. Непријатељ ие био присиљен да се врати у Приједор. 3. батаљон 11. КНОУ бригаде осигуравао превоз жита за Подгрмеч. Градишко-лијевчански одред дочекао непријатеља из Босанске Градишке. Убијено 8 непријатељских војника. Непријатељ враћен у Градишку. 6. фебруара 1944. године борци Козарског одреда одбили су непријатеља из Босанске Костајнице који је пљачкао села. 7. фебруара 1944. године борци 6. КНОУ бригаде напали су непријатељски воз и присилили га да се врати у Бања Луку. Борци 11. КНОУ бригаде обезбјеђивали су пребацивање жита са Козаре за Подгрмеч. 8. фебруара 1944. године 2. и 4. батаљон 11. КНОУ бригаде извршили су мобилизацију у селу Козарцу. Борци 6. КНОУ бригаде привукли су се четничком логору у селу Омарској и бомбама напали непријатеља. Непријатељ је имао око 20 погинулих и више рањених. 9. фебруара 1944. године борци 3. батаљона 11. КНОУ бригаде и борци Козарског одреда минирали су транспортни воз на прузи Босански Нови-Равнице. У помоћ је дошао оклопни воз из Босанског Новог и излетио из шина на разореној прузи. Мина је експлодирала под тенком који је пошао у помоћ. Убијено је око 50 и рањено више непријатељских војника. Партизани су имали 4 погинула и 6 рањених бораца. Борци 8. КНОУ бригаде дочекали су непријатеља у селу Миљаковац и вратили у Приједор. 10. фебруара 1944. године 2. батаљон 11. КНОУ бригаде вршио је мобилизацију у селу Омарској. 11. фебмара 1944. године 1. батсљон 11. КНОУ бригаде извршио је мобилизацију у Лијевче пољу, а 2. батаљон у Пискавици. 15. фебруара 1944. године борци 6. КНОУ бригаде дочекали су непријатеља који је кретао из Приједора у три колоне према селу Ризвановићи. Непријатељ је напао протуколско одјељење и заробио протуколски топ. Ипак, партизани су напали с бока и потисли непријатеља у Приједор. 16. фебруара 1944. године 2. батаљон 11. КНОУ бригаде водио је борбу против домобранског батаљона, ојачаног са 3 тенка, у близини Козарца. Убијено је 15, а рањено 20 непријатељских војника. Партизани су имали 6 рањених бораца. Градишко-лијевчански одред, пролазећи кроз села у Лијевће пољу, ухватио је 6 усташа који су били на одсуству. Извршена је мобилизација у Лијевче пољу. Ноћу између 17. и 18. фебруара 1944. године борци 8. КНОУ бригаде срушили су 400 м пруге код жељезничке станице Хаџимехићи. Борци 11. КНОУ бригаде на жељезничкој станици Пискавица порушили су скретнице и резервоар за воду. 5 20. фебруара 1944. године 2. батаљон 11. КНОУ бригаде водио је борбу на прузи између Омарске и Пискавице. Убијено је 3, а рањено 15 непријатељских војника. Непријатељ је успоставио жандармеријске станице у Церовљанима и Колонији Дубрави. Градишко-лијевчански одред напао је жандаре који су побјегли, а два су погинула. 21. фебруара 1944. године 8. КНОУ бригада водила је борбу са Нијемцима и четницима из Приједора у правцу Бастаса. Убили су 6, а ранили 13 непријатељских војника. Погинула су 3, а рањено 7 партизана. Диверзантска чета Козарског одреда порушила је 230 м жељезничке пруге између Сводне и Благаја. 2. и 4. батаљон 11. КНОУ бригаде водио је борбу на прузи између Добрљина и Босанског Новог; убијено је 11, а рањено 18 непријатељских војник. Погинула су 4 и рањено 8 партизана. 22.фебруара 1944. године 2. батаљон 11. КНОУ бригаде извршио је мобилизацију у селу Радосавска. 28. фебруара 1944. године борци 11. КНОУ бригаде дигли у ваздух један непријатељски воз на прузи између Босанског Новог и Добрљина. Партизани су тукли минобацачима воз који је ишао у помоћ и присилили га да се врати. Убијено је око 100 непријатељских војника. Први батаљон 6. КНОУ бригаде напао је непријатељску колону која је ишла из Босанског Новог ка Приједору. Уз помоћ тенкова у четверочасовној борби непријатељ је успио да се пробије за Приједор. Убијено је и рањено 30 непријатељских војника. Борци 8. КНОУ бригаде срушили су пругу између Козарца и Омарске. Козарски одред минама уништио непријатељски блиндирани аутомобил и '8 њемачких војника на цести Благај-Сводна. Борци Градишко-лијевчанског одреда заробили су 1 жандара и 1 усташу. 29. фебруара 1944. године једна чета 11. КНОУ бригаде напала је непријатеља на Глигину брду. Убијена су 3 непријатељска војника. Борци Градишко-лијевчанског одреда срушили су мост, 15 км од Градишке. Од 19. септембра 1943. године до 1. марта 1944. године дубичка омладинска Ударна бригада »Зоја Космодемјанскаја« дала је 70530 радних дана, новска ОРБ »Младен Стојановић« 63711, а приједорска ОРБ 30.000 радних дана. Пионири Козаре су за 1 мјесец дали 4800 радних дана. 1. марта 1944. године борци 6. крајишке НОУ бригаде одбили непријатељски напад из Приједора и повратили непријатеља у гарнизон. 1. марта 1944. године борци 11. крајишке НОУ бригаде водили су борбу са непријатељем који је нападао из Приједора према селу Божићима и Гаревцима. Убијено је 15 и рањено више непријатељских војника. 2. марта 1944. године Одред је водио борбе са непријатељским снагама од села Карађорђева (десна обала Јабланице) до Подградаца, до засеока Шимића и Бераза. 2. марта 1944. године једна ћета 11. КНОУ бригаде убила је 2. непријатељска војника. 3. марта 1944. године борци 11. крајишке НОУ бригаде водили су борбу са непријатељем од Босанског Новог преко Приједора до Козарца. Убијено је 14 и више рањено непријатељских војника. Бригада је имала 2 рањена борца. 4. марта 1944. године непријатељска колона од 1000 војника кретала се од Босанског Новог преко Приједора и обезбјеђивала оправак пруге. Борци 11. крајишке НОУ бригаде напали су ову непријатељску колону између Сводне-села Петровца и Благаја и убили 100 непријатељских војника и 50 коња. Бригада је имала 14 погинулих и 14 рањених бораца. (275,398) 4. марта 1944. године борци 11. КНОУ бригаде напали су непријатеља у селу Гаревцима, убили 20 и више ранили. Ноћу између 4. и 5. марта 1944. године борци 8. КНОУ бригаде порушили су жељезничку пругу код 6 жељезничке станице Пискавица. 5. марта 1944. године њемачке и усташке јединице из Приједора напале су борце 6. КНОУ бригаде на прузи од Приједора ка Босанском Новом. Водила се борба цијели дан. Непријатељ је имао 80 погинулих и рањених војника. Бригада је имала 5 мртвих и 25 рањених бораца. 6. марта 1944. године борци 6. крајишке НОУ бригаде уништили су око 500 м пруге између Омарске и Пискавице. (283,18) 7. марта 1944. године из Приједора непријатељска војска се кретала колонама у правцу села Миљаковци и Ракелићи. Борци 8. крајишке НОУ бригаде су дочекали непријатеља и вратили у Приједор. Борци 11. крајишке НОУ бригаде водили су борбу са једном сатнијом у селу Балте Јаруге и убили 5, а ранили више непријатељских војника. 8. марта 1944. године борци 11. крајишке НОУ бригаде и Козарског одреда напали непријатеља у селу Утолица (Костајница) и убили 9 усташа, заплијенили 6 пушака, 3000 метака и друге опреме. Борци 11. крајишке НОУ бригаде водили су борбу са четницима у Пискавици. Диверзантска група Козарског одреда ставила је мине на цесту Хрватска Дубица-Костајница и дигла у ваздух камион са њемачким војницима. Ноћу између 8. и 9. марта 1944. године борци 8. крајишке НОУ бригаде срушили су пругу на жељезничкој станици Пискавица. 9. марта 1944. године борци 11. крајишке НОУ бригаде водили су борбу са непријатељем из Козарца и убили 6 непријатељских војника. Ноћу између 9. и 10. марта 1944. године борци 5. крајишке НОУ бригаде и борци 8. крајишке НОУ бригадц напали су усташко-домобранске снаге на линији село Бишћани-Ризвановићи-Хамбарине и отјерали их у Приједор. Непријатељ је имао 70 погинулих и више рањених. Бригаде су имале 7 погинулих и 18 рањених. 11. марта 1944. године борци 3. батаљона 11. КНОУ бригаде код Брезичана су убили 5 непријатељских војника. Ноћу између 11. и 12. марта 1944. године борци 3. батаљона 11. крајишке НОУ бригаде уништили су преко 1000 м пруге између Брезичана и Драготиње. 12. марта 1944. године борци 4. батаљона 11. крајишке НОУ бригаде убили су 2 непријатељска војника на прузи Сводна-Петковац. Борци Козарског одреда разрушили су пругу и телефонске линије између Босанског Новог и Добрљина. Ноћу између 12. и 13. марта 1944. годинц борци 8. крајишке НОУ бригаде напали су милицију у Туковима (Приједор) и убили 35 милиционара. У борби је рањено 7 бораца. 13. марта 1944. године борци Козарског одреда порушили су пругу и телефонске линије између Босанског Новог и Добрљина. 14. марта 1944. године на окружној конфренцији Мића Зец је рекао: »Ми смо организовали помоћ на тај начин што смо на добровољној бази мобилисали 550 плугова и помоћу њих обрадили 5500 дунума земље. Овдје треба истаћи да је народ, који је помогао дубичком срезу, да све: и плугове, и сјемење, и храну, како за себе, тако и за стоку за вријеме сјетве«. (275,306) 14. марта 1944. године борци 11. крајишке НОУ бригаде срушили су пругу између Сводне и Благаја, поставили нагазне мине код Драготиње, оштетили локомотиву оклопног воза и убили 2 војника на прузи Омарска-Пискавица. Борци Градишко-лијевчанског одреда у селу Шимићима убили су 12 СС-оваца и 8 легионара. 15. марта 1944. године борци 11. КНОУ бригаде срушили су пругу између Благаја и Сводне. Борци Козарског одреда водили су борбу код Босанске Дубице и заплијенили 4 коња и 2 кола. 16. марта 1944. године 11. КНОУ бригада срушила је пругу између Благаја и Мартин-брода, а борци Козарског одреда напали непријатеља на путу Добрљин-Босански Нови. 7 17. марта 1944. године јединице 8. КНОУ бригаде на прузи између Пискавице и Омарске дочекали су војни транспортни воз и убиле 40, а заробиле 45 војника. Заплијењена су 4 пушкомитраљеза, 9 аутомата, 33 пушке, 15 бомби и доста муниције. (283,18) Борци 11. крајишке НОУ бригаде убили су 8, а ранили 6 непријатељских војника на прузи између Благаја и Сводне. 19. марта 1944. године Градишко-лијевчански одред водио је борбу са СС трупама и жандарима и убио и ранио 25 непријатељских војника. Мобилисао је 65 нових бораца. 20. рнарта 1944. године борци 8. КНОУ бригаде уништили су оклопни воз на жељезничкој станици Петров Гај и убили 20 и ранили више непријатељских војника. Заплијењено је 5 митраљеза, 1 топ »пито« и више ратног материјала. Борци 11. крајишке НОУ бригаде уништили су теретни воз од 45 вагона и убили и ранили 37 непријатељских војника. 21. марта 1944. године Градишко-лијевчански одред водио је борбу са непријатељем у Лијевче пољу и убио и ранио 25 непријатељских војника. Одред је имао 2 рањена борца. Борци 11. КНОУ бригаде водили су борбу са непријатељском колоном на цести Ивањска-Козарац и убиии 15, а ранили 10 непријатељских војника. Рањена су два борца. Борци 11. КНОУ бри-гаде уништили су непријатељски воз и убили и ранили 40, а заробили 6 непријатељских војника. Бригада је имала 3 погинула и 2 рањена борца. 22. марта 1944. године борци Козарског одреда водили су борбу са непријатељем код Горњег Водичева и убили 3 непријатељска војника. 24. марта 1944. године 1. и 4. батаљон 11. крајишке НОУ бригаде водио је борбу са непријатељем код села Верића и убио 20, а ранио 25 непријатељских војника. Бригада је имала 3 погинула и 5 рањених бораца. 25. марта 1944. године борци 11. крајишке НОУ бригаде напали су непријатеља на брду Липа и убили 4 непријатељска војника. Диверзантска група Козарског одреда дигла је у ваздух теретни воз на прузи код Сводне. Погинула су 4, а рањено 5 непријатељских војника. 26. марта 1944. године борци 4. батаљона 6. КНОУ бригаде дочекали су 150 непријатељских војника, који су ишли лијевом обалом Сане од Приједора ка Босанском Новом, и убили 15, а ранили 7 непријатељских војника. Борци 8. КНОУ бригаде напали непријатеља у Козарцу. Борци 11. КНОУ бригаде брским топом тукли су аеродром у Приједору и убили су 1, а ранили 6 непријатељских војника. Оштетили су 1 авион. 27. марта 1944. године борци 6. КНОУ бригаде дочекали непријатељску колону од Приједора за Бос. Нови и убили и ранили 12 непријатељских војника. 28. марта године борци Козарског одреда водили су борбу са непријатељем који је нападао из Добрљина. Непријатељ је имао 7 погинулих и 13 рањених војника. 29. марта 1944. године непријатељска војска из Приједора напала је на положај 4. батаљона 8.крајишке НОУ бригаде. Борба се водила 5 часова. Непријатељ је био присиљен да се повуче у Приједор уз губитке (18 погинулих и 8 рањених). 31. марта 1944. године борци 6. крајишке НОУ бригаде напали су воз на прузи Приједор - Босански Нови и присилили га да се врати. Непријатељ је имао 12 погинулих и 8 рањених. (170,700) 1. априла 1944. године борци 6. КНОУ бригаде напали су непријатељску колону код Драготиња. 3.априла 1944. године непријатељска милиција из Приједора напала је борце 6. КНОУ бригаде код села Хамбарине. Непријатељ је имао 6 погинулих и 3 рањена. Борци 4. батаљона 11. КНОУ бригаде напали су непријатеља у Машићима и убили 16 непријатељских војника, заплијенили 1 пушкомитраљез, 4 пушке и 8 3000 метака. 4. априла 1944. године погинула су 2 борца 8. КНОУ бригаде на прузи Козарац-Омарска. 2. и 3. батаљон 11. КНОВ бригаде напали воз на прузи између Благаја и Мартин-брода и уништили 30 вагона и 2 локомотиве. Убијена су 63 и заробљена 24 непријатељска војника. Заплијењена већа количина муниције и ратне опреме. Погинуо је 1 борац и 3 рањена. Борци Козарског одреда претресли усташке куће код Приједора, заплијенили вуне, опреме и неколико говеда. Убијен један усташа. 5. априла 1944. године одржано је обласно савјетовање КПЈ за Босанску крајину у Санском Мосту. 6. априла 1944. године батаљон 373. легионарске дивизије »Тигар« са четницима напао положаје 4. батаљона 8. КНОУ бригаде и одступио уз губитке. 7. априла 1944. године борци 2. батаљона 6. КОНУ бригаде напали непријатеља између Сводне и Благаја и убили 7, а ранили 2 непријатељска војника. Други и 3. батаљон 11. крајишке НОУ бригаде водили су борбу са непријатељским снагама које су надирале на слободну територију са линије Добрљин - Благај - Грабашница - Марини - Јутрогошта. Непријатељска војска била је допрла на Каран и Пастирево, али је била присиљена да се истог дана повуче у полазне гарнизоне. Убијено је 20 и рањено 10 непријатељских војника. Погинула су 3, рањено 6 и 2 нестала борца 11. КНОУ бригаде. Ноћу изтнеђу 7. и 8. априла 1944. године борци 8. КНОУ бригаде убили су 6 непријатељских војника између Омарске и Пискавице. Први батаљон 11. крајишке КНОУ бригаде порушио је пругу између Омарске и Козарца, а борци Козарског одреда срушили пругу између Благаја и Мартин-брода. 8. априла 1944. године борци 6. и 11. КНОУ бригаде срушили су пругу и један мост између Сводне и Благаја. Ноћу између 8. и 9. априла 1944. године 1. батаљон 8. крајишке НОУ бригаде напао је Туково и протјерао муслиманску милицију у Приједор. Борци 4. батаљона 8. КНОУ бригаде срушили су пру-гу и два моста између Козарца и Омарске. 9. априла 1944. године 3. батаљон 11. крајишке НОУ бригаде водио је борбу са непријатељем на прузи између Рељића камена и Брезичана и убио 5, а ранио 4 непријатељска војника. Погинула су 3, и један рањен борац 11. КНОУ бригаде. Непријатељ из Приједора напао је положаје 8. крајишке НОУ бригаде у селу Хамбаринама. Убијена су 2 непријатељска војника. Борци 8. КНОУ бригаде срушили су пругу између Омарске и Козарца. 10. априла 1944. године четници Васе Мијатовића убили 2 борца и ранили 2 члана интендантуре 8.КНОУ бригаде. Борци Козарског одреда претресли кућу четничког команданта код Приједора и запљенили 5 говеда. (170,702) 11. априла 1944. године борци 11. крајишке НОУ бригаде дигли су у ваздух воз са двије локомотиве и 8 вагона код Брезичана. Нашло је смрт 96 Нијемаца. (275,396) 13. априла 1944. године борци 8. крајишке НОУ бригаде уништили су воз на прузи Козарац - Приједор и убили 96 нцпријатељских војника. Тад је непријатељ за сва времена одустао да брани пругу од Ивањске до Приједора у дужини од 30 км. (275,396) Борци 11. крајишке НОУ бригаде дигли су у ваздух воз са 6 вагона са непријатељском војском на прузи између Благаја и Босанског Новог. Убијено је и рањено 40 непријатељских војни-ка. 14. априла 1944. године борци 8. крајишке НОУ бригаде и омладина порушили пругу у дужини од 9 км између Приједора и Козарца. 3. батаљон 6. КНОУ бригаде рушио пругу између Благаја и Сводне. Диверзантска ћета Козарског одреда порушила пругу између Добрљина и Волиње. Диверзантска чета 9 Подгрмечког одреда уништила патролни воз са 5 вагона на прузи Босански Нови -Благај. Погинула су 32, а рањено 27 непријатељских војника. Борци 4. батаљона 6. КНОУ бригаде дочекали непријатеља из Приједора и убили 6 непријатељских војника. Борци Козарског одреда претресли четнички логор у Трокуту, ухватили 2 четника и запљенили 1 пушку. Диверзантска чета Градишко-лијевчанског одреда минирала мост преко ријеке Јабланице на путу Босанска Градишка - Подграци, тзв. 15 км. Мост је био дуг 20 м. 14. априла 1944. године јединице 4. крајишке дивизије (Градишко-лијевчанског одреда) код села Тополе, заселак Берек, водиле су четверочасовну борбу против непријатеља и спасиле 5 америчких авијатичара који су се спустили падобранима из оштећеног авиона у наведени рејон. 15.априла 1944. године борци 6. крајишке НОУ бригаде уништили су 1 камион на путу Приједор- Босански Нови и убили 11 непријатељских војника и заплијениле оружје и опрему. Диверзантска чета Козарског одреда срушила је жељезничку пругу између Босанског Новог и Костајнице. 4. батаљон 11. крајишке НОУ бригаде извршио је претрес села Шимића, Мичја и Ужара и убио 4 усташа. 16. априла 1944. године борци 11. крајишке НОУ бригаде напали су Добрљин и убили 20 непријатељских војника. Борци Градишко-лијевчанског одреда дочекали су непријатеља и вратили га преко Саве. Запаљцно је неколико кућа. 17.априла 1944. године борци 6. крајишке НОУ бригаде срушили су пругу између Приједора и Босанског Новог. 18. априла 1944. године борци 6. крајишке НОУ бригаде водили су борбе са непријатељем и убили 10, а ранили 11 непријатељских војника. Борци Козарског одреда разрушили су пругу између Равница и Босанског Новог. Борци Козарског одреда обезбјеђивали су ораче који су орали и сијали у околини Босанске Дубице, Костајнице и Добрљина. Непријатељске снага из области Пискавице, Омарске, Љубије и Козарца биле су повучене у Приједор, који се снабдијевао само ваздушним путем. У таквој ситуацији команда 5. корпуса издала је наређење 4. ударној дивизији и дијеловима 10. и 39. дивизије да изврше препад на Приједор. Ноћу изтнеђу 19. и 20. априла 1944. године 4. крајишка ударна дивизија и дијелови 10. и 39. крајишке дивизије напали шу дијелове 373. легионарске дивизије и домобранске 3. брдске бригаде и четнике у Приједору. Непријатељ се упорно бранио из својих утврђења. Убијено је и рањено 250 непријатељских војника и 20 заробљено. Јединице крајишких дивизија имале су 26 погинулих и 112 рањених. Приједор није заузет. (274,70) 20. априла 1944. године непријатељска авијација бомбардовала је положаје 6. и 8. крајишке НОУ бригаде у селима Хамбаринима, Миљаковцима и Ћели. 21. априла 1944. године борци Козарског одреда порушили пругу и телефонске линије између Босанског Новог и Добрљина. Градишко-лијевчански одред водио борбу са непријатељем из Дубице и вратио га назад. 22. априла 1944. године борци 11. КНОУ бригаде порушили пругу између Благаја и Мартин-брода. Борци Козарског одреда заузели положаје код Босанске Костајнице. 23. априла 1944. године борци 11. КНОУ бригаде уништили транспортни воз и убили око 50 непријатељских војника. Борци 11. КНОУ бригаде порушили пругу између Брезичана и Драготиње. Непријатељски авиони бомбардовали село Кијевце. 25. априла 1944. године борци 11. КНОУ бригаде водили борбу са непријатељем код Брезичана и убили 9 непријатељских војника. Ноћу између 25. и 26. априла 1944. године борци Козарског одреда срушили пругу између Брезичана и Драготиње. 10 26. априла 1944. године 1. батаљон 11. КНОУ бригаде водио борбу са непријатељем на Вранићу. 27. априла 1944. године у извјештају Среског НОО Босанска Дубица стоји да је народ приједорског среза радио до тада 2021 радни дана на дубићком срезу, док је народ босансконовог среза радио 542 радна дана. У срезу Босански Нови људи су орали 4 дана у седмици за себе, а два дана за оне који нису имали радну стоку. 27. априла 1944. године борци 11. крајишке НОУ бригаде водили борбе са непријатељем између Мартин-Брода и Петковца. 28. априла 1944. годирие борци II. КНОВ бригаде водили борбу са непријатељем код Брезичана и убили 13, а ранили 16 нцпријатељских војника. Борци 11. КНОУ бригаде дигли у ваздух непријатељски војни транспорт између Босанског Новог и Равнице у ком је убијено 100, а рањено око 150 непријатељских војника. Бригада је имала 1 погинулог и 6 рањених бораца. 29. априла 1944. године борци Градишко-лијевчанског одреда на комуникацији Градишка - Бања Лука код Тополе запалили 1 камион и убили 3 непријатељска војника. 30. априла 1944. године 1. батаљон 11. КНОУ бригаде напао упориште Машиће и убио 4 оружника. 1. маја 1944. године борци 2. батаљона 11. КНОУ бригаде водили су борбу са непријатељем код села Паланћишта. Убијена су 2, а рањена 3 непријатељска војника. Борци 4. батаљона 11.КНОУ бригаде водили су борбу са непријатељем код села Драготиња и Марина. Убијено је 10 и рањено 20 непријатељских војника. 2. маја 1944. године у Дрвару почео рад Другог конгреса УСАОЈ-а. 4. батаљон 11. КНОУ бригаде напао непријатеља код Брезичана. Убијено је.10, а рањено 12 непријатељских војника. Борци Козарског одреда срушили пругу код Петрова Гаја. 3. маја 1944. године борци 11. КНОУ бригаде на прузи Добрљин - Волиња убили 10 непријатељских војника. Борци 4. батаљона 11. КНОУ бригаде минирали воз код Брезичана. Убијено 15 и више рафијено непријатељских војника. Погинула су 4 борца и 5 је рањено. 4. маја 1944. године борци 2. батаљона 11. КНОУ бригаде водили су борбу са непријатељем код села Ћеле. Непријатељ је имао 10 мртвих и више рањених. Борци 3 батаљона 11. КНОУ бригаде водили су борбу са непријатељем на Пастиреву. Убијено је 6 и више рањено непријатељских војника. 5. маја 1944. године борци 2. батаљона 11. КНОУ бригаде у Доњим Гаревцима убили су 2 четника и 1 усташу. Борци Козарског одреда дигли у ваздух теретни воз између Добрљина и Волиње. Борци Козарског одреда и борци 3. бат. 11. КНОУ бригаде дигли у ваздух воз на прузи Бос.Нови - Приједор. Непријатељ је имао 15 мртвих и рањених. Срушена пруга између Благаја и Мартин-Брода. 6. маја 1944. године борци 1. батаљона 11. КНОУ бригаде водили су борбу са непријатељем према Козарцу. Непријатељ је успио пробити се из Бање Луке у Приједор уз 25 погинулих и рањених војника. Борци 11. КНОУ бригаде водили су борбу са непријатељем на Пастиреву и претјерали га за Добрљин. Убијена су 3 непријатељска војника. 7. маја 1944. године борци 1. батаљона 11. КНОУ бригаде сачекали су четници на Симатовића главици и убили 3 борца. 8. маја 1944. године дијелови 373. легионарске дивизије из Приједора, јачине око 4000 војника, заузели су рудник Љубију коју су бранили дијелови 4. ударне дивизије. Настављен је извоз руде с постојећих залиха од 50.000 тона лимонита и 230.000 тона сидерита. (275,372) Борци 8. КНОУ бригаде и 11. КНОУ бригаде цијели дан су водили борбу са 373. легионарском дивизијом од Приједора према Санском Мосту. Убијено је 30 и рањено 45 непријатељских војника. Бригаде су имале 7 погинулих и 5 11 рањених бораца. 11. маја 1944. године двије колоне њемачке 373. легионарске дивизије из Приједора наступале су према Ракелићима и Миљаковцима, Козарцу и селу Ћели. Успјеле су окружити 3. и 4. батаљон 11. крајишке НОВ бригаде и дијелове 8. крајишке НОУ бригаде. У борбама за пробијање обруча на ријеци Гомјеници према Козари јединице 11. и 8. крајишке бригаде претрпјеле су знатне губитке од 14 погинулих, 39 рањених и 104 нестала борца. Изгубљена су 4 минобацача, 5 пушкомитраљеза и 50 пушака. Губици непријатеља су 15 погинулих и више рањених војника. (275,369) Колона њемачке 373. легионарске дивизије продрла кроз положаје бораца 4. ударне дивизије НОВЈ у Сански Мост и вратила се за Љубију и Приједор. 11. маја 1944. године Срески НОО Босанска Градишка обавијестио је Окружни НОО за Козару даје сакупио 18.140 кг жита, од чега за јединице 5. корпуса, које су дјеловале на томе подручју, послато 2035 кг, а 9750 кг остало је у фонду среза, док је 1640 кг подијељено сиромашним породицама, 2978 кг избјеглицама, а остала количина предата је команди мјеста. 13. маја 1944. године борци Козарског одреда минама су оштетили оклопни воз на прузи Равнице - Добрљин у ком је погинуло 20 њемачких војника. Други батаљон 11. КНОУ бригаде водио борбу са непријатељем који је изашао из Љубије. 14. маја 1944. године 1. и 2. батаљон 11. КНОУ бригаде водио је жестоке борбе са непријатељем који је из Љубије наступао према Санском Мосту. Непријатељ је имао 22 погинула и 29 рањених војника, а Бригада 6 рањених бораца. 15.маја 1944. године на подручју Тимара, југоисточно од Приједора, формиран је Тимарски одред. Командант одреда био је Гојко Шиљеговић, а комесар Мирко Предојевић. 15. маја 1944. године Градишко-лијевчански одред срушио је воз на прузи Приједор — Босански Нови. 70 непријатељских војника је погинуло и рањено. 16. маја 1944. године борци 2. батаљона 11. КНОУ бригаде водили су борбу са четницима у селу Бусновима. Погинула су 3 четника. 17. маја 1944. године борци 11. КНОУ бригаде водили су борбу са четницима на Панића Гробљу. Убијена 2 четника. 19. маја 1944. године борци Градишко-лијевчанског одреда уништити теретни воз на прузи између Благаја и Босанског Новог. 20. маја 1944. године 4. батаљон 11. КНОУ бригаде водио је борбу око Љубије. Убијена 2 непријатељска војника. Према извјештају Окружног НОО, од 20. маја 1944. године, на подручју Козаре су засијене сљедеће површине (изражене у дулумима): у срезу Босански Нови 17.626 под кукурузом, 11.387 зоби, 850 јечма, 325 пором, 262 јаром пшеницом, 227 под кромпиром и 368 остало; у срезу Приједор 35.780 под кукурузом, 12.215 зоби и 2304 под кромпиром; срез Босанска Дубица 16.123~ под кукурузом, 200 зоби и 1500 под кромпиром и у срезу Босанска Градишка 6842 под кукуру-зом, 1303 зоби и 559 под кромпиром. Према томе, укупно је било засијано 76.371 дунум под кукурузом, 20.203 дунума зоби и 6690 дунума под кромпиром. 21. маја 1944. године непријатељски авиони бомбардовали Подградце. 24. маја 1944. године Подгрмечки одред срушио воз на прузи између Сводне и Благаја. Борци 4. батаљона 11. КНОУ бригаде водили борбу око Љубије. Убијено 6 и рањено 8 непријатељских војника. 26. маја 1944. године борци Козарског одреда мином уништили теретни воз од 7 вагона на прузи Добрљин-Босански Нови. Убијено 12 непријатељских војника. 12 29. маја 1944. године око 40 англоамеричких авиона бомбардовало Приједор. Уништена 3 њемачка и домобранска складишта и око 250 кућа. Погинуло 31 и рањено више становника. 31. маја 1944. године борци 4. дивизије одбили напад непријатеља који је из Љубије и Приједора покушао да продре у Сански Мост. Непријатељ је имао 25 мртвих. (170,708) Отпрема руде из Љубије почела је 1. јуна 1944. године, уз јака војна осигурања и уз непрестане борбе са дијеловима 4. дивизије. 2. јуна 1944. године у извјештају Среског комитета КПЈ Босански Нови стоји да су адаптиране 4 приватне куће за штале. (275,306) Отворени су аналфабетски течајеви по селима и течајеви за руководиоце течајева. Улагани су напори да се сузбију заразне болести. 2. јуна 1944. године борци 4. дивизије 5. корпуса мином су уништили воз на прузи Приједор -Сводна. Убили су 21, ранили 3, а заробили 5 непријатељских војника. 4. јуна 1944. године Градишко-лијевчански одред уништио воз између Босанског Новог и Брезичана. Погинуло је и рањено око 70 непријатељских војника. 5. јуна 1944. године партизаи су у Доњој Љубији порушили мост. Савезничка бомбардовања Приједора усмјерена су на рушење претоварног бункера руде из Љубије. (275,374) 9. јуна 1944. године борци 4. ударне дивизије извршили су напад на Козарац који субраниле њемачке и усташке јединице. Убијено је 10 и рањено 15 непријатељских војника. 14. јуна 1944. године борци 4. дивизије водили борбу и спасили 5 америчких авијатичара који су се спустили падобранима код Тополе. 16. јуна 1944. године у извјештају Окружног НОО-а се говори да је на округу засијано кукурузом 177.473 дунума, зоби 41.324 дунума, јечмом 9063 дунума, паром 1765 дунума, крумпиром 10261 дунумом, грахом и осталим 6805 дунума. 17. јуна 1944. године борци 11. КНОУ бригаде са борцима Козарског и Градишко-лијевичанског одреда уништили воз код Добљина. Убијено је 40 и већи број рањено непријатељских војника. 20. јуна 1944. године јединице 11. КНОУ бригаде водиле су борбу са непријатељем од Ивањеке према Омарској и убиле 13, а раниле 11 непријатељских војника. 24. јуна 1944. године борци 11. КНОУ бригаде уништили воз на прузи код Брезичана. Убили једног и ранили 3 непријатељска војника. Друга половина 1943. године и прва половина 1944. године, до 24. јуна 1944. године, био је период најкрвавијег обрачуна наших минера из Козарског, Градишко-лијевчанског, Грмечког и Тимарског партизанског одреда, 6, 8. и 11. крајишке ударне бригаде, са непријатељем око Приједора, Љубије, у долини ријеке Сане и на жељезничкој прузи. (275,395) 26. јуна 1944. године на ријеци Сави, гдје се улијева поток Говеђак као десна притока, који протиће кроз село Бистрицу, извршен је напад на мониторе. Градишко-лијевичански одред на ријеци Сави„ између села Бистрице и села Орахове, ватром из противтенсковске пушке потопило је монитор мађарске дунавске ратне флоте од 140 тона, а остале оштетио. Ватром из противтенковске пушке потопљен је и усташки брод који је пловио од Босанске Градишке за Јасеновац. 28. јуна 1944. године борци 4, и 39. дивизије извршили напад на Козарац. Убијено је 35, а рањено 30 непријатељских војника. Погинуло је 6, а рањено 6 бораца. Структура органа народне власти на Козари остала је иста и током 1944. године. Мрежа НОО се ширила како су се ослобађала поједина мјеста. Половином 1944. године основани су НОО у Ломници, Мрчевцима и Клашницама на подручју среза Босанске Градишке. У то вријеме у градишком срезу су била 53 сеоска НОО-а, у срезу Приједор 8 општинских НОО, а у срезу Босанска Дубица пет општинских НОО. 13 (275,305) У другој половини 1944. године приступило се избору општинских одбора Народноослободилачког фронта (НОФ-а). 6. јула 1944. године борци 11. крајишке НОУ бригаде напали домобранску колону јачине пука на путу Приједор-Козаруша, у засеоку Дрљаче до куће Влачина, водили трочасовну борбу и убили 70 непријатељских војника. 8. и 9. јула 1944. године одржан је Друга окружна конференција УСАОЈ-а за Козару у Подграцима, којој је присуствовало 430 делегата. Изабран је нови састав Окружног одбора УСАОЈ-а, а за његовог предсједника изабран је Драгоје Шурлан. Борбени поклич козарске омладине био је: »Све за фронт-све за побједу!« (275,326) 12. јула 1944. године. борци 11. крајишке НОУ бригаде напали непријатељску колону на путу Приједор-Козарац и убили 57, а ранили 65 непријатељских војника. Бригада је имала 3 рањена борца. 15. јула 1944. године 6. кмјишка НОУ бригада напала четнике у селу Гомјеници, који су се повукли у Приједор. Убијено је 30 четника. Бригада је имала 4 рањена борца. 17. јула 1944. године борци 11. крајишке НОВ бригаде водили су осмочасовну борбу са два непријатељска батаљона код засеока Дрљаче и кућа Влачина између Приједора и Козаруше. Убијено је 124 и рањено 114 непријатељских војника. Бригада је имала 4 погинула и 18 рањених бораца. У неколико наврата (6, 9, 12. и 17. јула 1944. године) Нијемци, усташе и »Реџина милиција« оставили су 477 мртвих и 237 рањених својих војника, а наше снаге у тим борбама имале су 18 мртвих и 30 рањених. (275,396) Ноћу између 21. и 22. јула 1944. године борци 11. крајишке НОВ бригаде, Козарског и Градишко-лијевчанског одреда извршили су напад на Босанску Дубицу, коју су браниле усташе. Распоред јединица у нападу: 1. батаљон правац Грабовац - к. 102, 3. батаљон правац Агинци-Парнице-поред пута источно Јашиком, 4. батаљон правац Хаџи-бунар-православно гробље, Козарски одред узводно обалом Уне, Градишко-лијевчански одред Дубичко поље-источни дио града (између 4. батаљона и Козарског одреда), 2. батаљон резерва. Непријатељу су стигла појачања. У борби је избачено из строја 150 усташа. Борци НОБ-а су имали 2 погинула и 18 рањених. Босанска Дубица није заузета. 13. и 14. априла; 3,5,9,13,19,24. и 26. маја; 2,17,18. и 24..јула 1944. године летјели су у ваздух возови са њемачком и усташком војском, с великим бројем погинулих и рањених. Од јануара до јула 1944. године на овој прузи (Волиња преко Босанског Новог-Приједора до Пискавице) дигнуто је 18 радних и 4 оклопна воза. (275,396) 28. јула 1944. године наредбом штаба 5. ударног корпуса од Козарског, Градишко-лијевчанског и Тимарског НОП одреда формирана је Козарска група народноослободилачких одреда. У јулу 1944. године удавио се у ријеци Сани код села Алишића Бранко Поповић, командант батаљона 11. крајишке НОУ бригаде и народни херој. Из састава 5. ударног корпуса изашла је 11. ударна дивизија која је преко источне Босне упућена у Србију. Код Мањаче (близу Жепча) у борби са Нијемцима погинуо је командант 5. крајишке (козарске) НОУ бригаде Раде Кондић, велики и неустрашиви козарски јунак и народни херој. 8. августа 1944. године одржана је Обласна изборна конференција на којој је изабран Обласни одбор НОФ-а за Бос. крајину. 11. августа 1944. године 3. батаљон 6. кмјишке НОВ бригаде уништио је воз на прузи Љубија-Приједор. Убијено је 35 непријатељских војника. 15. августа 1944. године борци козарске групе одреда напали село Бачани и заузели усташко упориште. Убили 14 су 20, ранили 30 усташа, заплијенили 3 пушке, спалили 3 вагона пшенице и 10 вагона сјемена. 20. августа 1944. године борци 6. крајишке НОУ бригаде заузели село Хамбарине и натјерали непријатеља у Приједор. 23. августа 1944. године борци 11. крајишке НОВ бригаде напали усташку колону на путу Приједор-Љубија. Убијено 36 усташа и 1 официр. Уништена су петера запрежна кола. Заплијењена су 3 пушко-митраљеза, 21 пушка и 2000 метака. У борби су рањена 3 борца. 27. августа 1944. године борци Козарске групе одреда напали су њемачки транспортни воз између Добрљина и Волиње. Убијено је 35, а рањено 20 њемачких војника. Погинуо је 1 и рањено 10 бораца. У јуну, јулу и августу 1944. године регистровано је 55 сукоба у борби око Приједора и дуж жељезничке пруге Босански Нови и Волиње. (275,397) У посљедњим мјесецима 1943. године и до краја августа 1944. године у рудном налазишту Љубија ископано је 217.000 тона руде и већи део транспортован. Нијемци су се грчевито борили да одрже исправну жељезничку пругу од Љубије преко Приједора-Босанског Новог-Добрљина-Костајнице за извоз руде. У том нису успијевали. Ноћу између 1. и 2. септембра 1944. године борци Козарског одреда срушили су 3 моста и 15 км телефонске линије на прузи Добрљин-Босански Нови. 3. септембра 1944. године завршено дневно савјетовање СКОЈ-а за Босанску крајину у селу Лушци Паланке. Савјетовању присуствовали чланови и секретари окруиних и среских комитета СКОЈ-а, бригадни комитети и комитет СКОЈ-а 4. ударне дивизије. 4. септембра 1944. године савезничка авијација бомбардовала Босански Нови и Двор на Уни. 6. септембра 1944. године око Приједора спољна одбрамбена линија непријатеља протезала се у два појаса са безброј бункера и утврђених зграда за становање. Тако су око Приједора и Љубије спољну одбрану представљали села Хамбарине, село Брезичани, село Драготиња и Мартин-Брод. Одбрану Приједора сачињавали су дијелови 373. њемачке легионарске дивизије, дијелови 7. ловачког пука, 4. ловачке бригаде, једна чета усташке милиције, 300 четника и 200 припадника усташке милиције који су се повукли из Козарца. У посади Приједора поред њемачких снага главнину су ћиниле усташе и домобрани (преко 1000) и око 300 четника Васе Мијатовића. У осталим околним утврђењима било је још преко 2000 војника. У граду је било бројно артиљеријско и минобацачко оружје. У упориштима овога подручја било је 2710 војника у Приједору и 1600 војника у Љубији (400 војника 1. бојне, 383 хрватске пјешачке пуковније »Тигар«, 500 војника усташке бојне натпо-ручника Златка Херцигоње, 250 Атлијиних усташа и 450 милиционера из муслиманске заштите). Ова бројна војска која је бранила упориште Приједора била је релативно добро наоружана (четири руска топа, пет тешких бацача, 30 тешких митраљеза и доста лаког оружја). (275,376) У Љубији посаду су сачињавала два батаљона усташа и један батаљон 373. њемачке легионарске дивизије. Штаб 5. корпуса преко обавјештајне мреже добио је праву слику одбране и јачине непријатељских снага. По заповијести штаба 5. корпуса НОВ и ПОЈ-а 4. крајишка НОУ дивизија са Козарским и Подгрмечким партизанским одредом требало је да нападне једновремено Приједор и Љубију. Приједор напада 11. крајишка НОУ бригада и 6. крајишка НОУ бригада са три батаљона, подржане са два дивизиона артиљерије. Затварање правца Босански Нови-Приједор извршио је Козарски одрцд. Рудник Љубија напада 4. батаљон 8. крајишке бригаде и један батаљон Подгрмечког НОП одреда, а један батаљон НОУ бригаде на непријатељске снаге у Доњој Љубији. Остале снаге 4. дивизије биле су распоређене у рејону Приједор-Босански Нови, са лијеве и десне стране ријеке Сане. Напад на Приједор и рудник Љубију почео је у 22 часа ноћу између 6. и 7. септембра 1944. године. Крајишке бригаде напале су Приједор са сјевера. Кроз спољну одбрану Приједора продро је 2. батаљон 11. 15 крајишке НОУ бригаде са обје стране жељезничке пруге. Истовремено ударна група, наоружана бацачима и бомбама, продрла је дуж друма Босански Нови-Приједор. У 'раним јутарњим часовима снаге НОВ су овладале сјеверним дијеловима града. Најжешћи отпор непријатељ је давао у згради силоса. Дејством минобацачке ватре овај отпор је био скршен. Тако је послије десеточасовне борбе отпор непријатеља био уништен и град Приједор око 8 часова 7. септембра 1944. године коначно био ослобођен. Први, 2. и 3. батаљон 6. крајишке НОУ бригаде наставио је напад у правцу југозапада, а 3. и 4. батаљон 11. крајишке НОУ бригаде избацио је непријатеља из села Брезичана и Мартин-брода. У Приједору су остали Први и Други батаљон 11. краји-шке НОУ бригаде као посада. Дио непријатељске посаде извукао се на лијеву обалу ријеке Сане, а затим продужио повлачење и спојио се са посадом рудника Љубије. 7. септембра 1944. године 3. батаљон 8. крајишке НОУ бригаде са положаја на западној страни комуникације Доња Љубија-Приједора, а у рејону Љубије, дочекао је непријатељску колону од око 2000 Нијемаца, усташа, четника и домобрана. У трочасовној борби батаљон је одбио више не- пријатељских налета нанијевши му тешке губитке. У помоћ су пристигле снаге 4. крајишке дивизије из рејона Приједора и рудника Љубије, које су наставиле гоњење непријатеља у правцу села Цикота. Снаге које су вршиле напад на Љубију нису успјеле да је заузму у току ноћи између 6. и 7. септембра 1944. године. 7. септембра 1944. године у 16,30 сати борбена група сатника Ахрендта у јачини од 2000 особа напустила је Љубију, бојећи се опкољавања. Прије одласка непријатељ је минирао зграду у Љубији. (275,374) Уништењу спојене непријатељске групације од 4400 војника приступило се одмах са свим снагама које су учествовале у нападу. Непријатељ је одлучио да се повлачи за Босански Нови правцем Љубија-Рудник-Доња Љуби-ја-Ризвановићи-село Бишћани-село Цикоте-село Сводна-село Благај-Босански Нови. На затварању правца Босански Нови-Приједор налази се Козарски одред са десне стране на линији Сводна-Петровац, а са лијеве стране ријеке Сане 1. и 4. батаљон 8. крајишке НОУ бригадне на линији Булина Глава-Витасовци-Трговиште-Цикоте. Ова група, која је затварала наведени правац, у току ноћи између 6. и 7. септембра није имала додира са непријатељем. На том правцу су се нашле главне снаге 4. дивизије 5. корпуса НОВ и ПОЈ. Напад на непријатељску колону почињу у 17,30 часова 7. септембра 1944. године са оба бока на читавој дужини до ријеке Сане, а потом напад прихватају снаге које су затварале правац Босански Нови-Приједор. Непријатељ је нападао са обје стране Сане, од Доње Љубије до села Благаја, на дужини од 25 км. Жестоке борбе настављене су и 8. септембра. Борба у гоњењу непријатеља траје без предаха од 17,30 часова 7. септембра до 10 часова 8. септембра 1944. годи-не. Најтеже поразе непријатељ је доживио у рејону села Цикоте-села Доња Драготиња-под Мартин-Бродом-жељезничком станицом Сводна и у рејону села Благај. Укупне снаге непријатеља у моменту напада износиле су 4400 војника, међу којим се налазило и око 400 четника. Губици непријатеља су износили 1053 мртва, 714 рањених и 552 заробљена војника и официра. Међу заробљеним се налазило 16 официра и 35 подофицира. Тако је до Босанског Новог стигао преостали број непријатељских војника. Заплијењено је 9 топова, 20 минобацача, 11 тешких митраљеза, 28 пушкомитраљеза, 784 пу-шке, 43 аутомата, 71 пиштољ, 250.000 метака, 100 граната разних калибара, као и много другог материјала и опреме. Губици 4. крајишке НОУ дивизије су износили 32 погинула и 121 рањен борац. (275,397) Тако су 7. септембра 1944. године јединице 4. дивизије НОВ, Козарског, Тимарског и Подгрмеч-ког партизанског одреда коначно ослободиле Приједор и Љубију, а 8. септембра 1944. године и жељез-ничку пругу до Босанског Новог. (275,397) Тако је коначно спојена слободна територија Козаре и Грмеча. 16 До ослобођења Приједора непријатељ је у гарнизонима око Козаре дрзао 7-8.000 војника, добро наоружаних и под руководством њемачких команди. (275,119) Од устанка 30. јула 1941. године па до ослобођења Приједора, непрекидно су трајале војне акције козарских партизана. Од градова који припадају Козари и Поткозарју Приједор је коначно први ослобођен. У 1944. години на Козари су радили још др Вулетић и др Новоградски. 1944. године обласни НОО за Босанску крајину упућује др Горославу Анделиновић на рад у Козару. Ослобођењем Приједора на Козару су дошли др Бенчино и др Фрањо Балвановић. Тад војна и цивилна болница Козаре прелази у Приједор и Љубију. Али, на Козари и даље дјелује амбуланта здравствених секција нарудноослободилачких одбора. На Козари је у току рата успјешно дјеловала санитетска служба. (275,463) 8. септембра 1944. године домобрански 1. батаљон 11. ловачког пука, који се налазио на положајима између Босанског Новог и Добрљина, прешао на страну групе козарских одреда. 13. септембра 1944. године из села Ивањске један домобрански батаљон прешао на страну јединица 4. кмјишке ударне дивизије 5. корпуса НОВЈ. 14. септембра 1944. године борци Козарске групе одреда порушили жељезничку пругу између Босанског Новог и Добрљина. 15. септембра 1944. године борци 4. крајишке дивизије заузели усташко-домобранско упориште у Ивањској. 16. септембра 1944. године штаб 5. корпуса НОВЈ издао заповијест јединицама за напад на Бању Луку и Босанску Градишку. Трећи батаљон 6. крајишке НОУ бригаде напао усташку милицију у селу Драгочају и убио 15 милиционера, а остали разбијени. 17. септембра 1944. године борци 4. крајишке ударне дивизије заузели Клашнице. Предала су се 172 домобрана са 1 минобацачем, 12 пушкомитраљеза, 10 аутомата, 140 пушака, 20 пиштоља и 15.000 метака. Борци 39. дивизије 5. корпуса НОВЈ напали непријатеља у Петричевцу и усташко-домобранску колону јачине око 340 војника између села Матике и села Драгочаја. Убијено је 18, а рањено 27 непријатељских војника. 18. септембра 1944. године отпочела је друга бањалучка операција 5. ударног корпуса НОВЈ против њемачких, усташко-домобранских и четничких снага (укупне јачине око 15.000 војника). Циљ операције је да се заузме просторија Бања Лука - Босанска Градишка-Котор-Варош. Напад је извршен на Бању Луку. Ноћу између 18. и 19. септембра 1944. године борци 5. корпуса разбили су спољну одбрану Бање Луке и окружиле непријатеља у центру града и у Каштелу. Ноћу између 18. и 19. септембра 1944. године непријатељ је у Хрватској Дубици заклао 54 особе, а у Босанској Дубици неколико особа објесио пред џамијом. (275,119) 19. септембра 1944. године борци 5. корпуса водили су жестоке борбе у Бањој Луци за зграду хипотекарне банке, банског двора и бановине, гдје је непријатељ био јако утврђен 6. КНОУ бригада заузела зграду учитељске школе, фабрику дувана и команду мјеста у Бањој Луци. 13. КНОУ бригада 39. дивизије заузела предграђе Лауш, продрла у Бању Луку и уништила непријатеља у зградама жандармеријског пука и жељезничке станице. 20. септембра 1944. године борци 5. ударног корпуса ликвидирали непријатељску одбрану у 17 центру Бање Луке, изузев Каштела. 20. септембра 1944. године на иитној пијаци у Босанској Дубици усташе су објесиле 9 омладинки чланова СКОЈ-а. Њемачке јединице које су наступале од Босанске Градишке и Прњавора према Бањој Луци вршиле злочине над становништвом. 22. септембра 1944. године три батаљона 11. КНОУ бригаде водила жестоке борбе код села Дубраве са непријатељским колонама које надиру од Босанске Градишке. Уништена су 1 борна кола. Убијен је 31 непријатељски војник. 25. септембра 1944. године њемачка борбена група »РУДНО« из Дервенте напредовала је према Бањој Луци да је деблокира. 27. септембра 1944. године ради деблокаде снага у Бањој Луци, њемачка борбена група »Панвиц« наступала је из Босанске Градишке и у борбама одбацила 8. и 13. КНОУ бригаду на источне падине Козаре и продрла у Шибића Хан. Ноћу између 27. и 28. септембра 1944. године, наступајући од Дервенте ка Бањој Луци, њемачка борбена група »Рудно« у рејону села Клашница форсирала је ријеку Врбас и образовала мостобран. 28. септембра 1944. године у рејону села Клашнице спојиле су се њемачке борбене групе »Рудно« и »Панвиц«, продужиле напредовање ка Бањој Луци и деблокирале посаду. Јединице 5. корпуса повукле су се у околину Бање Луке и на источне падине Козаре. Тако се завршила бањалучка операција у којој су губици непријатеља били велики. Предало се или заробљено 3336, погинуло 2100, рањено 1400 непријатељских војника. Заплијењене су велике количине наоружања и друге ратне опреме. Пети корпус је имао 154 погинула борца. Јединице 5. корпуса су штитиле ослобођену територију. Непријатељ је чинио злочине. На терену среза и у граду Босанска Градишка било је ухапшено и отјерано у логоре Старе Градишке неколико стотина становника који су у логору убијени. 1. октобра 1944. године на подручју Срцског комитета КПЈ за Босански Нови било је 364 члана СКОЈ-а. Постојао је срески комитет од 5 чланова, шест општинских комитета са 54 члана и 38 сеоских група. У јесен 1944. године омладинска радна бригада »Зоја Космондајаскаја« с командантом бригаде Радом Вученом и командиром чете Бранком Чупићем ноћу је побрала кукурузе испод носа непријатеља код Јасековца и пренијела их преко Просаре на слободну територију у Козару. У јесењој сјетви 1944. године је засијано пшенице 88,508 дунума, ражи 5253 дунума. Овако крупне резултате постигли су НОО захваљујући великом одзиву народа. Народ из једног среза помагао је у засијавању народу из другог среза који није имао запрежне стоке и пољопривредног алата. Козарска група одреда бројно је нарасла па су створени услови за формирање нове бригаде на Козари. По наредби штаба 5. корпуса НОВЈ и ПОЈ од Козарске групе одреда (Козарског, Градишко-лијевћанског и Тимарског) и нових бораца 12. октобра 1944. године у селу Прусци, на мјесту Брезици, формирана је 20. крајишка (козарска) бригада која је у свом саставу имала четири батаљона (1624 борца). У састав бригаде су ушли Козарски и Градишко-лијевчански одред у цјелини и једна теренска чета Тимарског одреда. 20. крајишка бригада је ушла у састав 39. крајишке НОУ дивизије. Бригада је остала на терену Козаре да брани слободну територију са осталим јединицама дивизије од непријатељских снага из још неослобођених мјеста Бање Луке, Босанске Градишке, Дубице, Костајнице, Добрљина и Босанског Новог. Легендарни јунаци Козаре гинули су један за другим. 20. октобра 1944. године погинуо је Јосип Мажар Шоша на Травнику, а сутрадан Петар Мећава и Лазо Марин такође на Травнику. 25. октобра 1944. године 2. крајишке НОУ бригаде напао је Добрљин. 26. октобра 1944. године 3. батаљон 20. КНОУ бригаде водио борбу са непријатељем из Босанске Градишке. Убијено 5 и рањено 9 непријатељских војника. До 28. октобра 1944. године изабрани су сеоски и општински одбори на козарском округу, а срески 18 одбори за Босанску Градишку, Босанску Дубицу и Босански Но.ви. (275,354) 28. октобра 1944. године борци 20. КНОУ бригаде водили борбу са непријатељским снагама из Добрљина које су нападале према Куљанима. Убијено је 20 и рањено 15 непријатељских војника. 31. октобра 1944. године борци 2. батаљона 20. КНОУ бригаде водили борбу на Пауковића брду и убили 6 непријатељских војника. У октобру 1944. године на изборним конференцијама изабрани су срески одбори НОФ-а за срезове Босанску Дубицу и Босанску Костајницу. 2. новембра 1944. године 2500 усташа из Босанске Дубице нападало је на слободну територију Коазре, палили су села и убијали становништво. Борци 2. и 3. батаљона 20. КНОУ бригаде дочекали су усташе и са њима водили деветочасовну борбу. 7. новембра 1944. године у аутомобилској несрећи на путу измеду Травника и Зенице погинуо је замјеник команданта 4. дивизије Ранко Шипка, неустрашиви борац и чувени јунак са Козаре, народни херој. 10. новембра 1944. године борци 2. батаљона 20. КНОУ бригаде водили су борбу са непријатељем код Машића и убили 2. непријатељска војника. 12. новембра 1944. године борци минерске чете 20. КНОУ бригаде порушили су пругу на више мјеста између Босанског Новог и Волиње. 15. новембра 1944. године борци 4. батаљона 20. КНОУ бригаде водили борбу са Черкезима код села Машића. Трећи батаљон 20. КНОУ бригаде напао непријатеља на Кулском брду код Босанског Новог. 16. новембра 1944. године отпочела тродневна пленарна сједница Обласног НОО за Босанску крајину. 18. новембра 1944. године 4. батаљон 20. КНОУ бригаде заузео жељезничку станицу Равнице на прузи Босански Нови-Костајница. Убијено 5 и рањено 15 усташа. 20. новембра 1944. године 2. батаљон 20. КНОУ бригаде водио борбе са непријатељем код Тополе. 24. новембра 1944. године 2. батаљон 20. КНОУ бригаде водио борбу са 250 усташа и Черкеза. 26. новембра 1944. године 4. батаљон 20. КНОУ бригаде уништио 2 камиона код Волињског моста и убио 12 њемачких војника. 29. новембра 1944. године у Приједору је одржана окружна конференција НОФ-а на територији Козаре. Ту је било преко 500 делегата изабраних од народа. (275,355) Изабран је Окружни одбор НОФ-а за подручје Козаре. Током 1944. године при Окрожном НОО-у за Козару основани органи управе за сљедеће секторе: за привреду, саобраћај, културу и просвету, за здравље и административно-управни сектор. Срески НОО-и су имали секторе: административно-управни, привредно-

КОЗАРА 1945

2. јануара 1945. године борци 20. КНОУ бригаде напали кола са 15 усташа код села Банина, који су се кретали из Босанске Дубице. 4. јануара 1945. године борци 20. КНОУ бригаде напали колону од 20 милиционара код села Думбраве. Убијено је 6, а рањено 10 милиционара. 6. јануара 1945. године борци 20. КНОУ бригаде напали су Чекрек на путу Босански Нови- Костајница. 8. јануара 1945. године борци 2. КНОУ бригаде напали непријатељску милицију у селу Шимићима. Убијено је 10, а рањено 6 милиционара. 15. јануара 1945. године борци 20. КНОУ бригаде ометали оправку пруге Добрљин-Волиња. 18. јануара 1945. године борци 20. КНОУ бригаде напали су воз између Добрљина и Равнице. Убијено је 8 и рањено 12 непријатељских војника. 19. јануара 1945. године минерска група 20. КНОУ бригаде порушила је пругу између Равнице и Босанског Новог, дужине 360 м. 24. јануара 1945. године борци 20. КНОУ бригаде напали су усташку милицију у селу Симићима. Непријатељ је протјеран у правцу Клашница. 7. фебруара 1945. године јединице 53. дивизије 5. корпуса НОВЈ и Мотајички одред напале и разбиле четнике и усташе код села Горња Долина у Лијевче пољу. Четници су се повукли преко Саве на лијеву обалу, а усташе према Босанској Градишци. Убијено је око 100 четника и 45 усташа. 7. фебруара 1945. године по закључку Предсједништво Земаљстког антифашистичког вијећа народног ослобођења Босне и Херцеговине успостављено је у Босни и Херцеговини 5 округа: сарајевски, бањалучки, тузлански, травнићки, бихаћки и мостарски. Тада је престао да ради округ Козара, који је ушао у састав бањалучког округа. Округ Бањалука сачињавају срезови: Бања Лука, Босанска Дубица, Босанска Градишка, Босански Нови, Дервента, Кључ, Котор-Варош, Приједор, Прњавор, Сански Мост, Теслић, Тешањ. (275,307) 13. фебруара 1945. године, према наређењу штаба 5.корпуса, спојено је подгрмечко и козарско војно подручје, те је формирана команда Приједорског војног подручја. Борци 20. КНОУ бригаде одбили су непријатеља који је дошао из Костајнице да пљачка село Мракодол. 17. фебруара 1945. године борци 20. КНОУ бригаде извршили нада на непријатељско упориште у Доњој, Средњој и Новој Тополи. Непријатељу је стигла помоћ. Убијено је 105 и заробљено 55 непријатељских војника. Бригада је имала 12 погинулих и 16 рањених бораца. 19. фебруара 1945. године борци 2. КНОУ бригаде напали 400 усташа на линији села Пољавнице-село Медићи. Борба се водила 9 часова. Убијено је 27, а рањено 30 непријатељских војника. Бригада је имала 8 погинулих и 21 рањеног борца. 21. фебруара 1945. године борци 20. КНОУ бригаде дочекали њемачко-усташке јединице и одбиле их. 22. фебруара 1945. године борци 20. КНОУ бригаде одбили нападе њемачких, усташко-домобранских и четничких снага из Бања Луке, Дубице и Добрљина на слободној територији Козаре. Од 19. до 22. фебруара 1945. године јединице 39. крајишке бригаде водиле су борбу са њемачким, усташко-домобранским и четничким снагама, које су надирале на слободну територију из разних праваца (Бања Лука-Босански Нови, Дубице и Добрљина). Непријатељске јединице, које су надирале наслободну триторију, вршиле су злочине над становништвом и палиле куће. 2. марта 1945. године Обласни НОО за Боанску крадбора). Донесена је одлука да се формирају три окружна НО одбора (Бања Лука, Травник и Бихаћ). Окружни НОО за Бању Луку (од 60 чланова) и Окружни народни суд (од 8 чланова) изабрани су на окружној конференцији одржаној у Приједору 11. марта 1945. године. (170,717) За предсједника је изабран Светозар Веиновић, за потпредсједнике Бећир Голијашевић и Вито Ластрић, за секретара Милош Стојаковић и још 10 чланова Извршног одбора. Основан је и Окружни суд Бање Луке. (275,307) 25. марта 1945. године на подручју Среског комитета КПЈ за Босанску Дубицу има 692 члана СКОЈ-а. Социјални састав: сељака 690, интелектуалаца 1, ђака 1. (170, 717) 5. априла 1945. године јединице Друге армије Југословенске армије прешле у општи напад против њемачких и усташких јединица правцем Добој-Бања Лука-Босански Нови. Дуж десне обале ријеке Саве дејствовала је Прва армија Југословенске армије. 22. априла 1945. године јединице 10. ударне дивизије, 5. ударног корпуса ЈА коначно су осло-бодиле Бању Луку. Њемачке и усташко-домобранске јединице извукле су се у правцу Босанске Градишке.

22. априла 1945. године почеле су операције 2. армије ЈА за ослобођење доњег тока ријеке Врбаса и Босанске Градишке. 39. дивизија наступала је у правцу Босанске Градишке преко Горње и Доње Тополе. Ноћу између 22. и 23. априла 1945. године ослобођене су Клашнице. Ноћу између 22. и 23. априла 1945. године коначно су ослобођени Лакташи. 22. априла 1945. године у 19 часова јединице 39. ударне дивизије 5. ударног корпуса ЈА започеле су операције за ослобођење Босанске Градишке. Миниран је мост на ријеци Сави да би се спријечило извлачење непријатеља на лијеву обалу Саве. 23. априла 1945. године 20. крајишка бригада нападала је са линије села пикуле-Обрадовац. 15.крајишка бригада нападала је са правца села Турске Дубраве. 13. крајишка бригада нападала је на главни одбрамбени појас са источне стране града. 20. крајишка бригада (2батаљона) нападала је са западне стране града. Овладавши насипом и пробојем кроз непријатељску одбрану упала је у град. 39. крајишка дивизија је повучена. 23. априла 1945. године, по наређењу 2. армије, јединице кој су нападале Босанску Градишку у 20 часова су замијењене са 28. и 45. дивизијом ради извођења марша и напада на Босански Нови. Тако јединице 28. и 45. дивизије настављају борбу за ослобођење града. 45. српска дивизија је преузела сектор 39. дивизије и наставила напад на Босанску Градишку. 45. дивизија преузела је положаје на сјевероисточној ивици Босанске Градишке до канала Јурковица (искључиво). 20. бригада заузима положај на обали ријеке Саве од села Орубица до села Мачковац и дијела насипа ка Босанској Градишци. 24. бригада запосједа положај ријеке Саве-село Брестовчина. 28. славонска дивизија уведена је у борбу за Градишку преко јужне и западне стране са 17. и 25. бригадом, уз подршку артиљеријског дивизиона. Ноћу између 23.и 24. априла 1945. године сломљена је спољна одбрана непријатеља око Босанске Градишке. Дијелови усташке дивизије (око 6000) уз претходну поправку минираног моста на Сави под борбом су се извукле на лијеву обалу ријеке Саве. Жестоке борбе започеле су 22. априла у 19 часова. Уз 39. дивизују наступиле су 45. и 28. дивизија. Тако су јединице 28. и 45. дивизије у 5 часова 24. априла 1945. године коначно ослободиле Босанску Градишку, прешле ријеку Саву, за-узеле Стару Градишку и наставиле гоњење непријатеља. Дакле 24. априла 1945. године коначно је ослобођена Босанска Градишка и Стара Градишка, коју су браниле њемачке и усташко-домобранске снаге. Јединице 39. дивизије у борбама су убиле 459, а заробиле 173 непријатељска војника (усташа). Заплијењено је 5 противтенковских топова, 15 минобацача, 34 митраљеза, 6 аутомата, 315 пушака, 11 кола муниције и друге опреме. 39. дивизија имала је 21 мртвог и 127 рањених бораца. Јединице 28. дивизије у борбама су убиле 314, а заробила 100 усташа. Заплијенила је 3 топа, 16 митраљеза, 230 пушака и друге ратне опреме. 28. дивизија је имала 18 погинулих и 36 рањених бораца.

Питање исхране и стоке било је врло лоше. Према овом извјештају на располагању је било 772.664 кг пшенице, 660.701 кг кукуруза. 336.974 кг граха, 2,027.413 кг кромпира и 64.559 кг масти. (275,308)

24. априла 1945. године наредбом Генералштаба ЈА расформирани су штабови 2. и 4. ударног корпуса ЈА, а њихове дивизије ушле у састав 2. армије, изузев 37. и 53. дивизије које су потчињене штабу 3. корпуса ЈА. 24. априла 1945. године, по наређењу штаба 2. армије ЈА, формирана је Унска оперативна група дивизије 2. армије ЈА (23,28,39. и 45. ударне дивизије). Групи је стављено у задатак да очисти од непријатеља долину доњег тока ријеке Уне, пресијече комуникацију Карловац-Загреб и са сјеверо- запада нападне јаке њемачко-усташке снаге у Карловцу. Тако је по ослобођењу Босанске и Старе Градишке 45. дивизија кренула према Босанској Дубици, 28. дивизија према Босанској и Хрватској Костајници, 23. дивизија према Добрљину, а 39. дивизија је била у покрету према Босанском Новом. 25. априла 1945. године 45. дивизија са двије бригаде продужава надирање правцем Босанска Градишка-село Орахова-Босанска Дубица, са задатком да ликвидира ово непријатељско упориште. 25. априла 1945. године 28. дивизија продужава покрет најкраћим правцем између Просаре и Козаре за Босанску Костајницу с циљем ликвидирања овог упоришта. Ноћу између 25. и 26. априла 1945. године 23. и 39. ударна дивизија су у покрету према Добрљину и Босанском Новом. 26. априла 1945. године 45. дивизија заноћила је на простору села Орахова и продужила покрет ка Јасеновцу и Дубици. 23. бригада заузела је полазни положај од ријеке Саве (село Орахова до села Драксенић). 20. бригада посјела је полазне положаје села Драксенићи - Новоселци. 24. бригада у покрету од Босанске Градишке ка селу Орахову. 26. априла 1945. године 28. дивизија продужила је покрет и пред ноћ избила на простору Кнешпоља (село Мирковац-село Хајдаровци). 26. априла 1945. године 39. дивизија продужава покрет и избија на простору села Велика Жуљевица. У току дана издата је заповијест за напад на Босански Нови. Прелаз ријеке Сане извршен је у селу Сводна. За пребацивање преко ријеке Сане коришћени су чамци.1 (26. априла 1945. године овдје је извршено форсирање дијелова партизанских јединица које су учествовале за ослобађање Босанског Новог. Од почетка устанка до ослободења 19414945. године мјесто прелаза преко Сане налази се јужно од села Петковац (десна обала) и села Витасовци (лијева обала) на ушћу Свињарског потока у Сану. Од првог дана устанка до ослобођења овдје је био главни прелаз из Козаре у Грмеч. Коришћена су 2 чамца, већи у коме се могло превести 25-30 људи или 2 коња, а мањи 4-6 људи. Мањи чамац маскиран је у шуми, а већи потапан у воду ради маски-рања. За наведени период превожењем је руководио Вељко Бабић, а са њим су сарадивали у превожењу Миле Нинић, Миле Радуловић, Бранко Басрак, Мићо Јокић, Обрад Ђаковић, Гавро Медић, Мићо Богић (погинуо у партизанима). Вељко Басрак (погинуо у партизанима), Љубан Саничанин (погинуо у партизанима). Сви су родом из Витасоваца.)

Распоред дивизија за напад на Босански Нови био је сљедећи: 13. крајишка бригада са два батаљона напада десном, а са два батаљона лијевом обалом ријеке Сане; 15. бригада лијево од 13. бригаде до ријеке Уне; 20. бригада форсира ријеку Уну јужно од Босанског Брода и напада град са западне стране. 27. априла 1945. године посаду Босанске Дубице је сачињавало 400 Нијемаца и 200 усташа. 27. априла 1945. године у 21 сат и 30 минута 45. дивизија извршила је напад на Босанску Дубицу. Према распореду јединица, 20. бригада са 2. батаљоном нападала је између друмова Босанска Градишка и Приједор, 23. бригада десно од 20. бригаде до ријеке Уне, 24. бригада у резерви са 1. батаљоном, на ушћу ријеке Уне у Саву. Непријатељ се бранио на ивици града. 27. априла 1945. године 28. дивизија избила је на линију села Зовик-Алагинци-Диздарлије и вршила припреме за напад на Босанску Костајницу, односно упориште Баљ и Џиџиковац, гдје се непријатељ био утврдио. 27. априла 1945. године у 19 часова 28. дивизија прешла је у напад и у првом налету протјерала непријатељске дијелове са линије Равни пут (к. 320) - Алагинци (трг. 382) -Ум (трг. 383) - Шиковац. Снаге дивизије избиле су пред главни непријатељски положај који се простирао на линији Џиџиковац (к. 275)-Вељино брдо-Баљ (к.359). 27. априла 1945. године Босански Нови бранила је 373. њемачка дивизија. 27. априла 1945. године 23. дивизија превезла је жељезницом своје јединице од Приједора у правцу Босанског Новог и размјестиле се у селима Благај-Сводна-Доња Драготиња на ноћење. 39. дивизија извршила је запосједање полазних положаја за напад на Босански Нови. 15. бригада сукобила се са Нијемцима на Вјешалима и Вратлу. Два батаљона 13. бригаде дејствују десно од ње. 20. бригада форсира ријеку Уну код села Романи. Један батаљон блокирао је упориште Рудице, а три батаљона вршила су пребацивање преко ријеке Уне и посједање полазних положаја на линији Чемерница-Личко брдо. 13. бригада са два батаљона напада десном обалом ријеке Сане. Ноћу измеду 27. и 28. априла 1945. године у 24 часа 13. и 15. бригада извршиле су напад на Босански Нови. Непријатељ је пружио жесток отпор из упоришта »Кула« - Матијевићи - Шакића брдо. Док су 13. и 15. бригада задржане јаком ватром, 20. бригада заузела је упориште Кадрић Брдо, Хртић и Закопа. Ноћу измеду 27. и 28. априла 1945. године послије три сата жестоких уличних борби 45. дивизија 2. армије ЈА у Босанској Дубици присилила је остатке непријатељских снага да се повуку преко моста на Уни. Непријатељске снаге приликом повлачења срушили су мост. Јединице 45. дивизије 2. армије ЈА ликвидирале су преко 50 бетонских бункера. 28. априла 1945. године у 3 часа коначно је ослобођена Босанска Дубица. Непријатељски губици су износили: 281 мртав, 205 рањених и 25 заробљених Нијемаца и усташа. Заплијењена су 2 тенка, 10 митраљеза, 84 пушке, 1 аутомат и много другог материјала и опреме. 45. дивизија 2. артније ЈА имала је 35 мртвих и 115 рањених бораца. 28. априла 1945. године 28. дивизија у 20 сати прешла је у напад на Босанску Костајницу, 25. бригада на упориште Баљ, 17. бригада на Вељино Брдо. Ангажовањем и дијелова снага 17. бригаде Баљ је у току ноћи између 28. и 29. априла ликвидиран. Вељино Брдо и Џиџиковац су се одржали. 28. априла 1945. годинц 23. дивизија кренула је ка долини ријеке Уне у циљу форсирања и садејства са осталим снагама. 7. бригада извршила је покрет правцем село Дервиши-Жуљевица-Равнице. Прелаз је био преко ријеке Уне између села Унчани-Голубовац. 9. бригада извршила је покрет правцем село Сводна-Брезици-Пчрисочни Гај-село Куљани-село Клобучари, гдје се размјестила ради ликвидације Добрљина и форсирања ријеке Уне. 14. бригада кренула је правцем село Сводна-Агино поље-Пошта брдо-село Љешљани-село Горње Водичево, гдје се размјестила у резерву дивизије. 2. арт. бри-гада додијелила је 2 топа и 2 флака, 7. бригада 2 пт. топа, 9. бригада и пуковску батерију 14. брига-ди. Минобацачи и флакови упућују се са 7. бригадом на простору Горње Водићево. Команда мјеста штаба дивизије налазила се у Горњем Водићеву. 28. априла 1945. године код Добрљина на скелском мјесту прелаза Добрљин-Козиброд дијелови 23. дивизије вршили су форсирање ријеке Уне ради настављања даљих акција за ослобађање мјеста на лијевој обали ријеке Уне. Од 28. априла до 1. маја 1945. године између села Унчана и Голубовац на ријеци Уни вршила је форсирање 14. бригада и други дијелови 29. дивизије, ради ослобађања Босанског Новог, Добрљина, Босанске Костјанице и Хрватске Костајнице. 28. априла 1945. године 39. дивизија наставља жестоке борбе против главнине 373. њемаћке дивизије у Босанском Новом. На сектору 13. бригаде (десна обала ријеке Сане) непријатељ је у 3,30 часова ујутро извршио јак противнапад потоком Пукница и угрозио да зароби артиљерију на к.278. У тешким борбама прса у прса (на нож) два батаљона 13. бригаде издржала су до 9 сати и успјели да извуку дивизијску артиљерију, а затим се повукли на положаје Мазић брдо-Троскина коса. 3. и 4. батаљон 3. бригаде нијесу могли напредовати због јаке артиљеријске ватре непријатеља. 20. бригада заузела је Шакића брдо, село Хртиће, село Авдиће, на Уни. 29. априла 1945. године 28. дивизија продужила је жестоке борбе за Босанску Костајницу. Непријатељ је упорно бранио Вељино Брдо-село Милошевиће-село Петрињу. Општи напад дивизије започео је у 20. часова. У току ноћи заузети су неки висови и црква на Вељином Брду. Непријатељ се одржао на главним упориштима: Џиџиковцу-Вељином Брду-Баљу. (к. 359)-селу Петрињи. 29. априла 1945. године 23. дивизија према непријатељу држи упоришта на лијевој обали Уне: село Казиброд-Дивуша-црква св. Кате и на десној обали Уне Добрљин и Цереву Косу. Јединице дивизије заузеле су полазне положаје за напад, и то: 7. бригада село Церовица, 9. бригада испред Добрљина и Церове Косе, 14. бригада у резерви на просторији Горње Водичево. Арт. бригада је за подршку јединица дивизије дала своје дивизионе. Командно мјесто дивизије било је у Горњем Водићеву. У току дана дивизија је прешла у напад. 7. бригада избила је на линију Ћулум-Равнице-ж. станица-село Мала Жуљевица, гдје је дочекана сложном ватром са лијеве обале ријеке Уне и спријечена у форсирању Уне, па је у току ноћи потпомагала форсирање 14. бригаде преко Уне. 14. бригада из покрета избила је на ријеку Уну и форсирала је између села Унчана и Голубовца. Њен један батаљон остао је за осигурање. Иза форсирања 14. бригаде за њом се пребацио 2. батаљон 7. бригаде. Непријатељ је напао ове јединице са Сокачког брда, али онц су успјеле да одрже мостобран на обали Уне.

29. априла 1945. године 39. дивизија продужила је борбу за Босански Нови. У 11 часова непријатељ је извршио напад на положаје 20. бригаде на брду Закопа (к. 284)-Кордића брдо. Непријатељ је одбијен. 15. бригада у 15 часова са 1. и 4. батаљоном вршила је напад на к. 294 и 295 (заселак Вељковићи). Непријатцљ је протјеран са ових положаја. Између 29. и 30. априла 1945. године 9. бригада нападала је цијелу ноћ Добрљин, али није успјела да га заузме, као ни Цареву Косу. Непријатцљ је довукао за појачање 2 тенка. 30. априла 1945. године 28. дивизија наставила је напад на сектор Босанске Костајнице на упо- риште Вељино Брдо-село Милошевић-село Петриња.

30. aprila 1945. godine 23. divizija produžila je napad na neprijateljska uporišta. 9. brigada napadala je Cerovu Kosu i položaj kod crkve u Dobrljinu, koju je u toku dana likvidirala i izbila na obalu rijeke Une.

14. бригада (три батаљона) и 1. батаљон 7. бригаде, која је образовала мостобран на лијевој обали Уне, око 12 часова издржала је веома снажан напад Нијемаца и усташа, потпомогнутих са 3 тенка и 6 топова из правца Хрватске Костајнице. Напади су поновљени поподне, али су одбијени. Бригада је одржала своје положаје на мостобрану. 7. бригада остала је на својирн положајима јужно од мјеста прелаза и потпомагала одбрану мостобрана са десне стране ријеке Уне. 30. априла 1945. године 39. дивизија наставила је жестоке борбе на посаду у Босанском Новом. Ноћу између 30. априла и 1. маја 1945. године 39. дивизија 2. армије ЈА води жестоке борбе око Босанског Новог. У жцстоком јуришу са 2. и 3. батаљоном 13. бригада успјела је да заузмц упориште Кулско-брдо у 5 ћасова ујутро 1. маја. Први дијелови 39. дивизије 2. армије ЈА пробили су се у град. Тако су у 6 часова ујутро 1. маја 1945. године 39. дивизија 2. армије ЈА коначно ослободиле Босански Нови. Непријатељ се повлачио ка Двору и Костајници. Босански Нови су од 27. априла до 1. маја, пуна 4 дана браниле снаге 373. њемачке легионарске дивизије са артиљеријом и тенковском четом. Губици непријатеља у борбама за Босански Нови износили су: 607 мртвих и 232 заробљена Нијемца. Заплијењена су 2. арт. одруђа, 1 минобацач, 13 митраљеза, 462 пушака, 2 пиштоља и много материјала и опреме. 39. дивизија у борбама за Босански Нови је имала 53 мртва и 258 рањених бораца. Непријатељ је Добрљину довукао појачање у оклопном возу са 1000 војника, али се у току ноћи непријатељ повукао из Добрљина на лијеву обалу ријеке Уне, а затим за Хрватску Костајницу. Тако су 1. маја 1945. године вођене жестоке борбе око Добрљина. Непријатељ се у потпуности око 22 часа 1. инаја 1945. године повукао из Добрљина према Костајници. 1. маја 1945. године око 22 часа јединице 23 дивизије коначно су ослободиле Добрљин. У борбама за Добрљин јединице 23. дивизије ЈА су убиле 133, раниле преко 345 и заробиле 49 непријатељских војника, међу којима је био један пуковник и 4 поручника. Заплијењена су 4 противтенковска топа, 5 тешких бацача, 15 митраљеза, 150 пушака, 5 аутомобила, 2 камиона, 23 кола разног материјала и муниције. 23. дивизија ЈА у борбама око Добрљина имала је 74 мртва и 313 рањених бораца. Босанска Костајница била је утврђено непријатељско упориште. У граду су била 4 отпорна утврђења (жандармеријска касарна, основна школа, општина и кућа Ранчевића), а на ивици града у рејону муслиманског гробља била је уређена као кружна одбрана. Непријатељ је имао дијелове предстража које су задржане на положајима. Предстраже су биле на линији Равни пут (к.320) - Алагинци (трг. 382) - Ум (трг. 383) - Ишковац. Послије протјеривања непријатеља са линије предстража, он се повлачи на главни одбрамбени положај: Иџиковац (к.275) - Вељино Брдо - Баљ (к.359) -село Петриња. Жестоке борбе вођене су на Баљу (к.359) и Вељином Брду, који су више пута прелазили из рука у руке. Послије овладавања главном одбраном непријатеља од стране наших снага, вођене су борбе са непријатељским снагама у остацима упоришта села Тавија, села Милошевићи, упоришта код муслиманског грогља гробља и отпорних тачки у граду. /. маја 1945. године 28. дивизија наставила је жестоке борбе са остацима непријатељских снага који држе упориште у селу Тавија, у сјеверном дијелу Вељина Брда и у селу Милошевићи. Ноћу између 1. и 2. маја 1945. године јединице 28. дивизије упадају у Босанску Костајницу. Непријатељ и даље даје отпор и повлачи се преко ријеке Уне у Хрватску Костајницу. При повлачењу непријатељ је минирао мост на ријеци Уни, што је онемогућило прелаз нашим јединицама из покрета. Тако су 2. маја 1945. године ослободиле Босанску Костајницу. У борбама за Босанску Костајницу јединице 28. дивизије 2. армије ЈА су убиле 235, раниле 399 и заробиле 58 усташа. Заплијењено је 5 тенкова, 2 тешка митраљеза, 4 пушкомитраљеза, 104 пушке, 7 аутомата, кола муниције и другог возног материјала и опреме. 28. дивизија ЈА у борбама око Босанске Костајнице имала је 36 мртвих и 225 рањених бораца. Дакле, на описаном фронту од Босанске Костајнице имала је 36 мртвих и 225 рањених бораца. Дакле, на описаном фронту од Босанске Градишке до Босанског Новог непријатели је располагао снагама од 7400 Нијемаца, 12500 усташа и домобрана, што укупно износи 19.900 војника. Резултати коначног ослобођења територије Козаре су слиједећи: непријатељ је имао 3382 мртвих, 1948 рањених и 1190 заробљених војника и официра. Снаге Народноослободилачке војске су имале 277 мртвих и 1244 рањених бораца и руководилаца. Заплијењено је 7 тенкова, 23 арт. оруђа, 41 минобацач, 135 митраљеза, 2350 пушака, 64 аутомата, 75 пиштоља и много материјала и опреме.

Послије ослобођења Босанске Градишке, Босанске Дубице, Босанске Костајнице, Добрљина и Босанског Новог, јединице унске оперативне групе дивизија (23, 28, 39 и 45) 2. армије ЈА наставиле су борбу за ослобођење Хрватске Дубице, Хрватске Костајнице и наставиле гоњење непријатеља према Загребу. Форсирале су ријеку Уну чамцима или скелом на више мјеста. Главни прелази били су ниже моста у Босанској Дубици, јер је мост био порушен, код Бачвана, јужно од засеока Раван (к.ллл), код ушћа Слабиње (к.106), код села Суваје и два прелаза у Бачину. Главни прелаз чамцима на Сани био је код жељезничке станице Сводна. Непријатељске снаге које су браниле мјесто на лијевој обали Уне и Саве износиле су 7400 Нијемаца и 8000 усташа и домобрана, свега 15.400 непријатељских војника. Тако је у завешним борбама од 22. априла до 2. маја 1945. године конаћно ослобођена територија Козаре. На Козари су започеле борбе 30. и 31. јула 1941. године и трајале до 2. маја 1945. године без прекида. 9. маја 1945. године одржан је Први конгрес УСАОБиХ у Сарајеву. 9. маја 1945. године је Дан побједе. 15. маја 1945. године завршене операције ЈА за ослобо-ђење Југославије. У мају 1945. године на подручју среза Босански Нови дјелује 643 члана СКОЈ-а.

ЗАКЉУЧАК

Козара, то је народ из три стотине села, варошица и градова између ријека Уне, Сане, Врбаса и Саве, што је на позив Комунистичке партије Југославије листом кренуо у устанак 1941. године. На том подручју од 2500 км2 пред други свјетски рат (1931. год.) живјело је 33.687 домаћинстава и 199.289 становника. (137.719 Срба, 32.613 Муслимана, 26.651 Хрват и 2306 других народности) (329,5) Прошлост народа Козаре и Поткозарја испуњена је тешком борбом против туђина који су долазили из разних дијелова свијета. Све те битке, устанци и буне водиле су се у различита времена и под различитим условима, али је у свим тим сукобима долазио до изражаја менталитет борбених и поносних Козарчана. Козарчани на фронту у народноослободилачкој борби. У другом свјетском рату, у народно-ослободилачкој борби, Козарћани су испољили сву своју снагу и виталност, традиционалу борбеност и безмјерну приврженост својој отаџбини и слободи. За све вријеме народноослободилачког рата на овом подручју водила се борба без предаха. Врло увјерљиво о томе говоре подаци о броју формираних јединица на Козари и од Козарчана: 1. Августа 1941. године на Козари је формиран Други крајишки НОП одред, који је у мају 1942. године бројао више од 3500 бораца, сврстаних у пет батаљона; Јануара 1942. године на Козари је формирана 1. пролетерска чета; 2. Прва крајишка НОУ бригада формирана је 21. маја 1942. године, у коју су ушла два комплетна батаљона са Козаре; 3. Друга крајишка НОУ бригада формирана је 2. августа 1942. године, у коју су ушла два комплетна батаљона са Козаре; 4. Пета крајишка (козарска) НОУ бригада формирана је 22. септембра 1942. године. Читав састав бригаде је са Козаре; 5. Дванаеста крајишка НОУ бригада формирна је 26. фебруара 1943. године, чији су састав, изузев једне чете, чинили борци Козаре; 6. Козарски (нови) одред формиран је 26. маја 1943. године; 7. Једанаеста крајишка НЦЈУ бригада формирана је 8. септембра 1943. године. Читав састав бригаде је са Козаре; 8. Група одреда (Козарски, формиран 8. септембра 1943. године; Градишко-лијевчански, формиран 20. новембра 1943. годинц и Тимарски, формиран 15. маја 1944. године); 9. Двадесета крајишка НОУ бригада, формирана 12. октобра 1944. године од групе козарских одреда; 10. Одред народне одбране формиран је у јесен 1943. године. У свим одредима су били борци с Козаре, у три бригаде су били само борци Козаре, а у три бригаде су били претежно борци Козарц. Али, ни то није све. Готово да није било човјека на подручју које се назива Козаром, дораслог за пушку, способног да понесе оружје, а да се није борио у некој од партизанских јединица,. Козара и Поткозарје у народноослободилачком рату Народноослободилачкој војсци дали су 21.000 бораца Козарчана, од који се 9915 нису вратили са ратишта, него су своје животе положили за слободу своје отаџбине. Имена погинулих бораца су у смрти за вјечност постројена у меморијалном зиду вцлићанственог споменика на Мраковици (806 м), на врху Козаре. Ту стоји у вјечном строју брат уз брата, друг уз друга, као некад на фронту у бригади. Вјечно су збратимљени, загрљени, славом овјенчани. Ту су ти јунаци који су својом крвљу и костима носили слободу свом збратимљеном народу. Козара је дала 45 народних хероја, од којих су 24 погинула у току рата. За слободу, мир, братство и јединство погинуо је сваки пети Козарчанин. За козарске партизане је карактеристично да је око 75% њихових редова ћинила омладина. Међу њима је било и дјечака са 12, 15, 16 и 17 године старости. То се види из имена године рођења и погибије вјечно постројених у меморијалном зиду на Мраковици. Организовани развој масовног омладинског покрета на Козари 1941-1945. године дјело је организованог дјеловања КПЈ и СКОЈ-а међу омладином. (275,311)

То је подручје на коме је у току рата остварено такво јединство народа, с таквом унутрашњом снагом и ћврстином да је Козара, као сасвим одређен појам, одиста представљала тврђаву и симбол оружане борбе за слободу отаџбине. Суштину козарске епопеје чини племенита борба њених партизана за људско споразумијевање и братимљење Срба, Муслимана и Хрвата. У темеље братства и једниства наших народа уграђени су животи најбољих синова Козаре. Партија је успјела да сваког козарског партизана учини активним и свјесним борцем за братство и једниство, и то у ратним условима, кад је требало брзо превазићи старе распре, одрећи се дубоко укоријењених навика и понашања, ломити препреке и отпо-ре, мирити и братимити вијековима завађене и закрвљене сусједе. На Козари су ратовали припадници готово свих југославенских народа и народности. Руководећи људи у Козарском партизанском одреду 1941. године били су: командант одреда др Младен Стојановић, Србин; политички комесар одреда Осман Карабеговић, Муслиман; замјеник команданта одреда Јосип Мажар Шоша, Хрват; секретар Окружног комитета КПЈ за Козару Бранко Бабич Словенац, секретар Окружног комитета СКОЈ-а за Козару Владимир Немет, Загрепчанин. Ту су дошли и шпански борци Ратко Вујовић Чоче, Црногорац, Обрад Стишовић, Србијанац и били меду водећим руководиоцима Козаре, односно Обрад Стишовић, био је командант одреда на Козари. Таква је Козара била на почетку револуције. Таква је остала за све вријеме рата, таква је и (данас???). Па ипак, ти подаци су једнострани и сасвим недовољни да искажу приврженост Козарчана слободи, јунаштву, слави, да опишу трагедију козарског народа, тешку судбину хиљада козарских породица. У публикацијама објављеним о Козари читалац ће у њима срести и доживјети и ратног команданта, и бомбаша, и курира, и пушкомитраљесца, и чичу водича, и жену с пушком о рамену, и одборника на тешком и опасном послу организована и исхрана војске и народа у ратним условима, и скојевца - омладинца озбиљног, као што је и рат озбиљан, на политчком раду у позадини. Једном ријечју, срешће наоружан народа Козаре, који ратује и који се, бранећи своју сопствену слободу, херојски понаша како се то у одређеном ратном тренутку може само пожељети. Козара је добро запамтила други свјетски рат и скупо платила слободу. У току другог свјетског рата (1941-1945) као жртве фашистичког терора и у логорима ужаса пало је преко 35.350 људи, жена и дјеце Козаре, односно 17,7 % становника од укупног броја према попису из 1931. године. Међу страдалима било је и 11.000 дјеце од новорођенчади до 12 година старости. Празне су остале колијевке, а препуна стратишта. Ко зна да ли ће дјеца, изгубљена и заробљена у офанзиви, одведена у разне логоре, икада сазнати да су рођена на Козари, да им у неком гробљу на Козари леже родитељи или да их још увијек живи очекују, одлазећи из села у село и распитујући се за њих. Зна се да су непријатељи за вријеме велике фашистичке офанзиве на Козари јуна и јула 1942. године отјерали у логоре 68.600 људи, жена, од чега само дјеце 23.000. То је у односу на попис ста-новништва од 1931. око 35 % од укупног броја становника Козаре, односно око 50 % у односу на број српског становништва. Спашено је свега 12.000 дјеце. Приближно се зна да је за вријеме офанзиве страдало 24.488 становника Козаре или око 13 % од укупног броја становника. По општинама то изгледа овако: у Босанској Дубици страдало је 9.920, у Босанској Градишци 7248, Босанском Новом 3495, Приједору 2682, Лакташима 808, у дијелу бањалучке и бивше општине Ивањска 327 становника. Најстрашнију трагедију доживјела су дјеца Козаре. (275,118) На територији данашње општине Босанска Дубица прије другог свјетског рата живјело је око 32.000 становника. Територија општине већином захвата Кнешпоље. На подручју општине Босанска Дубица у току другог свјетског рата погинуло је 18.495 становника или 57 % житеља ове комуне. У партизанским јединицама од првог дана устанка па до ослобођења земље с подручја општине Босанска Дубица било је 6.211 бораца, од чега је 2868 погинуло, а као жртве фашистичког терора погинуло и помрло по логорима смрти (Јасеновцу и другим) 15.627 становника. У току другог свјетског рата с подручја општине Босанска Дубица погинуло је 351 члан КПЈ и 526 члано-ва СКОЈ-а. У партизанским јединицама борило се 258 жена, а 113 их је погинуло као борци. Подручје општине Босанска Дубица дало је 400 носилаца »Партизанске споменице 1941« и 14 народних хероја. (275,526) Послије рата остало је 6955 ратне сирочади без једног или оба родитеља. Послије другог свјетског рата требало је да прође преко 35 година да би на подручју општине Босанске Дубице број становника достигао онај износ из 1941. године. Послије другог свјетског рата било је година када са села општине Босанска Дубица није било војника да се испрати у армију. Није било по школама читаве једне класе, није било тог разреда, јер се тих година није рађало на Козари. У тим ратним годинама није се чуо плач новорођенчета, а и оно нешто мало што их је рођено непријатељ је уништио у логорима. На подручју општине Босанска Дубица налази се гробница у којој је сахрањено 400.000 логораша из Јасеновца. То је једна међу највећим гробницама на свјету. Територија Босанске Дубице налази се на домаку фашистичког логора Јасеновац, па је разумљиво да је више настрадала од других. Али, Кнешпољка никад није питала борце партизане да ли је он Србин, Хрват или Муслиман. Мајка из Кнешпоља све борце партизане је ословљавала са сине и све их је сматрала својом рођеном дјецом. То је највећа тековина народноослободилачке борбе-братство и јединство нашег народа. Важно је погледати страдање становништва и на подручју једне мјесне заједнице на територији општине Босанске Дубица, односно Кнешпоља. Ево података о броју изгинулих становника у другом свјетском рату са подручја мјесне заједнице Кнежица у срцу Кнешпоља.

Село Број погинулих бораца НОР-а Број жртава фашистичког терора Велико Двориште 69 139 Горња Градина 17 82 Доња Јутрогушта 15 56 Доњи Јеловац 94 182 Крива Ријека 19 62 Мало Двориште 47 151 Мурати 25 97 Стригова 74 159 Чутлук 54 213 Ушивац 22 98 Свега 436 1239

У току НОР-а са подручја Мјесне заједнице Кнежица погинуло је 1675 становника, од тога 436 борца и 1239 жртава фашистичког терора. Требало је да прођу 32 године да би на овом подручју број становника достигао онај износ из 1941. године. Партизанску споменицу 1941. понијело је 116 људи из овог краја. Бранко и Миле Тубић проглашени су за народне хероје.

Масовно страдање Козарчана у фашистичким логорима. Према најновијим подацима само у Јасеновцу је убијено од половине 1941. године до 20. априла 1945. године близу 700.000 људи, жена и око 1000 дјеце из Југославије. Само позната »Пичиљиева пећ« прогутала је у љето 1942. године преко 15.000 изнемоглих мушкараца, жена и дјеце. Истовремено је Лубурић пронашао у логору око 400 дјеце од 4 до 14 година коју је нешто касније ликвидирао. Само на Градини убијено је и закопано око 360.000 логораша из Јасеновца. Ово је, вјероватно, гробље међу највећим у свијету. Милош Ђенадија у мају 1945. године дошао је на обалу Саве, спрам Јасеновца, код Тополе у Градини и нашао на стотине лешева које је Сава избацила на обалу. »Од смрада се није могло прићи«, прича Бранко Чупић, секретар Општинског одбора СБНОР-а Босанска Дубица. У фашистичким логорима смрти умрло је мученичком смрћу хиљаде стараца, жена и дјеце са Козаре и Поткозарју. Нису ријетки преживјели који ће вам испричати тужну трагедију своје породице која је нестала у фашистичким логорима смрти. Само ради примјера, ми ћемо навести једну од тих бројних породица које су прогутали фашистички логори.

У селу Ресановцима, на падинама Козаре према Просари, живи Милева Синик и њена мајка Марија, преживјеле логорашице из логора Јабланца (код Јасеновца). Милева (Михајла) Синик нам је испричала ратну трагедију своје породице: »У нашој кући до 1941. године живјела су 22 члана породице. Мој отац женио се два пута и имао је 14 дјеце. Од те све дјеце само сам ја у логору преживјела рат. А од свих 22 чељади само смо ја и мајка Марија преживљеле у логору. За сваког члана породице знам гдје је страдао. Ђед Лазо и баба Стојка убијени су у логору Јасеновцу. Отац Михајло изгорио у пећи у логору Јасеновцу. Моје сестре Вука, Роса, Савка, Станојка, Лепа и најмлађа сестра новорођенче, све су поубијане у логору Јабланац. Моја браћа Михајло, Дамјан, Триво и Јован убијени су у логору Млака (Јасеновац). Моја брат Миле убијен је у логору у Њемачкој, брат Љубомир испраћен је у логору Млаке, а кад је изашао, умро је. Брат Станоје убијен је у Босанској Градишци. Мој старији брат Миле био је ожењен и имао је жену и троје дјеце. Његова жена Вида и дјеца Даница, Миливоје и Деса сви су убијени у логору Јабланац. Овако су трагично нестале бројне породице из козарских села.« Маријана Амулић Буца, заточеница женског логора у Старој Градишци, у једном од својх сјећања каже: »Логор се празнио да би се убрзо опет почео пунити становништвом испод Козаре и Просаре. Свакодневно су стизали транспорти мушкараца, жена, дјеце, стоке, робе, намјештаја. Све се то слило у наш логор, њиме се није могло ходати, свака стопа земље била је испуњена. Владао је метеж и била је несносна врућина. Воде није било довољно за све, а допремана је у бурадима из Саве, иако су њоме непрестано пловили лешеви. Сви су вапили више за водом него за храном. Осјећао се ужасан смрад. Логором су 'пловили' ројеви муха. Дизентерија и тифус косили су масовно. Када су усташе одузимале дјецу од мајки, отимале са прсију, логором се проламао врисак. Већа дјеца су покушавала да се сакрију, а онда је настало звјерско батинање, кундачење и убијање. Било је дјеце угушене. Они најмањи умирали су полако, тихо. . .« (275,275) Скојевка Душанка Радоњић од почетка рата у 1941. години па до свршетка 1945. гпдине имала је мноштво напора и опасности пролазећи Голготу: Приједор-партизанка на Козари-фашистички логори Церовљани-Сисак-Бранденбуршка шума код Берлина-Орраф код Дрездена-фабрика Wимпас-сиг-партизанка у Словенији-поново партизанка на Козари-њен родни Приједор, што је посебна прича за себе. А сличних примјера на Козари било је више. Многа су огњишта угашена. У току другог свјетског рата само на подручју општине Босанска Дубица у 463 домаћинстава се ватра угасила, односно те породице су остале без мушког и женског насљедника. Наводим само један мали примјер из Мјесне заједнице Кнежица у Кнешпољу, која припада општини Босанска Дубица. Угашена огњишта у току другог свјетског рата од 1941 до 1945. године, без осталог наследника:

                 Selo	                       Domaćinstvo

1. Доњи Јеловац Полиповић Пилипа Мирко

                                                   Mažar Mile Pero
                                                   Vučen Zekana Simo
                                                   Ilić Sime Mirko

2. Крива Ријека Буква Тоше Ђуран

                                                   Maksimović Stevana Pero
                                                   Rodić Damjana Gavro
                                                 Janješ Pere Jovan
                                                   Radić Laze Lazar

3. Велико Двориште Комесар Вучена Остоја

                                                  Kos Duke Marko
                                                  Kos Janka Dušan
                                                  Tubica Save Janko

4. Ушивац Петровић Косте Стојан 5. Мало Двориште Бућма Остоја 6. Горња Градина Ећим Боже Јован 7. Читлук Ећим Боже Јован

                                                 Mijuk Janka Pero
                                                   Drljić Stanka Miloš
                                                   Drljić Save Dragoja
                                                 Pralica Jovana Milorad

8. Мурати Марин Илије Петар 9. Доња Јутрогошта Црногорац Стојана Илија

                                                 Rodić Stevana Manojlo
                                                Rodić Teodora Pero
                                                Rodić Teodora Jovo

Породице у којима нико није преживио други свјетски рат, у којих се огњиште угасило, представљене су именом кућног домаћина. (319, 30 и 31)

Извршиоци геноцида на Козари. Историјска је истина да су геноцид на Козари инспирисали и организовали усташки врхови уз благонаклону подршку њемачког нацистичког окупатора. Извршиоци највећег дијела покоља биле су усташе са стране, док је усташке униформе на подручју Козаре обукао углавном шљем домаћих Хрвата и Муслимана, декларисани елементи, тј. разни проблематични типови; једном рјечју, отпадници, одбачени од својих комшија и околине. (275,120) Карактеристика геноцида на Козари је била у чврстој ријешености и настојању усташа и окупатора да изврше потпуно физичко уништење народа на Козари. У томе су показале усташе крајњу свирепост и невиђени садизам у извршавању геноцида (убијање кољем, маљевима, крамповима; вађење очију, сијечење полних органа и слично), о чему говоре и њихови изворни документи. Усташе су упоредо са праксом геноцида над српским народом спроводили највећи терор и починили убиства Хрвата и Муслимана који су у било ком виду испољавали своје незадовољство са усташком политиком, а поготово ако су били активни учесници и сарадници народноослободилачког покрета. (275,120) Овој злочиначкој политици и пракси окупатора и усташа супроставила се на Козари демократска, патриотска и националноослободилачка платформа и политика Комунистичке партије Југославије, тј. супротставио јој се моћан народноослободилачки устанички покрет под вођством комуниста. Снагу и моћ томе широком устничком покрету на Козари од самог почетка је дала велика и не-угасива идеја братства и јединства и равноправности Срба, Хрвата, Муслимана и других народа и народности Југославије. Непроцјењива је заслуга партијске организације ,на Козари и других демократских снага из реда свих наших националности што су устаничке масе српског народа на Козари у најстравичнијим часовима историје овога краја, у вријеме нечувеног масакра, показале високу политичку свијест и истинску хуманост, што су јасно сагледали да усташки зликовци, као услуге окупатора, немају ништа заједничког са хрватским и муслиманским народом. Захваљујући таквој политици партијске организације на Козари, НОП је попримао све шире размјере и, јачајући из дана у дан, у пракси је највидније показивао неразрушиву снагу идеје братства, јединства и равноправности. Уистину, усташтво је на Козари остало без икакве стварне подршке Муслимана и Хрвата. Свирепост припадника њемачког Вермахта над заробљеним припадницима НОП-а и над невиним народом није заостајала за усташама, управо због тога што нацистима уопште није пошло за руком да бар најмањи дио Срба са устаничке Козаре преведу на своје и усташке воде. (274,121) На Козари се нису могле заметнути ни најмање четничке јединице. Јединство партизана и народа, стварано под руководством Комунистичке партије, остало је чврсто и поред свих покушаја непријатеља да се то јединство разбије. Сва настојања непријатеља да терором, покољима и другим средствима деморалише народ, да угуши вјеру у побједу народноослободилачке борбе, остала су узалудна. Непријатељ је у више наврата предузимао офанзиве против Козаре. Козара је остала чврст и несаломљив бастион борбе за слободу своје отаџбине. Од устанка до ослобођења, током цијелог НОР-а подручје Козаре није било без своје партизанске јединице, састављене од бораца Козаре.

Окупаторска и квислиншка обавјештајна служба и народна самозаштита. Током НОБ-а 1941-1945. године против Козаре дјеловало је 19 центара њемачке обавјештајне службе, са бројном мрежом школованих кадрова и техником за брз пренос обавјештења. Према њемачким документима, ови су центри били у сљедећем распореду: у Бањој Луци 13 обавјештајних центара (од чега 9 војних), у Приједору 1, у Босанској Дубици 2, у Босанској Костајници 3, у Босанској Крупи 2 и у Јајцу 1 центар, сви оријентисани за дјелатност према Козари. (275,400) Сав обавјештајни материјал са Козаре је достављан команди борбене групе »Западна Босна«, лично команданту, њемачком генералу Фрицу Шталу. Око Козаре су биле и голубије станице. У Дубици је била једна станица са 25 голубова и подофициром голубаром, једна у Бањој Луци, а једна у селу Клашници (12 км од Бање Луке према Лакташима, на источним падинама Козаре). (275,402) Употреба голубова писмоноша служила је за брзо достављање података о Козари. НОП Козаре успјешно парира бројном обавјештајном систему њемачких окупатора и квислинга. Партија је одмах на поћетку устанка радила на стварању масовног система безбиједности са широким ослонцем на становништво. Партија је његовала самозаштиту која је чинила саставни дио ослободилачке борбе. То је било својство сваког припадника НОП-а. Таква је била самозаштита на цијелој територији Козаре и Поткозарја. (275,401)

Тито и Владимир Бакарић о Козари. »Козарачка епопеја имала је за народноослободилачку борбу Југославије у цјелини огроман значај, јер то је била прва велика битка у којој је учествовао и ненаоружани народ. Наоружани борци стали су у одбрану голоруког народа који је био под ударом окупаторске чизме и домаћих издајника. У борби на Козари пало је много жртава за оно што ми данас имамо. То је почетак најшире борбе за братство и јединство наше земље.« (Тито) На прослави Дана устанка народа Бпсне и Херцеговине 27. јула 1951. године, на Козари Тито је одржао говор и између осталог рекао: »Козара је преживјела једну од најтежих и у исто вријеме једну од најславнијих епопеја у хисторији наших народа, зато што је Козара међу свим нашим крајевима на првом мјесту по броју жртава које је дала за ослобођење наше земље, а и по свом богатом прилогу општим напорима свих народа који су сц борили против фашизма«.

(Јосип Броз Тито, Говори и чланци, књига VI, страна 70)

На прослави Дана устанка народа Босне и Херцеговине, 27. јула 1967. године у Милића Гају (Кнешпоље) Владимир Бакарић је одржао говор и између осталог рекао: »Двадесет пет година је прошло од догађаја који су ваш крај и ваше људе златним словима уписали у хистори|у народа Југославије, двадесет пет година је прошло од познате козарачке битке која је показала не само вашу храброст него и несаломљивост ћитавог народа који жели да се бори за своју слободу. То је био неизмјерно тежак однос снага, на први поглед није било никаквих изгледа за побједу, па је у тим околностима сватко морао оћекивати вашу капитулацију. Међутим, капитулације није било. Ви сте издржали сав тај притисак, сву ту борбу и не предајући се побиједили. Ви сте ти који сте оставили најсвјетлији траг у нашој историји. Ви сте они на основу чијег је искуства у наш нови устав ушла једна одредба која каже да 'у Југославији нитко нема право да потпише капитулацију'«. (»Борба« од 28. јула 1967)

Епопцја Козаре је толика да је ни пјесма опјевати не може. У биткама и на стратиштима остале су читаве генерације из Кнешпоља и Поткозарја. Козара је била и остала неуништиви бастион борбе за слободу. Никада покорена, увијек пркосна и слободна. Са својим легендама и својим херојима. Вријеме тече, а за сва времена и за сва покољцња Козара се славом овјенчала. Њене ратне приче и њена епопеја, њене жртве, остају као трајање, јер народ је њена исконска снага. Како би другаћијц и могло да буде у овој великој, најљепшој ковачници братства и јединства. (142,5) У њедрима планине, у Кнешпољу и Поткозарју, у Лијевчу пољу ћувају се легенде. У њима и данас живе др Младцн Стојановић, Јосип Мажар Шоша, Есад Миџић, Владимир Немет Брацо, Ратко Вујовић Ћочц, Ранко Сипка, Раде Кондић, Петар Мећава... Незнаних нема. Трају дирљиве приче о браћи Мухарем, о осам синова мајке Љубе које је она подарила Козари и Народноослободилачкој војсци и народноослободилачкој борби. Козара је дала НОР-у шест бригада, »три момака и три дјевојака«, како пјесма каже. У редовима Народноослободилаћке војске борило се 21.000 њених синова и кћери. Четрдесет и пет је народних хероја. Козара је прича без престанка. Трајање што не гасне, вјечна ватра у сваком срцу, вјечни зов слободе. Козара је епопеја и жива легенда, најбоља потврда да није било силе окупаторске која је могла да влада и завлада нашим народима. Грцала је Козара под временом рата-у доба тешка, али славна. Зато се на Козару не долази једанпут: приче трају и не престају, а нити ће престати причати Козара о својој дјеци, која је у ставу мирно, у вјечном строју, чувају на њеном врху Мраковици (806 м). Они свијету поручују: ако неко нападне Козару, овај наш строј ће као оркан оживјети и бранити је. На Мраковици стоје хероји вјећно постројени, а испред њих стално пристижу колоне народа да их виде у строју, посјете, поздраве, поклоне се и захвале за све што су дали за нашу отаџбину. Тај вјечни строј на Мраковици посјети годишње просјечно око 500.000 посјетилаца. I на крају, да споменемо неколико јуначких ликова мајки са Козаре које су дале своју дјецу за слободу отаџбине и неколико дјечака који су пожртвовано извршавали задатке и давали животе. Јуначке мајке Козаре! Мајци Љуби Мухарем (Босанска Костајница) погинуло је у партизанима седам синова. Остао је само осми, који је касније погинуо. Нарочити губитак по козарске партизане осјетио се погибијом Милана Мухарема, борца и командира, затим и замјеника команданта Ударног батаљона, који се истакао у многим борбама. (164,60) Мајка Љуба је рекла да је родила синове и дала Козари да је бране и гину за слободу отаџбине. »Тако сам их одгојила на својим грудима и нисам се преварила. Погинули су за слободу зашто сам их ја од рођења васпитавала«. Мајка Љуба је причала о својим погинулим синовима без сузе на очима.

Мајка Љуба Мухарем отхранила је 8 синова и све их Козари поклонила: Перо, Младен, Миле, Стојан, Милан, Мирко, Драган, Драгољуб-гинули су редом по старини у свакој офанзиви, у сваком новом козарском јуришу

Анђа Радаковић, старица из Божића, мајка је три сина партизана, као и многе друге мајке Ко-зарчанке. Пала је у руке непријатеља. Одговара да има партизана колико и шуме. Подноси све муке. Касније кад је чула да јој је син Илија погинуо заједно с Радом Кондићем, рекла је: »Жалије ми је Раде, јер је он био командант, а мој Илија само борац. Јој, колико ми губимо у Ради...« Мајке Козарчанке су носиле рањенике, биле на фронту и у позадини. Мајка Козарчанка је оличење борбе, самопријекора, племенитости и јунаштва. Око 2000 чланова СКОЈ-а Козаре, младих комуниста, своје младе животе положило је на олтар слободе. Само у босанскодубичкој општини погинуло је 526 чланова СКОЈ-а и 351 члан КПЈ. Од 45 Козарчана народних хероја, 13 су омладинци и омладинке, међу којима је и први секретар првог Окружног комитета СКОЈ-а за Козару Владимир Немет Брацо. Најмлађи народни херој по годинама живота је млада Козарчанка Лепа Радић, једна од првих партизанки на Козари. Јединице Другог крајишког одреда имале су на стотине истакнутих бомбаша, пушкомитраљезаца и курира из редова скојевске организације и остале омладине. Козара је исто тако дала и велики број омладинаца бомбаша и пушкомитраљезаца, какви су били: Остоја Матијаш Саботажа, Симо Мрђа, Марко Томаш, Узеир Зубовић, Миленко Кнежевић, Драган Мачак, Омер Мелкић, Мирко Стојановић, Чедо Милошевић, Јово Бига, Стојан Грујичић, Бранко Гавриловић, Драгомир Мухарем, Љубан Тривић, Перица Буразер и други. (275,320) Драгоје Лукић у књизи »Козарско дјетињство« наводи имцна Илинке Борковић, којој је у њеној 16. години бацач мина одбио десну ногу када је превијала рањеног друга, Михајла Вељића који је имао само 13 година када је бацио прве бомбе на њемачке тенкове, а затим дјецу борце: Воју Благојевића Грчког, Стојана Слијепчевића, Илију Грујичића Позног, Рајка Башкота, Мићу Вујеновића, Шиму Јовичића, Мићу Драгаша, Драшка Лајића, Божу Звијцрца, Вида Злојутра, Доброслава Шакчевића, као незаборавне ликове козарских курира, који су четири ратне године преносили поруке које су значиле живот и побједу за чете и бригаде на положајима. Коста Нађ је испричао сљедеће: »Најбоље ми је остао у сјећању лик Марка Бућме, сељачића са Козаре, самоуког али изразито интелигентног младића, омиљеног друга и скојевца, сналажљивог и смјелог борца, легендарног и неустрашивог курира, кога су добро познавали не само у штабовима већ и у јединицама, па и народу. Кад год је требало извршити неки нарочито тежак задатак, па и оно 'што бити не може', Марко Бућма је био често 'посљедња нада'«. (275,321)

I НА КРАЈУ, ДА СЕ НЕ ЗАБОРАВИ

У устанку су узели учешћа становници из 24 села Кнешпоља са око 1942 устаника, од којих је у току рата погинуло ! 558 или преко 80%. (404,67) Од Костајнице у устанку су учествовали становници из 12 села са 792 устаника, од којих је у току рата погинуло 662 или 83,57%. (404,76) Са моштаничког подручја у устанку је учествовало 12 села са 1187 устаника, од којих је у току рата погинуло 1021 или 86%. Само на босанскодубичком подручју општенародним устанком било је захваћено 48 села у коме је учествовало 3912 устаника, од којих је у току народно-ослободилачког рата погинуло 3241 или преко 82,65%. (404,91) На устанак су кренули становници 114 села са приједорског, босанскодубичког, босанскоко-стајничког и босансконовског подручја (преко 8754 устаника). Од овога броја у току НОР-а погинуло је 5952 или 68%. (404,184) Материјална штета: Уништено градских, стамбених и приватних зграда 941, уништено сеоских стамбених и приватних зграда 20.332, оштећено градских стамбених зграда 637, оштећено сеоских стамбених зграда 7.868. Из редова Другог крајишког народноослободилачког партизанског одреда »Младен Стојано-вић« израсли су бројни истакнути борци и руководиоци, командири, команданти и политички комесари партизанских јединица, међу њима је и 45 народних хероја. Указом предсједника Републике и Врховног команданта оружаних снага Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, Јосипа Броза Тита, за изванредне заслуге у народноослободилачкој борби одликован је 1972. године Други крајишки народноослободилачки партизански одред »Младен Стојановић« највишим југословенским ратним одликовањем орденом НАРОДНОГ ХЕРОЈА. (404,808) То је 46 - орден народног хероја. Четрдесет и шести је заједнички орден свих бораца Другог крајишког народноослободилачког партизанског одреда »Младен Стојановић« и народа Козаре. (404,808) То је први и једини НОП одред у Југославији који је добио ово највеће одликовање.