47 ронина

За другу употребу, погледајте страницу 47 ронина (филм).

Гробови 47 ронина у храму Сенгаку.

Освета 47 ронина (四十七士|Схи-јū-схицхи-схи) је прича о освети ради повратка части која се одиграва почетком осамнаестог века. Сматра се изузетним примером самурајског кодекса части (бушидо) и једном од националних легенди.

У причи се ради о самурајима који остају без господара (поставши ронин), након што је њихов даимјо (феудални господар), Асано Наганори, био приморан да изврши сепуку (ритуално самоубиство) због увреде дворског службеника Кире Јошинаке, надзорника провинције Козуке. Ронини успевају да поврате част свог господара тако што убијају Киру, након скоро две године чекања и планирања напада. Због почињеног убиства, ронини имају обавезу да изврше сеппуку. Ова истинита прича је позната у Јапану као чин лојалности, жртвовања, истрајности и очувања части. Прича је стекла већу популарност у периоду Меиђи, у коме се Јапан подвргао модернизацији, а легенде су постале део националне баштине и националног идентитета.

Дело је обрађено у многобројним представама. Због закона о цензури који је донео шогунат, у периоду Генроку, који забрањује опис актуелних догађања, имена су промењена. Прича аутора позоришних комада је прихваћена као историјска чињеница од стране појединаца. Са друге стране, Ћушингура, измишљени искази који се повезују са историјским догађајима, написани су отприлике 50 година након стварног догађаја.

Назив

Учесници у освети су тзв. Схи-јū-схицхи-схи (四十七士) на јапанском, тј. 47 ронина. Догађај је познат као инцидент Генроку Ако (元禄赤穂事件 Генроку акō јикен).

Радња

Године 1701. два феудална господара, Асано Такуми-но-Ками Наганори, млади даимјо поседа Ако (западни Хоншу), и господар Канмеи област Цувано, добили су наредбу да направе пријем царским изасланицима у Едо, за време санкин котаи службе шогун. Ова служба је значила да свако од феудалних господара мора да пребива по неколико месеци сваке године у граду Едо (главни град периода Токугава). Имена феудалних господара нису измишљена, нити постоји икаква сумња о дешавањима 1703. године.

Почетак трагедије

Укијо-е представља напад Асаноа Наганорија на Киру Јошинаку на Великом коридору борова у замку Едо.

Спомен-плоча која обележава место на ком је Асано напао Киру.

Кира Козуке-но-Суке Yосхинака, моћни службеник у хијерархији шогуната Токугаве Цујаношија, подучио је Асано и Канмеи неопходној дворској етикецији. Постао је наводно узнемирен или због њихових поклона који нису били довољни (као надокнаду за услугу подучавања) или зато што нису могли да понуде мито као што је он желео. Други извори кажу да је природно био некултуран и арогантан, или да је био подмитљив, што је увредило Асаноа, побожно моралног конфучијанца. Било да се Кира према њима бедно односио, вређао их или их неуспешно припремио за испуњавање посебних дужности – увреда је прихваћена.

Док је Асано све поднео стоички, Канмеи се разбеснео и припремао се да убије Киру како би се осветио за увреде. Канмеијев саветник тајно је подмитио Киру који зато почео да се добро односи према Канмеију који се стога смирио.

Али је наставио да буде груб према Асаноу. На крају, када га Кира је увредио прозвавши га “сеоским грубијаном без манира”, није више могао да се повлачи. Код Великог коридора борова (Матсу но Ōрōка) који спаја различите делове шогунове резиденције. Напао га је два пута – први пут га је ранио по лицу, а други пут је промашио. Стража их је брзо раздвојила.

У замку Едо било је апсолутно забрањено насиље, потегнути катану, а камоли напасти званичника шогуната. Због тога Асану је било наређено да изврши сепуку, имање и добра клана су конфисковани, породица је уништена, а његови пратиоци остали су без господара.

Ове вести достављене су Ōиши Кураносукеу Јошиу, Асаноовом главном саветнику, који је преузео команду и преместио породицу Асано, пре него што је прихватио наређења о предају замка агентима владе.

План освете ронина

Двојица од 47 ронина: Хорибе Јахеи и његов усвојени син Хорибеи Јасубеи. Јасубеи држи оцући.

Од преко три хиљаде Асаноових људи, четрдесет седам (неки извори кажу и преко педесет), и посебно њихо вођа, Ōиши, одбили су да допусте да њихов господар оде без освете иако је то у овом случају било забрањено. Тајно су се заклели да ће убиством Кире испунити освету иако ће и сами због тога бити кажњени. Кирин замак био је добро чуван и утврђен из тих разлога и ронини су били свесни да неће успети док Кира не спусти гард. Да би уљуљкали шогунат и Киру како је све прошло, притајили су се и разишли поставши, неки монаси неки трговци.

Оиши је пребивалиште нашао у Кјоту, почео је да посећује борделе и кафане како би изгледало да је заборавио на освету. У то доба Кира је још у страху и организује шпијунирање ронина.

Једном, кад се Оиши враћао кући пао је на улицу и ту заспао, а пролазници су му се подсмевали. Човека из Сацуме који је туда пролазио разбеснело је овакво понашање самураја – недостатак храбрости да се освети господар и овакво развратно понашање. Изударао га је и извређао, ошамарио га (а неопростиво је и дотаћи самурајево лице) и пљунуо га.

Убрзо после овога развео се од своје жене и са двоје деце послао је у њену породицу како им његова освета не би нашкодио. Најстарији син, Чикара, могао је да бира хоће ли остати уз оца што је и учинио.

Оиши је почео да се понаша чудно за самураја – посете гејшама постале су чешће, пио је сваке ноћи и непристојно се понашао на јавним местима. Његови људи послали су му гејшу да га смири што је био трик да се ослободе шпијуна.

Кири су агенти све преносили, и после годину и по, када је видео да не покушавају да освете свог господара, почео ја да их сматра лошим и безопасним самурајима. I приходи од пензионисања су му недостајали, те је спустио гард. Остатак верних ронина окупио се у Еду и као радници и трговци добили су приступ Кириној кући I упознали се са њеним планом и унутрашњим изгледом. Кинемон Канехиде Окано отишао је најдаље оженивши се са ћерком градитеља куће како би добио планове. О свему овоме обавештаван је Оиши. Остали су прикупили оружје и тајно га транспортовали до Еда (други прекршај).

Напад

Савремена реконструкција самураја спремног за напад.

Напад на главну капију Кирине палате.

После две године, када је Оиши био уверен да је Кира био потпуно неспреман, и све је било спремно, он је побегао из Кјота, избегавајући шпијуне који су га посматрали, а читава група се окупила на тајном месту у Еду да обнове своје заклетве. У 15. години ере Генроку, на 14. дан 12. месеца (уторак, 30. јануар 1703), рано ујутру током велике снежне падавине, Оиши и ронини су напали Кирино имање у Едоу. Према пажљиво осмишљеном плану, они су били подељени у две групе и напали, наоружани мачевима и луковима. Једна група, на челу са Оишијем, је требало да нападне предњу капију, друга, коју је предводио његов син, Оиши Ћикара, је требало да нападне имање преко задње капије. Звук добоша би означио истовремени напад, а пиштаљка би означила да је Кира мртав. Када је Кира био мртав, они су планирали да му одсеку главу и положити је као жртву на гробу свог господара. Они би се онда предали и ишчекивали смртну пресуду. Све ово је било потврђено на последњој вечери, на којој их је Оиши замолио да буду опрезни и поштеде жене, децу и друге беспомоћне људе (бушидо не захтева милост према неборцима, нити га забрањује).

Четири Оишијева човека су прешла ограду и ушла у портирску кућицу, у којој су заробили и везали чуваре. Онда је послао гласнике према свим суседним кућама, да би објаснили да они нису били пљачкаши, већ слуге који освећују смрт њиховог господара, и да неће да оштете било кога другог: суседи су били безбедни. Један од ронина се попео на кров и гласно саопштио суседима да се ради о освети (катакиући). Суседима, који су мрзели Киру, је лакнуло и нису ништа учинили да спрече нападаче.

Након постављања стрелаца (неких на крову) који је требало да спрече људе у кући да иду по помоћ шогуна, Оиши је дао звучни сигнал за почетак напада. Десет Кириних слугу је спречавало напад куће са предње стране, али је Ћикарина група провалила у задњи део куће.

Кира се у страху сакрио у орману веранде, заједно са супругом и служавкама. Остатак Кириних слуга, који су спавали у баракама напољу, је покушавао да уђе у кућу да га спасу. Након савлађивања људи са предњег дела куће, две групе, вођене оцем и сином, су се удружиле и бориле против слугу који су улазили у кућу. Неке Кирине слуге које су покушавале да иду по помоћ убили су стрелци који су постављени да спрече ту могућност.

На крају, после жестоке борбе, последњи од Кириних слуга је покорен. Ронини су убили 16 Кириних људи и ранили 22, укључујући и његовог унука. Кира, међутим, још није био пронађен. Претресли су целу кућу, али све што су нашли су плачуће жене и деца. Почели су да очајавају, али је Оиши проверио Кирин кревет који је још био топао, и знао је да Кира не може бити далеко.

Смрт Кире

Нова потрага је открила улаз у тајно двориште скривено иза великог свитка. Двориште је садржало малу зграду за складиштење угља и дрва за огрев, где су још две слуге савладане и убијене. Претрага зграде је открила човека који се скривао. Напао је претраживача са бодежом, али је човек лако разоружан.

Одбијао је да каже ко је он, али су трагачи били сигурни да је то био Кира, и дали су звучни сигнал. Ронини су се окупили, и Оиши, уз фењер, је видео да је то заиста Кира и као коначан доказ је био ожиљак на глави од Асановог напада.

При томе, Оиши је на коленима, имајући у виду Кирин високи ранг, уз дужно поштовање му се обратио, рекавши му да су они Асанове слуге, који су дошли да освете њиховог господара као што прави самурај треба, и позивајући Киру да умре као прави самурај, тако што ће се убити. Оиши је указао да ће он лично деловати као каишакунин (онај који обезглављује особу која извршава харакири да их поштеди понизне, дуготрајне смрти) и понудио му исти бодеж који је Асано користио да се убије.

Међутим, без обзира на то колико су га молили, Кира је чучао, занемео и дрхтао. Најзад, видевши да је бескорисно питати, Оиши је наредио другим ронинима да га задрже и убио га одсецањем главе бодежом.

Онда су угасили све лампе и ватре у кући (да не би дошло до пожара који би угрозио суседе) и отишли, узимајући Кирину главу.

Један од ронина, Терасака Кићиемон, је отишао у Ако где му је било наређено да извести да је њихова освета извршена (Иако је улога Кићиемона као гласника највише прихваћена верзија приче, друге приче описују да он бежи пре или после битке, или да му је наређено да побегне пре него што се ронини предају).

Последице

Ронини зауставељени на свом путу назад до храма Сенгаку, позн+вани да се одморе и окрепе.

Жене су имале свој ритуал самоубиства у ком би себи пререзале грло. Овде се, жена једног од Четрдесет седам ронина, Онодера Ђунаи, припрема за своје самоубиство; ноге су увезане, што је својство женског самоубиства које обезбеђује прикладно држање и у смрти.

Како је свитало, брзо су однели Кирину главу из његове резиденције на гроб свог господара у храму Сенгаку, марширајући око десет километара преко града, изазивајући успут велику гужву. Прича о освети се раширила брзо, и сви који су им се нашли на путу величали су их и нудили им освежење.

Стигавши у храм, преосталих 46 ронина (сви сем Терасака Кићиемона) опрали су и очистили Кирину главу у бунару, и поставили је, заједно са кобним бодежом, испред Асанове гробнице. Затим су се помолили у храму и дали монаху из храма сав новац који су имали, молећи га да их сахрани како доликује и да се моли за њих. Потом су се предали ; група је подељена на четири дела и стављена под надзор четири даимјоа.

За то време, двојица Кириних пријатеља дошли су да узму његову главу како би је сахранили; у храму је још увек првобитна признаница главе коју су пријатељи и свештеници којима су платили потписали.

Чиновници шогуната у Еду били су збуњени. Самураји су следили правила бушида осветивши смрт свог господара, али су такође пркосили управи шогуната, изискујући освету, што је било забрањено. Шта више, шогун је примио бројне петиције од опчињеног становништва у име ронина. Као што је било очекивано, ронини су осуђени на смрт због убиства Кире, али је шогун разрешио збрку нарадивши им да часно изврше сепуку уместо да буду погубљени као криминалци. Познато је да је сваки од нападача завршио свој живот у ритуалном маниру. Оиши Ћикара, најмлађи, имао је свега 15 година када се рација догодила, и само 16 када је морао да изврши сепуку.

Сваки од 46 ронина се убио у Генрокуу 16, 4. дана 2. месеца (元禄十六年二月四日 уторка, 20.3.1703). Ово је изазивало приличну забуну од тада, јер се поједини позивају на 46 ронина, мислећи на групу која је погубљена од стране шогуна, док је нападачка група бројала 47 ронина. Четрдесет и седми ронин, идентификован као Терасака Кићиемон, на крају се вратио из мисије и шогун му је опростио (неки кажу због његове младости). Живео је до своје 87. године и умро око 1747, и тада је сахрањен са својим саборцима. Нападачи који су извршили сепуку су сахрањени на тлу храма Сенгаку,испед гробнице свог господара.

Одећа и оружје које су носили се још увек чувају у храму, заједно са добошем и пиштаљком; оклоп је био ручно рађен, јер нису хтели да изазивају сумњу купујући било какав.

Гробнице су постале место огромног поштовања, и људи су нагртали да се тамо помоле. Гробове у храму посетио је велики број људи током година од ере Генроку. Један од оних који су посетили гробнице био је човек из Сацуме који је задиркивао Оишија и пљувао на њега, док је лежао пијан на улици. Обраћајући се гробу, молио је за опроштај због тога што је радио и што је мислио да Оиши није прави самурај. Затим је извршио самоубиство и сахрањен је поред гробова ронина.

Поновно успостављање господарства клана Асано

Иако је освета често посматрана као дело оданости, постојао је и други циљ, да се поново успостави господарство Асанових и да се нађе онај кога ће остали самураји служити. Стотине самураја који су служили клан Асано остали су без посла, а многи нису могли да нађу запослење, јер су служили осрамоћену породицу. Многи су живели као сељаци или радили просте занате како би саставили крај с крајем. Освета 47 ронина је очистила њихова имена и многи незапослени самураји су нашли посао убрзо пошто су ронини осуђени на часни крај.

Асано Даигаку Нагахиру, Наганоријевом млађем брату и наследнику, шогунат Токугава је дозволио да обнови своје име, мада је његова територија смањена на десетину своје првобитне величине.

Замерке

Ронини су провели више од године чекајући „право време“ за своју освету. Јамамото Цунетомо, аутор Хагакуреа, поставио је чувено питање: „Шта да је, девет месеци после Асанове смрти, Кира умро од болести?“ Његов одговор је био да би 47 ронина изгубило једину прилику да освети свог господара. Чак и да су тврдили, онда, да је њихово раскалашно понашање само претварање, да би за само још мало времена били спремни за освету, ко би им веровао? Били би заувек запамћени као кукавице и пијанице – навлачећи вечиту срамоту на име клана Асано.

Оно што би било исправно да су урадили, писао је Јамамото, према правом бушиду, је да су напали Киру и његове људе одмах након Асанове смрти. Вероватно би били поражени, јер је Кира био спреман за напад у то време – али то је било небитно. Оиши, са тачке гледишта кодекса части, био је превише опседнут успехом, према речима Јамамота. Замислио је свој завијени план да би осигурао успех у убиству Кире, што није брига коју самурај треба да води: није Кирина смрт била важна, већ да бивши Асанови самураји покажу изванредну храброст и одлучност у безрезервном нападу против куће Кира, чиме би обезбедили вечиту част за свог мртвог господара. Чак и да нису успели да убију Киру, чак и да су сви нестали, не би било важно, јер победа и пораз нису битни у бушиду. Тиме што су чекали годину дана, повећали су шансу за успех, али су ризиковали да обешчасте име свог клана, што је најгори грех који самурај може да учини. Зато Јамамото и остали тврде да је прича о 47 ронина добра прича о освети, али никако о бушиду.

47 ронина у уметности

Трагедија 47 ронина је била једна од најпопуларнијих тема у јапанској уметности, а у последње време је почела да утире себи пут ка западној уметности.

Одмах након догађаја, мишљења о исправности такве освете била су подељена. Многи су се сложили да је тај чин био исправан јер су то урадили према последњим жељама свог господара, али је остало отворено питање о прикладности такве осветољубиве жеље. Током времена ова прича је постала симбол оданости господару, касније и владару. Када се то десило, прича је постала субјекат драма, приповедања и визуелне уметности.

Представе

Инцидент је служио као инспирација кабуки и бунраку представама. Прва представа, Акебоно Сога но Yоуцхи (Ноћни напад Сога у зору), појавила се само 2 недеље након смрти ронина. Била је угашена по наређењу власти, али су тада многе остале представе уследиле.

Најуспешнија адаптација је била бунраку луткарска представа под именом Канадехон Цхусхингура (данас само цхусхингура), написана 1748. године. Написали су је Такеда Изумо и јос 2 сарадника. Касније је адаптирана као кабуки представа, која је и даље једна од најпопуларнијих у Јапану.

У представи, како не би привукла пажњу цензора, радња је пребачена у даљеку прошлост, у 14. век, под владавином шогуна Ашикаге Такауђија. Имена су такође била промењена. Асано је био Енyа Ханган Такасада, Кира је био Ко но Моранао, Ōисхи је Ōбосхи Yураносуке Yосхио, а имена осталих ронина су у мањој или већој мери била измењена. Представа је такође садржала заплете у радњи који се нису односили на оригиналну причу. Монорао је покушао да заведе жену Ење Хангана, а један од ронина умире пре напада због конфликта између породице и ратничке дужности (ово је могући узрок забуне код броја ронина, 46 или 47). Године 1997. је прича претворена у оперу Схигеакија Саегусе.

Биоскоп и телевизија

Снимљено је најмање 6 филмова на ову тему у Јапану. Не зна се прецизно година изласка првог филма, негде између 1910 и 1917. Звезда филма је био Оное Мацуносуке и филм је приказан на Ђидаигеки Сенмон каналу. По наређењу јапанске војске, 1941. године је директор Кенђи Мизогући снимио филм од 2 дела под називом Генроку Ћушингура. Филм је изашао недељу дана пре напада на Перл Харбор и био је лоше прихваћен. Филм Ћушингура из 1962. године, режирао је Хироши Инагаки и тај филм је најпознатији западњачкој публици. Звезда филма је био Тоширо Мифуне. Такође је много је телевизијских емисија, кратких серија и серија урађено на тему 47 ронина. Неке од њих су се држале приче, док су у осталима убацивани разни детаљи који одступају од приче.

Дрворези

47 ронина су једна од најпопуларнијих тема и када су дрворези тј. укијо-е у питању. Уметници су осликавали или стварне догађаје или сцене из представа, односно глумце. Међу уметницима који су сликали на ову тему су Китагава Утамаро, Утагā Тојокуни, Хокусаи, Кунисада, Хирошиге и Тсукиока Јошитоши. Ипак најпопуларније дрворезе на ову тему израђивао је Утагава Кунијоши који је створио преко једанаест одвојених серија на ову тему, упоредо са више од двадесет триптиха.

47 ронина у западној култури

Филм 47 ронина је изашао у Америци 25. децембра 2013. године. Звезда филма је Кеану Реевес који глуми отпадника који се прикључује самурајима у мисији да освете свог господара. У филму такође глуме неки од тренутно најпознатијих јапанских глумаца, као што су Хиројуки Санада, Таданобу Асано, Кō Шибасаки, Ринко Кикући, и Ђин Аканиши.

Галерија

• 
  Сећање на непоколебљиву оданост Оишија Јошија и шеснесторице других на месту где су умрли.
• 
  Тамјан гори на гробовима у храму Сенгаку.
• 
  Гробови Четрдесет седам ронина.
• 
  Гробови Четрдесет седам ронина.
• 
  Улаз у храм Сенгаку.
• 
  Дрворез који је радио Кунисада, представља напад (ране 1800-е).
• 
  Разгледница која изображава напад, ране 1920-е.

Литература

• Аллyн, Јохн (1981). Тхе Фортy-Севен Ронин Сторy. Неw Yорк. 
• Дицкенс, Фредерицк V. (1930). Цхусхингура, ор Тхе Лоyал Леагуе. Лондон. 
• Форбес, Андреw; Хенлеy, Давид (2012). 47 Ронин: Тсукиока Yосхитосхи Едитион. Цхианг Маи: Цогносценти Боокс. АСИН Б00АДQГЛБ8. 
• Турнбулл, Степхен (2011). Тхе Ревенге оф тхе 47 Ронин. Едо 1703; Оспреy Раид Сериес #23, Оспреy Публисхинг. ИСБН 978-1-84908-427-7. 
• Форбес, Андреw; Хенлеy, Давид (2012). Фортy-Севен Ронин: Утагаwа Куниyосхи Едитион. Цхианг Маи: Цогносценти Боокс.  47 Ронин: Утагаwа Куниyосхи Едитион. Цогносценти Боокс. 25. 11. 2012. АСИН Б00АДQМ8ИИ. ЦС1 одржавање: Формат датума (веза).
• Кеене, Доналд (1971). Цхусхингура: А Пуппет Плаy. Неw Yорк. 
• Митфорд, Алгернон Бертрам Фрееман-Митфорд, Лорд Редесдале (1871). Талес оф Олд Јапан. Лондон: Университy оф Мицхиган. 
• Робинсон, Б. W. (1982). Куниyосхи: Тхе Wарриор Принтс. Итхаца. 
• Сато, Хироаки (1995). Легендс оф тхе Самураи. Неw Yорк. 
• Wилсон, Сеан Мицхаел; Схимојима, Акико (2013). Тхе 47 Ронин: а грапхиц новел. Бостон: Схамбхала Публицатионс. 
• Сцреецх, Тимон (2006). Сецрет Мемоирс оф тхе Схогунс: Исаац Титсингх анд Јапан, 1779–1822. Лондон. 
• Стеwард, Басил (1922). Субјецтс Портраyед ин Јапанесе Цолоур-Принтс. Неw Yорк. 
• Робсон, Луциа Ст. Цлаир (1991). Тхе Токаидо Роад. Неw Yорк: Форге Боокс. 
• Титсингх, Исаац (1820). Мéмоирес ет Анецдотес сур ла Дyнастие рéгнанте дес Дјогоунс, Соувераинс ду Јапон. Парис: Непвеу. 
• Wеинберг, Давид Р.; et al. (2001). Куниyосхи: Тхе Фаитхфул Самураи. Леиден. 

Спољашње везе

• Цхусхингура анд тхе Самураи Традитион – поређења тачности исказа Митфорда, Мардоха и других,као и других материјала које су јапански научници истакли.
• Ако'с Фортy-Севен Самураи – Веб сајт који су направили ученици средње школе Ако; садржи причу о причи 47 ронина и слике дрвених заветних таблица свих 47 ронина у светилишту Оиши у граду Ако.
• Тхе Троубле wитх Терасака: Тхе Фортy-Севентх Ронин анд тхе Цхусхингура Имагинатион бy Хенрy D. Смитх II, Јапан Ревиеw, 2004, 16:3-65
• Wелл пхотос – Извор на ком је 47 ронина одсекло главу Кири.
• Пет различитих дрвореза ове приче и дела су Андо Хиросхигеа
• Натионал Диет Либрарy: пхотограпх оф Сенгаку-ји (1893); пхотограпх оф Сенгаку-ји (1911)
• Yосхитосхи, 47 Ронин сериес (1860)
• 47 Ронин, Тхе Мовие 2013 - покрива филм заснован на 47 ронина.