ЦЛИЛ

С Википедије, слободне енциклопедије

ЦЛИЛ (енгл. Content and Language Integrated Learning) је модел наставе који обједињује подучавање наставног предмета и страног језика, где се нејезички садржаји изучавају на страном језику. ЦЛИЛ програми обично подразумевају да се настава на нејезичким предметима одржава у обиму мањем од 50% од предвиђеног програма.

У овим програмима страни језик је средство за предметну наставу нејезичких садржаја, а специфичности ЦЛИЛ наставе у односу на традиционалну састоје се и у посебним педагошким, психолошким и методичким средствима: централни положај ученика, интерактивна настава, подршка у учењу: наставник-ученик, ученик-ученик, други извор), посредничкој улози наставника који помаже ученику у когнитивним подстицајима у оквиру појединачне зоне проксималног развоја, развоју рецептивних вештина итд.[1]

Улога наставника у ЦЛИЛ настави[уреди | уреди извор]

ЦЛИЛ подразумева да у настави у највећој мери учествују наставници којима страни језик који предају није матерњи језик. У ЦЛИЛ-приступу учествују наставник страног језика и наставник нејезичког предмета који може, али и не мора да зна страни језик. Наставу могу обављати појединачно, заједно, у договору, радећи заједнички на материјалима или усклађујући програм језичког и нејезичког предмета. У Србији су предмети на којима се изводи двојезична настава увођени на основу рапосложивности наставника који испуњавају услове за учествовање у настави. Наставник мора да испуњава услове да предаје одређени предмет и да поседује ниво Б2 из страног језика на ком предаје у тренутку уласка у наставни процес.[1]

Двојезична настава у Србији[уреди | уреди извор]

Као један од видова примене политике Савета Европе о учењу страних језика, двојезична настава развија се и у Србији од школске 2004/05. године. У неколико школа започета је огледна настава на француском, руском и енглеском језику. У средњим школама билингвална настава се одвија на француском и италијанском језику, уз заједничка улагања и напоре Министарства просвете и иностраних послова Италије, Француске, Велике Британије, САД, Русије и Србије.[1]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б в Вучо, Јулијана; Јелена Филиповић; Оливера Дурбаба (2014). „Двојезична настава страних језика у Србији”. Језици у образовању и језичке образовне политике: 117.