Драмска телесна пантомима
Драмска телесна пантомима представља подгрупу физичког театра. Циљ је да се представи драма унутар покрета људског тела. На овај начин, пантомима се мора применити на физичко кретање, односно на принципе који су у сржи драме: паузе, оклевања, тежине, отпора и изненађења. Телесни пантомимичар наглашава значај тела и физичке акције на сцени.
Историјат[уреди | уреди извор]
Етјен Децроук драматични телесни пантомимичар користи тело као главни начин изражавања и глумца као полазну основу за креирање са циљем "приказивања невидљивог видљивим" (Етиенне Децроук), да се дозволи глумац покаже мисао кроз покрет.[1]
Уметност покрета, а не уметност тишине, драматична телесна пантомима је пре свега уметност глумца. Глумац, без обзира на уметничку амбицију може бити, мора, пре свега, бити присутан, "бити" на сцени и та присутност се приказује кроз тело. Тело је оно што одржава костим, оно што гледалац види, шта носи глас. То је скелет, рука у рукавици.[1]
Ову технику пре свега развио је Етјен Декру, који је био под јаким утицајем свог тренинга са Јацкуес Цопеау[2] на Ецоле ду Виеук-Цоломбиер. Он је створио ову методу и технику за креативне извођаче који желе да трансформишу своје идеје у физичку реалност, како би се осмислио нови стил позоришта "чинећи видљивим невидљивог", каквим га је Децроук створио.
О техници[уреди | уреди извор]
Циљеви телесне пантомиме су да омогући глумцу да постане самосталан у креирању метафора на бази физичких позоришних комада, који може да садржи текст, али се не заснива на тексту, односно, да би глумац имао већи приступ физичким метафорама у раду у традиционалним играма, и да се повећа снага глумца, агилност, флексибилност и маштовитост.
Стил покрета Децроук је сасвим другачији од Цоммедиа делл'арте из 19 века узео који је пантомима преузела као свој модел, Децроук је под утицајем ове класичне уметничке форме. Децроук је радио интензивно са Пиццоло Театром(Милано), обуку глумаца и кореографију АРЛЕЦЦХИНО у Голдонијевој представи Слуга два господара у режији Гиоргио Стрехлер. Случајно, Јацкуес Лецок, још један познати учитељ пантомиме је радио као наставник говора тела на Пиццоло Театро када га је наследио Децроук.
За разлику од класичне пантомиме, телесни пантомимичари више није непозната уметност која користи конвенционалне покрете за стварање илузије предмета или лица.
Телесна пантомима настоји да изрази апстрактне и универзалне идеје и емоције кроз кодификоване покрета целог тела. Неки пантомимичари пишу своје ауторске текстове. Они такође укључују реквизите, костиме, маске, светлосне ефекте и музику. Садржај чини израз покрета, заједно са другим елементима, зато се често овај спектакл назива као физичко или позориште у покрету.
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ а б „WХАТ ИС ЦОРПОРЕАЛ МИМЕ?”. Мовео.цат. МОВЕО. Архивирано из оригинала 05. 04. 2016. г. Приступљено 22. 3. 2016.
- ^ „Јацqуес Цопеау”. Wикипедиа.орг. Приступљено 22. 3. 2016.