Етјен Декру

Etjen Dekru
Датум рођења	(1898-07-19)19. јул 1898.
Место рођења	Париз, Француска
Датум смрти	12. март 1991.(1991-03-12) (92 год.)
Место смрти	Булоњ Бијанкур

Etien Dekru (фр. Étienne Decroux; рођен 19. јула, 1898 у Паризу, Француска - 12. март 1991. у Булоњ - Бијанкур, Француска ) је француски глумац који је студирао у Жак Копе школи(фр. Jacques Copeau's Ecole du Vieux-Colombier), где је видео почетке онога што ће касније постати његова животна опсесија - телесни пантомимичар. Током своје дуге каријере као филмски и позоришни глумац, он је створио многа дела, користећи људско тело као основно средство изражавања.

Каријера

Уписан у "Старом Голубарнику"(Виеуx-Цолумбиер) 1923. године, као студент Етиен Декру је почео да замисља новодефинисану визију мимике, а касније развио оригинални, лични стил кретања. Његов рани покрет "вајарство пантомиме" подсећа на Родин скулптуре. Касније, више пластичне форме су зване "Телесна пантомима". Интелектуалац ​​и теоретичар, његово тренирање тела је делимично засновано на оно што модерни играчи називају "изолација", у којем се делови тела крећу у прописаном редоследу, да је тело у равнотежи када се центар гравитације помера.

Он је желео да ангажује друге ученике у компанију пантомиме, али ученици нису били веома заинтересовани. Када је школа у "Старом Голубарнику"(Виеуx Цоломбиер) затворена 1924. године, Декру је предавао у школи глуме Чарлс Дулин, Ателиер(Цхарлес Дуллин, у Ателлиер).

Стигавши у Њујорк око 1957. године, Декру је одржавао јутарње и вечерње часове у студију измедју 8. авеније и 55. улице. Студенти су долазили и одлазили, али на крају су морали да се посвете пуним радним временом за преформанс Тхе Миме Тхеатре оф Етиенне Децроуx.

Враћајући се из САД-а у Париз 1962. године, отворио је школу у Боулогне-Билланцоурт, где је предавао све до смрти. Неколико стотина студената је прошло кроз сколу, а нова генерација пантомиме је наставила своје истраживање.

Уметничке форме које је Декру створио током година разликују се у потпуности од онога што је раније било познато као традиционална пантомима.

Дела

Паролес сур ле Миме (речи Пантомиме), је један од његових који је у штампи и данас. У речи пантомиме, Декру је истакао "лек" за позоришне сцене огрезле традицијом и недостатком инвентивности, позоришту које се "гуши под гомилом рушевина". Он је тврдио да обичан говор треба забранити позоришту у ограниченом временском периоду (30 година). Сви вокални звуци су забрањени на 20 година, након чега би се глас (и евентуално разумљив говор) постепено поново јавио и користио само када је то било потребно, а не због лењости или недостатка проналаска.

Његове одлуке су: За период од 30 година, забрана сваке отуђене уметности. Ми ћемо заменити поставке салону са подешавањем самог позоришта, наша намера је само да пружи основу за све могуће акције.

За првих 10 година овог тридесетогодишњег периода: забрана сваке надморске висине на сцени, као што су столице, степеништа, терасе, балкони, итд. Глумац ће морати да остави утисак да је он већи и његов партнер нижи, чак и када су у стварности они раме уз раме. Касније, омогућено је пар одређених облика надморске висине под условом да не стварају веће проблеме за глумца.

За првих 20 година овог тридесетогодишњег периода: забрана вокалног звука. Након тога је прихваћен неразговетан плач за пет година. Коначно, речи су прихваћене за последњих пет година периода, али морају бити импровизоване од стране глумца.

Представе ће бити састављене у следећем редоследу:

• Груба скица писане акције која служи као основа за рад.
• Глумац пантомимише своју акцију, а затим акцију прати неразговетан звук, након чега глумац импровизује свој текст.
• Уводи се драма, без додавања речи.
• Поновне појаве отуђене уметности, које се практикује од стране актера.

Заоставштина

Примарни допринос Декруа јесте уметност, репертоар и техника телесне пантомиме. Радио је и као глумац, посебно са Баролтом у филму "Деца раја"(Лес Енфантс ду Парадис), игра Анселма Дебурау, оца Барраулт Јеан-Гаспар Дебурау. Декру је отворио своју школу пантомиме у 1941. и развио технику за подршку својих уметничких творевина. Радио је на ефекту уметника као што су Јеан Лоуис Барраулт, Марцел Марцеау, Рене Базинет, Схаике Офир, Тхомас Леабхарт, Јевел Вокера и Даниел Стеин. Неколико уметника који су проучавали са Декруом наставили су да уче и развијају уметничку форму телесне пантомиме, стварајући нове делове и емисије и такође обављају комаде са његовог репертоара. Студенти и телесни пантомимичари су отворили школу и створили компаније у Шпанији, Италији, Белгији и Енглеској. Њихов рад има за циљ развијање телесне пантомиме и стварање сусрета између њихове техничке и уметничке позадине и код других уметника.

Етиен Декру је назван "оцем модерне пантомиме", што је тачно у оној мери у којој је он отац свог стила или телесне пантомиме. Поред свог доприноса као наставник, његов утицај на Барраулт и Марцеау створио огроман подстицај за пантомиме у Француској, одакле се проширио. Његов рад наставља да стимулише и инспирише пантомимичаре.

Године између 1940. и 1984. године били су од фундаменталног значаја за истраживања. Режисери, као што су Артауда, Цопеау, Дуллин, Цраиг и многи други уметници су стимулисани да предузму истраживање (према дефиницији Декру метода Едвард Гордон Цраиговом) и деценијама је радио да редефинише уметност пантомиме у савременом контексту.

Децроук почео да анализира тело, деконструкције и промене и дајући телу тродимензионални облик, под утицајем класичне грчке скулптуре и пластичне уметности Аугусте Родин. У телесној пантомими преваленција трупа над другим деловима тела је основна. Глумац, према моделу, постаје потпуно изражајан. Што се тиче пантомиме, могло би се говорити о уметности покрета, али и о уметности става, хармоничне форме.

Уметност скулптуре настоји да схвати став више него кретања. Како Родин каже, "Кретање тела је пролаз од једног става на други." За Декруа, став је важнији од геста или стварног кретања.

Данас, Декру методологија се види као модеран и искрен начин за размишљање глумца који осећа потребу да се поново успостави се у облику позоришног глумца у коме је стилизација и основна и витална.

Филмографија

• Енфин воир Етиенне Децроуx боугер (2006) (Коначно види Етиен Декру потез)
• Арт оф Етиенне Децроуx, Тхе (1961) (Уметност Етиена Декруа)
• Цомпагнонс де Баал, Лес (1968) ( Балови пријатељи)
• Цомме ун цхевеу сур ла соупе (1957) (Као мува у супи)
• Ла Бергèре ет ле рамонеур (1953) (Пастув и димничар)
• Оццупе-тои д'Амéлие (1949) (Припази на Амели)
• Цлоцхемерле (1948) (Клохемерл)
• Цапитаине Бломет (1947) (Капетан Бломет)
• Воyаге сурприсе (1947) ( Путовање изненађења)
• Петитес аннонцес матримониалес, Лес (1947) (Мали брачни оглас)
• Енфантс ду парадис, Лес (1945) (Деца раја)
• Воyагеур санс багагес, Ле (1944) (Путници без пртљага)
• Ле Цорбеау (1943) (Гавран)
• Адиеру Лéонад (1943)
• Есцалиер санс фин, L' (1943) (Бескрајно степениште)
• Мацао, л'енфер ду јеу (1939/1942) (Макао, пакао игре)
• Ле Дерниер тоурнант (1939) (Последњи ред)
• Белле éтоиле (1938) (Лепа звезда)
• Аффаире Лафарге, L' (1937) (Афера Лафарж)
• Цоммиссаире ест бон енфант, ле гендарме ест санс питиé, Ле (1935) (Комесар је пријатељ, жандарм је немилосрдан)
• Аффаире ест данс ле сац, L' (1932) (Случај је у торби)

Ученици

• Самуел Авитал
• Јеан-Лоуис Барраулт
• Јессица Ланге
• Степхание Беацхам
• Тонy Броwн
• Андреа Цлаусен
• Wиллиам Дасхwоод
• Сусан Еиснер
• Роберто Есцобар анд Игóн Лерцхунди
• Wиллиам Фисхер[дисамбигуатион неедед]
• Деан Фогал
• Реид Гилберт
• Тхомас Леабхарт
• Ингемар Линдх
• Марцел Марцеау
• Кари Марголис
• Тонy Монтанаро
• Јохн Родаз
• Цоринне Соум
• Рицхмонд Схепард
• Даниел Стеин
• Стевен Wассон
• Иван Бацциоццхи
• Гиусеппе Цонделло [1]
• Јеwел Wалкер
• Луис Олива
• Георгес Молнар

Спољашне везе

• Éтиенне Децроуx на сајту IMDb (језик: енглески) 
• Google Books: Etienne Decroux by Thomas Leabhart
• MOVEO Centre for training and création in corporel mime
• The Theatre de l'Ange Fou and the International School of Corporeal Mime (formerly known as the Ecole de Mime Corporel Dramatique)
• The Body in Service of Drama - movement studies for actors and performers