Хипермедија

Хипермедија или хипертекст је стандард свјетске мреже која је доступна преко интернета. Схвата се и као текст који у себи садржи везу према неком другом тексту, текст о тексту, са којим је структурално повезан, али и сасвим независан од њега.

Дефиниција

Роџер Фидлер хипермедију дефинише као систем за логично повезивање података у којој год они форми постојали унутар базе података - текстуалној, графичкој, фотографској, видео или аудио. То је систем за логично повезивање великог броја докумената унутар базе података.

Заједничко свим дефиницијама хипермедије или хипертекста је обезбјеђивање међусобног праћења сродних јединица, текстова и информација на наизглед нелинеаран, разбацан начин.

Оснивач термина

Теодор Холм Нелсон је ране експерименте са формом хипертекста изводио почетком 1960. године, те се сматра и оснивачем термина "хyпермедиа". Иако је феномен хипертекста(хипермедије) универзално прихваћен мрежни концепт на интернету, неки сматрају да је до данас потпуно неискоришћен у смислу да ауторове комплетне визије никада нису до краја схваћене. Ипак, концепт да се сви текстови напишу као један текст - хипертекст, чији се сваки појединачни дио може кликом повезати, постао је основни модел за кретање интернетом.

Ризомска структура

Гиллес Делеузе и Фелиx Гуаттари објаснили су појам хипермедије на моделу разгранатог, испреплетеног корјена - ризома. Овај модел приказује логички информацијски пут података од свог настанка , потом разврставање различитим путевима преко крошњасте структуре ризома. Пут увијек зависи од корисника ове структуре. За оба аутора информација није статична, него се стално развија у непредвидивим правцима.

Особине

- повезаност : не постоји само један пут до неке тачке у вебу. Хипермедија примјењује висок степен пвезаности.

- хетерогеност : свака мрежна димензија има исту вриједност, без хијерархије.

- мултипликованост : путање унутар система имају виртуелну конструкцију и бесконачно простирање.

- способност регенерације : покушаји да се нешто скине са мреже су контрапродуктивни, притом настају нови сајтови као реакција корисника.

- принцип картографије : информације се прикупљају са раштркане структуре и визуализују у једном мјесту као цјелина.

- принцип декалкоманије : помаже мултипликацију и регенерацију.

Врсте

Унутрашња хипермедијалност - не отвара пут до неког новог садржаја, него води до одабраног дијела истог садржаја. Овом врстом се повезују само локални садржаји са неке странице, а не упућује на шири простор мреже.

Вањска онлајн хипермедијалност - упућује хиперлинковима на неке друге садржаје на интернету. I ова врста хипермедијалности примјењује ризомски концепт кретања кроз мрежне текстове. Примјењују је само развијенији веб-сајтови на интернет мрежи.

Разликовање хипермедије и хипертекста

Неки аутори јасно разликују термин хипертекста и хипермедије, разликујући их по особинама садржаја. Притом је хипертекст одређен употребом текстуалних садржаја на интернету, а хипермедија је, заправо, надограђена могућношћу хиперповезивања и текста и мултимедијалних садржаја. Таква презентација подразумијева примјену различитих програмских апликација који обједињују текст, фотографије, анимације. звучне записе, видео записе и слично.

Предност и недостаци хипермедије

Велики број страница које садрже мултимедијске садржаје направљене су тако да корисници сами могу да изаберу елемент мултимедије и да га активирају или зауставе кликом за почетак или крај. Мултимедији тако страницу чине занимљивијом и привлаче пажњу корисника, нуде богатији садржај и допуну вијести. Лоше стране се односе на рачунарску опрему корисника - проблем компатибилности, могућности да садржај успори, вријеме преузимања фајлова може бити дуго и слично.

Адаптивна хипермедија

На једнак начин на који је хипермедија надоградња мултимедије, адаптивна хипермедија је надоградња хипермедије. Основни недостатак хипермедије је што се она не прилагођава кориснику. Тако, на примјер, образовне хипермедијске странице које као садржај нуде информације из елементарне математике неће се прилагођавати кориснику, већ ће му нудити садржај на начин који је предвидјела особа која је тај садржај понудила. ко се успоређује само презентација материјала, овакав приступ би се могао поистовјетити с предавачем који предаје полазницима градиво, али при томе не може остварити никакву комуникацију с њима. Такав предавач не само да не би могао сваком поједином студенту посветити довољно времена и проучити што му је нејасно, већ би врло тешко и организирао наставу јер би ју морао темељити само на својим претпоставкама о томе на који начин полазници савладавају градиво. Адаптивна хипермедија рјешава тај проблем.

Литература

1. Татјана Тапавички Дуроњић, Компјутерска култура и модерни медији; Филозофски факултет Бањалука, 2008.

2. Ричард Крејг, Онлајн новинарство; Мултимедиа Цлио, Београд, 2010.