Моцартов ефекат

С Википедије, слободне енциклопедије
За изазивање Моцартовог феномена примарно се користи Моцартова соната у D-дуру за два клавира (К448)

Моцартов ефекат је учинак или боље рећи парадигма која означава краткотрајно побољшање резултата у тесту спацијалних способности након слушања одређене врсте музике. Назив је добио по томе што је у првобитним а и каснијим истраживањима најчешће коришћена Моцартова соната у D-дуру за два клавира (К448).[1]

Историја[уреди | уреди извор]

Тест потиече са Универзитета у Калифорнији. Ирвине, на су Раусцхер, Схаw, и Кy 1993. године изложили 36 студената тестовима којима су се испитивале просторно-временске способности и перформанце. Након што су испитанике изложили трима различитим ситуацијама у трајању од по 10 минута:

  • Прва група (касније названа Моцартова група) је слушала Моцартову Сонату за два клавира у D-дуру К. 448/375а,
  • Друга група је боравила у тишини
  • Траћа група испитаника је слушала релаксаирајуће аудио снимке.

На основу добијених резултата утврђено је да је Моцартова група показала напредније и квалитетније просторно закључивање (нпр решавање Теста савијања и резања папира). Када су резултати просторног закључивања, мерени помоћу три подтеста са Станфорд-Бинетове скале интелигенције, претворени у ИQ вредности, утврђено је повећање за 8 до 9 бодова у корист Мозцартове групе.Францис Раусцхер је након ових истраживања нагласила како је учинак музике краткотрајан (у трајању од 10 до 15 минута) и нема утицај на општу интелигенцију, већ на просторну интелигенцију.[2]

Извесно време након ових истраживања уведен је појам Моцартов ефекат који је релативно брзо криво протумачен, па је зато и завладало мишљење да музика човека чини паметнијима.

Општа разматрања[уреди | уреди извор]

До првих сазнања о постојања Моцартовог ефекта дошло се када су начиници покушали да се на комјутеру прикажу активност мозга. Истраживачи су одлучили да откривене симулације, које настају при електричним пражњењима у мозгу, претворе у звук, уместо да их само сниме на папир. На њихово изненађење, чули су се звукови који су подсећали на барок или на источњачку музику. Тако је настало размишљање — ако активност мозга могу да звуча као музика, можемо ли да научимо и разумемо граматику неурона радећи обрнуто и посматрајући како мозак одговара на музику.[3]

Након бројних размишљања одлучено је да се у истраживањима примени стандардног ИQ тест како би се утврдило да ли Моцартова музика може трајно да повећа способност увиђања облика. Ова способност је постала основа за многе комплексне мисаоне вештине које укључују окретање и посматрање објеката у глави при чему се користи доста математике.

Све групе које су радиле тестове након слушања Моцартове музике показале су значајно већу успешност, али ефекат је имао недостатак јер је трајао само 10-15 минута.

Након бројних расправа дошло се до закључка да овај феномен има релативно једноставно решење, као што је поправљање расположења или да ли је ефекат везан за уникатни квалитет Моцартове музике.

Данас термин Моцартов ефекат укључује све од лабораторијског експеримента у коме дете слуша музику у трајању од 15 минута, преко интензивног тренирања помоћу високоспецијализоване опреме коју је осмислио Томатис, па све до слушања класичне музике у сопственој кући.[4]

Молекуларне основе Моцартовог ефекта[уреди | уреди извор]

Генетичари на универзитету Станфорд у Калифорнији, мисле да су успели да нађу молекуларне основе Моцартовог ефекта. У својој студији су користили експерименталне пацове који, су као и људи, боље радили тестове учења и памћења након слушања сонате. Истраживачи су открили да се код пацова, разлог повећана активност 3 гена:

  • гена укљученог у процесе учења и памћења,
  • гена који утиче на фактор раста нервних ћелија и
  • гена одговорног за формирање синапси.

Ово откриће је јако провокативно јер доказује да у овом ефекту постоје мерљиве неурохемијске промене. Како је молекуларна биологија у 21. веку посветила истраживањима са циљем да открије како то музика покреће одређене гене да повећају своју активност и како би то могло да се искористи у неурофизиологији и неуротерапији..

Супротстављени ставови[уреди | уреди извор]

Од почетка примене овог теста у научној јавности јавила се велика сумње у веродостојности овога ефекта. То је навело бројне истраживаче да спроведу бројна истраживања на ту тему, али само их је неколицина њих успело добити позитивне резултате.

Током касније спроведених истраживања, вероватно су се појавиле многе нејасноће у погледу постојања ефекта и због разлика у примењеним експерименталним нацртима и мерењима зависне варијабле а поготово у погледу врсте музике као и специфичних музичких карактеристика које изазивају ефект.[5]

Из трионског модела рада мозга произашла су нека врло специфична предвиђања. Једно се односи на музику која се слуша - да она мора бити комплексна да би ефект био изазван, а једина когнитивна способност на којој га је могуће репликовати је спацијална способност (конкретније, једна од факторских компонената спацијалне способности – спацијална визуализација).

Истраживачи такођер наводе да ефект може трајати 15-20 минута након завршетка слушања музике, и наводе да би музика других композитора и другачијег стила такође требала изазвати ефекте, што није био случај.[6]

Ипак у погледу Моцартова ефекта, до сада постоји одређена усуглашеност око постојања три претпоставке о његовим могућим исходиштима, које је понајбоље илустровали у својој класификацији Јонеса, Wеста и Естелла (2006).[7]

Види још[уреди | уреди извор]

Извори[уреди | уреди извор]

  1. ^ Раусцхер Ф.Х., Хинтон С.C. (2006). Тхе Мозарт Еффецт: Мусиц Листенинг ис Нот Мусиц Инструцтион. Едуцатионал Псyцхологист, 41, 233–238.
  2. ^ Раусцхер Ф.Х., Схаw Г.L., Кy К.Н. (1993). Мусиц анд спатила таск перфоманце. УСА, Натуре, 365, 611.
  3. ^ Јаушовец, Н., Хабе, К. (2003б). Ан Елецтроенцепхалограпхиц Аналyсис Емплоyинг тхе Метходс оф Индуцед Евент-Релатед Десyнцхронизатион/Сyнцхронизатион анд Евент-Релатед Цохеренце. Браин Топограпхy, 16, 73-84.
  4. ^ Тхомпсон Б.M., Андреwс С.Р. (2000). Ан Хисторицал Цомментарy он тхе Пхyсиологицал Еффецтс оф Мусиц: Томатис, Мозарт анд Неуропсyцхологy. Интегративе пхyсиологицал анд бехавиорал сциенце, 35, 174-188.
  5. ^ Пиетсцхниг, Ј., Ворацек, M., Форманн, А.К. (2010). Мозарт еффецт–Схмозарт еффецт: А метааналyсис. Интеллигенце, 38, 314-323
  6. ^ Раусцхер, Ф.Х., Схаw, Г.L., Кy, К.Н. (1993). Мусиц анд Спатиал Таск Перформанце. Сциенце, 365, 611.
  7. ^ Јонес, M.Х., Wест, С.D., Естелл, D.Б. (2006). Тхе Мозарт еффецт: Ароусал, Преференце, анд Спатиал Перформанце. Псyцхологy оф Аестхетицс, Цреативитy анд тхе Артс, 5, 26-32.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Ахеади, А., Диxон, П., Гловер С. (2010). А лимитинг феатуре оф тхе Мозарт еффецт: Листенинг енханцес ментал ротатион абилитиес ин нон-мусицианс бут нот мусицианс. Псyцхологy оф Мусиц, 38, 107-117.
  • Цоопер, L.А., Реган, D.Т. (1982). Аттентион, перцептион анд интеллигенце. У: Р.Ј. Стернберг (Ур), Хандбоок оф Хуман Интеллигенце (123-170). Цамбридге: Цамбридге Университy Пресс.
  • Цоста-Гиоми, Е. (2005). Доес мусиц инструцтион импрове фине мотор абилитиес? Анналс оф тхе Неw Yорк Ацадемy оф Сциенцес, 1060, 262-264.
  • Форгеард, M., Wиннер, Е., Нортон, А., Сцхлауг, Г. (2008). Працтицинг а Мусицал Инструмент ин Цхилдхоод ис Ассоциатед wитх Енханцед Вербал Абилитy анд Нонвербал Реасонинг. ПлоС ОНЕ 3, е3566.
  • Еyсенцк, Х.Ј., Еyсенцк, С.Б.Г. (2003). Приручник за Еyсенцков упитник личности ЕПQ. Јастребарско: Наклада Слап.
  • Хусаин, Г., Тхомпсон, W.Ф., Сцхелленберг, Е.Г. (2002). Еффецтс оф мусицал темпо анд моде он ароусал, моод анд спатиал абилитиес. Мусиц Перцептион, 20, 151-71.
  • Јаушовец, Н., Хабе, К. (2003а). Тхе инфлуенце оф аудиторy бацкгроунд стимулатион (Мозарт’с соната К. 448) он висуал браин ацтивитy. Интернатионал Јоурнал оф Псyцхопхyсиологy, 51, 261-271.

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Mocartov_efekat&oldid=26762880”