Музикотерапија у геријатрији
| Музикотерапија у геријатрији | |
|---|---|
.JPG) Музикотерапија у геријатријској установи | |
| ИЦД-9-CM | 93.84 |
| МеСХ | Д009147 |
Музикотерапија у геријатрији се од свих креативних уметничких програма за старије попут писања, сликања, драме, плеса, музике показала као најпривлачнија метода заснована на примен музике у лечењу код већег броја пацијената страијег животног доба. На то је свакако утицала чињеница да је музика апстрактан универзалан језик који допире до људског срца и душе у секунди, не тражећи претходно представљање, јер аспекти хармоније, ритма и тона вибрирају међу искуствима сваке особе.[1]
Када особа физички и психички ослаби због старости или хроничне болести попут старачке деменције, код ње се користећи музичку терминологију, можда недостају неки инструменти, а постојећи су вероватно „раштимани“, па у том смислу улога музикотерапеута је да кориснику у геријатријским установама пружи прилику да надокнади недостајуће елементе, било да се ради о ритму, мелодији или хармонији. Како је музика холистички феномен, корисник у музици може сам себе доживети на јачи и потпунији начин.
Општа разматрања[уреди | уреди извор]
Чињеница да су мождана подручја, која су задужена за обраду музичког материјала међу последњима на мети од можданог пропадања, заиста је феномен вредан пажње. Алдридге тврди да разлог томе лежи у чињеници да су основе језика у суштини музичке и да оне претходе лексичким и семантичким својствима развоја језика, те претпоставци да је за језичну обраду задужена једна мождана хемисфера, док процесуирање музике подразумијева разумевање интеракције између обе мождане хемисфере.[2]
Низ је студија потврдило је утицај музике на побољшање краткотрајног памћења те комуникацијских вјештина у геријатрији. Тако је нпр., Прицкетт и Мооре утврдили су већу способност памћења речи песама приликом певања код особа с Алцхајмеровом болешћу него у случају говора, а проценат сећања био је већи кад се радило о старијим него новијим песмама.[3] Такођер, то исто истраживање утврдило већу могућност учења новог материјала у случају да је тај материјал приказан у контексту песме. Такође, когнитивне способности Алзхеимерових болесника биле су испитиване и у подручју повезивања имена и лица особа. Царрутх извештава о побољшаној могућности препознавања и именовања особа након индивидуалних часова певања и разговора. Наиме, четири од седам учесника у истраживању тачно је повезало имена с лицем особа непосредно након пјевања, за разлику од испитаника који нису претходно били изложени музици.
Приступ[уреди | уреди извор]
Старијим особама се нарочито лако може обратити музиком, јер осим побољшања општег стања, смањења бола и могућности опуштања, може се утицати на расположење и понашање и пружити могућности за побољшање резидуалних вештина у склопу ново учење.[4]
Људи у старијој животној доби доживљавају телесне, психичке и социјалне промене, а доста се често се у њима јавља и осећај губитка независности и самопоштовања. Зато је важно истакнути да музика делује између осталог и на повећање самопоуздања јер ствара осећај вредности.[4] Принслеy сматра да се примјеном музикотерапијом у геријатрији смањује потреба за прописивањем лекова и хипнотика на болничким одељењима што укупно доприноси бољој и рационалнијој рехабилитацији.
Такођер кроз музикотерапију у геријатрији истиче се и важност заснивања музикотерапије на циљевима лечења, а то су социјални циљеви везани уз интеракцију и сарадњу, психолошки циљеви везани уз подизање расположења и самоизражавање, интелектуални циљеви стимулације говора и менталних процеса и физички циљеви попут сензорне стимулације и моторичке интеграције.
У спровођењу музикотерапије код старијих особа, посебно оних са старачком деменцијом , основни циљеви који се настоје постићи музикотерапијом су:
- Успостављање контакта и побољшање социјалних вјештина;
- Опуштање;
- Самопоштовање и оснаживање самопоуздања;
- Пружање осјећаја сигурности и повјрења;
- Подршка у процесу туговања и прихваћања губитка одређених способности.[2]
Избор музике[уреди | уреди извор]
Циљано одабрана омиљена музика ствара позитивне емоције попут радости, ужитка и оптимизма, што је од великог значења за особе у старијем животном добу, са неком од менталних болести које често знају бити меланколичне, депресивне или емоционално интровертиране. Осим тога, често су још присутни поремећаји пажње, ослабљено памћење, слаба временска и просторна оријентација, као и отежана комуникација због ослабљеног слуха.
Доказано је да се, управо се избоором ритмичке музике може стимулисати осећај за време и просторне односе, а певањем вежбати памћење. Ритам сам по себи има врло значајну координирајућу улогу у подручју људске конгниције и свесности док мелодија има одређену временску структуру тако да ритам олакшава препознавање музичког интервала и његову интеграцију у когнитивном смислу.[5][6]
Према томе, музика може имати функцију катализатора у смислу вежбања и одржавања разних других упоредних немузичких когнитивних процеса.[7] Баш као што су мисли, осјећаји и воља основни елементи који чине човека, музика делује мелодијом, хармонијом и ритмом. Гриедер објашњава како се наведени људски и музички елементи међусобно подударају, а управо на темељу тог међуодноса, музикотерапеути развијају програме интервенција за групе или појединце.[8]
Ритам, мелодија и хармонија[уреди | уреди извор]
Први елемент који се најчешће наглашава је ритам који уједно тражи снагу ради одржавања музике. Једном кад је ритам успостављен, уводи се елемент мелодије. Мелодија најчешће не долази сама од себе, већ захтијева снагу маштовитог мишљења.
Хармонија је природни феномен који се јавља када неколико особа заједно свира, а бити у хармонији с неким стимулише развијање осећаја. Када се на часу музикотерапије појаве сва три елемента, музикотерапијска група делује као симфонија мелодије, хармоније и ритма. У том смислу на једнак се начин може гледати на појединце – као музички инструмент који функционише као симфонија.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Wеисберг Н, Wилдер Р. Еxпрессиве артс wитх елдерс. А ресоурце – сецонд едитион. Лондон: Јессица Кингслеy Публисхерс, 2001.
- ^ а б Алдридге D. Мусиц тхерапy ин дементиа царе. Лондон: Јессица Кингслеy Публисхерс, 2000.
- ^ Прицкетт C, Мооре Р. Тхе усе оф мусиц то аид меморy оф Алзхеимер’с патиентс. Ј Мусиц Тхер 1991; 28: 101-10.
- ^ а б Бреитенфелд D, Берговец M, Луцијанић M, Павић Ј, Милетић Ј, Буљан D. Медицине анд мусиц ин Цроатиа. Алцохолисм 2011; 47: 57-61.
- ^ Алдридге D. Алзхеимер’с дисеасе: рхyтхм, тимиг анд мусиц ас тхерапy. Биомедицине &Пхармацотхерапy 1994; 48: 275-81.
- ^ Кидд Г, Болтз M, Јонес M. Соме еффецтс оф рхyтхмиц цонтеxт он мелодy рецогнитион. Ам Ј Псyцхол 1984; 97: 153-73
- ^ Бротонс M. Ан овервиеw оф тхе мусиц тхерапy литературе релатинг то елдерлy пеопле. У: Алдридге D, ур. Мусиц Тхерапy ин Дементиа Царе. Лондон: Јессица Кингслеy Публисхерс, 2000
- ^ Гриедер C. А роуте то тхе хеарт ин а схорт-терм хоспитал сеттинг. У: Wеисберг Н, Wилдер Р, ур. Еxпрессиве Артс wитх Елдерс. Лондон: Јессица Кингслеy Публисхерс, 2001.