Музикотерапија у педијатрији
| Музикотерапија у педијатрији | |
|---|---|
 Музикотерапија са децом | |
| ИЦД-9-CM | 93.84 |
| МеСХ | Д009147 |
Музикотерапија у педијатрији је посебна област лечења уметношћу заснована на научним сазнањима да правовремено упознавање деце са одабраном музиком може да убрза развој говора, поспеши таленат за математику и природне науке, унапреди координацију, побољша вештине памћења и читања како код здраве деце, тако и код деце са тешкоћама у развоју. Ове добре стране музика данас, се све више користи у медицини, у рехабилитацији и ресоцијализацији, као и у лечењу бројних развојних поремећаја деце, али и одраслих особа.[1] Иако за сада нема довољно разрађених програма којима би се обухватили ученици са тешкоћама у читању, писању, рачунању, са поремећајима у понашању или са инвалидитетом, музика се се сем у редовној настави појединих предмета осим музичког, физичког и ликовног васпитања. може користити и у педијатријским установама.
Општа разматрања[уреди | уреди извор]
Музика позитивно делује на осећања тако што суптилним и позитивним вибрацијама успоставља психичку равнотежу и ствара осећај задовољства и радости живљења (Вујић, V.: //www.дневник.цо.yу/), и помаже излазак из свих стања меланхолије. Ублажавајући патње, она делује релаксирајуће попут лек, или својим седативним дејством, подстиче снагу имагинације, даје иницијативу, јача вољу, ублажава болове, снижава крвни притисак и умирује крвоток, отклања стрес и регулише све здравствене аспекте.
Научници су такође утврдила да терапија музиком такође помаже у зближавању родитеља и детета и да је јако добра за ментално здравље родитеља, као и да је рло ретко пронаћи дете чији пажња није ообухваћена мзиком.
Физиолошки утицаји музике[уреди | уреди извор]
Музика и покрет као интегрални део музичке едукације јавља се код деце у најранијем детињству. Рано у животу, деца реагују разноврсним сензацијама тела и мимичким и гласовним покретима, одговорјући тако на музику коју чују. То не треба да нас изненађује, јер створена музичка основе, настају у раном детињсту, како би касније омогућиле деци да се „синхронизују” са музиком коју слушају или изводе.
Изгледа да је музика у нашим животима присутан веома рано, јер се то уочава код деце још док су новорођенчад.[2] Наиме, према истраживањима бебе показују одговоре на музичкику и ритам померајући своје тело и удове, често на „квазипериодичан” начин, од првих дана живота, што је је доказано у лабораторијским поставкама. Осим у истраживачким лабораторијама, наставници и родитељи дуго су сведоци музичког богатства деце и њихових спонтаних покрета на њу, укључујући и „ненамерне" покушаје да се синхронизују са музичком и њеним ритмом од врло раног детињства.[3]
Музика и мозак удружено врло добро функционишу, а стимулација ритчичких подручја у мозгу може да подстакне моторне вештине и рефлексе, такође не треба занемарити и везе које постоје и везе изђеу музике и језика у мозгу
Утицај музике (ритма, мелодије, хармоније) на физиолошке параметре тела и психу човека познат је од давнина. Савремена психолошка и неурофизиолошка истраживања дају тумачења о њеном утицају на централни и периферни нервни систем. Музикотерапијом се успешно делује на висцералне функције, врши стимулација рецептивних и изражајних могућности пацијента (покрет, плес, говор, графика).
Објашњење позитивог дејства музике, засновано је на томе што музика делује на део мозга који прима и прерађује информације добијене посредством чула, тако да се, под утицајем лаганих и пријатних мелодија, смањује лучење хормона стреса, а повећава се лучење природних аналгетика – хормона ендорфина.[4]
Када се слуша музика уживо, нпр. мини бубњеви, гитара, харфа, и/или тастатура, или кад пацијент сам свира на тим инструментима, поред већ наведених физиолошких предности музикотерапије, има великог значаја у развијању фине моторике, визуелно-моторне контроле, развијања диференцираности прстију, развијања латерализованости..или се кроз ритам може доћи до течног говора деце.
Индикације[уреди | уреди извор]
Најчешће болести упедијатрији код којих може да помогне музикотерапија су:
- фобија и анксиозни поремећаји;
- депресивни поремећаји;
- опсесивно-компулзивни поремећаји;
- соматоформни и психосоматски поремећаји;
- конверзивни и дисоцијативни поремећаји;
- поремећаји личности и гранични поремећаји;
- акутни и хронични психотични поремећаји; -
- кризних стања, поремећаја прилагођавања и посттрауматских поремећаја;
- сексуални поремећаји;
- алкохолизма, наркоманије и других поремећаја зависности.
Начин примене[уреди | уреди извор]
Различити облици музикотерапије (ритмизација, певање, рекреацијско и функционално лечење, сценско-музичка терапија и музичка психодрама) могу се примењивати
- Појединачно
Са децом који имају извесне развојне проблеме, било у учењу или понашању, најћешће се ради индивидуално.
- Групно,
- Самостално,
- Са другим рехабилитацијским облицима
Музикотерапија може бити удружена са кинезитерапијом, терапијом говорних и слушних поремећаја, психомоторном реедукацијом, облицима терапије понашања, ради уклањања или ублажавања појединих функционалних тешкоћа и мењања става особа.[5]
Коришћење музике у овим случајевима, уз примену и других реедукативних и стимулативних вежби, има и елементе музикотерапије. Ове специфичне вежбе касније ће допринети да се са мање напора и тешкоћа усвајају и други васпитно-образовни садржаји на часовима редовне наставе.[6]
Методе музикотерапије код деце[уреди | уреди извор]
Најчешће се третман музиком обавља пуштањем специфичне музике за специфично стање, и за специфичне циљеве који се желе постићи, али се углавном користи класична и амбијентална музика.
Музикотерапија у поремећајима говора[уреди | уреди извор]
Деца која имају проблем са говором и слабије чују, преко ритма музике могу да развију природнији, и разумнији говор. Њима се музика презентује на другачији начин. Они могу и да науче ноте, али не у њиховом класичном облику, већ ако су им представљене рецимо као кружићи са већим или мањим полупречником. На тај начин деца са оштећеним слухом знају колико одређена нота траје, колика је пауза и слично. Преко вибрација или преко бубња могу да схвате каква је динамика и на тај начин да продукују музику. Такво дете комплетно учествује у стварању музике, а може чак и да пева што је огромно задовољство за њих.
У специјалним школама у којима постоји алтернативни приступ који се испољава кроз музику и симулацију покрета, ствени су услови да се деца међусобно споразумевају уз помоћ покрета, а уз музикотерапију они своје жеље и осећања могу да испољавају и кроз музику (пропевају, науче ноте и уз помоћ перкусионих инструмената том фином моториком себи помажу у многим стварима).
Музикотерапија у поремећајима слуха[уреди | уреди извор]
Деца која не чују према бројним истраживањима уживају у певању, а посебно задовољство им причињава могућност да учествују у неким видовима концерата.
Излазак пред публику у овој деци развија посебну свест о себи, осећај да су они негде потврђени, да су они урадили нешто јако лепо и да се некоме то допало. На тим концертима који су веома ретки много је суза и дивљења
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Крстић, Драган (1988): Психолошки речник, Београд: Вук Караџић
- ^ Wинклер, I., Хáден, Г. П., Ладиниг, О., Сзиллер, I., & Хонинг, Х. (2009). Неwборн инфантс детецт тхе беат ин мусиц. Процеедингс оф тхе Натионал Ацадемy оф Сциенцес, 106, 2468–2471.
- ^ Зентнер, M., & Еерола, Т. (2010). Рхyтхмиц енгагемент wитх мусиц ин инфанцy. Процеедингс оф тхе Натионал Ацадемy оф Сциенцес, 107, 5568–5573.
- ^ М. Мишков: Музика у симулацији и терапији развојних сметњи, Норма, XV, 2/2010. п. 244
- ^ Педагошка енциклопедија 2, стр. 312, Љ. С. стр. 76, М. ПР. стр. 76, К.Р.
- ^ Јурић–Шимунчић (1982): Деца с тешкоћама у учењу и владању, Загреб: Школска књига.
Литература[уреди | уреди извор]
- Турино, Т. (2006). Мусиц ас социал лифе. Урбана-Цхампаигн: Университy оф Иллиноис Пресс.
- Wилтермутх, С. С., & Хеатх, C. (2009). Сyнцхронy анд цооператион. Псyцхологицал Сциенце, 20, 1–5.
- Геррy, D., Фауx, А., & Траинор, L. Ј. (2010). Еффецтс оф Киндермусик траининг он инфантс’ рхyтхмиц енцултуратион. Девелопментал Сциенце, 13, 545–551.
- Ханнон, Е. Е., & Трехуб, С. Е. (2005). Метрицал цатегориес ин инфанцy анд адултхоод. Псyцхологицал Сциенце, 16, 48–55.
- Проваси, Ј., & Бобин-Бèгуе, А. (2003). Спонтанеоус мотор темпо анд рхyтхмицал сyнцхрониса-тион ин 2½- анд 4-yеар-олд цхилдрен. Интернатионал Јоурнал оф Бехавиорал Девелопмент, 27, 220–231.