Нова Барселона
Нова Барселона (Герман: Неуе Стадт Барцеллона, Спанисх: Нуева Барцелона ) је име краткотрајног насеља у Бечкереку основаног за потребе шпанских колониста у осамнаестом веку. У периоду од 1735. до 1738. године насељавање овог подручја одвијало се у три таласа, али због немогућности прилагођавања тамошњим условима и још низом фактора, колонија временом пропада.
Историја[уреди | уреди извор]
У октобру 1716. године, након одлучујуће битке на Петроварадину, Хабзбурзи освајају отомански град (Велики) Бечкерек, данашњи Зрењанин у Војводини. Уговором из Пожаревца 21. јула 1718.године, Отоманско царство је морало да преда Банат аустријском надвојводи. Да би се ова области економски и привредно развила, основана је Империал Привилегед Ориентал Цомпанy чија је намера била да се подстакне трговина са Отоманским царством преко Дунава и лука на Јадранском мору, а подручје би било насељено избеглицама и досељеницима.
Династија Хабзбург је владала Шпанијом непуних 200 година и била је подељена на две гране; Аустријску и Шпанску. Почетком 18. века шпанска лоза изумире по мушкој линији, те избија рат за шпанско наслеђе након ког Хабзбурзи губе власт у овој пиринејској земљи. Део њихових присталица бежи на Исток, у области Напуља и Сицилије где је живела аустријска лоза Хабзбурга, али 1735. године, шпански краљ Филип V напада и ове области и осваја их. Избеглице се у мањим групама селе на Исток у Беч и Пешту. Незадовољство тамошњих власти њиховим понашањем и ставом изазива одлуку Бечког двора крајем 1735. године да се ове придошлице преселе у Банат, који је раније тог века био освојен од Турака.
Таласи досељавања[уреди | уреди извор]
I Талас[уреди | уреди извор]
Дворска Комора у Бечу од 14. новембра 1735. одлучује да Шпанце пресели у Панчево и тамо приволи на рад. Наређено је да сваки мушкарац добије 5, свака жена 2, и свако дете по једну форинту. Темишварска Земаљска администрација је добила задатак да сваком грађанину нађе пристојан посао како би новац исплаћен за досељење могао бити враћен. Каталонци, које је локално становништво назвало Спаниардс, су били дужни да се баве пословима које су знали, попут пољопривреде и сточарства, а децу је требало школовати и научити истим пословима и занатима. Додељена им је годишња помоћ од 2.586 форинти и сви њихови дугови су били поништени. Транспорт Шпанаца и њихово пресељење поверено је комесару Јозефу Хуберу (Јосеф Хубер), ком је дата дневница од три форинте.
Прва група насељеника је стигла у јесен 1735. године и састојала се од 74 породице, углавном шпанске, али међу њима се налазило и неколико италијанских. Доминантну групу су чинили Каталонци, праћени народом са других територија Арагонске круне. Само 10 до 15% је дошло из Сицилије и Напуља. Међу избеглицама су се нашле и неке значајније личности попут Небот браће и Толеда ди Калкоњи са своје петоро деце. Вођа ове групе је био отац Реда светог Тројства Хозе Муњоз (Јосе Муñоз) из Мадрида који је такође добио месечну исплату од 12 форинти и 30 крајцера. Комесар Јозеф Хубер није био задовољан овим народом. У својим извештајима из тог периода он наводи како већина досељеника нема никакво занимање и да ништа не разумеју, као и то да су један ситничарски народ који је у Бечу живео само од просјачења. О женама је Хубер приметио да се углавном разумеју у плетење, ткање и кућне послове, али и да су склоне алкохолизму и да чак могу попити више од мушкараца.
II Талас (1736)[уреди | уреди извор]
Други талас насељавања почиње у пролеће наредне године под вођством Клаудијуса Клода Лефор ди Плези. Путовање се одвијало пловидбом бродовима преко Дунава, без ометања угарских власти које су по краљевској заповести пуштали Шпанце да слободно путују ка свом будућем дому. Клод Лефор је за ово путовање становништва добио 157 форинти и 25 крајцера како би могао да исплати све трошкове превоза. Експедиција је стигла у Панчево и одатле су насељеници били послати у околне области: Темишвар, Вршац, Стари Мајур.. Група која је населила Темишвар је садржала велики број људи, пуно духовника и свештеника, али и војних лица ( са титулама ‘капетан’, ‘витез’, ‘војник’ и сл. ). Вршац су у пролеће 1736. населиле шпанске породице чији су чланови углавном били пензионисани, али и занатлије и чиновници.
III Талас ( 1736/1737 )[уреди | уреди извор]
Последња група Шпанаца стиже у Банат у јулу 1736. године. Током лета, становништво је размештано без правила и реда по дистриктима, и крајем Августа, одлучује се да се сви Шпанци населе на исто подручје. Виши бележник Хаген извештава председника Земаљске администрације грофа Хамилтона о овом премештању становништва, и истовремено му јавља да је нашао савршено место за градњу новог града у ком би Шпанци могли живети. Изабрано место се налазило јужно од Бечкерека, преко моста на Бегеју и планирано је да то буде шпанска општина са статусом града. Након споразума са представником Шпанаца, Хаген поверава инжењеру-капетану Кајзеру да изради план града који се одмах преко Земаљске администрације шаље у Беч, Дворској комори. План је одобрен након дужег чекања крајем фебруара 1737. године. По плану градње је тачно одређено колико ће кућа садржати град, колико просторија ће имати, колико ће бити удаљене једне од других и колику површину свака треба да покрива. План је такође садржао поља, баште, винограде и ливаде. Нацрт је одмах по завршетку послат у Беч. Потребан грађевински материјал је донет из Аустрије. Браварски радови су поверени Вршчанима који су део свог посла завршавали у Вршцу, јер у Бечкереку у то време још није било прилкладних радионица за тако нешто. Како би се и становништво прикључило радовима, наложено је да се запосле и занатлије и радници чије се снабдевање животним намирницама дешавало током недељних вашара који су били организовани, са почетком од 18. маја 1737.године, а одређен део је стизао из Темишвара.
Пропаст колоније[уреди | уреди извор]
Изградња града ипак није успела да доживи свој процват и неколико фактора је утицало на то. У јесен 1737. године избија Аустро-Турски рат чија близина овом подручју опасно прети становницима и њиховим радовима. Тешко прилагођавање климатским условима у мочварном Банату такође није имало позитиван утицај. Здравље је било угрожено константним болестима становника и њиховим покушавањем да се привикну на предео и његове одлике. Велики број становника је био стар и уморан, то су били пензионисани војници и чланови администрације, а за годину дана, како пишу ондашње матичне књиге, било је свега двоје рођених, а 65 умрлих. Након доласка куге у ово подручје, велики број избеглица напушта Банат и враћају се у Будим по дозволи Темишварске администрације. У њихове куће се крајем 1737.године усељавају немачке породице које су емигрирале из северних делова Србије због дуготрајног Аустро-Турског рата. “Досељавани су у Панчево, Темишвар, Вршац. Онда су у једном тренутку власти у Темишвару одлучиле да у тадашњем Бечкереку оснују посебно насеље под називом Нова Барселона. Биле су саграђене и куће, али ти људи се нису уселили у њих, јер нису могли да се адаптирају на овдашње услове и климу. Помрли су од куге која је у то време харала, а избио је у међувремену и аустро-турски рат”, рекао је својевремено за РТВ Филип Крчмар.
Шпанско наслеђе у Банату[уреди | уреди извор]
У појединим историјатима Великог Бечкерека-Зрењанина, спомиње се податак да су насељеници учествовали у раскопавању темеља бечкеречке тврђаве од чијих је остатака касније подигнут житни магацин, који је 100 година касније преуређен у великобечкеречко позориште. Сматра се да су шпански досељеници дали велики допринос узгоју свилене бубе и унапређењу пољопривреде, али такве тврдње одударају од писаних извора који говоре како су они били недисциплиновани, лењи и без воље и жеље за радом.