Позориште покрета
Позориште покрета је позната грана позоришног наступа које обухвата причање прича првенствено кроз физичке покрете. Иако се више позоришних дисциплина описује као ,,позориште покрета оно што је специфично за ову дисциплину је то што се ослања на физичке покрете уметника више него на сам говор и само причање прича. Извођачи комуницирају уз помоћ физичке гестикулације како би се приказале емоције.[1]
Најчешћи елементи[уреди | уреди извор]
Одређене институције се слажу да постоје заједнички елементи позоришта покрета, иако појединачни наступи не морају да садрже све покрете да би били дефинисани као позориште покрета.
Неки практичари, као што је Лојд Њусон (енгл. Lloyd Newson), упркост томе што је први који је употребио израз Позориште покрета у називу своје компаније (DVD Physical Theater), иразио је забринутост јер се израз користи као разноврсна категорија, која укључује разне елементе који не спадају под окриље драмског позоришта и модерног плеса. Он такође замера што многим уметницима недостаје обука.
Модерно позориште покрета[уреди | уреди извор]
Мимика и друге установе, као што је Интернационална школа позоришта Жак Лекока (L'École Internationale de Théâtre Jacques Lecoq) у Паризу, имале су велики утицај на развој позоришта покрета. Уметници као Стивен Беркоф (енгл. Steven Berkoff) и Џон Рајт (енгл. John Wright) су своје првобитно знање стекли управо у таквим институцијама. Модеран плес је такође имао велики утицај због тога што се од уметника очекивало да поседују одређени ниво фичике контроле и флексибилности. Корени се могу пронаћи и у старогрчком позоришту, највише у Аристофановом позоришту.
Тренутак када је позориште покрета почело значајно да се разликује од мимике је када је Жан Луј Барол (франц. Jean-Louis Barrault) одбио да се сложи са својим професором да мимика треба бити нема. Уколико би се у мимици користиле и речи појавило би се много нових могућности које до тада нису постојале. Та идеја је постала позната као Тотално позориште (енгл. Total theatre) која подразумева да било који елемент који није драмски треба да има примат у односу на други: покрет, музика, визуал, текст итд.[2]
Не треба занемарити и утицај позоришта са истока. Велики број оријенталних традиција има висок ниво физичке обуке. Антоњин Артод је био фасциниран и јапанском културом и Балинезе позоришта о ком је често и писао.
Утицај модерног плеса се примећује од када је Рудолф фон Лабан увео идеју да сам покрет не треба посматрати као кодрани плес и почео је да ствара кореографије покрета не само за плесаче већ и за глумце. Касније, покушала се пронаћи веза између плеса и позоришта.[3]
Запажени учесници[уреди | уреди извор]
Компаније[уреди | уреди извор]
- Мимика
- Цхицкенсхед Тхеатре Цомпанy
- Цхотто Оокии Тхеатре Цомпанy
- Цомплиците
- Доубле Едге Тхеатре
- ДВ8 Пхyсицал Тхеатре
Уметници[уреди | уреди извор]
Центри за обуку[уреди | уреди извор]
- Цирцомедиа
- Делл'Арте Интернатионал Сцхоол оф Пхyсицал Тхеатре
- Еаст 15 (БА Пхyсицал Тхеатре)
- L'Éцоле Интернатионале де Тхéâтре Јацqуес Лецоq
- Хеадлонг Перформанце Институте
- Пиг Ирон Сцхоол фор Адванцед Траининг
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ „wееблсстуфф.цом”. Архивирано из оригинала 26. 04. 2021. г. Приступљено 31. 05. 2021.
- ^ „цоммyнитyартс.цом”. Архивирано из оригинала 20. 06. 2003. г. Приступљено 22. 3. 2017.
- ^ „боокс”. Приступљено 22. 3. 2017.