Принудни брак

С Википедије, слободне енциклопедије

Принудни брак је брак који је склопљен без елемента слободне воље, што може подразумевати примену принуде или довођење у заблуду. У Републици Србији се најчешће јавља међу Ромском популацијом, а у Европи је последних година присутан међу становништвом које је мигрирало услед ратних сукоба на Блиском Истоку. Утицај културе и религије, као и традиционалног начина размишљања и навика, а свакако и стицања профита, махом је деловало на задржавању форме принудног брака и у 21. веку. Тренутно су на снази разни механизми којима се тежи да се ова појава искорени из модерног друштва, како на националном, тако и на међународном плану. Почев од закона, ратификованих међународних уговора, деловања невладиних и других организација, па чак и самих жртава.

Правни оквир[уреди | уреди извор]

Национално законодавство[уреди | уреди извор]

Породични закон[уреди | уреди извор]

Породичним законом Републике Србије, чланом 3, регулисан је појам брака као заједница живота жене и мушкарца, у којој постоји пристанак тј. слобода воље за његово закључење.

" Брак

Члан 3

(1) Брак је законом уређена заједница живота жене и мушкарца.

(2) Брак се може склопити само на основу слободног пристанка будућих супружника.

(3) Супружници су равноправни. "

У супротном ће постојати брачна сметња.

" Сметње за склапање брака

Слобода воље

Члан 24

Брак не може склопити лице чија воља није слободна. "

Која може довести до ништавости или рушљивости брака у зависности од околности под којим је пристанак на закључење брака дат.

" Ништавост брака

Различитост полова, изјава воље и надлежност

Члан 31

Брак је ништав ако су га склопила два лица истог пола, ако изјаве воље супружника нису биле потврдне или ако брак није склопљен пред матичарем.

Рушљивост брака

Принуда

Члан 38

(1) Брак је рушљив ако је на његово склапање супружник пристао под принудом.

(2) Принуда постоји када је други супружник или неко трећи силом или претњом изазвао оправдан страх код супружника и када је он због тога пристао на склапање брака.

(3) Страх се сматра оправданим када се из околности види да је угрожен живот, тело или друго значајно добро једног или другог супружника односно трећег лица.

Заблуда

Члан 39

(1) Брак је рушљив када је на његово склапање супружник пристао у заблуди о личности другог супружника или о некој његовој битној особини.

(2) Заблуда о личности постоји када је супружник мислио да склапа брак са једним лицем, а склопио је брак са другим лицем (заблуда о физичкој личности), односно када је склопио брак са лицем са којим је желео, али то лице није оно за које се издавало (заблуда о грађанској личности), а супружник који је у заблуди не би склопио брак да је за то знао.

(3) Заблуда о некој битној особини постоји када се ради о таквој особини због које супружник који је у заблуди не би склопио брак да је за њу знао."

Кривично законодавство[уреди | уреди извор]

У нашем кривичном законодавству је до 2005. године постојало кривично дело принуде на закључење брака предвиђено чланом 113а Кривичног закона Републике Србије, када је извршена његова декриминализација. Након тога је поменуто кривично дело наставило да живи у оквиру кривичног дела принуде, које је заправо обухваћено њиме, тако да су неки сматрали да увођење тј. враћање посебног кривичног дела није потребно нити целисходно. Међутим, након ратификације Конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици у наше национално законодавство, Изменама и допунама Кривичног законика 2016. године враћено је као кривично дело принудног закључења брака.[1]

Кривични закон Републике Србије[уреди | уреди извор]

"Принуда на закљуцење брака

Цлан 113а

(1) Ко принудује женско лице на закљуцење брака, казнице се затвором до једне године.

(2) Ако је женско лице малолетно, уцинилац це се казнити затвором од шест месеци до три године."

Кривични законик[уреди | уреди извор]

"Принудно закључење брака

Члан 187а

(1) Ко употребом силе или претње принуди друго лице да закључи брак,

казниће се затвором од три месеца до три године.

(2) Ко ради извршења дела из става 1. овог члана друго лице одведе у иностранство или га у истом циљу наведе да оде у иностранство,

казниће се затвором до две године."

"Принуда

Члан 135

(1) Ко другог силом или претњом принуди да нешто учини или не учини или трпи,

казниће се затвором до три године.

(2) Ко дело из става 1. овог члана учини на свиреп начин или претњом убиством или тешком телесном повредом или отмицом,

казниће се затвором од шест месеци до пет година.

(3) Ако је услед дела из ст. 1. и 2. овог члана наступила тешка телесна повреда или друге тешке последице,

учинилац ће се казнити затвором од једне до десет година.

(4) Ако је услед дела из ст. 1. и 2. овог члана наступила смрт принуђеног лица или је дело извршено од стране групе,

учинилац ће се казнити затвором од три до дванаест година.

(5) Ако је дело из ст. 1. и 2. овог члана извршено од стране организоване криминалне групе,

учинилац ће се казнити затвором од пет до петнаест година."

Међународно законодавство[уреди | уреди извор]

Истамбулска конвенција и Закон о потврђивању Конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици[уреди | уреди извор]

Конвенција Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици је донета 11.05.2011. године у Истанбулу, па се скраћено назива и Истамбулска конвенција. Ступила је на снагу 01.08.2014. године испунивши услов од 10 ратификација, укључујући 8 држава чланица Савета Европе. Република Србија је ратификовала ову конвенцију 2013. године доневши Закон о потврђивању Конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици.

Конвенција прокламује следеће циљеве: заштита жена од свих видова насиља и спречавање, процесуирање и елиминисање насиља над женама и насиља у породици; допринос сузбијању ових облика дискриминације над женама и промоција суштинске једнакости између жена и мушкараца. Конвенција као један од циљева наводи и израду свеобухватног оквира, политика и мера заштите и помоћи свим жртвама насиља над женама и насиља у породици.[1]

"Принудни брак

Члан 37

1) Стране се обавезују да предузму неопходне законодавне или друге мере и обезбеде да присиљавање одраслог лица или детета да ступи у брак буде инкриминисано.

2) Стране се обавезују да предузму неопходне законодавне или друге мере и обезбеде да намамљивање одраслог лица, односно детета на територију стране или државе, која није њена држава боравишта, с циљем принуде тог одраслог лица или детета да ступи у брак буде инкриминисано."

"Грађанске последице принудних бракова

Члан 32

Стране се обавезују да предузму неопходне законодавне или друге мере и обезбеде да се бракови склопљени под принудом могу сматрати ништавним или предметом поништења, односно развода без непотребног финансијског или административног оптерећивања жртве."

Студија "Принудни бракови у Немачкој"[уреди | уреди извор]

Студија "Принудни бракови у Немачкој" настала је на основу истраживања Савезног министарства за породицу, старе и младе у више стотина прихватилишта и саветовалишта за принудно удате или ожењене или оне којима непосредно прети принудно склапање брака. За потребе студије анкетирано је 3.443 жртава у 830 саветовалишта и прихватилишта. У око 60% случајева претио им је принудни брак, а остале девојке су већ биле под принудом удате. Више од половине оних које се за помоћ обраћају установама и које су једино и могле да буду обухваћене студијом, навело је да су биле жртве физичког насиља. У око 30% случајева се мадим женама претило и оружјем да би ступиле у нежељени брак.

Око 32% је девојака принуђених на брак је рођено у Немачкој, 23% у Турској и 8% у Србији, Црној Гори или на Косову. Следе девојке рођене у Ираку, Авганистану, Сирији, Мароку и Албанији. Скоро све младе жене које морају да се удају за партнера којег одређује породица у Немачкој су мигрантског порекла, а готово трећина их је млађа од 17 година. Међу онима који под принудом улазе у брак је и око 7% младића.

Према ранијим наводима невладине организације за женска права "Тер де фам" (Террес дес Феммес), која је учествовала и у изради студије, у Берлину годишње 370 жена бива натерано на брак, у Хамбургу и Баден-Виртембергу по око 200.

Берлинска организација за помоћ младим мигранткињама "Папатyа" непосредно саветује или помаже око 60 девојака годишње којима прети принудни брак или су већ у њега ступиле, још око 400 девојака са истим проблемима им се обраћа електронском поштом или телефоном.

Немачка је 2010. године донела пропис по којем је принудни брак самостално кривично дело, што подразумева да није обухваћено само општим кривичним делом принуде. Правници су тада изразили очекивање да ће нови закон имати и функцију застрашивања.[2]

Спољашње везе[уреди | уреди извор]

Референце[уреди | уреди извор]

  1. ^ а б „Кривичноправни аспекти Конвенције Савета Европе о спречавању и борби против насиља над женама и насиља у породици” (ПДФ). 
  2. ^ Бета, Новинска Агенција. „Принудна удаја и међу девојкама из Србије” (на језику: српски). Приступљено 2018-05-19. [мртва веза]