Родолфус Агрикола

Родолфус Агрикола
Датум рођења	(1444-02-17)17. фебруар 1444.
Датум смрти	27. октобар 1485.(1485-10-27) (41 год.)

Родолфус Агрикола је био холандски хуманиста пре доба Еразма Ротердамског, познат по свом добром латинском и један од првих људи који су живели северно од Алпа који добро зна грчки. До краја свог живота Агрикола је био јеврејски учењак, учитељ, музичар и творац црквене музике, песник који је писао на латинском I на матерњем језику, дипломата и спортиста (боксер). Данас је најпознатији као аутор „Де инвентион диалецтица”, отац северно-европског хуманизма I антисхоластик крајем 15. века.

Биографија

Агрикола је рођен у холандској провинцији Бафл , Гронинген, као ванбрачни син свештеника Хендрика Вриес-а, који је касније постао опат, I Зyцка Хуесман, ћерке богатог фармера. Његово прво име било је Роелоф Хулесман или Хуисман по надимку његове мајке. Латински придев Пхрисиус га је идентификовао као Фризиан. Прво је учио у прослављеној сколи Света Маартен у Гронинген-у, његов отац му је помогао да се упише на универзитет Ерфурт (1458). Ишао је на универзитет Лоуваин (1465) где се прославио због свог изванредног латинског I због своје вештине у расправи. Концентрисао се на студије о Цицерону I Квинтилијану, I током својих студија научио је француски I грчки. На крају свог живота учио је хебрејски да би прочитао Стари Завет. Током 1460-их Агрикола је путовао у Италију где је сарађивао са хуманистицким државницима. Од 1468. до 1475. године учио је цивилно право на универзитету Павија а касније је отишао у Ферару где је постао штићеник принца д’Есте од Фераре, био је ученик Теодора Гхазе I учио је лекције познатог Батисте Гуариниа. У потпуности се посветио проучавању класичних текстова. Прославио се по елеганцији свог латинског стила I знања о филозофији. Такодје у Ферари се запослио као оргуљас у капели, тада је то било једно од најбогатијих музичких установа у Европи. Остао је на том положају до 1479 после чега се вратио на север да постане секретар града Гронинген-а. 1470. године научио је глуво дете да комуницира усмено I научио га је да писе. Тај његов подухват је забележен у делу Де инвентион диалецтица. Када се опет вратио у Немачку, провео је време у Дилинген-у где је настао да се дописује са хуманистичким пријатељима I колегама по Европи, интересовање за његов пројекат му је ишло на руку да промовише студије класичног учења I студиа хуманитатис. Остао је независни учењак невезан за уневерзитет I религијске установе – та независност постала је симбол хуманистичких учењака. У Дилиген-у је 1479. године заврсио његово дело Де инвентион диалецтица. Од 1480. до 1484. године је био запослен као секретар града Гронингена.

1481. године Агрикола је провео шест месеци у Бриселу на двору надвојводе Маxимилиана. Пријатељи су покушали да га одговоре од прихватања надвојводиног поткровитељства, уплашили су се да би надвојводин утицај могао да поткопа његове филозофске идеале. Он је такође одбио понуду да постане директор латинске школе у Антверпену. 1484. године Агрикола се преселио у Хајделберг по позиву Јохана Вон Далберга. Они су се упознали у Павији I постали су блиски пријатељи у Хајделбергу. Тада је Агрикола почео да учи хебрејски I рекао је да ће да објави превод Псалама. 1485. године Далбрг је послат као изасланик код Папе у Рим. Агрикола је пошао са њим I озбиљно се разболео на њиховом путовању. Умро је убрзо након што су се вратили у Хајделберг.

Заоставштина и утицај

Де инвентионе диалецтица је утицала на стварању места за логику у реторичким студијама I била је знацајна у едукацију првих хуманиста. То је био критички I систематски третман идеја I појмова повезаних са дијалектиком. Значај “Де инвентионе диалецтица” за историју аргументације је то што је то спојило уметност дијалектике са реториком. Аргументација се није фокусирала на истину него на оно што је могло бити речено са разлогом. Дакле, Агрикола се фокусирао на Аристотелову Топику радије него на Аналитику I на Цицерона, али такодје на писање историчара, песника I говорника. Дакле, за Агриколу дијалектика је отворено поље уметност тражења било чега што може бити речено са било каквим степеном вероватноће на било какву тему. Такође је утицало на заједницу глувих. Он је држао до тога да особа која је рођена глува може да изрази себе тако сто це записивати своје мисли. Књига није објављена до 1515. године Његова изјава да глуви људи могу да науче језик је једна од најранијих позитивних изјава забележених о овој теми. Агриколин Де формандо студио (његово дугачко писмо о приватним образовним програмима, било је штампано као књижица I утицала је на педагошки увид у раном 16. веку). Агриколина права заоставштина је његов лични утицај над другима. Еразмо је обожавао Агриколу , хваливши га у делу Адагиа I назвавши га првим који је донео бољу књижевност из Италије. Еразмо је гледао на њега као очинско-учитељксу фигуру. Еразмо је задао себи мисију да осигура да се неколико Агриколиних већих дела одштампа после смрти Агриколе. Агриколин књижевни извршилац био је Адопфус Око, физичар из Аугзбурга. Око 1530 ученика I следбеника је скупљало скрипте које је Агрикола оставио I оне су прерађене од стране Алардуса од Амстердама.

Дела

1. Де Инвентионе Диалецтица либри трес 2. Писма: Агриколина писма 3. Петраркин живот 4. Де нативитате Цхристи 5. Де формандо студио