Седма симфонија Жана Сибелијуса

С Википедије, слободне енциклопедије

Симфонија број 7. C - Дур, опус 105. Жана Сибелијуса

Опште карактеристике и анализа дела[уреди | уреди извор]

Седма Симфонија, C-Дур, опус 105, последња је Сибелијусова довршена симфонија (не рачунајући изгубљени манускрипт Сибелијусове Осме, пред крај мајсторова живота), настала је убрзо после Шесте, 1924.године и премијерно изведена у Хелсинкију, под диригентском палицом композитора. Са овом симфонијом, Сибелијус је коначно постигао свој уметнички циљ, концентрацију музичког материјала.

Симфонија је конципирана у једном великом ставу, трајања 22 минута, чиме се добија карактер симфонијске фантазије. У Седмој Симфонији су обухваћени и синтетизиовани сви уобичајени формални делови симфоније (сонатни елементи првог става, развој музичке мисли карактеристичан за други став, играчки скерцозни елементи трећег и свечани, победоносни финале, карактеристичан за четврти став) и подсећа се у кратким даховима на теме које је Сибелијус користио у својим ранијим симфонијама.

Симфонија почиње једним тајанственим уводом. Он постепено набујава, просветљава се и прелази у излагање музичких мисли. Посебно је изражајан мотив из првог дела, који је у својој суштини једно подсећање на музичке теме коришћене у ранијим Сибелијусовим Симфонијама и симфонијским поемама, при чему у завршници првог дела имамо подсећање у кратком даху, на финалну тријумфалну песму, основну музичку миусао финала Пете Симфоније. Након ефектне и контрастне разраде у средишњем делу, који обухвата структуру другог и трећег става, финални део, завршетак, у свечаном је руху. У кратким потезима, подсећа се на ранија дела и у средишњем развоју, кога прати играчки скерцозни део, да би се у финалу музички материјал преобразио у победоносну песму. Она у свечаном тону целог оркестра, окончава ово Симфонијско дело.

Извођачи[уреди | уреди извор]

  • Берлинска Филхармонија, диригент: Херберт вон Карајан
  • Симфонијски Оркестар Московске Радио Телевизије, диригент: Генадиј Рождественски
  • Берлинска Филхармонија, диригент: Херберт вон Карајан
  • Берлински Симфонијски Оркестар, диригент: Курт Сандерлинг
  • Симфонијски Оркестар Филхармоније из Санкт Петерсбурга, диригент: Јевгениј Мравински.

Литература[уреди | уреди извор]

  • Барнетт, Андреw (2007), Сибелиус, Неw Хавен, ЦТ: Yале Университy Пресс, ISBN 0-300-11159-2 
  • Јацксон Тимотхy L., Веијо Муртомäки (2001), Сибелиус студиес, Цамбридге, УК: Цамбридге Университy Пресс, ISBN 0-521-62416-9 
  • Арнолд Wхитталл (2004), „Тхе латер сyмпхониес”, Ур.: Гримлеy, Даниел M., Тхе Цамбридге Цомпанион то Сибелиус, Цамбридге Университy Пресс, ISBN 0-521-89460-3