Станарска права

С Википедије, слободне енциклопедије

Одузета станарска права[уреди | уреди извор]

Бивши носиоци станарског права у Републици Хрватској и чланови њихових породица, од којих су велика већина избегла лица из Републике Хрватске која тренутно бораве у Србији, претежно су избегли из урбаних средина Републике Хрватске. То су лица која су до 1991. имала станарско право на становима у друштвеном власништву и у њима живела заједно с члановима породичног домаћинстава и која су морала напустити предметне станове за време сукоба у Републици Хрватској, у периоду 1991-1995.

Овим је лицима, у највећем броју српске националности, станарско право укинуто на два начина: у судским поступцима за отказ станарског права због некоришћења станова у раздобљу дужем од 6 месеци на подручјима која су била под контролом хрватских власти; или по сили закона, на подручјима која су до 1995. била под заштитом УН, данас ППДС, јер се у станове у којима су живели нису вратили у року од 90 дана од ступања на снагу Закона о давању у најам станова на простору бивше РСК.

Укупан број случајева отказивања станарског права према подацима ОЕБС-а процјењује се на око 30.000 и овим чином је погођено око 100.000 лица.

Станарско право на становима у друштвеном власништву више не постоји као специфичан правни институт у РХ. Одузимање станарског права и непризнавање било каквих права темељем некадашњег института станарског права двојако су се одразили на избегле бивше носиоце: онемогућили су њихов повратак у стамбене јединице и места претходног пребивалишта, нису им, као што је био случај с осталим носиоцима станарског права у Републици Хрватској, признали статус носиоца имовинских права проистеклих из института станарског права, нпр. оног да приватизују стан под повлашћеним условима.

Ова је пракса била у супротности с примењеном на исту категорију становништва у БиХ, те с Резолуцијом 1120 Већа Безбедности УН из 1997. којом је потврђено право свих избеглица и расељених особа пореклом из РХ на повратак у њихове домове у РХ. Власти РХ су у целости игнорисале и неке, иако правно необавезујуће, релевантне међународне стандарде заштите људских права садржане нпр. у Резолуцији 2004/2 о стамбеном смештају и повратку имовне избеглицама и расељеним лицима, коју је донела Подкомисија Уједињених нација за унапређење и заштиту људских права, као и ЕКОСОЦ Принципима о стамбеном смештају и повратку имовине избеглицама и расељеним лицима („Пинеиро принципи“) из јуна 2005. године.

Постојећи модел стамбеног збрињавања у Републици хрватској не представља адекватан механизам окончања предметног избегличког питања сагласно општеприхваћеним начелима међународног права, на што указује и низ анализа релевантних међународних и домаћих невладиних организација.

У склопу процеса након Београдске конференције Република Хрватска је изразила спремност да отвори нови рок за подношење захтева за стамбено збрињавање изван подручја од посебне државне бриге (ППДС), који је затворен 2005. године и за који се пријавио мали број лица из Републике Србије. Очекује се отварање новог рока са побољшаним условима.

Додатне информације[уреди | уреди извор]

Видео спот везан за ову тему можете наћи овде.