Strobilomyces strobilaceus
| Strobilomyces strobilaceuss | |
|---|---|
| |
| Strobilomyces strobilaceus | |
| Научна класификација | |
| Царство: | |
| Дивизија: | |
| Класа: | |
| Ред: | |
| Породица: | |
| Род: | |
| Врста: | S. strobilaceus
|
| Биномно име | |
| Strobilomyces strobilaceus | |
| Синоними | |
| |
Strobilomyces strobilaceus или веома чест синоним Strobilomyces floccopus је ретка гљива која припада породици вргања (Boletaceae), а некада је припадала породици (Strobilomycetaceae). Често се налази на црвеним листама угрожених врста у разним земљама.[1][2]. Нативна је врста у Европи и Америци. Насељава мешовите шуме и ступа у микоризу најчешће са буквом или грабом, а понекад и са боровима.[3] У Србији има статус строго заштићене врсте према правилнику о проглашењу строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива.[4] Расте током лета и јесени. Најчешћи домаћи називи јесу старац у шуми, црна чупавица, куштрава вргањица.
Опис плодног тела[уреди | уреди извор]
- Клобук или шешир је у пречнику 5-15 цм, у младости потпуно лоптаст, после конвексан, заобљен па раширен. Сув је, беличасте боје, са крупним, вунастим, пирамидалним или вишеугаоним, издигнутим длакавим крљуштима сиве до сивоцрне или смеђецрне боје, тамније од основе клобука, досежу до самог руба који је широко назубљен. Ивица шешира је покривена висећим вунастим фрагментима.
- Цевчице су дуге, беличасте до сиве боје, уз дршку широко прирасле до благо силазеће, могу бити и слободне прирасле за месо клобука. На додир најпре поцрвене, а затим црне. Поре су у младости беле, касније црне или сивобраонкасте с тоном маслинасте боје. Облик пора је округласт до угласт.
- Дршка је дуга, до 18 цм висока и до 3 цм широка, ваљкаста, према врху мало проширена, влакнаста, пуна. Сива подлога покривена је крупним пахуљастим љуспама, уздужно влакнаста, с пролазном сунђерастом прстенастом зоном. Изнад зоне прстена је длакава, а испод влакнаста, вунаста сиве до црне боје.
- Месо је мекано, сунђерасте конзистенције, беличасте боје али на месту повреде браонкасторозе/црвене а потом црнкасто. У дршци је трвдо-дрвенасто и жилаво. Укуса је благог до горког. Мирис није изражен или помало мирише на земљу.
Микроскопија[уреди | уреди извор]
Споре су величине 8.5–14.5 × 7–11 μм. Округласте су до елиптичне, мрежасто ребрасте површине. Отисак спора је пурпурносмеђ до црнкаст.[5]
Станиште[уреди | уреди извор]
Појављује се углавном појединачно, од јула до октобра. Расте у листопадним шумама посебно грабовим и кестеновим, али може се наћи и међу четинарима.
Јестивост[уреди | уреди извор]
Сматра се јестивом гљивом док је још млада, али неукусном с обзиром да је горка и влакнастог меса.
Галерија[уреди | уреди извор]
-
Старац у шуми -
Strobilomyces strobilaceus
Референце[уреди | уреди извор]
- ^ Индеx Фунгорум - Намес Рецорд
- ^ I, Фохт (1987). Наши Вргањи. Накладни завод ЗНАЊЕ. Загреб
- ^ Басидиомyцота Цхецклист-Онлине - Специес Паге
- ^ „Архивирана копија” (ПДФ). Архивирано из оригинала (ПДФ) 01. 08. 2018. г. Приступљено 09. 11. 2017.
- ^ С. стробилацеус « болеталес.цом
Литература[уреди | уреди извор]
- Узелац, Бранислав (2009). Гљиве Србије и западног Балкана. Београд: БГВ logic.
- Giuseppe, P. (1997). Атлас гљива. Загреб: Просвјета.
- Флик, M. (2010). Која је ово гљива? препознавање, сакупљање, употреба. Београд: Марсо.
- Флик, M. (2017). Која је ово гљива? препознавање, сакупљање, употреба. Београд: Едиција доо.
- Phillips, R. (2006). Mushrooms. London: Macmillan.
- I, Фохт (1987). Наши Вргањи. Накладни завод ЗНАЊЕ. Загреб.
- Божац (2008). Енциклопедија гљива. Загреб: Школска књига.