Сунчева константа

Сунчева константа или соларна константа је мера густине светлосног тока, долазећег Сунчевог електромагнетског зрачења, по јединици површине, вертикално на улазне зраке, на удаљености од Сунца до Земље (1 астрономска јединица). Сунчева константа укључује све врсте електромагнетског зрачења, не само видљиву светлост. Просечна вредност је 1.366 kW/m² (мерено са сателита), и незнатно се мења са Сунчевим циклусима.

Стварна вредност Сунчеве константе, на врху атмосфере (термопауза), мења се у току године 6.9%, у почетку јануара износи 1.412 kW/m², док у почетку јуна је 1.321 kW/m², будући да се мења удаљеност Земље од Сунца. Тако, за целу Земљу, која има пресек од 127 400 000 km², укупна примљена снага са Сунца износи 1.740×10¹⁷ W, ± 3.5%. Сунчева константа се у току Сунчевог циклуса незнатно мења за 0.1%.

1838. Клод Пуле је први проценио Сунчеву константу, користећи врло једноставан пирхелиометар, те је добио вредност од 1.228 kW/m², доста блиско данашњим вредностима. Тачнија мерења је извршио Чарлс Грили Ебот, између 1902. и 1957., те је добио вредност између 1.322 и 1.465 kW/m².

Угаоно померање Земље, како би се видела са Сунца, је око 1/11 700 радијана (око 18 угаоних секунди). На основу тога и Сунчеве константе, може се израчунати да укупно зрачење Сунца износи 3.86×10²⁶ W.

Променљивост

Међувладин панел о климатским променама је утврдио да су мерења величине Сунчевог зрачења пуно мања од утицаја гасова стаклене баште на глобално загревање. То значи да научници сматрају да промене у Сунчевом зрачењу не утичу значајно на климатске промене.