Пређи на садржај

Теорије технологије

С Википедије, слободне енциклопедије

Теорије технологије настоје да објасне факторе који обликују технолошке иновације као и утицај технологије на друштво и културу. Многе савремене теорије технологије одбацују два претходна гледишта: линеарни модел технолошке иновације и технолошки детерминизам. Како би оспорили линеарни модел, данашње теорије технологије поентирају на историјске доказе да је технолошка иновација често доводила до нових научних области, и наглашава важну улогу коју друштвене мреже и културне вредности играју у обликовању технолошких артефаката (предмета за употребу). Како би оспорили технолошки детерминизам, данашње теорије технологије наглашавају обим технолошког избора, који је већи него што већина лаика мисли; како већина научних и технолошких учењака воли да каже: „Могло је бити другачије“. Из тог разлога, теоретичари који заузимају те позиције типично заговарају веће учешће јавности у доношењу технолошких одлука.

Друштвене теорије

[уреди | уреди извор]

Друштвене теорије се фокусирају на то како људи и технологија утичу једно на друго. Неке теорије фокусирају се на то како се доносе одлуке са људима и технологијом: људи као и технологија су једнаки у доношењу одлука, људи покрећу технологију и обрнуто. Интеракције које се користе у већини теорија на овој страници разматрају индивидуалне људске интеракције са технологијом, али постоји и подгрупа за групу људи који су у интеракцији са технологијом. Описане теорије су са намером нејасне и двосмислене, будући да се околности за теорије мењају променом људске културе и технолошких иновација.

Дескриптивни приступи

[уреди | уреди извор]
  • Друштвена конструкција технологије (ДКТ) – тврди да технологија не одредјује људско деловање, него да људско деловање обликује технологију. Кључни концепти укључују:
  • Флексибилност интерпретације: „Технолошки артефакти су културно конструисани и интерпретирани... под овим не мислимо само на то да постоји флексибилност у томе како људи мисле или тумаче артефакте[1], већ и да постоји флексибилност у дизајнирању артефаката.“ Такође, ови технолошки артефакти одређују и обликују оно што ће одређено технолошко средство симболисати и представљати у друштву или у култури. То је веза са ДКТ теоријом јер показује како људи симболизују технологију, тако што је обликују.
  • Релевантна друштвена група: шири одређени скуп значења о артефакту
  • Закључак и стабилизација: када релевантна друштвена група достигне консензус
  • Дубље значење: „социокултура и политична ситуација друштвене групе обликује њене норме и вредности, што заузврат утиче на значење дато артефакту“

Кључни аутори су МацКензие и Wајцман (1985).

  • Теорија актер – мрежа (АНТ) – поставља хетерогену мрежу људи и не – људи као једнаке међусобно повезане актере. Она тежи непристрасности у описивању људских и нељдуских актера и реинтеграцији природног и друштвеног света. На пример, Латоур (1992)[2] тврди да уместо да бринемо да ли смо или нисмо антропоморфизирајуца технологија, треба да је прихватимо као инхерентно антропоморфну: технологију су направили људи, замењује деловање људи и обликује људско деловање. Оно што је битно јесте ланац и градијенти акција актора и компетенција, као и степен до ког смо изабрали да имамо фигуративне приказе. Кључни концепти укључују упис веровања, пракси, односа у технологију, за које се тада каже да их утеловљују. Кључни аутори су Латоур (1997)[3] и Цаллон (1999)[4].
  • Теорије структурисања: дефинишу структурисање као правила и ресурсе организоване као власништва друштвеног система. Теорија користи рекурзивни појам акција ограничених и омогућених од стране структура које су произведене и репроизведене том акцијом. Сходно томе, у овој теорији, технологија није приказана као артефакт, већ уместо тога испитује како људи, док су у интеракцији са својим текућим праксама, доносе структуре које обликују њихову настајућу и смештену употребу те технологије. Кључни аутори су ДеСанцтис и Пооле (1990)[5] и Орлоикоwаки (1992)[6].
  • Системска теорија – разматра историјски развој технологије и медија са нагласком на инерцију и хетерогеност, наглашавајући везе измедју артефаката који се граде и друштвених, економских, политичких и културних фактора који их окружују. Главни концепти укључују преокретне аспекте када елементи система заостају у развоју у односу на друге, диференцијацију, оперативне закључке[мртва веза] и аутопоетичну аутономију. Кључни аутори су Тхомас П. Хугхес (1992) и Лухманн (2000)[7].
  • Теорије активности – разматрају читав систем рада / активности система (укључујући тимове, организације,...) изван само једног актера или корисника. Она се бави околином, историјом личности, културом, улогом артефаката, мотивацијом, и комплексности стварног живота. Једна од снага АТ је та што она премошћује јаз између индивидуалног субјекта и друштвене стварности – проучава их кроз посредничку активност. Јединица за анализу у АТ је концепт субјектно оријентисане, колективне и културно посредоване људске активности, или активности система.

Критички приступи

[уреди | уреди извор]

Критичка теорија превазилази дескриптивно објашњење како ствари стоје, да би се испитало зашто су постале такве, и какве би оне могле бити. Критичка теорија пита се чији су интереси резервисани статусом кво и процењује потенцијал будућих алтернатива за боље служење друштвеној правди. Према Геуссовој[8] дефиницији, „критичка тероија, онда, јесте рефлективна теорија која даје агентима неку врсту знања инхерентно продуктивног продуховљења и еманципације“ (1964). Маркузе је тврдио да иако се питања дизајна технологије често приказују као неутрални технички избори, уствари они манифестују политичке или моралне вредности. Критичка теорија је врста археологије која покушава да се пробије испод разумног разумевања како би открила односе моћи и интересе који одређују одређену технолошку конфигурацију и употребу.

Можда и најразвијенија савремена критичка теорија садржана је у делима Андреw Феенберг, укључујући и „Трансформинг технологy“ (2002).

  • Вредности у дизајну – пита се како да обезбедимо места за вредности (поред техничких стандарда као сто су брзина, ефикасност и поузданост) као критеријуме по којима ћемо просуђивати квалитет и прихватљивост информација система и нових медија. Како вредности као што су приватност, аутономија, демократија и друштвена правда постају саставни део концепције, дизајна и развоја, а не само накнадно опремљене након завршетка? Главни мислилац је Хелен Ниссенбаум (2001)[9].

Групне теорије

[уреди | уреди извор]

Постоје и бројне теорије везане за технологију које се баве начином на који технологија (медији) утичу на групне интересе. Све у свему, ове теорије се баве социјалним ефектима комуникационих медија. Неке (нпр. богатство медија) баве се питањима избора медија (тј. када се који медији ефективно користе). Друге теорије (друштвено присуство, СИДЕ, медијска природност) се баве последицама тих избора медија (тј.који су друштвени ефекти коришћења комуникационих медија).

  • Теорија користи (1976)[10] је основна теорија друштвених ефеката комуникационе технологије. Њена највећа брига су телефонија и телефонске конференције (истраживање је спровео Бритисх Телеком). Он тврди да социјални утицај медијума за комуникацију зависи од друштвеног присуства који омогућава да имају комуникатори. Друштвено присуство се дефинише као својство самог медија: степен акустичног, визуелног и физичког контакта који он дозвољава. Теорија претпоставља да ће више контаката повећати кључне компоненте "присуства": већу интимност, непосредност, топлину и интерперсонални однос. Као последица друштвеног присуства, очекује се да ће се друштвени утицај повећати. У случају комуникационе технологије, претпоставка је да су текстуалне форме интеракције (е-маил, инстант поруке) мање друштвене и стога мање погодне за друштвени утицај.
  • Теорија богатства медија (Дафт и Ленгел,1986)[11] дели неке карактеристике са теоријом друштвене присутности. То претпоставља да се количина информација које се преносе разликује у односу на богатство медија. Теорија претпоставља да су решавање двосмислености и смањење несигурности главни циљеви комуникације. Пошто се комуникацијски медији разликују у стопи разумевања коју могу постићи у одређеном времену (с „богатим“ медијима који преносе више информација), они нису сви способни да добро реше несигурност и двосмисленост. Што је капацитет медија мање ограничен, то је мања неизвесност и двосмисленост коју може управљати. Из тога следи да богатство медија треба ускладити са задатком како би се спречило поједностављење или компликација.
  • Теорија проводности медија (Кок, 2001; 2004)[12][13] се гради на идејама људске еволуције и предложен је као алтернатива теорији богатства медија. Она тврди да су, од када су наши преци хоминида из каменог доба пре свега комуницирали лицем у лице, еволутивни притисци довели до развоја мозга који је конципиран за тај облик комуникације. Други облици комуникације су сувише нови и мало је вероватно да су поставили еволуцијске притиске који су могли да обликују наш мозак у њиховом правцу. Коришћење комуникационих медија који сузбијају кључне елементе који се налазе у комуникацији лицем у лице, као што то чине многи електронски комуникациони медији, на крају доводи до когнитивних препрека комуникацији. Ово је посебно случај у контексту сложених задатака (нпр. редизајн пословних процеса, развој нових производа, онлине учење), јер се чини да такви задаци захтевају интензивнију комуникацију током дужег временског периода од једноставних задатака.
  • Теорија медијске синхронизације (МСТ, Денис & Валациц, 1999) преусмерава теорију богатства према синкроницитету комуникације.
  • Модел социјалног идентитета ефеката деиндивидуације (СИДЕ) (Постмес,Спирс и Леа,1999[14];Рисер,Спирс и Постмес,1995[15];Спирс и Леа,1994[16]) развијен је као одговор на идеју да су анонимност и смањено присуство учинили комуникацијску технологију социјално осиромашеном (или "деиндивидуацијом"). Он је пружио алтернативно објашњење за ове "ефекте деиндивидуације" засноване на теоријама друштвеног идентитета (нпр. Тарнер,1987[17]). Модел СИДЕ разликује когнитивне и стратешке ефекте комуникацијске технологије. Когнитивни ефекти се јављају када комуникационе технологије чине "истакнуте" специфичне аспекте личног или друштвеног идентитета. На пример, одређене технологије као што је е-пошта могу прикрити карактеристике пошиљаоца које их појединачно разликују (тј. које преносе аспекте њиховог личног идентитета) и као резултат тога, већа пажња се може посветити њиховом социјалном идентитету. Стратешки ефекти су у могућности,које пружа комуникацијска технологија, да селективно комуницирају или доносе одређене аспекте идентитета и прикривају друге. СИДЕ стога види друштвено и технолошко као узајамно одређено и понашање које је повезано са одређеним облицима комуникације као производ или интеракција ова два.
  • Теорија времена, интеракције и перформанси (Мек Грат,1991[18]) описује радне групе као временски засноване, мултимодалне и мултифункционалне друштвене системе. Групе међусобно делују у једном од начина настанка, решавања проблема, решавања сукоба и извршења. Три функције групе су производња (ка циљу), подршка (афективна) и благостање (норме и улоге).

Друга становишта

[уреди | уреди извор]

Осим тога, многи аутори су технологију представљали тако да могу да критикују и наглашавају аспекте технологије које се баве главним теоријама. На пример, Стеве Wоолгар (1991)[19] сматра технологију као текст тако да би критиковао социологију научног знања како би се примењивало у технологији и како би направили разлику измедју 3 одговора на тај појам: инструментални одговор ( интерпретативна флексибилност), интерпретативни одговор (еколошку/организациони утицаји), рефлексивни одговор. Пфаффенбергер(1992)[20] третира технологију као драму да се препире да рекурзивна структура дискурзивно регулише технолошку конструкцију  политичке моћи. Технолошка драма је дискурс  технолошких тврдјења и контратвђјења са процесима технолошке регуларизације, подешавања, и реконструкције.

Један важан филозофски приступ технологији је заступао Бернард Стиеглер[21], на чији је рад утицао од стране других филозофа и технолошких историчара укључујући Гилберт Симондон и Андрé Лерои-Гоурхан. У Шумпетеријским и Нео-Шумпетеријским теоријама технологије су критични фактори економског раста (Царлота Перез)[22].

Аналитичке теорије

[уреди | уреди извор]

На крају, постоје теорије технологије које нису дефинисане од стране предлагача, него су коришћене од стране аутора у описивању постојеће литературе, у контрасту њихове сопствене или као преглед терена.

На пример, Маркус анд Робеy (1988)[23] предлажу генералну технолошку теорију која садржи каузалну структруру агенције( технолошку, организациону, императивну, хитну ), њену структура (варијанца, процес ), и ниво (микро, марко) тих анализа.

Орликоwски (1992)[24] записује да претходне концептуализације технологије типично разликују по опсегу ( да ли је технологија више него хардвер? ) и улози ( да ли је спољашња објективна сила, интерпретација људских акција или људски утицај? ) и обухвата 3 модела:

  1. Технолошки императив: фокусира се на организационе карактеристике које се могу мерити и дозвољава неки ниво контигенције.
  2. Стратешки избор: фокусира се на то како на технологију утиче контекст и стратегије од стране људи које доносе одлуке и од корисника.
  3. Технологија као окидач структурне промене: представља технологију као социјални објекат.

Де Сантис анд Пооле (1994) слично пишу о 3 погледа на утицај технологије:

  1. Доношење одлука: поглед инжињера повезаних са позитивизмом, рационалношћу, системима рационализације и детерминистичким приступима.
  2. Институционална школа: технологија је шанса за промену, фокусира се на социјалну еволицију, социјалну конструкцију од значаја, интеракције и историјске процесе, флексибилност, и међусобној игри између технологије и моћи.
  3. Интегрисане перспектива (социјална технологија) : благи детерминизам, са удружењем социјалне и технолошке организације, структурне симболичке интеракционе теорије.

Бимбер (1998)[25] наводи да су технолошки ефекти одлучујући тако што наводи разлику измедју:

  1. Нормативног: аутономни приступ технологији је важан утицај на историју само тамо где заједнице повезују културно и политичко значење са њом( индуатријализација заједница).
  2. Номологично: натуралистички приступ у коме су технолошка наређења заснована на природним законима ( парни млин је морао да прати ручни млин).
  3. Ненамерне последице: приступ који демонстрира да је технологија контигентна ( аутомобил је бржи од коња, али без знања према његовим оригиналним творцима, постаје значајан извор загађења.)

Референце

[уреди | уреди извор]
  1. ^ Схиелдс, Марк А. (2012). "Тецхнологy анд Социал Тхеорy (ревиеw)". Тецхнологy анд Цултуре. 53 (4): 918–920. дои:10.1353/тецх.2012.0130. ИССН 1097-3729.
  2. ^ Латоур, Б. (1992). Wхере аре тхе миссинг массес? Тхе социологy оф а феw мундане артифацтс. Ин Бијкер, W. анд Лаw, Ј., едиторс, Схапинг Тецхнологy/Буилдинг Социетy. МИТ Пресс, Цамбридге, МА
  3. ^ Латоур, Б. (1997). Он Ацтор Нетwорк Тхеорy: а феw цларифицатионс
  4. ^ Цаллон, M. (1999). Соме Елементс оф а Социологy оф Транслатион: Доместицатион оф тхе Сцаллопс анд тхе Фисхермен оф Саинт Бриеуц Баy. Ин Биагиоли, M., едитор, Тхе Сциенце Студиес Реадер, пагес 67–83. Роутледге, Неw Yорк.
  5. ^ Десанцтис, Г. анд Пооле, M. С. (1994). Цаптуринг тхе цомплеxитy ин адванцед тецхнологy усе: адаптиве струцтуратион тхеорy. Организатион Сциенце, 5(2):121-147
  6. ^ Орликоwски, W.Ј. (1992). Тхе дуалитy оф тецхнологy: ретхинкинг тхе цонцепт оф тецхнологy ин организатионс. Организатион Сциенце, 3(3):398-427
  7. ^ Лухманн, Н. (2000). Тхе реалитy оф тхе масс медиа. Станфорд, Станфорд, ЦА
  8. ^ Геусс, Р. (1981) Тхе Идеа оф а Цритицал Тхеорy, Цамбридге, Цамбридге Университy Пресс
  9. ^ Ниссенбаум, Х. (2001). Хоw цомпутер сyстемс ембодy валуес. Цомпутер, 34(3):120-118
  10. ^ Схорт, Ј. А., Wиллиамс, Е., анд Цхристие, Б. (1976). Тхе социал псyцхологy оф телецоммуницатионс. Јохн Wилеy & Сонс, Неw Yорк.
  11. ^ Дафт, Р. L. анд Ленгел, Р. Х. (1986). Организатионал информатион реqуирементс, медиа рицхнесс анд струцтурал десигн. Манагемент Сциенце, 32(5):554-571
  12. ^ Коцк, Н. (2001). Тхе апе тхат усед емаил: Ундерстандинг е-цоммуницатион бехавиор тхроугх еволутион тхеорy. Цоммуницатионс оф тхе Ассоциатион фор Информатион Сyстемс, 5(3), 1-29
  13. ^ Коцк, Н. (2004). Тхе псyцхобиологицал модел: Тоwардс а неw тхеорy оф цомпутер-медиатед цоммуницатион басед он Дарwиниан еволутион. Организатион Сциенце, 15(3), 327-348
  14. ^ Постмес, Т., Спеарс, Р., анд Леа, M. (1999). Социал идентитy, гроуп нормс, анд деиндивидуатион: Лессонс фром цомпутер-медиатед цоммуницатион фор социал инфлуенце ин тхе гроуп. Ин Н. Еллемерс, Р. Спеарс, Б. D., едитор, Социал Идентитy: Цонтеxт, Цоммитмент, Цонтент. Блацкwелл., Оxфорд
  15. ^ Реицхер, С., Спеарс, Р., & Постмес, Т. (1995). А социал идентитy модел оф деиндивидуатион пхеномена. Ин W. Строебе & M. Хеwстоне (Едс.), Еуропеан Ревиеw оф Социал Псyцхологy (Вол. 6, пп. 161–198). Цхицхестер: Wилеy
  16. ^ Спеарс, Р., & Леа, M. (1994). Панацеа ор паноптицон? Тхе хидден поwер ин цомпутер-медиатед цоммуницатион. Цоммуницатион Ресеарцх, 21, 427-459.
  17. ^ Турнер, Ј. C., Хогг, M. А., Оакес, П. Ј., Реицхер, С., & Wетхерелл, M. С. (1987). Редисцоверинг тхе социал гроуп: А селф-цатегоризатион тхеорy. Оxфорд, Енгланд: Басил Блацкwелл.
  18. ^ МцГратх, Ј.Е. (1991). Тиме, интерацтион, анд перформанце (тип): А тхеорy оф гроупс. смалл гроуп ресеарцх. 22(2):147-174.
  19. ^ Wоолгар, С. (1991). Тхе турн то тецхнологy ин социал студиес оф сциенце. Сциенце, Тецхнологy, & Хуман Валуес, 16(1):20-50.
  20. ^ Пфаффенбергер, Б. (1992). Тецхнологицал драмас. Сциенце, Тецхнологy, & Хуман Валуес, 17(3):282-312.
  21. ^ Стиеглер, Б. (1998). Тецхницс анд Тиме, 1: Тхе Фаулт оф Епиметхеус. Станфорд: Станфорд Университy Пресс
  22. ^ Перез, Царлота (2009).Тецхнологицал револутионс анд тецхно-ецономиц парадигмс. Wоркинг Паперс ин Тецхнологy Говернанце анд Ецономиц Дyнамицс, Wоркинг Папер Но. 20. (Норwаy анд Таллинн Университy оф Тецхнологy, Таллинн)
  23. ^ Маркус, M. анд Робеy, D. (1988). Информатион тецхнологy анд организатионал цханге: цаусал струцтуре ин тхеорy анд ресеарцх. Манагемент Сциенце, 34:583-598.
  24. ^ Орликоwски, W.Ј. (1992). Тхе дуалитy оф тецхнологy: ретхинкинг тхе цонцепт оф тецхнологy ин организатионс. Организатион Сциенце, 3(3):398-427
  25. ^ Бимбер, Б. (1998). Тхрее фацес оф тецхнологицал детерминисм. Ин Смитх, M. анд Марx, L., едиторс, Доес Тецхнологy Дриве Хисторy? Тхе Дилемма оф Тецхнологицал Детерминисм, пагес 79–100. МИТ Пресс, Цамбридге, МА.
Преузето из „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Teorije_tehnologije&oldid=26788002”