Затвор Специјалне полиције у Београду
Затвор Специјалне полиције у Београду основан с краја 1942. године у бившој коњичке касарни Војске Краљевине Југославије у Улици Ђушина 7. за време Другог светског рата у окупираном Београду био је једно од места за изолацију и мучење симпатизера и припадника НОП, а по завршетку Другог светског рата Затвор УДБ-е намењен за оизолацију током суђења бивших представнике окупационе војне управе и припадника просовјетске комунистичке опозиције. Овај затвор је нарочито био у функцији током 1944. како од окупационих тако и од ослободилачких снага.
Историја[уреди | уреди извор]
Како је окупациона власт у Београду током 1942. године све више ширила своје активности у борби против симпатизерав и припадника НОП, следила су масовна хапшења, па су врло брзо су попуњени сви капацитета затвора Специјалне полиције на Обилићевом венцу 4. То је изискивало отварање нових затворских простора.[1]
Тада је донета одлуке да се у Београду оснује нова затворска јединица. Избор је пао на простор некадашње коњичке касарне Војске Краљевине Југославије у Ђушиној 7. Након адаптације касарне добијен је нови простор који је имао десетак ћелија, које су насталих преграђивањем једне велике касарнске просторије и неколико канцеларија за иследнике.[2]
Услови у ћелијама овог затвору били су јако лоши. Ћелије нису имале дневну светлост, нити било какве светле и вентилацоне отворе, јер су биле осмишљене тако да у јако лошим условима, боравком у мраку, несносној врућини и недостатку кисеоника, убрзају додатно сламање заточеника.[3]
Пренамена Затвора[уреди | уреди извор]
Затвор Специјалне полиције у Београду радио је у овом простору све до окробра 1944. године, када га је након ослобођења Београда објекат преузела Управа државне безбедности (УДБ-а ) НР Србије и у њему основала Истражни затвор, у коме су одмах након Другог светског рата:
- Изоловани представници окупационе војне управе, којима је суђено у Београду.
- Довођени заточеници из разних затвора, који су ислеђивани и одатле одвођени на стрељање.
Малобројни заточеници УДБ-е су после саслушања пуштани кућама, а значајан број је послат на Сремски фронт.[4]
Након 1948. године и Резолуције инфорбироа, затвор је постао уточиште заточених припадника просовјетске комунистичке опозиције (такозваних „ибеовци“), понекад заједно са заточеним Немцима.
Почетком 50-тих година 20. века УДБ-а је одлучила да Зграду Затвора у Ђушиној 7 уступи Рударско-геолошком факултету Универзитета у Београду, који се од 1952. године све до данас налази у овој згради.
Извори[уреди | уреди извор]
- ^ Бранислав Божовић, Подземна борба. Специјалне организације Гестапоа за борбу против НОП-а, Београд, 1964
- ^ Мухарем Кресо, Њемачка окупациона управа у Београду, 1941–1944, Београд, 1979, пп. 91.
- ^ С. Станковић, Сећања из Бањичког логора и затвора у Ђушиној улици, Отпор у жицама I, Београд 1969.
- ^ Николић, Зоран. „БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ Мрачне тачке главног града”. Новости онлајн, 8.10.2014. Приступљено 3. 5. 2019.
Спољашње везе[уреди | уреди извор]
- Мрачне тачке главног града Новости онлајн 8. октобар 2014.