Abdulah ibn Džafar

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Abdulah ibn Džafar (araspski: عبد الله بن جعفر‎) je bio pratilac i rođak islamskog proroka Muhameda i nećak Alija. Muhamed ibn Abu Bakr je bio njegov polubrat. Bio je odan Ahl el Bajtu uprkos svom odsustvu kod Kerbale, pripisuje se svoje zasluge i zahvaljuje kako navodi Svemogućem Alahu, govoreći ako ne mogu podržati Husein ibn Alija kod Kerbale, moja dva sina (Aun o Muhammad) su to učinila.[1] Prema Ričardu Francisu Bartonu, on je široko priznat kao najosjetljiviji među Arapima. Njegov grob se nalazi u blizini Akil ibn Abi Taliba i Abu Sufjan bin el Harisa (unuk Abd el Mutaliba) u Džanatual Baki.[2]

Grob Abdulaha ibn Džafarau El Baki.

Mladost[uredi | uredi izvor]

Bio je sin Džafara ibn Abu Taliba i Asme bint Umais. Emigrirali su u Abisiniju 616. godine, i Abdulah i njegova dva brata su rođeni tamo.[3] Abdulah je bio prvi musliman koji se rodio u zemlji Abisinije.[4]Nakon rođenja Abdulaha u Abisiniji (Habeša, trenutno Etiopija), kralj Aksumskog kraljevstva (El Nadžaši) je takođe bio blagosloven sinom. Odmah je pitao roditelje Abdulaha Ibn Džafara o imenu njihovog deteta. Nakon što je saznao ime porodice Džafar, kralj Abisinije je za svog prvog sina izabrao ime "Abdulah". Takođe se navodi da je Asma bint Umais bila majka koja je dojila sina Abisinskog kralja.[5] Mlađi brat Abdulaha izgleda da je prvo dete u muslimanskoj istoriji koje je nazvano Muhamed nakon Poslanika islama.[6]Porodica se vratila u Arabiju 628. i nastanila se u Medini.[3]‍:196

Muhamedova preklinjanja i uputstva[uredi | uredi izvor]

Uz Ibn Hadžarovu preporuku, kaže se da je nakon 3 dana od Džafarove smrti Muhamed otišao u kuću Asme i pozvao decu Džafara. Zatim je rekao za svako od njih: “Što se tiče Muhameda, on liči na našeg ujaka Abi Taliba. A što se tiče Abdulaha, on liči na moj izgled i karakter. Nakon toga, Muhamed je uzeo desnu ruku Abdulaha i rekao: "O Alah, osiguraj naslednika za Džafara u njegovoj porodici, i blagoslovi Abdulaha u njegovom poslu, i ponovio ovaj poziv El moćniku tri puta.[7] [4] Muhamed je uputio sinove Abi Taliba, naime Džafara, Akila i Alija, da organizuju brakove svoje dece sa rođacima.[8]

Brak i porodične veze[uredi | uredi izvor]

Ali je posebno želio da njegove kćeri udaju za Džafarove sinove.[3]‍:299 Kada je Abdulah zatražio Zainabinu ruku, Ali je prihvatio.[9] Abdulah i Zainab su imali petoro dece.

  • Ali ibn Adulah.
  • Avn ibn Abdulah.
  • Abas ibn Abdulah.
  • Muhamed ibn Abdulah.
  • Um Kultum bint Abdulah.[3]‍:300

Prema Šejh Muhamedu Abasu Kumiju, imao je 20 sinova sa različitim suprugama, uključujući 5 dece sa Zainab Binte Ali. Daira-e-Marif Islamia (Krug islamskog znanja) Univerziteta u Pendžabu (str. 568-70, tom.X) opisuje da je Zainabi potomak Abdulahovog sina Alija preko Zainab binte Ali.[9]‍:31

Abdulah Bin Džafar-e-Tadžar je bio jedan od najbogatijih ljudi u Madini i poznati filantrop koji je nazvan „Bahrul Džoud“, što znači okean milosrđa.[9]‍:35

Kada je Ali postao kalif 656. i preselio se iz Medine u Kufu, Zainab i Abdulah su mu se pridružili.[10]

Putovanje njegove žene sa Husein ibn Alijem[uredi | uredi izvor]

Povezano je da je Zainab već predvodila putovanje (putovanje u Kerbalu) pre nego se udala i i dozvoljeno joj je da dobije pratnju u vidu svog brata tokom pregovora o braku.[11][12] Kada je reč o odsustvu Abdulaha u bici kod Kerbale, rečeno je da je to bilo zbog njegovog vida, zbog čega nije mogao da podnese rigidnost putovanja i rata.[9]‍:37 Znajući za Huseinovo putovanje u Kufu, Zainab, supruga Abdulaha ibn Džafara, molila je za muževu dozvolu da prati brata.[13] Shvativši zabrinutost svog supruga, izjavila je :

Abdulah je tada odobrio i poslao njihova dva sina na sudbinski put.[14]

Abdulah je istovremeno bio oženjen Leilom bint Masudom.[3]‍:300 U vezi sa knjigama 'Nasab e Kureiš Strana-83' i Džamirat ul Nasab, Ibn Hazm strana 62 opisano je da je Leila Binte Masud bin Halid bila 'Zoja-e-Sani (druga supruga)' kroz ovaj brak je imao dve kćeri (Ume Muhamed i Ume Abhiha) i četiri sina (Jahja, Harun, Saleh i Musa).[15]

U knjigama se takođe nalazi vest da se Abdullah nakon razvoda od Zainab [16]pa se onoženio njenom sestrom, Um Kultum bint Ali, koja je bila udovica njegovog brata Muhameda. Ovaj brak je bio bez dece, a Um Kultum je umrela pAbdulaha. U skladu sa linijom dvanaestorice za dobijanje razvoda, Muhamed El Munadžid piše da je Zainab umrla dok je bila u braku s njim (Abdulah bin Džafar). Postoje i danas mnogi potomci Zainab i Abdullaaha ibn Džafara.[17]

Karijera[uredi | uredi izvor]

Bitke: Što se tiče njegovog prisustva u bici kamila, naznačeno je da je na kraju bitke, dok mu je bilo povereno spašavanje i vraćanja majke vernika u Medinu pod zaštitu njenog brata Muhameda Bin Abi Bakara, Ali je naredio za isplatu 12.000 / - Dirhamima Aiši. Abdulah je mislio da je taj iznos premalen i doneo ogromnu svotu za Aišu, ženu Proroka.[18]‍:127 (VOL.XVI)Prema Ahmadu ibnu Athamu u bici kod Sifina, on je komandovao pešadijom u vojsci Ali bin Abi Taliba zajedno sa svojim rođakom Muslim bin Akilom, Muhamed bin Hanfijom i bratom Muhamad bin Abi Bakarom.[19]

Politika: Bio je čvrst pristalica svog ujaka Alija u građanskom ratu, ali se kasnije udaljio od politike. Održao je reputaciju liberalnosti i pokroviteljstva u Medini, stekavši nadimak "Okean velikodušnosti".[20] Posle ubistva Ali Ibn Abi Taliba, Abdlah bin Džafar je zajedno sa svojim rođacima Hasanom i Huseinom učestvovao u pranju tela i odeo ga za sahranu u tri haljine bez Kurte (dugačke košulje).[21]

Pored izvesnog špijuna koji izvještava Ali Ibn Abi Taliba da je Kajs bin Sad bin Ubada, njegov guverner u Egiptu poklonijo svoju vernost Muaviji, primio je njegovo pismo koje je napisano u perspektivi stvari koje su nastale zbog zavere koju je izazvao protivnik Alija . Ali je pozvao svoje sinove i Abdalah bin Džafara i konsultovao ih povodom te stvari. Po savetu Abdulaha, Ali je napisao pismo kojim se nalaže Kajs bin Sadu da traži od ljudi da daju svoju odanost onako kako su to učinili Muslimani (nakon trećeg kalifa). Ali, ako to ne učine, onda se borite protiv njih. Guverner Egipta je protiv ove komunikacije napisao pismo Ali Ibn Abi Talibu. Tada je Abdulah Bin Džafar zatražio od svog tasta da zameni Kajs bin Sad bin Ubadaha sa Muhamedom Bin Abi Bakarom kao guvernerom Egipta i zamolio je da bi, ako je zaista prešao na Muavjini stranu, terbalo da odbije da se odrekne Egipta. Međutim, kako kaže Tabri, to je bio loš savet nakon sastanka Kajs bin Sad-a sa Ali-jem tokom perioda ubijanja Muhameda bin Abi Bakara.[18]‍:185–189 (VOL.XVI)

Jednom je vođa iračkog sela zatražio od Abdulaha Bin Džafara da preporuči njegov slučaj pred kalifom Alijem zbog uspeha koji je postigao. On je to učinio i pitanje tog vođe je zadovoljilo Ali Ibn Abi Taliba. Kao zadovoljstvo, poslanik je poslao 40.000 Darhima preko nekih ljudi Abdulahu, koji je odbio novac govoreći da mi ne prodajemo naša dobra dela.[22]

Njegova vizija za Husejina[uredi | uredi izvor]

Saznavši za smrt njrgova dva sina u borbi za Kerbalu, ljudi su nudili saučešće Abdulahu, jedan od njegovih Mavilija (Abu el Lislas [saputnik]) je rekao da je to ono što smo sreli i šta nas je zadesilo kroz Husein Ibn Alia ”na ovu izjavu udario ga je sandalom i rekao da mi je drago što su njegova dva sina poginula sa njegovim bratom i rođakom. Pobogu! Da sam bio prisutan s njim, radije ga ne bih ostavio da bude ubijen s njim. Tada je tražio pažnju ljudi koji su ga tešili, rekavši: “Hvala Bogu, koji je otežao život, utešio Husein Ibn Alia svojim rukama, dva sina su ga utešila.[18]‍:177

Pismo Huseinu[uredi | uredi izvor]

Prema Ibn Haldunu u drugom poglavlju, tom II naslovu "jazid-I", od 60 do 64 godine, opisano je da je Abdulah poslao pismo preko svojih sinova Ava i Muhameda Huseinu, govoreći "da Bog vraća nazad". Moj savet vam je da vas uznemiri da ćete biti ubijeni a Ahle-Bait uništen. Kao rezultat toga, Zemljino svetlo će se okončati, pa onda ne bi bilo vođe za muslimane. Molim vas nemojte žuriti na putovanje, ja ću stići tamo posle ovog pisma.[23] Kasnije je otišao do Amr bin Saida koji je bio Jazidov guverner Meke i zamolio ga da napiše pismo Huseinu i ponudi mu garanciju neškodljivog ponašanja prema njemu koje će mu osigurati vašu ljubaznost i otvorenost. Pokažite mu poverenje u svom pismu i zatražite od njega da se vrati. Na ovo pismo je odgovorio i Husein.[18]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Shahin, Badr (2002). Lady Zaynab (na jeziku: engleski). Qum, Iran: Ansariyan Publications. str. 82. ISBN 978-964-438-399-1. 
  2. ^ Francis Burton, Sir Richard (1893). Personal Narrative of a Pilgrimage to Al-Madinah & Meccah, Volume 2 (na jeziku: engleski). UK: The Meccan Press, 3 Soho Square, London, W. str. 44. 
  3. ^ a b v g d Muhammad ibn Saad. Kitab al-Tabaqat al-Kabir vol. 8. Translated by Bewley, A. (1995). The Women of Madina. London: Ta-Ha Publishers.
  4. ^ a b Dr. Ayman Odaibat, Dr. Mona Borhan Ghazal (Al Refai) (3 March 2013). Virtuous Women In Mythology and Holy Books (English translation from Arabic). Bloomington, Indiana: Author House. p. 189.
  5. ^ Khan, Ashfaq Ahmed. Sakhawat Ka Darya the 5th series of books "Daur-e-Nabuwat kay bacchay (Children during Prophethood) (na jeziku: Urdu). Pakistan, UK, USA & Saudi Arab: Darus Salam (International publisher). str. 12.  PDF link:[1]
  6. ^ Hamid, A. (jun 1995). „Jafar Ibn Abi Talib”. The Fountain Magazine. Arhivirano iz originala 15. 12. 2017. g. Pristupljeno 11. 12. 2017. 
  7. ^ Faisal Shafeeq, Dr.Ali Muhammad As-Sallaabee (2001). The Noble Life of the Prophet (na jeziku: engleski). UK: Kalamullah.com. str. 1661—1662. 
  8. ^ Shaikh Abbas Borhany, Qazi Dr. (30. 6. 1994), „Syedah Zainab, Protector of the Renaissance of Karbala” (PDF), The Weekly Mag, Pakistan, str. 5—6, Arhivirano iz originala (PDF) 25. 02. 2017. g., Pristupljeno 22. 02. 2019 
  9. ^ a b v g Akbar Rizvi, Syed Ali (2007). Bibi Zainab (s.a) - Granddaughter of Prophet Muhammad (pbuh). Karachi, Pakistan: Idara Tarveej-e-Uloom-e-Islamia. p. 30.
  10. ^ Aalulbayt Global Information Center (2003—2007). „Al-Sayeda Zainab (p.b.u.h.), the Greatest Women Messenger of Imam al-Hussain (p.b.u.h.) Revolution”. Holy Karbala Net. Pristupljeno 1. 12. 2017. 
  11. ^ Nisar Ahmed Zainpuri, Akbar Asadi, Mehdi Raza’í (1951). Namoona-e-Sabr (Zainab) translation from Persian to Urdu (na jeziku: Persian). Qum, Iran: Ansarian Publications. str. 60. 
  12. ^ Fatima Naqvi, Dr. Umme (decembar 2011). The Ultimate Sacrifice for Allah: Karbala (na jeziku: engleski). Nashriyat-e-Walayat-e-Elahia. str. 13. 
  13. ^ Muhammad, Shaikh Musa (8. 8. 2009). „Lady Zaynab (Peace be Upon Her) - Ubaydullah Ibn Ziyad in Kufa”. Al-Hassanain Com. Arhivirano iz originala 01. 12. 2017. g. Pristupljeno 27. 11. 2017. 
  14. ^ Bilgrami, M.H (1986). The Victory of Truth – The Life of Zaynab Binte Ali (na jeziku: engleski). Karachi, Pakistan: Zahra Publications. str. 82. ISBN 978-0-88059-151-5. 
  15. ^ Abbasi, Mehmood Ahmed (1962). Khilafat-e-Muawiya O Yazid (na jeziku: Urdu). Liaquatabad, Karachi, Pakistan: Maktab-e-Mehmoodia. str. 276—77. 
  16. ^ Lammens, H. (1912). Fatima et les filles de Mahomet, p. 125. Rome: Scripta Pontificii Instituti Biblici.
  17. ^ Al-Munajjid, Muhammad Saalih. HOW HE TREATED THEM (na jeziku: engleski) (2014 (First) izd.). Riyadh, Saudi Arabia: Zad Publishing. str. 128. ISBN 978-603-01-6237-6. 
  18. ^ a b v g I.K.A. Howard, Al-Tabari. The Caliphate of Yazid b. Mutawiyah. New York: State University of New York Press. pp. 73–74 (Volume XIX).
  19. ^ Asam Kufi, Ahmed bin Abu Muhammad bin Ali (2002). Tareekh-e-Asam Kufi (na jeziku: Urdu). Janazga, Mazang, Lahore, Pakistan: Ali publication. str. 278. 
  20. ^ Ibn Rashid, Mamar (maj 2014). The Expeditions: An Early Biography of Muhammad (na jeziku: engleski). NY, USA: New York University Press. str. 316.  online ref:[2]
  21. ^ Ibn Sad, Allama Abdullah al-Imadi. Tabqat Ibn Sad Vol-2 (Parts-3 & 4) (na jeziku: Urdu) (2003 izd.). Karachi Pakistan: Darul Ishaat. str. 192. 
  22. ^ Mufti Afzal Hoosen Elias, Shaykh Muhammad Yusuf Kandhelvi (mart 2006). Hayat Us Sahaba - (English translation from Urdu) Volume 2 (na jeziku: engleski). Karachi, Pakistan: Zem Zem, Publisher, Urdu Bazar. str. 282. 
  23. ^ Illabadi, Hakeem Ahmed Hussain. Tareekh-e-Ibn Khaldun by Nafees Academy (na jeziku: Urdu) (2003 izd.). Karachi Pakistan. str. 522. 

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Абдулах_ибн_Џафар&oldid=26804207”