Arieški gonič
| Arieški gonič
| ||||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Zemlja porekla | ||||||
 Francuska
| ||||||
| Klasifikacija i standardi | ||||||
|
Arieški gonič (fr. Ariégeois) je pasmina koja potiče sa departamana Arježa u južnoj Francuskoj. Ovaj pas se koristi za lov odstrelom i hajke. Srednja veličina i građa čine ga dragocenim pomoćnikom koji je sam, ili u čoporu, sposoban da lako savladava teške terene. Omiljen mu je lov na zečeve, ali je i vrlo koristan u traganju za srnama i divljim svinjama.[1]
Pas je veseo i druželjubiv, lako se dresira. Izuzetno je dobar gonič koji obavlja svoje zadatke sa mnogo inicijative i preduzimljivosti. Dobro je građen i brz je u svojim poterama.[1]
Osnovno
[uredi | uredi izvor]- Mužjak
- Visina od 52 do 58 цм
- Težina od 28 do 30 кг
- Ženka
- Visina od 50 do 56 цм
- Težina od 25 do 27 кг
Istorija
[uredi | uredi izvor]Iako je arieški gonič relativno nova pasmna, zvanično nastala u Francuskoj 1912. godine, njeni koreni idu vekovima unazad. U pitanju je mešavina tri francuska tragača po krvi, artoaškog goniča, velikog gaskonjsko sentanžujskog goniča i velikog plavog gaskonjskog goniča, koji su stare pasmine.[2]
Za plavog gaskonjskog goniča se smatra da je donet u Francusku od strane Feničana, drevne civilizacije koja je proputovala kroz većinu Evrope, gde je dolazilo do trgovine robom tadašnjeg vremena i psima. Artoaški gonič, ili briket, često pogrešno prevođen kao bigl, nije bio pas vezan za jednu rasu nego su bili poznati kao niži krvoslednici srednjeg rasta, poreklom sa juga Francuske. Prije Rimljana, u Galiji su ih koristili kao lovačke pse. Kako je dolazilo do ukrštanja, stvorena je rasa danas poznata kao artoaški gonič, koji je, kao i prethodnik, postao popularan kao čoporativni pas sa odličnim njuhom koji je bio savršen za lov. Nažalost, kao i mnogi drugi psi (ali i ljudi) koji su živeli u Evropi tokom Drugog svetskog rata, skoro su istrebljeni. Zahvaljujući nekoliko posvećenih uzgajivača, ova rasa je oživljena kasnije.[2]
Karakteristike rase
[uredi | uredi izvor]Narav
[uredi | uredi izvor]Ovo je vredan, energičan pas. Slobodnog su duha i slažu se sa drugim psima. Izvrstan je lovac na zečeve, a poznat je i kao odličan lovac na jelene i veprove. Pokazuje puno inicijative, snalazi se na svim vrstama terena.[3] Veoma su odani, naradije bi neprestano pratili vlasnika gde god on krene.[4] Tolerantni su prema deci i puni ljubavi prema svim članovima porodice.[5]
Opšti izgled
[uredi | uredi izvor]Arieški gonič je vitak, elegantan i otmen pas srednje veličine.[1] Dlaka je tanka i gusta, uglavnom je crno-bele boje, ponekad prskana, sa svetlom plamenim mrljama iznad očiju i po obrazima.[3] Oči su dobro otvorene, braon. Uši su tanke, elsastične, dosežu do korena nosne pečurke.[1]
Nega i zdravlje
[uredi | uredi izvor]Njegova dlaka se lako održava i potrebno mu je samo povremeno češljanje. Njegove viseće uši često ostaju vlažne i postaju mesto za uzgoj bakterija. Njegove oči i uši treba ispitati posle lova, naročito ako je putovao zonama guste vegetacije, jer eventualno može doći do iritacije.[3]
Kratka istorija ove rase znači da još nisu iskazali genetske predispozicije ka nekoj bolesti i smatraju se zdravom pasminom. Uši su sklone infekciji, što se može izbeći redovnim čišćenjem.[4]
Životni vek ove rase je od 12 do 14 godina.[6]
Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ a b v g „Arieški gonič”. Kinološki savez Republike Srbije (na jeziku: srpski). Pristupljeno 2020-08-21.
- ^ a b „Aireški gonič - istorija”. Mahanje repom (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-08-21.
- ^ a b v „Arieški gonič - karakteristike”. Mezimci. Pristupljeno 2020-08-21.
- ^ a b „Arieški gonič - sve što trebate znati o ovoj rasi”. Holidog tajms (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-08-21.[mrtva veza]
- ^ „Aireški gonič - informacije”. Pseća zona (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-08-21.
- ^ „Životni vek arieškog goniča”. Životni vek životinja (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2020-08-21.