Pređi na sadržaj

Артемизија (film)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Artemizija
Poster za film
Izvorni naslovArtemisia
Žanrbiografski, drama, istorijski
RežijaAgnes Merlet
ScenarioAgnes Merlet, Patrik Amos, Kristin Miler
ProducentPatris Hadad
Glavne ulogeValentina Červi, Mišel Sero, Predrag Manojlović, Moris Garel, Brižit Katilon, Luka Đingareti, Emanuel Devo
DistributerMiramaks
Trajanje98 minuta
ZemljaFrancuska, Nemačka, Italija
Jezikfrancuski
IMDb veza

Artemizija je francuski biografski film režiserke Agnes Merlet. Premijerno je prikazan 1997. godine. U filmu je opisan život poznate slikarke Artemizije Đentileski. [1]

Sinopsis[uredi | uredi izvor]

Sedamnaestogodišnja Artemizija Đentileski (Valentina Červi), ćerka Oracija Đentileskija, poznatog italijanskog slikara, poseduje talent svog oca a ohrabruje je otac, koji nema sinove i želi da njegova umetnost opstane posle njega. Međutim, u šovinističkom svetu s početka 17. veka, italijanskim ženama je zabranjeno da slikaju nago ljudsko telo ili da uđu u Akademiju umetnosti. Oracio dozvoljava svojoj ćerki da slika i radi u njegovom studiju, iako povlači liniju puštajući je da vidi gole muškarce. Ona je direktna i odlučna i podmićuje ribara Fulvija poljupcem kako bi je pustio da posmatra njegovo telo i slika ga.

Artemizija traži da slikar Agostino Tasi (Miki Manojlović), saradnik njenog oca u slikanju freski, pomogne njoj da nauči slikanje iz umetnosti perspektive. Tasi je čovek poznat po svom noćnom razvratu. Njih dvoje vole umetničke veštine, ali se i zaljubljuju i njihova veza prelazi u carstvo fizičkog užitka. Artemizijin otac je video ovaj par kako vodi ljubav i podnosi tužbu protiv Tasija zbog silovanja. U sledećem suđenju dve časne sestre istražuju Artemizijino fizičko stanje, a zatim je muče. Ipak, čak i pod mučenjem, Artemizija negira da je silovana i proglašava njihovu međusobnu ljubav. Tasi kasnije priznaje silovanje kako je više ne bi podlegali mučenju.

Merlet je o svom filmu rekla: "Nisam želela da je prikazujem kao žrtvu već kao modernu ženu koja je svoj život uzela u svoje ruke."

Uloge[uredi | uredi izvor]

Kontroverze[uredi | uredi izvor]

Film se fokusira na incident silovanja Artemizije i neposredne posledice, a prvobitno je reklamirana kao "istinita priča". Međutim,

U transkriptu (Oracijevog svedočenja na suđenju, zasnovanom na zapisima sačuvanim u arhivu u Rimu), on je grafički detaljno opisao silovanje i rekao da je Tasi nastavio da ima seks sa njom ... uz razumevanje da će je zaštititi čast time što se na kraju venčaju ... U filmu je, nasuprot tome, ona voljna partnerica u požudi. Tokom suđenja kaže samo da ga „voli“; "On me voli"; "pruža mi zadovoljstvo." U filmu Đentileski odbija da svedoči o tome da je silovana, čak i pod mučenjem, žrtva koja nagnala devastiranog Tasija da postigne sramotno priznanje ... [2]

Istoričarka umetnosti Meri Garard i feministkinja Glorija Stejnem, podstaknute dezinformacijama u filmu, organizovale su kampanju kojom su informisale publiku za film "Artemizija" da ono što vide nije ono što je obećano u ranim reklamama. One su postavili veb stranicu koja napada film kao neistinito predstavljajući, kako kažu, silovanje Artemizije od strane njenog učitelja Agostina Tasija. Na premijernoj projekciji filma u Njujorku 28. aprila, Glorija Stejnem i ostale žene u publici objavile su informativni list koji su pripremile. Ova intervencija navela je Miramaks da povuče svoju tvrdnju da taj film predstavlja "istinitu" priču. Namera Meri i Glorije nije bila da se mešaju u stvaralačku slobodu filma, niti u distribuciju filma Miramaks, već da se suprotstave njegovoj istorijskoj iskrivljenosti konkretnim činjeničnim informacijama o temi. [3]

Sa druge strane, feministkinja Džermejn Grir ističe u svom poglavlju o Artemisiji u svojoj knjizi o slikarkama žena,, da transkripti suđenja nisu transparentni i da postoje dokazi koji podržavaju Merletinu režiju filma. Zapisi o suđenjima za silovanje mogu se naći u prilogu knjige Meri Garard. Meri ih tumači na jedan način (Artemizija je silovana, nije volela Tasija); Grir ih različito tumači (Artemizija je silovana, ali je volela svog silovatelja); Merlet nudi treću interpretaciju (Artemizija je volela svog silovatelja od početka).

Merletin film, pretpostavljam, nije baš biografija, jer ne postoji analiza uticaja rane smrti majke umetnice i njenog stradanja, nema istraživanja o tome kako je napravila masovnu uspešnu karijeru u Italiji i šire posle strahota o suđenju i njenom mučenju, o tome kako se udala i rodila nekoliko ćerki koje su takođe postale umetnice, kako je pregovarala sa nekim od glavnih mecena svog vremena za komisije u kojima je živela i preko kojih je ona, a ne njihov otac, gomilala miraz za njene ćerke. Niko ne želi da ispriča tu priču. [4]

Kritike[uredi | uredi izvor]

Stiven Holden, novinar Njujork tajmsa je napisao: Ovaj zgodni film, čiji prizori u zatvorenom prostoru stvaraju tešku igru svetlog i tamnog, predstavlja odlučno stavove žene koje su feminističke umetnosti spasile od nejasnosti u 1970-ima. Ako se središnji lik pojavi kao feministička junakinja za lepršave patrijarhalne tabue, ona se takođe pojavljuje kao mukotrpna seksualna žrtva čija umetnička radoznalost odzvanja voajerizmom. Kako to portretira Valentina Červi, Artemizija su dve izrazito različite celine. Jedna je raskošna Lolita ranog 17. veka. Druga je neustrašivo ambiciozna žena koja je toliko sigurna u svoj talent da krši pravila ženskog ponašanja i usuđuje se otići tamo gde pre nije otišla nijedna lepa žena svog vremena. Ove dve Artemizije baš i ne stoje zajedno, ali stvaraju zrelo senzualni portret umetnika kao umerenu, ali virtuoznu sirenu. [5]

Dafni Merkin, novinarka Njujorkera: Ovaj kontroverzni i zbunjujući film, koji je napisala i režirala Agnes Merlet, navodno govori o slikarki Artemiziji iz sedamnaestog veka, ali zaista je najslavniji oblik ikonografije kasnog dvadesetog veka. Film, koji glumi dopadljiva Valentinu Červi, pravi seksi ljubavnu priču iz veze Artemizije sa njenim učiteljem Agostinom Tasijem: to su časovi umetnosti kao predigre. "Prepustite se", Tasi govori svojoj mladoj učenici, kao da citira Mastersa i Džonsona, a Artemizija ga ne samo stručno vodi u krevet, već insistira na tome da joj je pružio zadovoljstvo kad ju je silovao. Iako je prava Artemizija planula konvencijama svog vremena insistirajući na slikanju sa živih modela, teško je verovati da je nastavila sa zrakom prkosnog prava koji joj je ovde dat. Jednom kada film prihvatite pod njegovim vlastitim prevarantskim uslovima, međutim, prilično je primamljiv - posebno zbog erotskog podteksta.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Ebert, Roger. „Artemisia Movie Review & Film Summary (1998) | Roger Ebert”. www.rogerebert.com (na jeziku: engleski). Pristupljeno 2. 9. 2019. 
  2. ^ „Artemisia: The Movie - The Life of the Artist vs. the Film”. www.webwinds.com. Pristupljeno 2. 9. 2019. 
  3. ^ „'Artemisia': Artistic License With an Artist”. Los Angeles Times. 27. 5. 1998. Pristupljeno 2. 9. 2019. 
  4. ^ „Artemisia Gentileschi :: MECA MFA – Impetus to Analysis: Practitioners”. web.archive.org. Arhivirano iz originala 27. 10. 2010. g. Pristupljeno 2. 9. 2019. 
  5. ^ Holden, Stephen (8. 5. 1998). „FILM REVIEW; Agony and Ecstasy, Especially Ecstasy”. The New York Times. Pristupljeno 2. 9. 2019. 

Literatura[uredi | uredi izvor]

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Артемизија_(филм)&oldid=26813873”