Berijev R-1
 Avion Berijev R-1 | |
| Opšte | |
|---|---|
| Dimenzije | |
| Masa | |
| Pogon | |
| Performanse | |
| Početak proizvodnje | 1952. |
| Status | neaktivan |
| Prvi korisnik | Sovjetsko mornaričko vazduhoplovstvo |
| Broj primeraka | 1 |
| Dužina | 19,90 |
| Razmah krila | 20,00 |
| Visina | 7,10 |
| Površina krila | 58,00 |
| Prazan | 12.460 |
| Normalna poletna | 20.300 |
| Turbo-mlazni motor | 2 h Klimov VK-1 |
| Potisak TMM | 26,5 kN |
| Brzina krstarenja | 580 km/h |
| Maks. brzina na Hopt | 800 km/h |
| Dolet | 2.000 km |
| Plafon leta | 11.500 m |
Berijev R-1 (rus. Beriev R-1) je eksperimentalni hidroavion na mlazni pogon koji je projektovala i izradila kompanija TANTK Beriev. Projektovan je kao izviđački avion sa 3 člana posade. Bio je to dvomotorni hidroavion sa turbomlaznim motorima Klimov VK-1. Ovaj avion je bio prvi sovjetski hidroavion na mlazni pogon.
Projektovanje i razvoj[uredi | uredi izvor]
Korišćenje mlaznih motora u avijaciji nije mogao ostaviti ravnodušnim kreatore hidroaviona. U maju 1947. godine, OKB Berieva je na sopstvenu inicijativu započeo razvoj svog prvog mlaznog čamca - pomorskog izviđačkog čamca R-1 sa dva motora Klimov VK-1 pod rukovodstvom glavnog konstruktora Georgij Mihajlovič Berijeva. Novembra 1951. godine završena je izgradnja prototipa, i počelo je testiranje. U početku nije bilo znakova nevolje. Avion je pušten na svoj prvi let nakon vožnje brzinom do 70% od brzine poletanja. U ovom opsegu, R-1 se ponašao normalno, ali kada je odlučeno da dostigne 80% brzine poletanja (preko 165 km/h), došlo je do uzdužnih vibracija sa silama koje su počele da se izbacuju avion iz vode.
Konstruktori su pokušali da se izbore sa problemom na tradicionalne načine - promenom kormila visine i ugla horizontalnnih stabilizatora, ali to nije dalo pozitivne rezultate. Nakon detaljne analize, postalo je jasno da je tim Berija naišao na potpuno novu fizičku pojavu, kasnije nazvanu „hidrodinamička barijera nestabilnosti“. Bilo je potrebno mukotrpno istraživanje, sprovedeno zajedno sa institutom CAGI, pre nego što je bilo moguće pronaći razloge ovakvog ponašanja aviona i razviti mere za njihovo otklanjanje. 29. maja 1952. modifikovani R-1 je mogao stabilno da klizi brzinom od 196 km/h, a sutradan je poleteo prvi domaći mlazni hidroavion. Kao rezultat dugih usavršavanja, R-1 je počeo uspešno da leti. Dok su usavršavanja trajala avion je zastario tako da je avion ostao kao eksperimentalni prototip proizveden u jednom primerku[1].
Tehnički opis[uredi | uredi izvor]
Tehnički opis napravljen na osnovu izvora[1][2]
Trup je potpuno metalne konstrukcije to je ustvari čamac sa kobiličastim dnom kaskadnog tipa što olakšava avionu poletanje zbog smanjenog otpora. U trupu se nalazi kokpit za pilota koji se nalazi sa leve strane trupa kako bi pilot imao bolju preglednost. Koopit ima poklopac od pleksiglasa u obliku kaplje. Kabina pilota se greje toplotom izduvnih gasova motora. Ova toplota se takođe koristi za odleđivanje vitalnih letnih delova aviona. Najveći deo trupa aviona zauzima tovarni deo trupa sa donjim vratima u koga se smešta naoružanje, protivpodmornička torpeda i dubinske mine.
Pogonska grupa je sastavljena od dva turbomlazna motora Klimov VK-1 potiska 26,5 kN svaki. Motori su ugrađeni na mestu preloma galebovog krila.
Krilo Avion je po klasifikaciji gornjokrilac čija su krila upravna na osu trupa. Krilo je galebovog tipa sastavljeno od tri dela. Središnji deo krila se uzdižu iz trupa i na samom prelomu krila su postavljeni motori. Od motora do kraja, krila su trapezastog oblika sa dve ramenjače, popuno metalne izrade i osnovne (noseće) konstrukcije i obloge. Na krilnim konzolama su pričvršćena sa donje strane dva neuvlačiva potporna plovka. Plovci su metalne konstrukcije i podeljeni su vodonepropusnim pregradama. Krila su opremljena zakrilcima i eleronima iste konstrukcije kao i krila.
Repne površine: vertikalni stabilizator i kobilica (trup) čine jednu celinu i potpuno su metalni. Horizontalni stabilizatori se nalaze na polovini visine vertikalnog stabilizatora i konzolno su pričvršćeni za njega. Kormilo pravca i dubine imaju metalni okvir i oblogu od platna.
Stajni trap ima tri točka dva su napred ispod krila a treći je točak koji se nalazi ispod repa aviona. Točkovi stajnog trapa kod ovog aviona služe umesto kolica za izvlačenje hidroaviona na suvo tlo. Ovaj avion nije amfibija koja je u stanju da sleće i poleće i sa suvog tla i vodenih površina. Po porinuću hidroaviona R-1 u vodu, noge stajnog trapa koje su pričvršćene za bokove trupa se skidaju, da ne prave dodatni otpor avionu pri kretanju po vodi ili letu kroz vazduh.
Naoružanje[uredi | uredi izvor]
Streljačko naoružanje aviona Berijev R-1 se sastojalo od četiri topa NS-23 kalibra 23 mm a bombardersko od torpeda i dubinskih bombi smeštenih u borbenom prostoru do ukupne težine od 1.000 kg.
| Naoružanje aviona: Berijev R-1 | |||
| Vatreno (streljačko) naoružanje | |||
| Top | |||
| Broj i oznaka topa | 4 h NS-23 | ||
| Broj granata | 150 svaki | ||
| Kalibar | 23 mm | ||
| Mitraljez | |||
| Bombardersko naoružanje (bombe) | |||
| Ukupna masa | 1.000 kg | ||
| Raketno naoružanje (rakete) | |||
Verzije[uredi | uredi izvor]
Avion proizveden u jednom primerku (prototip).
Operativno korišćenje[uredi | uredi izvor]
Avion je korišćen kao eksperimentalni samo u svrhu testiranja upotrebe mlaznih motora za pogon hidroaviona. Avion se koristio kao leteća laboratorija sve do februara 1956. godine, kad je morao biti otpisan zbog oštećenja nakon prinudnog sletanja[3].
Zemlje koje su koristile avion[uredi | uredi izvor]
Vidi još[uredi | uredi izvor]
- Georgij Mihajlovič Berijev
- Spisak hidroaviona, letećih čamaca i amfibija
- Hidroavioni
- Berijev Be-10
- Berijev Be-12
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b http://www.airwar.ru/enc/sea/r1.html
- ^ Arseniev E.V, Berne L.P i dr. Istoriя konstrukciй Samoletov v SSSR 1951-1965 gg. Moskva: Mašinostrenie. 2002. ISBN 5-217-02918-8.
- ^ https://memim.com/beriev-r-1.html
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Arseniev E.V, Berne L.P i dr. Istoriя konstrukciй Samoletov v SSSR 1951-1965 gg. Moskva: Mašinostrenie. 2002. ISBN 5-217-02918-8.
- Yefim Gordon, Andrey Sal'nikov and Aleksandr Zablotskiy (2006) Beriev's Jet Flying Boats. Hinckley, UK: Midland Publishing. ISBN 1-85780-236-5
- Karl-Heinz Eyermann: Flugboote nach dem zweiten Weltkrieg. In: Wolfgang Sellenthin (Hrsg.): Deutscher Fliegerkalender 1972. Deutscher Militärverlag, Berlin 1971, S. 182/183.
- Rainer Göpfert: Erstes sowjetisches strahlgetriebenes Flugboot. Berijew R-1. In: Fliegerrevue Nr. 7/2022, PPV Medien, Bergkirchen, ISSN 0941-889X, S. 50–54.
