Bojadžija
Bojadžija je zanatlija koji boji (farba) vunu, platno, tkaninu ili odevne predmete.
O zanatu[uredi | uredi izvor]
Bojadžije su svoje radnje otvarale u strogom centru grada da bi bili na udaru mušterija. Bilo ih je lako poznati po raznobojnoj pređi koja bi visila predvratima. Bojadžijska radnja se sastojala od prijemnog odeljenja, radionice i prostorije za hemikalije. U radionicama su bili smešteni svi potrebni alati, sirovine i bojadžijski ćupovi, koje su kasnije zamenili kazani različite zapremine, ozidani ciglom sa dimnjacima postavljenim uza zid. Boja je kuvana u kazanima od 200 do 300 litara, u koje je moglo da stane do 20 kilograma pređe. Prilikom bojenja postojala je opasnost da boja ne bude ujednačena, zbog čega su bojadžije neprestano mešale pređu u kazanu dugim motkama.[1]
Svaki bojadžija imo je svoj jedinstveni, zaštitni znak koji je usvajao nakon položenog majstorskog ispita. Taj znak bio je urezan u posebnim alatima za raspoznavanje robe rabošima. Naime, kako je bojadžija od mušterija primao mnoštvo materijala za bojenje bila mu je potrebna posebna vrsta raspoznavanja narudžbine, te je napravio roboše – male drvene predmete neobičnog izgleda. Roboš je četvorougaono drvo na kome je svaki ugao imao svoju namenu, sastoji se iz dva dela gde veći (kvačka) ostaje zanatliji, manji (pile ili kučence) dobija mušterija. Veći deo imao je držač, i duži deo na kom bi se vezala ostavljena pređa.[2]
Bojadžijski poslovi su se obavljali uglavnom u kasnu jesen, kada se završe poljoprivredni radovi. Mušterije bojadžija su bile najčešće iz planinskih krajeva. Bojadžija je nekada upotrebljavao prirodne boje kako bi obojio predmete, crvenu boju od biljke ruj, a crnu od zelene galice.[3]
Kao i većina zanatlija i bojadžije su imale svoj esnaf i svoju slavu. Bojadžijski esnaf osnovan je 7. aprila 1897. godine, a za zaštitnika uzimaju Tri jerarha. [2]
Zanat danas[uredi | uredi izvor]
Danas je industrija bojenja tekstila toliko modernizovala i ubrzala ove postupke da se ovaj zanat skoro ne isplati raditi na tradicionalan način. Lakše je i jeftinije kupiti gotovu obojenu vunu ili gotove proizvode od vune. Industrijski proizvedena vuna je mekša, često hemijski zaštićena od moljaca i obojena različitim bojama.
Danas se koriste veštačke boje i zanat polako izumire. Jedan od razloga nestajanja ovog zanata je opadanje ovčarstva i velika konkurencija proizvoda koji nastaju na savremeni način.
Ranije su postojale radionice koje su se bavile samo bojenjem dok se danas time bave hemijske čistionice koje pored bojenja tkanine vrše i hemijsko čišćenje odeće.
Bojadžijske proizvode možemo kupiti još negde na vašarima i pijacama.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „BOJADŽIJSKI ZANAT U KRAGUJEVCU I OKOLINI”. kragujevacke.rs. Pristupljeno 19. 3. 2023.
- ^ a b „BEZ ALATA NEMA NI ZANATA”. muzejleskovac.rs. Pristupljeno 19. 3. 2023.
- ^ „Iščezavaju stari tradicionalni zanati”. rtrs.tv. Pristupljeno 19. 3. 2023.
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Vićentijević Marina, Anđelić Vesna, Erić Vesna (2012). Narodna tradicija. Kragujevac: Atos