Vera Zasulič

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Vera Zasulič
Vera Ivanovna Zasulič oko 1860-1870. godine.
Datum rođenja(1849-08-08)8. avgust 1849.
Mesto rođenjaMikhaylovka
Datum smrti8. maj 1919.(1919-05-08) (69 god.)
Mesto smrtiPetrograd

Vera Ivanovna Zasulič (8. avgusta [po starom 27. jula] 1851. - 8. maja 1919), poznata i pod pseudonimima Velika Dmitrovna, Starija sestra i Tetka, bila je ruska revolucionarka i pisac, članica populističkog i socijaldemokratskog pokreta u carskoj Rusiji krajem 19. i početkom 20. veka, a kasnije jedan od vođa menjševika.[1]

Počeci[uredi | uredi izvor]

Vera je rođena u Mihajlovki, u Smolenskome guvernoratu Ruskog carstva, kao jedna od četiri ćerke osiromašenog sitnog plemića. Kada je imala 3 godine, umro joj je otac, a majka ju je poslala da živi kod bogatije rodbine, porodice Mikulič, u Biakolovo. Nakon završetka nemačke internatske škole u ​​Moskvi, dobila je zvanje učitelja i 1866. godine preselila se u Sankt Peterburg, gde je radila kao službenica. Ubrzo se uključila u radikalnu politiku i držala časove pismenosti radnicima fabrike. Njeni kontakti sa ruskim revolucionarnim vođom Sergejem Nečajevim doveli su do njenog hapšenja i zatvora 1869. godine.[2]

Nakon pogroma "nečajevaca" 1869. godine, uhapšena je i, nakon kraćeg pritvora, bila je pod nadzorom policije u raznim gradovima u Rusiji. Decembra 1873. došla je u Harkov, 1875. - u Kijev, gde se pridružila populističkom krugu „Južnih pobunjenika“, revolucionarnoj grupi pristalica anarhista Mihaila Bakunjina, čiji su se pripadnici držali terorističkih stavova i postala ugledni vođa pokreta. Kako je napisao njen doživotni prijatelj i kolega revolucionar, Lev Dajč: 

   "Због свог интелектуалног развоја, а посебно што је била тако добро образована, Вера Засулич је била напреднија од осталих чланова тог круга .... Свако је могао да види да је она изванредна млада жена. Изненадило би вас њено понашање, посебно изузетна искреност и неизвештаченост њених односа са другима."[3]

Slučaj Trepov[uredi | uredi izvor]

U julu 1877. politički zatvorenik Aleksej Bogoljubov odbio je skinuti kapu u prisustvu pukovnika Fjodora Trepova, guvernera Sankt Peterburga poznatog po suzbijanju poljskih pobuna 1830. i 1863. U znak odmazde, Trepov je naredio da Bogoljubova išibaju, što je iznerviralo ne samo revolucionare, već i saosećajne pripadnike inteligencije. Grupa od šest revolucionara planirala je ubiti Trepova, ali Zasulič je bio prva koja je delovala. Ona i njena koleginica, socijalni revolucionar, Marija (Maša) Kolenkina, planirali su da ustrele dva predstavnika vlade: tužioca Vladislava Želehovskog u suđenju 193-ojici i još jednog neprijatelja revolucionarnog pokreta.[4] Nakon Bogoljubovog batinanja, odlučile su da drugi cilj bude Trepov.[5] Čekajući dok ne bude objavljena presuda na suđenju 193-ojici, 24. januara 1878. krenule su na svoje žrtve. Pokušaj Kolenkine protiv Želekovskog nije uspeo, ali Zasulič je koristila revolver britanski buldog, i pogodila je i teško ranila Trepova.[6] Nakon ranjavanja Trepova, tajna revolucionarna organizacija Zemlja i Volja izdala je prvi proglas, kojim je narodu javno objasnila uzroke takvih akcija revolucionara.[a]

Na javnom i veoma posećenom suđenju praćenom od štampe, kojim je predsedavao istaknuti liberalni sudija Anatolij Koni, saosećajna porota proglasila je Zasuličevu nevinom, što je bio ishod koji je testirao efikasnost pravosudne reforme Aleksandra II. U jednoj interpretaciji, ova presuda je pokazala sposobnost sudova da se suprotstave vlastima. Međutim, Zasuličeva je imala i vrlo dobrog advokata, koji je slučaj preokrenuo tako da je "vrlo brzo postalo očigledno da je pukovnik Trepov, a ne njegov potencijalni ubica, taj kome se stvarno sudi".[7] Da su se Trepov i vlada sada pojavili kao kriva strana, pokazalo je neefikasnost i suda i vlade.[8]

Neočekivano oslobođena presudom porote, Zasuličeva je otputovala u Švajcarsku kako bi predupredila očekivano hapšenje i ponovno suđenje. Zasuličeva je postala heroj populista i radikalnog dela ruskog društva. Uprkos svojim prethodnim delima, od 1879. pisala je protiv terorističke kampanje koja je na kraju dovela do ubistva cara Aleksandra II 1881. godine.[9]

Prelazak u marksiste[uredi | uredi izvor]

Nakon što je suđenje poništeno, Zasuličeva je pobegla u Švajcarsku, gde je postala marksista i 1883. godine zajedno sa Georgijem Plehanovom i Pavelom Akelrodom osnivala grupu Oslobođenje rada. Grupa je angažovala Zasuličevu da prevede niz dela Karla Marksa na ruski jezik, što je doprinelo rastu marksističkog uticaja među ruskim intelektualcima 1880-ih i 1890-ih i bio je jedan od faktora koji su doveli do stvaranja Ruske socijaldemokratske radničke partije (RSDRP) 1898. Prevela je dela Karla Marka i Fridriha Engelsa, napisala knjigu o Volteru i francuskom filozofu Žan-Žak Rusou. Sredinom 1900, vođe radikalnog krila nove generacije ruskih marksista, Julijus Martov, Vladimir Lenjin i Aleksandar Potresov, pridružili su se Zasuličevoj, Plehanovu i Akelrodu u Švajcarskoj. Uprkos napetostima između dve grupe, njih šestoro je osnovalo Iskru, revolucionarni marksistički list, i formiralo svoj urednički odbor. Oni su bili protiv umerenijih ruskih marksista (poznatih kao „ekonomisti“), kao i bivših marksista poput Petra Struvea i Sergeja Bulgakova i proveli su veći deo 1900–1903. godine raspravljajući sa njima u Iskri.

Vođa menjševika[uredi | uredi izvor]

Urednici Iskre bili su uspešni u sazivanju Drugog kongresa RSDRP-a u Briselu i Londonu 1903, koji je okupio pristalice Iskre. Međutim, pristalice Iskre neočekivano su se podelile za vreme Kongresa i formirale dve frakcije, Lenjinove boljševike i Martove menjševike, a Zasuličeva je stala na stranu ovih drugih. U Rusiju se vratila posle revolucije 1905. godine, ali njeno interesovanje za revolucionarnu politiku se smanjilo. Ušla je u nezavisnu frakciju Jedinstvo svog starog prijatelja Plehanova[10] početkom 1914. Kao član ove male frakcije Zasuličeva je podržala ruske ratne napore tokom Prvog svetskog rata i usprotivila se Oktobarskoj revoluciji 1917. Zimi 1919, u njenoj sobi je izbio požar. Primile su je dve sestre koje su živele u istom dvorištu, ali dobila je upalu pluća i umrla u Petrogradu 8. maja 1919.

U svojoj knjizi Lenjin, Lav Trocki, koji se družio sa Zasuličevom u Londonu 1900. godine, napisao je: 

   Засуличева је била радознала особа и необично привлачна. Писала је веома споро и трпела стварне муке стварања ... "Вера Ивановна не пише, саставља мозаик, Владимир Иљич [Лењин] ми је тада рекао", и у ствари је записивала сваку реченицу одвојено, шетала по соби полако, премештала се у својим папучама, пушила је стално ручно израђене цигарете и бацала опушке и полупушене цигарете у свим правцима, по свим столовима и седиштима на прозору и разбацивала пепео по свом оделу, рукама, рукописима, чају у чаши и случајно по посетиоцу. Остала је до краја стари радикални интелектуалац ​​на кога је судбина накалемила марксизам. Њени чланци показују да је она у значајној мери усвојила теоријске елементе марксизма. Али морални политички темељи руских радикала 70-их остали су у њој нетакнути до њене смрти.[11]

Citati[uredi | uredi izvor]

   Нисам могла да замислим веће задовољство од служења револуцији. Усуђивала сам се само да сањам о томе, а ипак је сада он (Нечајев) рекао да жели да ме регрутује.[1]
   
   Трепов и његови пратиоци су ме гледали, руку заузетих папирима и стварима, и одлучила сам да то урадим раније него што сам планирала... Револвер ми је био у руци. Притиснула сам окидач - ништа. Срце ми је застало. Поново сам притиснула. Пуцањ, вриска. Сад ће почети да ме туку. То је био следећи у низу догађаја о којима сам размишљала толико пута.[1] (Записник са суђења 1878).

   Било је тешко гладовати преко лета, али како ће бити по љутом мразу? Каква очекивања имају ови неустрашиви борци за право да имају, између времена за рад и спавање, три сата слободног времена, као што доликује људским бићима?[1]

Napomene[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Postoji nepotvrđena verzija da je Zasuličeva navodno bila agent britanske obaveštajne službe, koja je pokušavala da podstakne masovne protivdržavne terorističke akte u Rusiji.

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g Queen, of the Neighbourhood. „Revolutionary Women: A Book of Stencils”. Pristupljeno 24. 4. 2020. 
  2. ^ Noonan, N.C.; Nechemias, N.C.N.C.; Nechemias, C. (2001). Encyclopedia of Russian Women's Movements. ABC-Clio ebook. Greenwood Press. str. 115. ISBN 978-0-313-30438-5. Pristupljeno 28. 8. 2018. 
  3. ^ Lev Deich. "Yuzhnye buntari" in Golos Minuvshego, Vol. 9, pp. 54. Quoted in Five Sisters: Women Against the Tsar, eds. Barbara A. Engel, Clifford N. Rosenthal, Routledge, 1975, reprinted in (1992) ISBN 0-415-90715-2, pp. 61-62.
  4. ^ Peter Kropotkin (1. 1. 1905). „The Constitutional Movement in Russia”. revoltlib.com. The Nineteenth Century. Arhivirano iz originala 03. 11. 2019. g. Pristupljeno 25. 04. 2020. 
  5. ^ Barbara A. Engel and Clifford N. Rosenthal "Five Sisters: Women Against the Tsar" (1975), pp. 61.
  6. ^ Ana Siljak, Angel of Vengeance: the "Girl Assassin," the Governor of St. Petersburg, and Russia's Revolutionary World (2008), p. 2, 10-11.
  7. ^ Adam B. Ulam, In the Name of the People: Prophets and Conspirators in Prerevolutionary Russia (1977)
  8. ^ Rapoport, D.C. (2006). Terrorism: The first or anarchist wave. Critical concepts in political science. Routledge. str. 215. ISBN 978-0-415-31651-4. Pristupljeno 28. 8. 2018. 
  9. ^ Viti͡u͡k, V.V. (1985). Leftist terrorism. Progress Publishers. str. 9. Pristupljeno 28. 8. 2018. „Osvrnimo se na brojne članke od Georgija Plehanova i Vere Zasulič, i na specijalnu rezoluciju koju je usvojila Druga..."Pravi razlog zašto smo protiv terorizma je što to nije revolucionarno"— tako je Zasuličeva iznela zajedničko mišljenje ...” 
  10. ^ Vidi: Leopold H. Haimson. The Making of Three Russian Revolutionaries, Cambridge University Press, (1987) ISBN 0-521-26325-5, pp. 472, note 6.
  11. ^ Leon Trotsky: Lenin, New York, Blue Ribbon Books, 1925, chapter "Lenin and the Old Iskra"
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Вера_Засулич&oldid=26838347”