Википедија:Vikipedisti/škola/Midi kurs/Treći deo

Za sami početak kliknite na muzičku najavu.

Bila je malo glasnija, ali valjda takva najava treba da bude. Za uvođenje u jednu pastoralnu sliku izabrao za početak jednu veselu melodiju. Kliknite pa da počnemo.

Sve je do imaginacije. Da pokušamo zajedno.

Letnji sunčan dan. Između blago brežuljkastih livada vijuga seoski neasfaltirani i prašnjvi put. Topli vazduh se talasasto diže nad zemljom. Putem ide devojka. Bolje reći poskakuje plešući, veselo mašući rukama. Prćastog nosa, crvenih obraza, napućenih krupnih usana. Dve pletenice, boje zlatnog klasja, podižu se i padaju kako devojka poskakuje, preko uske majice koja jedva obuzdava bujne grudi, koje takođe prate taj divni ritam. Plavo bela karirana kratka i široka suknjica se naduva kao padobran pa se spusti na te kukove. Ah... Butine gole, jače izražene, listovi takođe, naziru se ispod poludokoljenki u gumenim sandalama koje su u pokretu.

Za njom seoski bećar. Ruke prekštene na leđima ljuljajući se. Teško bi bilo reći da prati neki pravilan ritam. Na licu osmeh. Tanki, izduženi i špicasti brkovi. Desni više iskrivljen. Na kraju usana slamčica. Oči sa malo stisnutim kapcima, od bleštavog sunca, posmatraju prizor koji je ispred njega. Teško je nazvati vrstu njegovog hoda. Nešto kao usporeni troskok. Položaj ruku na leđima bi trebao da simbolizuje neagresivnost namere. Po njegovoj proceni, uzimajući u obzir relativnu brzinu devojke i njega, mogao bi da je uz ovaj ritam, taman stigne kod onog gaja gde put naglo skreće. Gaj idealan za predah. Ladovina, slavuji pevaju, zaklonica.

I dok se oni odmaraju uz donju melodiju Pletersa, lagani povetarac pronosi miris kore drveća i isparavanja lišća. Bećareva dva prsta (kažiprst i strednji) lagano trčkaraju po majci na leđima devojke koja se stomakom prema zemlji opružila po travi širom raširenih ruku, još duboko dišući od pređašnjeg poskakivanja i trčkaranja.

Kako ja ovde nisam plaćen da pričam priče ipak je ovde tema muzika, pa bi bilo red da o njoj bar nešto kažemo ovom prilikom. Ako ste zabrinuti šta se dešava u gornjoj situaciji, ne morate se sekirati. Uzimam na sebe da vas obaveštavam o svim promenama koje bi vas mogle zanimati, jer ja to veoma pažljivo pratim.

Nastavljamo sa muzikom, jer je i ovo dosad bila muzika.

Postoje instrumenti iz najstarijeg doba i njihovi likovni prikazi, postoje ostaci autentičnih instrumenata tako da je moguća njihova rekonstrukcija, ali i nazivi instrumenata koji se ne mogu uvek sa sigurnošću pripisati pravom instrumentu. Postoje i primerci nečeg što je sasvim sigurno muzički zapis, a za šta naučnici ponekad tvrde, nikad dovoljno ubedljivo, da su u stanju da ga dešifruju. Znamo kako su se profesionalni muzičari obučavali.

Znamo da su Vavilonci i Kinezi veoma rano postavili naučne teorije o muzici. Kulture i imperije se uzdižu, potom ih druge smenjuju. Sumer, Vavilon, Egipat, Asir, Haldeja, Persija, Krit, Atina, Rim. Prolazi trideset egipatskih dinastija. Padaju Troja i Kartagina. Aleksandar osvaja. Rim dominira zapadnim svetom. I uprkos svem našem znanju o instrumentima i muzičkoj praksi ovih ljudi, o tome kako su primenjivali muziku i šta su o njoj mislili, sama srž jednako nam izmiče. Nas ne dotiču ni opisi instrumenata i saopštenja iz teorije. Ništa tu ne pomaže, jer postaje besmisleno čitati o emotivnom uzbuđenju koje bi izazvao zvuk grčkog aulosa, o tome kako je Sakadas iz Argosa 586. godine pne. na Delfima uspeo da prikaže Apolonovu bitku sa zmajem u jednoj kompoziciji za aulos u nekoliko „stavova", ili čitati o tome kako je Davidovo sviranje na instrumentu zvanom kinor isteralo Saulove „zle duhove". Te zvuke ne možemo rekonstruisati i ne možemo osetiti emotivno uzbuđenje ili makar samo maglovito zamisliti kako je zvučao Sakadasov komad ili Davidovo sviranje na harfi.

Zamislite u kakvoj ste vi prednosti! Do juče su udžbenici iz muzike ili istorije muzike, bili samo olovna boja na papiru, a sada imate priliku da vam o muzici prvenstveno govrim - muzikom. Samo, možda to neki još ne shvataju.

Brejk. Okrenuti su licem u lice, ozbiljnih izraza, oči se pokreću levo desno registrujući detalje na licu. Jedna veverica je sa grane bacila kesten koji je bećara pogodio u glavu. On se za trnutak namršti pa odmah nakon toga pokuša da vrati prethodni ozbiljni izraz. Devojka se lagano nasmeši.

Sama priča o muzici u prošlosti veoma je zamršena. Samo se njen glavni tok može skicirati, sledeći - jasnoće i konciznosti radi - onu nit koja vodi, mada slepo i s promenljivim stepenom određenosti, od Sumera (3000 godina pne.) i mesopotamskih kultura koje su ga nasledile, preko Egipta do istočnomediteranskih zemalja. O nekim tipovima instrumenata i nekim elementima muzičke prakse - lire i harfe, dvostruke svirale, o responzorijalnom i antifonom pevanju, postoje svedočanstva iz najranijeg istorijskog doba. Lire, harfe i dvostruke svirale bile su poznate u Sumeru, Egiptu od doba Starog carstva nadalje, na Kritu i verovatno u Mikeni, u stvari u Grčkoj uopšte i to vekovima pre Homera, u Asiru i Vavilonu. (Rimljani su izgleda preuzeli dvostruke svirale od Etruraca.)

Brejk. Drže se za ruke, ali se i dalje gledaju. Znači, ništa zanimljivo. A vi pojačajte malo snagu zvučnika za sledeću, završnu melodiju.

Udarački instrumenti, raznih vrsta, mada pretežno bubanj i čegrtaljke, bili su, naravno, univerzalni, ali trube su bile pre signalni nego pravi muzički instrumenti. Širenje instrumenata iz porodice lauta slabije je dokumentovano, ali ih je Mesopotamija - tačnije Larsa - imala oko 2000. godine pne, a Egipat nekoliko vekova kasnije.

Sumerci su u hramovima praktikovali responzorijalno i antifono pevanje; ono je poznato i u Egiptu i verovatno se samo neznatno promenilo kad su ga Jevreji uveli u pevanje psalama. Neobično je što su se panove svirale prilično kasno pojavile na istočnomediteranskoj sceni; o njima se ništa ne čuje sve dok Homer ne pomene siringoi u Ilijadi, mada su ih Kinezi imali mnogo ranije - možda su one i stigle preko Pacifika do Perua u prvom milenijumu pne.

Brejk. O-ho-ho. Ljube se. Ko bi rekao.

Međutim, nakon prvih mehaničkih prepravki duvačkih instrumenata - pronalaženjem mehova i spremišta za vazduh - panove svirale bile su prethodnik orgulja, dok su dvostruke svirale uslovile nastanak mnogo skromnijeg instrumenta - gajdi, jednog od najpopularnijih i najrasprostranjenijih folklornih instrumenata, ali s mogućnostima ni nalik orguljskim.

Brejk. Ostalo je još malo do kraja predavanja. Oni se tamo valjda još ljube. Baš su dosadni.

Ovo je fundamentalna distinkcija. Muzika o kojoj imamo istorijske dokaze dugo je bila uglavnom muzika kraljeva i sveštenika, pesnika i filozofa; o muzici običnog naroda jedva da imamo traga u bilo kom razdoblju. Za orgulje postoji obimna literatura, za gajde ne. Najranija muzika za koju znamo, mesopotamska i egipatska, bila je muzika hrama i dvora - a ove dve se i nisu mnogo razlikovale u vreme kad su kraljevi bili i bogovi ili sveštenici. Kasnije saznajemo i za muziku zabavljača, muziku grčke drame i rimskog cirkusa, za svadbene i žetvene pesme, o pastirima koji duvaju u svirale svojim stadima ili jedni drugima, ali sve je to nekakav „šum sa strane". Prvi važan priliv popularne muzike u glavni tok bila je hrišćanska pesma.

O muzici za ovu priliku dovoljno. Biće prilike da o njoj još govorimo. Da li na običan ili neobičan način, videće se. Gle, gle. Oni izlaze iz gaja. Nešto se doteruju, popravljaju, otresaju šrašinu. Odlaze putem zagrljeni. Pa se sve nešto pitam, ko je ovde hvatao, a ko bio uhvaćen u čvrstu (ljubavnu) mrežu?

Kraj predavanja. Vaš domatrios. (26. maj 2005)

Za istorijske podatke koristio sam knjigu: Oksfordska istorija muzike.

Redovni posetioci kursa:

Goran Anđelković

Saša Stefanović

Đorđe Stakić

Nepotpisani, koji je dao podršku

Zahvaljujem im se na poseti i podršci.