Википедија:Glasanje/Predlog/Smernice za pravovikipis/Tekst predloga

Ovde se navode smernice kako poštovati pravopis. Pod „pravopisom“ (sa malim „p“) podrazumevaju se aktuelni Pravopis Matice srpske iz 1993. godine i svi njegovi reprinti i izdanja do danas, kao i druga relevantna stručna literatura iz oblasti lingvistike u kojimlja se mogu naći pojašnjenja određenih jezičkih problema koji nisu dovoljno ili uopšte obrađeni u važećem Pravopisu.

Glavne smernice

1. Ako Pravopis (ili druga ovde navedena stručna literatura, prva po hijerarhijskom redu gde se može naći referenca o određenom problemu) daje jednoznačno pravilo – primeniti ga bez diskusije.
2. Ako postoji opcija koja je „bolja od“ druge opcije, primeniti „bolje“ rešenje, napraviti preusmerenje sa „lošijeg“, a u prvoj rečenici navesti i jednu i drugu opciju (u ostatku teksta samo „bolju“).
3. Ako se daju dve jednako dobre opcije, primeniti bilo koju, sa one druge napraviti preusmerenje, pomenuti ih obe u prvoj rečenici; primena u ostatku članka treba da bude u skladu sa naslovom. Dakle, ili jedan ili drugi oblik, ali koji se oblik izabere, taj oblik treba dosledno koristiti u celom tekstu.
4. Ako je u pitanju strano lično ime, postupiti na sledeći način (dataljnije u delu Transkripcija):
   • Članak treba da nosi transkribovan naslov, u skladu sa tačkom 101a iz važećeg Pravopisa.
   • Napraviti preusmerenje sa originalnog naziva.
   • Ako se neki transkribovani oblik javlja i koristi u svakodnevnom govoru, a u stručnoj literaturi nije naveden kao ukorenjen i kao izuzetak od transkripcionih pravila, napraviti preusmerenje sa tog oblika na pravilnu transkripciju kojom će se i imenovati članak.
   • U prvoj rečenici navesti pravilnu transkripciju, originalno ime, IPA i nepravilnu transkripciju ako postoji.
   • na nedavnom primeru Inzbruka, to bi bilo: Inzbruk (nem. Innsbruck, IPA: /ˈɪnsbrʊk/, nepravilno Insbruk).
5. Ako neka od užih nauka koristi drugačiju terminologiju, pomenuti u prvom pasusu i napraviti preusmerenje na onu koja je po pravopisu.
6. Ako postoji sumnja u usaglašenost neke tvrdnje sa pravopisom, navesti izvor (uključujući stranu ili tačku); ako u pravopsu nema konkretne reči navesti po kom se pravilu postupa.
7. Urednik koji premešta postojeću stranu, obavezan je da u opisu izmene kao i na strani za razgovor navede izvor po kome postupa (opet uključujući stranu ili tačku).

Hijerarhija literature po relevantnosti

Pravopis

Ukoliko postoji neslaganje u literaturi povodom određenog problema, treba se voditi sledećim hijerarhijskim sledom važnosti:

1. Pravopis srpskog jezika Matice srpske bi se koristio za rešavanje svih pravopisnih problema u koje spada i transkripcija izuzimajući transkripciju sa engleskog za koju se koristi metodologija i radovi Tvrtka Prćića.
2. Radovi i metodologija Tvrtka Prćića (ukoliko se radi o transkripciji s engleskog)
3. Rečnik jezičkih nedoumica Ivana Klajna (ukoliko rešenje nije dato u prva dva izvora i ukoliko se radi o transkripciji sa engleskog. Ako se ne radi o transkripciji s engleskog, onda je RJN na drugom mestu po važnosti)
4. Tekstovi srpskih lingvista u časopisu „Jezik danas“ i u drugim izdanjima Matice srpske, Instituta za jezik itd.
5. Gramatike srpskog jezika (videti pod "Gramatika")
6. Stručna literatura: Knjige ,,Slovo o jeziku" 1 i 2 Feketea, Čupića i Klajna, ,,Srpski jezik na kraju veka" grupe autora, tekstovi I. Klajna u Ninu, knjige banjolučkog lingviste Milorada Telebaka "Govorimo srpski", "Usta nisu štamparija" itd.
7. Ukoliko se odgovor na neko pitanje ne može naći u navedenoj literaturi (što bi bilo malo verovatno), koriste se izvori kao što su uskostručna literatura, atlasi, enciklopedije itd.

Gramatika

Za gramatička pitanja, konsultovati sledeće gramatike (nisu poređane po važnosti):

1. Stevanović, M., Savremeni srpskohrvatski jezik (dva toma), Naučna knjiga, Beograd
2. Stanojčić, Ž., Popović, Lj., Gramatika srpskoga jezika, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Pravila pri vršenju izmena vezanih za pravopis

1. Redaktor teksta, kada uradi izmenu vezanu za transkripciju, NIJE dužan da tačno navodi autora, naziv dela, izdavača i tačnu stranicu na kojoj se nalazi argument za izmenu ukoliko se kao referenca koristi jedan od tri prvonavedena priručnika sa spiska. Dovoljno je u opisu izmene dodati Pravilno ili Po Pravopisu ili Po Prćiću.
2. Ukoliko neko zatraži referencu iz stručne lingvističke literature vršilac izmene dužan je da je navede.
3. Autor izmene NIJE dužan da objašnjava šta je autor knjige koja se daje kao referenca hteo reći u svojoj knjizi ili ZAŠTO je autor referentne literature odlučio da postavi pravila kakva je postavio, već je dužan samo da da referencu, s obzirom da vidovitost nije česta osobina među ljudima uopšte, prema tome ni među vikipedijancima.
4. Administratori su dužni da u začetku prekinu svaku diskusiju koja zadire u kompetencije i stručnost autora Pravopisa, Prćića ili Klajna. Ukoliko postoje dokonjaci koji žele da raspredaju o tome, diskusiju bi trebalo premestiti na odgovarajuće mesto, ali svakako izvan GIP-a ili stranice za razgovor članka. Sama diskusija i zaključci koji bi eventualno mogli da budu doneseni ne bi smeli da imaju nikakav uticaj na samu izmenu u smislu vraćanja izmene ili menjanja iste. Ukoliko neko i dalje nije zadovoljan nekom izmenom ili stručnošću ili kompetentnošću pravopisne literature, može da se obrati autorima tih udžbenika, Odboru za standardizaciju, Matici srpskoj, Institutu za jezik ili određenom lingvisti lično.

Transkripcija

Pravila transkripcije sa određenih jezika data su u Pravopisu srpskoga jezika Matice srpske prvi put izdatom 1993. godine. Ti jezici su: albanski, arapski, persijski, slovenski jezici uopšteno, grčki (novi grčki i stari grčki), italijanski, japanski, kineski, mađarski, nemački, poljski, portugalki, rumunski, ruski, slovački, francuski, holandski, češki, i španski. Takođe u Pravopisu postoje pravila i za engleski, međutim, ta pravila su nedovoljno jasna i neodređena i za trananskipciju sa engleskog, uzimaju se pravila koje je postavio g. Tvrtko Prćić u svoja dva rečnika: Rečnik ličnih imena i Rečnik geografskih imena.

Rešenja Tvrtka Prćića, kao bolja od onih u Pravopisu, potvrđuje i Odbor za standardizaciju koji u svoj redovnom zvaničnom izveštaju (povodom napretka rada na novom Pravopisu) za njegova rešenja navodi „da se radi o mnogo boljem tekstu od onog u Pravopisu“ što je postignuto „uravnoteženim kompromisom između fonološkog i grafemskog pristupa“ (Spisi Odbora za standardizaciju srpskog jezika VIII, str. 88).

Izuzeci od pravila transkripcije navedeni su u stručnoj literaturi. Ako se neko određeno ime ne nalazi u toj literaturi (Pravopisni rečnik, Pravopis, RMS, Prćićevi rečnici, i dr.) onda se primenjuju pravila transkripcije za određeni jezik kojem ta reč/ime pripada.

Takođe, treba dodati da sve struke koje nisu jezičke, moraju poštovati pravila transkripcije data u Pravopisu i staloj stručnoj literaturi, i to se navodi u tački 103a Pravopisa:

U prilagođenom pisanju imena najvažniji je cilj postojanost oblika svih važnijih imena, da bi se pouzdano znalo kako kod nas glase i da se bez dvoumica i domišljanja mogu tražiti i nalaziti u azbučno obrađenim priručnicima. Zato u ovoj materiji nema mesta uspostavljanju dvojstava, niti se može autorima školskih i opštih priručnika priznavati pravo da tuđa imena uobličuju prema svojim transkripcionim shvatanjima. Posebno je važno da svi udžbenici i priručnici koji obrađuju geografsku građu i sve geografske karte transkribuju imena saglasno pravopisnim pravilima. To treba da bude obaveza i drugih delatnosti koje često uobličavaju tuđa imena -- u novinarstvu, u prevođenju filmova, knjiga i dr. U primeni transkripcionih pravila Institut za srpski jezik (SANU, Beograd), pružaće stručnu pomoć onima koji se za nju obrate.

Transkripcija sa engleskog

Literatura

1. Prćić, T., Novi transkripcioni rečnik engleskih ličnih imena, Prometej, Novi Sad, 1998.
2. Prćić, T., Englesko-srpski rečnik geografskih imena, Zmaj, Novi Sad, 2004.

Smernice

1. Ukoliko nekog imena nema u Prćićevim knjigama, pronalazi se IPA-zapis u dole navedenim izvorima i po tom zapisu i po Prćićevim pravilima transkribuje se narečeno ime
   • Longman Pronunciation Dictionary
   • Cambridge English Pronouncing Dictionary
   • Webster Comprehensive Dictionary
   • velik broj onlajn englesko-engleskih rečnika sa IPA-izgovorom (na primer: http://dictionary.reference.com; http://www.merriam-webster.com; http://www.wordreference.com; http://www.ldoceonline.com/dictionary; http://forvo.com/; http://inogolo.com/ ...)
2. U slučaju da nije moguće pronaći IPA-zapis nekog imena, može se koristiti i spelovani izgovor koji se koristi u internet komunikaciji (npr. Lachey bi bilo la-SHAY, a transkribovalo bi se kao Lašej sa naglaskom na drugom slogu)
3. U slučaju da se podaci o izgovoru ne mogu pronaći u gorenavedenim izvorima, dozvoljeno je i korišćene audio-zapisa (ili audio-video zapisa) u kojem neka osoba izgovara traženo ime. Pri korišćenju ovog izvora treba biti izuzetno oprezan budući da zvučni utisak može lako prevariti, pogotovo neuvežbano uvo.
4. Ukoliko pronađemo audio ili video - zapis u kojem nosilac nekog imena ili prezima razgovetno izgovara to ime ili prezime i ukoliko se taj izgovor ne slaže sa IPA-zapisom ili podacima iz gorenavedenih izvora, prednost ima izgovor nosioca imena budući da je logično da nosilac nekog imena najbolje zna kako se izgovara njegovo ime (primeri: Busemi, Panetijer, Boleteri, Segal itd.). Naravno, tačka 5. vredi samo u slučaju ličnih imena.
   • U slučaju trgovačkih imena, uzimati izgovor predstavnika određene firme (što uključuje i dobar deo informatičkih pojmova). Npr., ako imamo snimak nekoga iz Majkrosofta ili Gugla kako predstavlja svoj novi program za koji mi nismo sigurni kako bismo ga transkribovali. Predstavnici firme bi trebalo da budu originalni govornici engleskog.

Merne jedinice

Iako pravopis dopušta pisanje određenih mernih jedinica i ćirilicom (m, km, kg, cm, i sl.), radi uniformnosti, preporučuje se da se sve merne jedinice bez izuzetka pišu latinicom.