Pređi na sadržaj

Gradska većnica (Beč)

S Vikipedije, slobodne enciklopedije
Bečka gradska većnica na Rathausplacu

Bečka gradska većnica (nem. Wiener Rathaus) je sedište lokalne samouprave Beča, koja se nalazi na trgu Rathaus (nem. Rathausplatz) u Prvom bečkom okrugu. Zgrada većnice je građena od 1872. do 1883. godine u neogotičkom stilu prema planovima Fridriha fon Šmita. U Većnici se nalazi kancelarija gradonačelnika Beča, kao i službe Gradskog veća i Bečkog Landtaga.

Istorija

[uredi | uredi izvor]
Gradska većnica oko 1885. godine.

Do sredine 19. veka, kancelarije u staroj Bečkoj gradskoj većnici su postale premale. Staru zgradu Većnice je 1316. godine podigao austrijski vojvoda Fridrih Lepi, a obnovio ju je barokni arhitekta Johan Bernhard Fišer fon Erlah oko 1700. godine. Kada je 1860-ih izgrađena raskošna ulica Ringštrase, raspisan je konkurs za izgradnju nove zgrade Gradske većnice, na kojem je pobedio nemački arhitekta Fridrih fon Šmit.

Gradonačelnik Kajetan fon Felder se založio za lokaciju na bulevaru gde su istovremeno podignute brojne velike zgrade, poput Bečke državne opere, zgrade Austrijskog parlamenta, glavne zgrade Bečkog univerziteta ili zgrade Dvorskog pozorišta. Troškovi izgradnje nove Gradske većnice iznosili su ukupno oko 14 miliona florina. Troškove su snosili grad Beč i vlada Cislajtanije.

Dizajn zgrade

[uredi | uredi izvor]
Glavna sala za svečanosti (Festsal)

Dizajn bogato ukrašene fasade napravljen je po uzoru na gotičku arhitekturu flamanskih i brabantskih sekularnih zgrada poput, na primer, Gradske kuće u Briselu. Bečka gradska većnica ima pet kula uključujući centralnu kulu visine 98 metara. 21. oktobra 1882. na vrhu je postavljena statua Rathausmana, koja je ubrzo postala jedan od simbola Beča. Sama struktura, prostire se na površini o 19.592 kvadrtna metra. Ukupan prostor od oko 113.000 kvadratnih metara prostire se na trideset spratova i dva podruma sa 2.987 soba. Zgrada je uglavnom je građena ciglama ukrašenim krečnjakom, dobijenim uglavnom sa planine Lejta.

U Bečkoj gradskoj većnici se nalazi i istorijski restoran "Podrum bečke većnice" (nem. Wiener Rathauskeller). Tradicionalni restoran se sastoji od nekoliko baroknih sala, gde se serviraju tradicionalni bečki specijaliteti.

Nasuprot Gradskoj većnici je veliki park - Rathauspark.

Struktura zgrade

[uredi | uredi izvor]

Gradska kuća Beča ima sledeću strukturu od vrha do dna:

  • Glavna kula
  • Potkrovlje
  • 2. sprat
  • 1. sprat
  • Polusprat
  • Prizemlje
  • 1. nivo podruma
  • 2. nivo podruma

Na vrhu tornja visokog 98 metara, stoji gvozdena skulptura čoveka sa zastavom, zvanog Rathausman. Ova skulptura je visoka 3,4 metra. Dizajnirao ju je Aleksandar Ner, a izradu je finansirao majstor bravar i vlasnik fabrike Ludvig Vilhelm.

1. sprat

[uredi | uredi izvor]

Balska sala se nalazi na prvom spratu, sa pogledom na Ringštrase, Dvorsko pozorište i centar grada. Balska sala na 1. spratu duga je 71 metar i prostire se na širinu od 20 metara.[1] Balska sala se nalazi pored banketne sale i severnog bifea.

Sala za sastanke Opštinskog veća i sala za sastanke Opštinskog senata se takođe nalaze na prvom spratu.

Prizemlje

[uredi | uredi izvor]

Preko prizemlja ima mnogo ulaza u Bečku gradsku većnicu. Postoje ulazi sa severa, juga i zapada.

„Narodna dvorana“, nalazi se u prizemlju, odmah ispod plesne dvorane na prvom spratu.[2]

Pored toga, od 1927. godine u prizemlju gradske kuće boravi gradska straža, specijalna jedinica bečke profesionalne vatrogasne brigade. Njihove dužnosti uključuju standardne dužnosti odgovora na požar i ostale vanredne situacije.

Prvi nivo podruma

[uredi | uredi izvor]

Prvi nivo podruma, koji se naziva i Podrum bečke gradske kuće, prvi put je otvoren 12. februara 1899. godine. Umetnički dizajn je nadgledao Jozef Urban, a istorijske murale Hajnrih Lefler. Prvi nivo podruma ima brojne prostorije uključujući Vitešku dvoranu, Zelenu dvoranu i Podrum Grincinger.

Obimna renoviranja su obavljena 1925.,[3] 1952.,[4] i 2005. godine, gde su istorijski murali i stolarija u potpunosti obnovljeni.

"Parada duginih boja" iz 2019. godine i slika na 1500 kvadratnih metara površine autora Ešli Hans Šejrl i Jakoba Lene Knebl.

Novija renoviranja

[uredi | uredi izvor]

Dana 27. septembra 2012. započeli su radovi na renoviranju[5] na projektu koji bi trebalo da bude vredan 35 miliona evra za renoviranje zgrade do kraja 2024. godine, gde će se radovi odvijati u 11 faza i obuhvatiti 40.000 m².[6]

Tokom sveobuhvatne obnove, koja se očekuje do 2024. godine, centralna kula gradske kuće imaće trenutno najveću umetničku instalaciju u Austriji, površine 1500 m², a to je zaštitna zavesa iza skela koje su montirane oko centralne kule. Sliku na velikoj površini zaštitne zavese su kreirali LGBT umetnici Ešli Hans Šejrl i Jakob Lena Knebl i prikazuje dve crvene figure, prividno ženske, ali ipak bezpolne konture koje aludiraju na dvoje autora, 100 godina Crvenog Beča i druge teme.[7]

Galerija fotografija

[uredi | uredi izvor]

Dodatna literatura

[uredi | uredi izvor]
  • Felix Czeike: Das Wiener Rathaus. Zsolnay, Wien 1972.
  • Felix Czeike (Hrsg.): Rathaus, Neues. In: Historisches Lexikon Wien. Band 4, Kremayr & Scheriau, Wien . 1995. ISBN 3-218-00546-9. str. 634–636.(Digitalisat).
  • Wolfgang Wieser (Text), Lukas Beck (Fotos): Das Wiener Rathaus – Geschichte & Gesellschaft, Architektur & Anekdoten. Bohmann Verlag, Wien . 2011. ISBN 978-3-99015-008-5..

Izvori

[uredi | uredi izvor]
  1. ^ „Festsaal - Rathausführung”. Wien.gv.at. Pristupljeno 21. 9. 2018. 
  2. ^ „Das Stadtservice Wien”. Wien.gv.at. Pristupljeno 24. 8. 2019. 
  3. ^ „The Vienna Rathauskeller”. Wiener Bilder. Pristupljeno 21. 9. 2018. 
  4. ^ „Wien 1952: Berichte vom Mai 1952”. Wien.gv.at. Arhivirano iz originala 12. 04. 2019. g. Pristupljeno 21. 9. 2018. 
  5. ^ „Rathaus to get a new look - General News - Austrian Times Online News - English Newspaper”. Arhivirano iz originala 2014-11-09. g. Pristupljeno 2012-09-27. 
  6. ^ „Lanner Lehar Hall”. Rainermarialatzke.com. 
  7. ^ „Frauen in Badeschlapfen: Rathaus wird verhüllt”. wien.orf.at (na jeziku: nemački). 2019-04-02. Pristupljeno 2022-12-02.