Derivativna tužba

Pojam Derivativne tužbe, kao deo Zakona o privrednim društvima, pojavljuje se kao član 79, dela 8, koji govori o posebnim dužnostima prema društvu.

Suštinska razlika između individualne i derivativne tužbe se ogleda o njihovom pravnom učinku. Prvom tužbom se štiti interes samog podnosioca, a spor se vodi u ime i za račun lica koje je tužbu podnelo. Drugom tužbom se štiti interes društva, a spor se vodi u ime podnosioca tužbe, a za račun privrednog društva. Na taj način se opredeljuje i pravna priroda spora.

Derivativnu tužbu (action suite,derivative suit) je ovlašćeno da podnese društvo radi naknade pričinjene štete od strane lica koja imaju dužnosti prema društvu a za slučaj da je ne podnese, tada se kao supsidijarni tužioci mogu pojaviti komanditor, član, odnosno akcionar društva. Po načelu derivacije, navedena lica su ovlašćena da podnesu tužbu u svoje ime, a za račun društva. Podizanjem derivativne tužbe za račun društva „manjinski akcionar(i)/članovi, zapravo, probijaju pravni subjektivitet društva, jer se unutar društva, tj. njegovih organa, nije formirala volja za pokretanje sudskog postupka“.

U domaćem zakonodavstvu podnošenje derivativne tužbe je moguće od strane komanditora kod komanditnih društava, od strane članova kod društva sa ograničenom odgovornošću i od akcionara kod akcionarskog društva.

Ostvarena naknada po osnovu derivativne tužbe pripada privrednom društvu, a podnosilac tužbe u svoje ime, a za račun društva, koji uspe u sporu, ima pravo samo na naknadu parničkih troškova. U protivnom, ako tužba bude odbijena, sve troškove spora snosi lice koje je tužbu podnelo. <references>