Pređi na sadržaj

Državni odbor za suzbijanje zaraznih bolesti u Velikom ratu

Dodaj veze
S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Državni odbor za suzbijanje zaraznih bolesti u Velikom ratu bio je privremena institucija vlade Srbije koja je imala zadatak da na strategijskom i taktičkom nivou suzbije dalje širenje epidemije pegavca i povratnog tifusa u Kraljevini Srbiji, koja se javila 1914. a svoj maksimum dostigla s početka 1915. godine. Odbor je nezvanično postojao od oko 21. januara 1915. godine na čelu sa predsednikom Velisavom Vulovićem, i radio je tokom čitavog trajanja epidemija pegavca i povratnog tifusa u Kraljevini Srbiji.[1]

Preduslovi[uredi | uredi izvor]

Zašto je postradao onoliki svet?
Ko je kriv?

Zamisao da se epidemija pegavca 1914/15. masovnim „razvašljivanjem“ može zaustavi bila je dvostruko pionirski poduhvat, koji je time nosio kumulativnu „neizvesnost“, zato ne baš malu.
Za strateško opredeljenje je trebalo imati odgovarajuću taktiku, a nju, opet, niko u svetu nije imao, pa ni srpska sanitet, iako je bio najzainteresovaniji.
Ono što su drugi primenjivali gotovo individualno kao higijensku meru, i lekari Srbije su znali i primenjivali.[2]

Ratnu 1914. Srbija je uspešno završila pobedama nad austrougarskim trupama – u avgustu na Ceru i u decembru na Kolubari. Ove dve pobede znatno su podigle ugled Srbije. Međutim, naličje ratnih pobeda predstavljali su ogromni gubici u ljudstvu, razaranja i pustošenja, kao i nova iskušenja poput bolestu koja je pretila iscrpljenoj zemlji. Prema podacima koji su 1919. izneti na Mirovnoj konferenciji u Parizu, u toku 1914. Srbija je imala 69.022 poginulih ili umrlih od posledica ranjavanja ili bolesti. Pojedini krajevi zemlje (Mačva, Podrinje, Posavina) bili su razoreni i popaljeni, trebalo je hraniti veliki broj izbeglica (iz opustošenih krajeva, ali i iz Srema i istočne Bosne), privredna aktivnost je potpuno zamrla, vladala je velika oskudica u vojnom materijalu, namirnicama, novcu, radnoj snazi, a trebalo je izdržavati i 60.000 zarobljenika.[3][4][5]

Takvo stanje dodatno je pogoršala epidemija pegavog tifusa koja je šest meseci harala Srbijom. Pegavi tifus, koji se prenosi belim vašima, kao akutna infektivna bolest javljala se u obliku epidemija, kao posledica loših higijenskih i epidemioloških prilika. Prvi sporadični slučajevi su zabeleženi u oktobru 1914, a do pojave epidemije došlo je u zimu 1914. posredstvom austrougarskih zarobljenika. Iza austrougarske vojske ostali su nesahranjeni poginuli vojnici i ubijeni civili, nezakopani leševi stoke, gomile đubreta na otvorenom i po objektima, higijena u bolnicama je bila daleko ispod prihvatljivog nivoa, a prenosioci zaraze – vaši u rojevima su gmizali po mestima na kojima su boravili austrougarski vojnici. Sve ovo, kao i opšte stanje u ostatku zemlje, predstavljalo je „plodno tle“ za brzo širenje zaraze. Iz Valjeva, koje je bilo epicentar epidemije, kolone zarobljenika i izbeglica, ranjenika i bolesnika, u kojima su oboleli išli zajedno sa zdravima, raširili su bolest po celoj Srbiji.[6][7][8][9][10] [11]

Bila je to jedna od najtežih epidemija izazvanih infektivnim bolestima. Prema danku u ljudskim životima (kako pripadnika vojska tako i civilnog stanovništva), spada u red najvećih za koje svet do tada znao,[12] što potvrđuje i ocene dr Hantera, da je ova epidemija pegavog tifusa u Srbiji bila „najiznenadnija epidemija po poreklu, najbrža po toku, najveća u intenzitetu, a najbrže zaustavljena od svih poznatih ovakvih epidemija u istoriji“.

Početkom februara 1915. godine u tokom epidemiji dogodila se još jedan pomor kao posledica ove pošasti. Većina srpskih lekara obolela je od pegavca, lečeći bolesnike, tako da je konačan bilans bio; da je od 595 srpskih lekara njih 122 (oko 20%) umrlo u toku ove epidemije.[13]

Na pojavu epidemije, pored ratnih dejstava, neprestane migracije stanovništva i loših higijenskih i ekonomskih prilika u zemlji, uticao je i veliki broj zaraženih Austrijskih vojnika, među kojima se bolest prvo i pojavila. Međutim kao osnovni razlog istoričari srpske medicine navode i lošu organizaciju vojnog i civilnog saniteta, s kraja 1914. godine, u Srbiji, koja je upravo izšla iz balkanskih ratova, sa premalo lekara, i nepoznavanjem epidemiologije ove zarazne bolesti. Studirajući medicinu u zapadnoj Evropi, i pored solidno stečenog znanja, srpski lekari nisu mogli saznati sve o pegavcu, jer je u tim centrima bolest bila iskorenjena sredinom 19. veka. Osim toga, srpski sanitet imao je premali broj lekara, svega oko 600 na 4.500.000 stanovnika i 30.000 vojnika redovne vojske, odnosno 409 lekara, na preko 400.000 mobilisanih vojnika u ratu.[14]

Kako su u Srbiji, pre nastanka epidemije 1914. i 1915. godine, registrovani samo sporadični slučajevi pegavog tifusa u pojedinim krajevima, teško je poverovati da je epidemija buknula iz autohtonih sporadičnih žarišta, uzimajući u obzir intenzitet i brzinu razvoja epidemijskog procesa. Pitanje gde se najpre pojavio pegavi tifus u Srbiji i dalje ostaje nepoznanica – kod izbeglica, u srpskoj vojsci ili kod Austrijanaca.[15]

Osnivanje i delatanost[uredi | uredi izvor]

Jedna od aktivnosti odbora bila je izdavanje Uputstva o primeni sredstava za suzbijanje zaraznih bolesti, koje je objavljeno u Srpskim Novimnama, službenom dnevniku Kraljevine Srbije 12. marta 1915.

Srpske novine, 10. marta. 1915. godine, sa informacijom koju su dobili iz Opšteg odeljenja Ministarstva građevina, obavestile su srpsku javnost da je u Nišu, po odluci br. 2050 od 8. marta 1915. Ministarskog saveta obrazovan Državni odbor za suzbijanje zaraznih bolesti.

Odbor je nastao iz Opšteg odeljenja Ministarstva građevinarstva Kraljevine Srbije br. 2050 od 08. marta 1915. godine u Nišu, prema odluci Ministarstvkog savet kao kao Državni odbor za suzbijanje zaraznih bolesti, kao samostalno telo, kome je Vlada odobrila kredit. Za članovi odbora izabrani su, dva lekara: Maočanin i Sondenmajer; i tri poslanika: Jovanović, Vulović i Pavlović.[16]

Osnovna delatnost Odbora, koji je imao široka ovlašenja u cilju suzbijanja epidemije bila je:

  • identifikacija bolesti,
  • uvođenje sanitarnog reda u Srbiji (upotreba sredstava za ličnu i kolektivnu higijenu, dezinfekcija/dezinsekcija odeće, posteljine i prostorija, kupanje i šišanje)
  • izolacija zaraženih,
  • organizovanje i nabavka svih potrebnih stvari za borbu protiv infekcije i njeno suzbijanje,
  • vršenje razmene iskustava, pružanje pomoći i nadgledanje izvršavanje naredbi.

Razvašljivanje[uredi | uredi izvor]

Jedna od prvih odluka Odbora bila je da podigne barake i tri peći za razvašljaivanje u Nišu. U tom cilju Odbor je odlučio da kupi više dezinfekcionih aparata i medikamenata.[17] Tako je kao jedna od prvih konkretnih mera Odbora, marta meseca 1915. godine u Nišu nastala prva „Dezinfekciona centrala” koja je imala dnevni kapacitet 4-5.000 pari odela, preobuke, ćebadi, posteljine itd.

Vinski podrum na padinama Gorice, u čijem susedstvu, u stolarskoj radionici ili ciglani belih cigala je radila Dezinfekciona centrala

Dolazak stranih misija[uredi | uredi izvor]

Na apel Državnog odbora za suzbijanje zaraznih bolesti i Vlade Srbije, najznačajnija pomoć u suzbijanju epidemije stigla je početkom marta iz Rusije, Velike Britanije i Francuske, ali i iz SAD, Grčke, Švajcarske, Italije, Danske, Holandije, Japana, Argentine, Čilea. Pošiljaoci pomoći su bili različiti: vlade, nacionalne organizacije Crvenog krsta, dobrotvorna udruženja i pojedinci.

Pomoć iz inostranstva (lekari specijalisti, bolničko osoblje, neophodna oprema, lekovi, novac) bila je odlučujući faktor u obuzdavanju epidemije. Ukupno brojno stanje stranih sanitetskih misija iznosilo je 200 lekara, 500 medicinskih sestara, 25 poljskih bolnica i više pojedinačno prispelih dobrovoljaca.

Značaj[uredi | uredi izvor]

O značaju osnivanja Odbora Načelnik saniteta srpske vojske pukovnik dr Lazar Genčić ukazo je ovim rečima na značaj osnivanja Odbora:

„Kada su u ovom ratu epidemijske bolesti počele kositi naše hrabre vojnike i stanovništvo, naš se Parlament trgao, i iz svoje sredine obrazovao Državni odbor za suzbijanje zaraze. Odmah su tom odboru stavljeni milioni na raspoloženje, za borbu, dok pre toga načelnik saniteta nije mogao blagovremeno dobiti potrebne sume za lekove, te baš u ovom momentu naši vojnici oskudevaju u lekovima...[18] i dalje navodi...Državni odbor uzeo je na sebe da posreduje, te da se i one sume koje vojni sanitet traži, što brže i potpunije odobravaju. I zaista, sada sve brže ide, ali je sve to došlo dosta kasno. Mnogobrojne žrtve su već pale, a moralni gubici su još veći. Ustanovljavanje Državnog odbora za suzbijanje zaraza najbolji je argument: da treba stalno da postoji jedno nadleštvo, koje će imati uticaja, vlasti i sredstva, da izvodi sve svoje zdravstvene i higijenske zadatke. Kada se jedared stvori Ministarstvo narodnog zdravlja, onda će lako iz njega organizovati i sanitetsko odeljenje Vrhovne komande za slučaj rata.[19]

Vidi još[uredi | uredi izvor]

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ Čukić, Goran (2016) Državni odbor za suzbijanje zaraznih bolesti 1915. godine. u: Zbornik radova sa VIII naučnostručnog skupa istorije medicine, farmacije, veterine i narodna zdravstvena kultura, Zaječar, Knj. 7. s. 29-46
  2. ^ Čukić, Goran. „Golgota i medicinska epopeja 1914/1915. godine - ("Specijalna epidemiologija pegavca" između 1909. i 1919. godine)”. Istorija medicine i zdravstvene kulture, Timočki Glasnik, Godina 2007. Volumen 32. Broj 4. Pristupljeno 21. 03. 2016. 
  3. ^ Andrej Mitrović, Srbija u Prvom svetskom ratu, Beograd 1984, 138, 157–158, 175–188;
  4. ^ Mira Radojević, Ljubodrag Dimić, Srbija u Velikom ratu 1914–1918. Kratka istorija, Beograd 2014, 117–148;
  5. ^ Đoko Tripković, Srpska ratna drama 1915–1916, Beograd 2001, 15–20.
  6. ^ Isidor Đuković, Pegavi tifus u Srbiji 1914–1915, Beograd 2006, 21–25, 30–33;
  7. ^ Dragoljub Divljanović, „Pegavi tifus u Srbiji“, u: Srbija u 1915. godini. Zbornik radova, Beograd 1986, 95–98;
  8. ^ Radovan Čekanec, Jovan Mladenović, Dragan Mikić, Aleksandar Nedok, Branislav Popović, „Istorijski osvrt na epidemiju pegavca 1914–1915. godine u Srbiji“, u: Srpski vojni sanitet 1914–1915. godine, Beograd 2010, 209.
  9. ^ Opširnije o stanju u Valjevu posle proterivanja austrougarske vojske, videti i Džon Rid, Rat u Srbiji 1915, Cetinje 1975, 71–73;
  10. ^ Arijus van Tinhoven, Strahote rata u Srbiji. Dnevnik ratnog hirurga, Beograd 2005, 67–95;
  11. ^ Anri Barbi, Sa srpskom vojskom. Tragična epopeja jednog naroda, Beograd 1986, 308–312; Valjevska bolnica 1914–1915, Zbornik radova,Valjevo 1992.
  12. ^ Stanojević V. Istorija ratnih zaraza, od Napoleona do evropskog rata završno. Popularno izložena iskustva i pouke, Beograd, 1924; 115–45.
  13. ^ Nedok A. Sanitetsko osoblje koje je izgubilo živote tokom ratnih događaja od 15. 7. 1914. do 30. 9. 1915. Akademija medicinskih nauka Srpskog lekarskog društva 2009
  14. ^ Stanojević V. Epidemija pegavca u srpskoj vojsci 1914/15. Vojnosanit Pregl 1958; 15 (7–8): 592–93.
  15. ^ Birtašević B, Đorđević D, Arsić B i sar. Vojna epidemiologija. III izdanje. Savezni sekretarijat za narodnu odbranu, Beograd 1989.
  16. ^ Odluka Ministarskog saveta. Službeni deo, Srpske Novine, Niš, 10.03 1915.
  17. ^ „Državni odbor za suzbijanje zaraze“. Pravda, 16.02 1915
  18. ^ Pov.13680 od 30.03.1915., VA, p3a,k113,f1,d1
  19. ^ Referat pov. Br. 8257 od 15.01.1915 dr L. Genčića Načelniku štaba Vrhovne komande, VA, p3a, k101, f3, d14

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Државни_одбор_за_сузбијање_заразних_болести_у_Великом_рату&oldid=27354684”