Društvo za pomaganje sirotinje i suzbijanje prosjačenja
Društvo protiv prosjačenja snovano je aprila 1929. godine u Beogradu, pod predsedništvom Milana Ajzenštera - Savića. Na vanrednoj skupštini 19. septembra 1930. godine izmenjena su pravila, po kojima je društvo dobilo naziv Društvo za pomaganje sirotinje i suzbijanje prosjačenja, aktivan rad društva datira posle ove skupštine.[1] Deviza društva bila je posrnulog prihvatiti, palog podići, a nevoljnog nahraniti. Glavni cilj ovog društva bio je da onima kojima je pomoć zaista potrebna i koji nisu imali drugu alternativu osim prosjačenja, obezbedi normalne uslove za život, a onima koji su bili radno sposobni pronađe posao.[1] Takođe, veliki problem bili su i tzv. profesionalni prosjaci, koji su prosjačenje izabrali kao lak način da dođu do novca, iako su bili sposbni za rad, a često i ne previše materijalno ugroženi. Njih je društvo želelo da prilagodi društvu i pronađe im kakav posao, a mnogu decu koja su prosila društvo je želelo da skloni sa ulice i usmeri ih na pravi put. Ovo društvo je kao svoju slavu slavilo Sv. Jovana Milostivog, koji je za života, kao aleksandrijski patrijarh, sve prihode trošio na pomaganje sirotinji.[1]
Delatnost društva
[uredi | uredi izvor]Društvena kancelarija otpravlja sve poslove, koji su pravilnikom i poslovnikom bili predviđeni, uvek je bila otvorena, čak i za vreme velikih praznika, jer su se u tim danima siromašni najviše obraćali za pomoć. Poslovi kancelarije su se delili na unutrašnje i spoljašnje:
- U unutrašnje poslove spadalo je saslušavanje lica koja traže pomoć, vođenje evidencije o njima, izdavanje novčane pomoći, kao i pomoći u rublju, odelu, obući i lekovima. Upošljavanje pojedinih štićenika, zatim sprovođenje Upravi grada i kvartovima lica uhvaćena u prosjačenju. Izdavanje uputa za hranu, prenoćišta, lekarsku pomoć, bolnicu i druge socijalne ustanove. Takođe, u unutrašnje poslove spadalo je i primanje članskih uloga, knjigovodstvo i korespodencija, održavanje veze sa Upravom grada, sa drugim ustanovama i slično.[1]
- Spoljašnji poslovi podrazumevali su proveravanje stanja prijavljenih štićenika, kao i nošenje pomoći bolesnim i nemoćnim štićenicima. Primanje priloga u novcu i stvarima, preko društvenih agenata uklanjanje prosjaka sa ulica, kao i održavanje veza sa skloništima. Članovi uprave su kontrolisali rad činovnika i društvenih organa obilazeći kancelariju i sklonište i davali uputstva za rad.[1]
Društvo je pomagalo prvenstveno onima koji su ostali na ulici, bez igde ikoga i kojima je pomoć bila zaista potrebna. Pomoć je dodeljivana tek po izvršenoj proveri, kako bi se sprečile zloupotrebe. Novčana pomoć davala se kao privremena, stalna ili potpuna, sve je zavisilo od toga da li je u pitanju porodica ili pojedinac, zatim koliko članova ima porodica i koliko je teško materijalno stanje štićenika. Stalna mesečna pomoć davala se u sumi od 100 do 300 dinara, povremena pomoć kretala se od 5 do 100 dinara. U pojedinim slučajevima pomoć je mogla prelaziti 100 dinara, ukoliko bi to potrebe nalagale, a ako ni to ne bi bilo dovljono lica su upućivana Ministarstvu socijalne politike i narodnog zdravlja, gde im je ta pomoć davana.[1] Potpuna pomoć daje se licima koja su došla u prestonicu i nisu uspela da naću posao, te ostala na ulici. Da se ne bi odali prosjačenju društvo im kupuje putne karte i vraća kućama. Putne karte davane su i pojedincima koji su bili na lečenju u Opštoj državnoj bolnici, a nisu imali sredstva da se vrate svojim kućama. Neretko je društvo davalo i pomoć u hrani, sve u zavisnosti od stanja bolesnika i od udaljenosti od kuće.[1] Hrana kao pomoć, povremena ili stalna, davala se najčešće iz kuhinje državnog skloništa.
Sklonište
[uredi | uredi izvor]
Pomažući siromašne na ovaj način, društvo je uspevalo da spreči prosjačenje i da mnoge skloni sa ulice. U tom cilju, još na početku svog rada, društvo je osnovalo sklonište, u kome su bili smeštini najugroženiji i najnemoćniji građani prestonice. Sklonište se nalazilo na uglu bulevara Franše d’Eperea i Gučevske ulice, a jedan od ciljeva društva bio je i podizanje novog i većeg skloništa[1]. U skloništu su štićenici besplatno imali stan, odeću, hranu, lekove i sve drugo što je bilo potrebno za normalan život. U skloništu su mogli pronaći prenoćište oni koji su poslom došli u Beograd, a nisu sebi mogli da obezbede mesto gde bi prespavali. Takođe, društvo je bolesnike lečilo preko svog lekara, samo je teže bolesnike slalo u bolnicu, dok su se lakše oboleli lečili u društvenoj ambulanti u skloništu.[1] U okviru skloništa postojala je i kuhinja, gde su hranu mogli dobiti i oni koji nisu bili smeštei u samom skloništu. Članovi uprave su često obilazili sklonište, kako bi se uverili da se sve odvija po pravilima i u interesu štićenika.[1]
Društvo je pokušalo da spreči prosjačenje i preko svjih agenata, koji su uklanjali profesionalne prosjake sa ulice. Njih su predavali policiji i ukoliko prosjak nije bio iz prestonice vraćan je kući, a ukoliko jeste slat je na prinudni rad. Međutim, ovaj zadatak nije bio nimalo lak, pogotovo kada su u pitanju bila deca. Ovi prosjaci su se uvek opirali društvenom organu, a prolaznici su često bili na njihovoj strani.[1] Društvo je zbog efektivnijeg rada uspostavilo i dečju policiju, koja je decu sklanjala sa ulice i branila im da prose.[1]
Vidi još
[uredi | uredi izvor]Reference
[uredi | uredi izvor]- ^ a b v g d đ e ž z i j k Ur. S. Sretenović, B. Nedeljković (1940). Almanah humanih društava. Beograd. str. 126—133.
Literatura
[uredi | uredi izvor]- Ur.S. Sretenović, B. Nedeljković, Almanah humanih društava, Bograd 1940.