Pređi na sadržaj

Epizootiologija

S Vikipedije, slobodne enciklopedije

Epizootiologija je nauka koja proučava uzroke nastajanja, širenja, kretanja i prestajanja, zaraznih bolesti kod životinja, kao i metode i načine njihovog suzbijanja i iskorenjivanja. Pojam je nasto od francuske reči épizootique = endemičan kod životinja, koji je nastao od grčkih reči, epi — na ζῳότης — životinjska priroda i logia — nauka.[1]

Epizootiologija kao nauka[uredi | uredi izvor]

Kao naučna disciplina epizootiologija se može podeliti na:

  • Opštu epizootologiju - koja istražuje opšte zakone razvoja i nestajanja zaraznih bolesti; doktrinu imuniteta i zaraznih bolesti; izučavanje opštih i posebnih mera lečenja životinja.[1]
  • Posebnu epizootologiju - koja proučavanje karakteristike uzročnika, patogenezu, distribuciju, patološko-anatomski promene, metode dijagnostike i diferencijalne dijagnostike, lečenja, ekonomskih gubitaka i razvoj mera prevencije i iskorenjivanja.

Da bi se rešila brojne probleme epizootologija koristi u svom radu osnovna znanja iz oblasti veterinarske genetike i imunologije.[2]

Istorijat[uredi | uredi izvor]

Epizootologija ka nauka naglo je počela da se razvija posle 1920. godine. Naučnici su od prve polovine 20. veka sve više počeli da detaljano proučavaju čitav niz malo poznatih ili potpuno nepoznatih zaraznih bolesti, i razmatraju brojna pitanja dijagnostike i imuniteta, patogeneze, i prevencije određenih infekcija kod mnogim domaćih životinja, ptica i pčela.

Pojmovi[uredi | uredi izvor]

  • Enzootija - je stalna pojava neke zarazne bolesti na određenom području, koja nema tendenciju širenja (lokalna zaraza).
  • Epizootija - je učestala pojava zarazne bolesti na nekom području sa tendencijom širenja (zemaljska zaraza). Karakteriše se pojavom bolesti kod velikog broja životinja i odlikuje brzim širenjem bolesti.
  • Anzootija - je širenje epizootije u više država i na više kontinenata (svetska zaraza).
  • Zoonoze - su bolest koje čovek dobija od bolesnih ili naizgled zdravih životinja.

Zadaci epizootiologije[uredi | uredi izvor]

Pored bavljenja naučnoistraživačkim radom i školovanjem kadrova epizootiologija se bavi i:

  • Profilaskom zaraznih bolesti
  • Otkrivanjem (izolovanjem) zaraznih bolesti
  • Suzbijanjem zaraznih bolesti
  • Iskorenjavanjem zaraznih bolesti.

Dva osnovna načina kontrole i iskorenjivanje zaraznih bolesti koje je postavila epizootologija postali su; imunoprofilaksa i uništavanje obolelih životinja i neškodljivo uklanjanje leševa.

Vrste infekcija[uredi | uredi izvor]

Infekcija može biti različitog porekla i vrste, a dele se: Prema mestu gde se nalazi uzročnik infekcije se dele na endogene i egzogene infekcije.

Prema broju i vrsti mikrorganizama na proste i složene infekcije.

Prema lokalizaciji infekcije na opšte i lokalne.

Prema dejstvu infekcije na;

  • Latentne (skrivena) – kada simptomi bolesti nisu dovoljno izraženi, a mikroorganizam je prisutan.
  • Reinfekcije (ponovna infekcija) kada posle ozdravljenja isti mikrorganizam ponovo izazove istu bolest.
  • Superinfekcija – kada novi mikroorganizam izmeni tok infekcije u svoju korist.

Faktori koji utiču na pojavu infekcije[uredi | uredi izvor]

Za nastanak infekcije i pojavu zarazna bolset potrebno su pet faktora, a to su:

1. Izvor zaraze,
2. Putevi prenošenja zaraze,
3. Vrsta infekcije,[3]
4. Količina i virulentnost mikroorganizama,
5. Prijemljivost organizma.

Izvor zaraze[uredi | uredi izvor]

Izvor zaraze je mesto gde se nalaze lokalizovani uzročnici, pre nastajanja zaraze. Prema lokalizaciji izvor zaraze može biti: primarni, intermedijarni i sekundarni.

Primarni izvor infekcije

Kao primarni izvor infekcije smatraju se životinje u stanju inkubacije, ozdravljenja i rekonvalescencije. Animalni proizvodi od obolelih životinja i kliconoša (kada se one nalaze u stadijumu inkubacije ili rekonvalescencije), divlje životinje, insekti.

Intermedijarni izvor zaraze

U ove izvore spadaju bolesne životinje koje zarazu šire izlučevinama, preko usta, nosa, mokraće, suza, stolice ili iz obolelih mesta na koži.

Sekundarni izvor infekcije

Sekundarni izvor infekcije mogu biti predmeti koji se upotrebljavaju u postupku sa bolesnim životinjama, voda, vazduh, zemljište, transportna sredstva i objekti u kojima se čuvaju životinje.[4]

Putevi prenošenja infekcije[uredi | uredi izvor]

Sredstva i putevi kojima se patogeni mikroorganizmi prenose sa izvora zaraze do makroorganizma mogu biti kontaktom i to direktnim (ugriz, dodir, pripust) i indirektnim (predmeti, ljudi, životinje). Zaraza se može preneti putem ptica, vode, vazduha, zemlje itd.

Vektori su prenosioci uzročnika zaraznih bolesti (npr insekti), koji zarazu prenose mehaničkim i biološkim putem.

Vrata infekcije[uredi | uredi izvor]

Ulazna vrata ili mesto kroz koje prodiru mikroorganizmi u makroorganizam, mogu biti sluzokoža respirstornog, urogenitalnog, digestivnog sistema, placenta i konjuktiva. Ta mesta prethodno moraju biti oštećena.

Količina i virulencija mikoorganizama[uredi | uredi izvor]

Za nastanak infekcije veoma je važna količina (broj) i virulencija mikoorganizama koji bi treblo da savladaju otpornost organizma.

Prijemljivost organizma[uredi | uredi izvor]

Da bi nastala infekcija zaraznim bolestima, pored izvor zaraze, putevi prenošenja, patogenosti i virulencije mikroorganizama veoma je značajno stanje makroorganizama tj. da li su oni prijemljiv za neku vrstu mikrorganizma. Na prijemljivost u makroorganizmu utiču:

  • Stanje organizma – gladovanje,[5] izmorenost
  • Starost – mlađe životinje lakše obolevaju od starijih
  • Rasa – neke rase su osteljivije od drugih
  • Pol – neke bolesti nastaju kod ženskih, a neke kod muških grla.

Podela zaraznih bolesti prema načinu širenja infekcije[uredi | uredi izvor]

Prema načinu širenja infekcije zarazne bolesti se dela na; lančaste, talasaste i eksplozivne.

Lančaste
Talasaste
Eksplozivne

Opšta načela suzbijanje iskorenjavanja i sprečavanja pojave zaraza[uredi | uredi izvor]

U suzbijanju zaraznih bolesti koriste se raznovrsni metodi u zavisnosti odvrste zarazne bolesti, načina držanja i drugih faktora.[6]

Redosled postupaka

Red postupaka je sledeći:

  • Prvo - postavljanje tačne dijagnoze.
  • Drugo - nakon postavljanja dijagnoze preduzima se čitav niz mera koje imaju za zadatakda spreče dalje širenje zaraze.
Mere

Mere za suzbijanje iskorenjavanja i sprečavanja pojave zaraza sastoje se u sledećem:

  • strogo izolovanje (dvorišta, farmi),
  • zabrana transporta, izložbi, sajmova, pijačne prodaje,
  • sprovođenje veterinarsko sanitarne mere u zaraženom području (dezinfekcija, neškodljivo uklanjanje uginulih i obolelih životinja).

Iskorenjivanje zaraze je krajnji cilj svih navedenih mera i postupaka. Da je zaraza prestala, smatra se ako se kod prijemljivih životinja kod kojih nije vršena preventivna imunoprofilaksa, u dužem periodu nije pojavio nijedan slučaj zarazne bolesti.

Izvori[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b Ivan Zaharij, Opća epizootiologija, Poljoprivredni nakladni zavod, 1960.
  2. ^ Paul-Pierre Pastoret, Handbook of Vertebrate Immunology, Academic Press, 1998.
  3. ^ Sonja Radojičić: Bruceloza – epizootiološki i dijagnostički izazov. Vet. glasnik 59 (1 - 2) 79 - 87 (2005)
  4. ^ ORLIC D.,M. LALIC, M. KAPETANOV.LJ. SUVAJDŽIC: (2002/a) - Zdravstvena problematika u karantinima i prometu živine i divljaci u A.P. Vojvodini.VI Jugoslavenski epizootiološki dani, Zbornik referata i kratkih sadržaja, 58 - 59
  5. ^ PALIC T., R. RESANOVIC, J. NIKOLOVSKI, D. ORLIC: ( 1998/b) - Uticaj ishrane na imuni odgovor i zdravstveno stanje živine. 2 Jugoslovenski simpozijum , Nauka u živinarstvu, 1-2, 329- 334
  6. ^ Paukovic, C. Radovanovic, M. Epizootiologija i preventiva atipicne kuge peradi u Jugoslaviji [1981] Veterinarski glasnik ISSN : 0350-2457

Literatura[uredi | uredi izvor]

  • Polferov Я. Я. Эpizootiя // Эnciklopedičeskiй slovarь Brokgauza i Efrona: V 86 tomah (82 t. i 4 dop.). — SPb., 1890—1907.
  • Gannuškin M. S. Obщaя эpizootologiя. 4-e izd. M., 1961.
  • Lukašev I. I. Častnaя эpizootologiя. M., 1961.
  • Bakulov I. A., Taršis M. G. Geografiя bolezneй životnыh zarubežnыh stran. M., 1971.
  • Эpizootologiя / Pod red. R. F. Sosova. 2-e izd. M., 1974.
  • Bakulov I. A. i dr. Slovarь эpizootologičeskih terminov / I. A. Bakulov, V. A. Vedernikov, F. M. Orlov, G. G. Юrkov. — M.: Rosselьhozizdat, 1975. — 104 s.
  • Taršis M. G. Populяrno ob эpizootologii. — M.: Kolos, 1982. — 192 s.
  • Suncov, V. V.; Suncova, N. I. (2006). Čuma: Proishoždenie i эvolюciя эpizootičeskoй sistemы (эkologičeskie, geografičeskie i socialьnыe aspektы). Otv. red. S. A. Šilova; Rossiйskaя akad. nauk, Institut problem эkologii i эvolюcii im. A. N. Severcova RAN. — M. T-vo nauč. izd. KMK. ISBN 978-5-87317-312-9. 
  • Tinker I. S. Эpizootologiя čumы na suslikah. — Rostov-na-Donu, 1940.

Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]

Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Епизоотиологија&oldid=26878794”