Karakoliranje (franc.caracole - spirala) je taktička radnja konjice, koja se javila u drugoj polovini 16. veka - prvi red konjanika ispaljuje pištolje u jednom plotunu, a zatim se kružno kreće na začelje eskadrona da se oružje napuni.[1]
Konjanici postrojeni u kvadratnim borbenim porecima - eskadronima, pored sablje naoružani i sa po 2 - 6 pištolja (u kuburama[a] i sarama čizama), napadali su u hodu ili kasu. Pošto bi došli u neposrednu blizinu neprijatelja, čelne vrste su otvarale vatru iz pištolja, a potom se okretale, najčešće na levo, jer se pištolj držao u desnoj ruci, i odlazile na začelje stvarajući sledećim vrstama prostor za dejstvo, a sebi vreme za punjenje pištolja ili pripremu novog. Poginulog bi zamenjivao konjanik iz sledeće vrste. Kada bi se neprijatelj tako rastrojio, napad se nastavljao hladnim oružjem do pobede.[1]
Karakoliranje su prvi put primenili eskadroni nemačkih najamnika (rajtera), postrojeni u 15-16 vrsta i isto toliko redova, protiv teško oklopljenih francuskih vitezova u bici kod Drea (1562). Uskoro su ga počele primenjivati i konjice drugih zemalja, sa različitom dubinom borbenog poretka. Imalo je uspeha samo protiv inertne konjice i pešadije koja nije bila dovoljno podržana strelcima. [1]
U tridesetogodišnjem ratu (1618-1648) Gustav II Adolf ukinuo je karakoliranje u švedskoj konjici koja je otada napadala udarom hladnim oružjem, a posle bitke kod Licena (1632), bilo je zabranjeno i u carskoj (habsburškoj) vojsci. U doba Kromvela i engleska konjica, takođe, napušta karakoliranje i prelazi na konjički juriš. Polovinom 17. veka francuski konjanici karakoliraju prolazeći galopom u koloni po jedan neposredno ispred fronta neprijatelja, a po ispaljivanju pištolja, ponovo se vraćaju za napad. Nešto kasnije ukinuto je karakoliranje i u francuskoj konjici, ali ona povremeno sve do polovine 18. veka napada i karakolirajući sa eskadronima postrojenim u 3 vrste. [1]
