Korisnik:Domatrios/Besmrtnost i vreme
Media:The Ludlows.mid Polazište svake religije je vera u ličnu besmrtnost. Za duhovni život posle fizičke smrti nastaje večna egzistencija pošteđena nestalnosti materije i vremena. Za neke od njih, posebno istočnjačke religije, veliki značaj ima pojam ponovnog rođenja umrlih u svojstvu druge osobe (reinkarnacija). U raznim eshatološkim tumačenjima besmrtnosti, pomišlja se na mogućnost jednovremenog ustajanja mrtvih, njihovog uvođenja u novu fizičku budućnost. No, na fizičku besmrtnost pomišlja se sa stanovišta naučnog progresa. Postoji dosta osnovano shvatanje o mogućnosti zaustavljanja procesa starenja, ili bar njegovom znatnom usporavanju. Dubljim upoznavanjem svojstva organske ćelije javljaju se mogućnosti manipulisanja s njenim osobinama, pa čak indicije zaustavljanja unutrašnjih degenerativnih procesa i promena.
Anri Bergson (1859-1941) je oglasio pobedu života nad smrću, i to u sasvim konkretnom, empirijskom smislu. Čovekova težnja da postigne besmrtnost psihološki je snažno motivisana, stoga i u nekim sferama ozbiljne naučne misli ovaj problem ima svoje mesto. Na primer, u fizici i astronomiji jedna moderna hipoteza ukazuje na mogućnost večnog vraćanja stvari onim svojstvima kako su se one nekada desile.
Belgijski naučnik Lemetr (1709-1751) uneo je shvatanje po kome je svet nastao eksplozijom prvobitnog kosmičkog jajeta. Pramaterija ogromne gustine sabijena u kosmičkom jajetu eksplodirala je, i to je bio početak rađanja i stvaranja kosmosa. Iz središta prvobitne eksplozije delovi materije su se razleteli na sve strane - tako je dobijen model ekspandirajućeg svemira. S tim u vezi, uveden je pojam kosmičkog vremena koji se odnosi na sveobuhvatni niz trenutaka čija je uloga da širi razmere svemira u svim pravcima.
Takozvani big beng - model omogućuje savremenim fizičarima da postave nekoliko smelih hipoteza. Jedna među njima je svakako i ta da se svemir u pravilnim razmacima skuplja i širi kad dostigne optimalnu granicu razvoja u jednom ili drugom pravcu. Ovo podrazumeva mogućnost da će sadašnji ekspandirajući svemir ući u fazu kondenzacije i kontrakcije, kao što se to možda zbilo s nekim prethodnim svemirom. Evolucija bi se u tom slučaju odvijala u suprotnom smeru. U fazi svetske kontrakcije sve bi se stvari, procesi i događaji ponovo javili, ali obrnutim redom od onog kako su nastali.
Svetski „film" bio bi prikazan unazad. Iz toga proističe fantastična mogućnost pri kojoj bi umrli mogli da iziđu iz sanduka i grobova, slično onome što se dešava u romanu M. Bulgakova Majstor i Margareta. Zatim bi se vraćali u život i to natraške, idući prema procesu rođenja i začeća, da bi ustupili mesto onima koji su pre njih živeli... Naravno, završetkom faze svetske kontrakcije, sve bi počelo iznova. U večnosti bi se sve naizmenično ponavljalo i mi isti mogli bismo postati bezbroj puta i, naravno, umirati na bezbroj načina.