Korisnik:Golija/Didaktični karakter hrišćanske umetnosti
|
Ovaj članak je kandidat za premeštanje na Viki knjige. Ukoliko ovaj članak može biti izmenjen u enciklopedijski članak, molimo vas uradite to i obrišite ovu poruku. |
Sve do petog veka i raspadanja Zapadnog Carstva na umetničkim oblicima ne vidi se nikakva korenita promena. Stari rimski ekspresionizam sada se razvija u stil ,transcendentalne izjave'. Oslobađanje umetnosti od stvarnosti sada je potpuno; dosledno odbacivanje svake namere da se reprodukuje stvarnost ide tako daleko da to često podseća na geometrijsku umetnost rane Grčke. Kompozicija slike je ponovo podređena principu dekorativnog rasporeda, koji međutim više ne izražava prosto estetsko svojstvo ritma, već neki viši plan, neku harmoniju sfera. Umetnici se vaše ne zadovoljavaju čistom dekorativnošću, podjednakim razmakom između figura, simetričnim rasporedom grupa, ritmičkom ravnotežom pokreta, prijatnim slaganjem boja; takvi principi kompozicije imaju uvodnu i podređenu ulogu u novom sistemu kakav se konačno pojavljuje u brodu Crkve santa Maria Mađore. Ovde se prizori događaju u nekoj posebnoj sredini bez svetlosti i vazduha, u prostoru bez dubine, perspektive i atmosfere, s ravnim, bezobličnim figurama koje su bez težine i senki. Potpuno je napušten svaki pokušaj da se stvori iluzija dosledne prostorne celine; figure uopšte ne deluju jedna na drugu i odnosi među njima su čisto idealni. One postaju daleko ukočenije i beživotnije, a istovremeno i daleko dostojanstvenije, produhovljenije, udaljenije od života i od ove zemlje. Većina sredstava pomoću kojih se postižu ti efekti, na prvom mestu smanjenje prostorne dubine, ravni i frontalni izgled figura, ekonomičnost i jednostavnost crteža, bila su poznata kasno-rimskoj i rano-hrišćanskoj umetnosti; ali sada se sva ta sredstva sjedinjuju i obrazuju elemente jednog naročitog novog stila. Ovi elementi su ranije nalaženi odvojeno, ili su bar primenjivani samo ako je izgledalo da ih zahteva neka određena situacija, i uvek su bili u otvorenom i nerešenom sukobu s naturalističkim tradicijama i osećanjima; ovde je, međutim, bekstvo od sveta u punoj meri ostvareno i sve je hladna, kruta, beživotna forma — mada nadahnuta vrlo snažnim i vrlo neophodnim životom koji se ostvaruje kroz smrt telesnog Adama i buđenje novog duhovnog čoveka. U svemu tome odražavaju se reci sv. Pavla: ,Ja živim, ali ne ja već Hrist živi u meni'. Antički svet i njegovo uživanje u čulima sada su odbačeni; stara slava je nestala; carski Rim je u ruševinama. Crkva slavi svoju pobedu, ne u duhu rimskog plemstva već u znaku jedne moći koja navodno nije od ovog sveta. Tek sada, kada je crkva apsolutni gospodar, ona stvara umetnički stil koji nema gotovo nikakve veze sa stilom antičkog sveta.