Pređi na sadržaj

Korisnik:Nevena.ni12

S Vikipedije, slobodne enciklopedije


Međunarodna kreditna i trgovačka banka (BCCI)
privatna
Delatnostbankarstvo
Osnovano1972.; pre 52 godine (1972)
Ugašenojul 1991.; pre 32 godine (1991-07)
OsnivačiAga Hasan Abedi
SedišteKarači & London
Rukovodioci
VlasnikŠejk Zajed bin Sultan al Nahjan (77%)

Međunarodna kreditna i trgovačka banka (Bank of Credit and Commerce International - BCCI) je bila međunarodna banka koju je 1972 . osnovao pakistanski finansijer Aga Hasan Abedi. [1][2] Banka je registrovana u Luksemburgu sa sedištima u Karačiju i Londonu . Na svom vrhuncu, deceniju nakon otvaranja, institucija je radila u 78 zemalja, imala je preko 400 filijala i imala je oko 25 milijardi dolara depozita, što je čini sedmom po veličini privatnom bankom na svetu. [2] [3]

Godine 1991. BCCI se našao u centru najvećeg međunarodnog finansijskog skandala do sada, nazvanog „Najveća prevara u istoriji čovečanstva“  i „Pljačka od preko 20 milijardi dolara“.

BCCI se našla pod radarom finansijskih regulatora i obaveštajnih agencija 1980-ih, zbog zabrinutosti da je loše regulisana. Naknadne istrage su otkrile da je umešana u masovno pranje novca , trgovinu oružjem, prodaju nuklearne tehnologije , podržavanje terorizma i druge finansijske zločine i da je nezakonito stekla kontrolni interes u velikoj američkoj banci.

Istraga koju je vodio tadašnji američki senator Džon Keri došla je do jasnog zaključka da je, između ostalih, bivši panamski diktator Manuel Norijega koristio banku za pranje novca od droge iz kartela u Medeljinu .  Nakon kolapsa institucije, istražitelji su otkrili da je banka bezvredna i da je više od 13 milijardi dolara nestalo.

Istražitelji u Sjedinjenim Državama i Ujedinjenom Kraljevstvu utvrdili su da je "BCCI namerno uspostavljen da bi se izbegle centralizovane regulacije. Njeni način rada bio je previše složen za legalnu banku. Njeni službenici su bili sofisticirani međunarodni bankari čiji je cilj bio da počine prevaru u masovnim razmerama i da izbegnu zakon“. [4]

Kompanija „Deloit i Tuše” (Deloitte & Touche), imenovana za stečajnog upravnika (likvidatora) , podnela je tužbu protiv dve revizorske i konsultantske firme banke, Prajs Voterhaus-a i Ernst i Jang-a , koje su bile zadužene za njenu reviziju. Tužba je namirena za 175 miliona američkih dolara 1998. godine. Godine 1999. pokrenuta je još jedna tužba za oko 400 miliona dolara protiv emira Abu Dabija, Zajeda bin Sultana Al Nahjana , koji je bio najznačajniji akcionar banke. Kao rezultat bankrota, poverioci institucije su takođe podneli tužbu od milijardu dolara protiv Banke Engleske zbog njene uloge organa za izdavanje dozvola.  Suđenje je počelo u januaru 2004. godine a u novembru 2005. godine, nakon odluke Višeg suda u Londonu, likvidator „Deloit i Tuše" obustavio je sve postupke protiv britanske institucije jer više nije smatrao da je to u interesu poverilaca. Sudski troškovi obe strane iznosili su više od 100 miliona funti .

Istorija[uredi | uredi izvor]

Osnivač BCCI-ja, Aga Hasan Abedi, osnovao je banku 1972. Abedi je već bio uspešan bankar; prethodno je osnovao Junajted Bank Limited (United Bank Limited) u Pakistanu 1959. godine. Pre njene nacionalizacije 1974. godine, nastojao je da stvori novi bankarski entitet, što je dovelo do osnivanja BCCI-ja. BCCI je stvoren združenim kapitalom od čega je 25% bilo iz Američke banke, a preostalih 75% od šeika Zajeda bin Sultana Al Nahjana, tadašnjeg emira Abu Dabija i predsednika Ujedinjenih Arapskih Emirata

BCCI se brzo širio 1970-ih, težeći dugoročnom rastu imovine nad profitom, tražeći bogate pojedince i redovne velike depozite. U toku rasta kompanija se sve više delila, vremenom prerastajući u grupu kompanija. Sama kompanija se podelila na BCCI Holdings, koja se kasnije podelila na BCCI SA( Luksemburg ) i BCCI Oversis (Veliki Kajman). BCCI je takođe stekao nove banke putem akvizicija: kupovinom Banque de Commerce et Placements (BCP) u Ženevi 1976. i stvaranjem KIFCO ( Kuvajtska međunarodna finansijska kompanija) i niza kompanija sa sedištem na Kajmanu, pod nazivom ICIC (International Credit and Investment Company Overseas). Sveukupno, BCCI se proširio sa 19 filijala u pet zemalja 1973. godine na 27 filijala 1974. i 108 filijala do 1976. godine, sa imovinom koja je porasla sa 200 miliona dolara na 1,6 milijardi dolara. [1]

Ovaj rast je doveo do značajnih finansijskih problema. Britanski list Gardijan je kasnije naveo da je već 1977. godine finansijski problem banke bio je toliko ozbiljan da je BCCI počeo da koristi depozite svojih klijenata za finansiranje operativnih troškova, umesto da ih investira.

Godine 1973. BCCI je podneo zahtev za izdavanje dozvole za ofšor bankarstvo u Singapuru koju je Monetarna uprava Singapura (MAS) odbila na osnovu toga što je banka bila samo godinu dana stara i nije imala dovoljno velik kapital da isplati investitore. 1980. godine pokušali su da se ponovo prijave, ali ih je MAS ponovo odbio zbog njegovog slabog međunarodnog ugleda.

BCCI se proširila na afričko finansijsko tržište 1979. godine, a u azijsko početkom 1980-ih. Bila među prvim stranim bankama koje su dobile licencu za rad u kineskoj specijalnoj ekonomskoj zoni Šenžen, što je tek trebalo da postignu druge veće kompanije. Neke od najvećih kineskih državnih banaka bile su deponenti u filijali BCCI Šenžen. [1][2]

Strukturisana je na takav način da nijedna država nije imala sveobuhvatni regulatorni nadzor, da ne bi ometala potencijalni rast i mogućnosti širenja. [1] 248 menadžera i generalnih direktora su direktno odgovarali Abediju i izvršnom direktoru Svalehu Nakviju. Njene dve holding kompanije bile su sa sedištem u Luksemburgu i na Kajmanskim ostrvima – dve jurisdikcije u kojima je bankarska regulativa bila poznata po svojoj slabosti. Zahvaljujući tome, nije je regulisala država koja je imala centralnu banku . U nekoliko navrata, Kancelarija kontrolora valute, biro u okviru Ministarstva finansija SAD koji reguliše nacionalne banke, jasno je rekla Federalnim rezervama da se BCCI ne sme dozvoliti da kupi bilo koju američku banku jer je bila loša regulisana.

Do 1980. godine, BCCI je imao imovinu od preko 4 milijarde dolara sa preko 150 filijala u 46 zemalja. Američka banka je zapanjena brzim rastom BCCI-a i užasnuta njenim načinom rada smanjila svoj udeo 1980. godine. To je dovelo do toga da se banka još više odalji od centralizovanih regulacija. Kompaniju su držale brojne grupe, sa ICCI-jem u vlasništvu 70%. [1] Do 1989. godine, udeo ICIC-a je smanjen na 11% sa Abu Dabi grupama koje su imale skoro 40%. Međutim, veliki broj akcija držali su bankarski zastupnici BCCI-a.

Godine 1982, 15 arapskih investitora kupilo je Financial General Bankšers, veliku bankarsku holding kompaniju sa sedištem u Vašingtonu, DC. Svi investitori su bili klijenti BCCI-ja, ali je Fed dobio uverenje da BCCI ni na koji način neće biti uključen u upravljanje kompanijom. Kompanija je preimenovana u Frst Amerikan Benkšers, a da bi se ublažila zabrinutost regulatora, napravljen je upravni odbor ugledih američkih građana na čelu sa Klarkom Klifordom. Zapravo, BCCI je od početka bio uključen u kupovinu. Abediju je predložena kupovina još 1977. godine, ali tada je ugled BCCI-ja u Sjedinjenim Državama bio toliko loš da se nije mogao nadati da će sam kupiti američku banku . Umesto toga, koristio je investitore Frst Amerikan kao poverenike. Štaviše, Klifordova advokatska kancelarija je zadržana kao generalni savetnik, a takođe je vodila većinu američkog pravnog posla BCCI-ja.. Veza između njih bila je toliko očigledna da su se širile glasine da je BCCI pravi vlasnik Frst Amerikan Benkšers.

BCCI je imao neobičan godišnji sistem revizije: Prajs Voterhaus su bili računovođe i revizori za BCCI Oversis, dok je Ernst & Jang vršio reviziju BCCI-ja i BCCI Holdings-a (London i Luksemburg). Druge kompanije, kao što su KIFCO i ICIC, nisu ni bile pod revizijom. U oktobru 1985. Banka Engleske i Monetarni institut Luksemburga (luksemburški bankarski regulator), uznemireni zbog prijavljenih gubitaka BCCI na robnim i finansijskim tržištima, naredili su BCCI-ju da izabere jednu kompaniju da vrši računovodstvo i reviziju. Prajs Voterhaus je postao ekskluzivni računovođa banke 1987.

Godine 1990. revizija Prajs Voterhaus-a otkrila je neobjašnjiv gubitak od stotina miliona dolara. Iskoristivši tu priliku šeik Zajed bin Sultan Al Nahjan je nadoknadio gubitak u zamenu za povećanje svog udela na 78%. Kao rezultat veći deo dokumentacije BCCI-a je potom prenet u Abu Dabi. Kasnijom revizijom su utvrđene i brojne nepravilnosti. BCCI je dao zapanjujućih 1,48 milijardi dolara zajmova sopstvenim akcionarima, koji su koristili akcije BCCI-ja kao kolateral (zalog).

Revizija je takođe potvrdila i da je BCCI tajno (i ilegalno) posedovao Frst Amerikan. Kada je Fed dozvolio grupi arapskih investitora da kupi Frst Amerikan, to je učinio pod uslovom da dopune svoja lična sredstva novcem pozajmljenim od banaka koje nemaju veze sa BCCI. Suprotno tom sporazumu, nekoliko akcionara je značajno zadužilo BCCI-ju. Još ozbiljnije, založili su svoje akcije u Frst Amerikan-u kao zalog. Kada nisu uspeli da plate kamatu, BCCI je preuzeo kontrolu nad akcijama. Kasnije je procenjeno da je na ovaj način BCCI posedovao 60% ili više akcija Frst Amerikan-a.

Uprkos ovim problemima, Prajs Voterhaus je potpisao godišnji izveštaj BCCI iz 1989. godine. Abedija je nasledio Svaleh Nakvi kao šef banke, koga je, kasnije zamenio Zafar Ikbal Chaudhri kasnih 1980-ih.

Pozajmljivanje novca[uredi | uredi izvor]

BCCI je tvrdio da je njen rast podstaknut sve većim brojem depozita država bogatih naftom koje su posedovale deonice u banci, kao i suverenih zemalja u razvoju. Međutim, ova tvrdnja nije uspela da umiri regulatorne organe. Banka Engleske je naredila BCCI-ju da ograniči svoju mrežu filijala u Ujedinjenom Kraljevstvu na 45 filijala.[5]

Postojala je posebna zabrinutost zbog kreditnog porfolija BCCI-ja, zbog njegovih korena u oblastima u kojima je moderno bankarstvo kao koncept još nije postojalo. Na primer, veliki broj njegovih klijenata bili su pobožni muslimani koji su protiv naplate kamata na kredite - glavnog stuba modernog bankarstva - jer smatraju da je to lihvarstvo. U mnogim zemljama trećeg sveta, finansijski položaj osobe nije bio toliko važan koliko njegov odnos sa bankarom. Jedan posebno značajan primer je porodica Gokal, istaknuta porodica brodarskih magnata. Tri brata Gokal, Abas, Mustafa i Murtaza, bili su vlasnici Gulf grupe. Poznavali su Abedija još iz njegovih dana u Junajted banci. Abedi je lično rukovodio njihovim kreditima, sa malo pažnje na detalje poput kreditnih dokumenata ili kreditne sposobnosti. U jednom trenutku, BCCI-jevi krediti Gokal kompanije bili su ekvivalentni 1,2 milijarde dolara, tri puta više od kapitala banke.[6] Tu je i slučaj Nazmua Viranija, tajkuna sa sedištem u Velikoj Britaniji koji je neobezbeđeno pozajmio 500 miliona funti.[7] Dugogodišnja bankarska praksa nalaže da banka ne pozajmljuje više od 10% svog kapitala jednom klijentu.[5]

Pranje novca[uredi | uredi izvor]

Pored kršenja zakona o pozajmljivanju, BCCI je takođe optužen za otvaranje računa ili pranje novca za ličnosti kao što su Sadam Husein, Manuel Norijega, Husein Muhamed Eršad i Semjuel Dou,[5] i za kriminalne organizacije kao što su kartel Medelin i Abu Nidal.[8] Policija i obaveštajni stručnjaci dali su nadimak BCCI-ju "Banka internacionalnih lopova i kriminalaca" zbog sklonosti da uslužuju klijente koji se bave oružjem, drogom i prljavim novcem.[9] I Sied A. Husein (rođen 1960. ili 1961.) i Amjad Avan, (rođen 1946. ili 1947.), pakistanski bankar koji je rukovodio panamskom filijalom BCCI-ja početkom 1980-ih, pomogli su Norijegi sa Norijeginim računima u BCCI-ju.[10][11]

Vilijam fon Rab, bivši komesar carine SAD-a, takođe je rekao Keri Komitetu da je Centralna obaveštajna agencija SAD-a imala "nekoliko" računa u BCCI-ju. Prema članku iz 1991. godine u časopisu Tajm, Nacionalni savet za bezbednost takođe je imao račune u BCCI-ju, koji su korišćeni za različite tajne operacije, uključujući transfer novca i oružja tokom afere Iran-Kontra.[12]

Godine 1991. magazin "Time" je imenovao najistaknutije klijente instituta. Neka od imena su bila i vođa Kontrasa Adolf Kaler , Manuel Norijega , Sadam Husein , Danijel Ortega, Ferdinand Markos, pa čak i peruanski predsednik Alan Garsija i trgovci oružjem kao što je Adnan Kašogi.

Početak istrage[uredi | uredi izvor]

Propast BCCI-ja je počeo 1986. godine, kada je tajna operacija američke carine koju je vodio specijalni agent Robert Mazur, infiltrirala privatnu klijentsku diviziju banke u Tampiju, Florida, i otkrila njihovu aktivnu ulogu u prikupljanju depozita od trgovaca drogom i pranja novca.[13] Ova dvogodišnja tajna operacija završena je 1988. lažnim venčanjem kojem su prisustvovali službenici BCCI-ja i dileri droge iz celog sveta, koji su uspostavili lično prijateljstvo i radni odnos sa tajnim agentom Mazurom. U isto vreme kada je radio na tajnom zadatku sa rukovodiocima BCCI-ja, Mazur je koristio svoju tajnu operaciju da uspostavi vezu sa hijerarhijom kartela Medelin kao jednim od njihovih izvora za pranje prihoda od droge. Mazurove i druge uloge u operaciji uboda istaknute su u filmu Infiltrator (2016).

1988. godine, banka je optužena da je centar velikoe šeme pranja novca. Nakon šestomesečnog suđenja, BCCI, pod ogromnim pritiskom američkih vlasti, priznao je krivicu 1990. godine, ali samo na osnovu respondeat superior. Dok federalni regulatori nisu preduzeli nikakve mere, regulatori Floride su primorali BCCI da se povuče iz države.[5]

1990. godine, američki senator Orin Heč izneo je strastvenu odbranu banke u govoru u senatu. On i njegov pomoćnik Majkl Pilsberi bili su uključeni u napore da se suprotstave negativnom publicitetu koji je okruživao banku, a Heč je tražio od banke da odobri zajam od 10 miliona dolara bliskom prijatelju Monzeru Huraniju.[14]

Izveštaj o peščanoj oluji[uredi | uredi izvor]

U martu 1991. Banka Engleske je zatražila od firme Prajs Voterhaus da sprovede istragu. Dana 24. juna 1991, koristeći šifrovano ime „Peščana oluja“ za BCCI, Prajs Voterhaus je podneo izveštaj koji pokazuje da je BCCI učestvovao u „široko rasprostranjenoj prevari i manipulaciji“ što je otežalo, ako ne i onemogućilo, rekonstrukciju finansijske istorije BCCI-ja.[15]

Izveštaj o „Peščanoj oluji", čiji su delovi procureli u britanske novine Sandej tajms, uključivao je detalje o tome kako je teroristička grupa Abu Nidal, poznatija kao Abu Nidal Organizacija (ANO),  manipulisala detaljima i koristeći lažne identitete otvorila račune u BCCI-jevom ogranku Sloun Strit u Londonu. Britanska služba unutrašnje bezbednosti, MI5, angažovala je dva izvora unutar ogranka da predaju kopije svih dokumenata koji se odnose na račune Abu Nidala. Jedan od izvora bio je menadžer Gasan Kasem, a drugi mladi britanski radnik.

Abu Nidalova veza u BCCI računovodstvu bio je čovek arapskog porekla koji je živeo u Iraku pod imenom Samir Najmedin ili Najmeden. Tokom 1980-ih, BCCI je postavio akreditivne garancije vredne milione dolara za Najmedina, uglavnom za poslove sa oružjem sa Irakom. Kasem se zakleo da je Najmedin često bio u pratnji Amerikanca, koga je Kasem kasnije identifikovao kao finansijera Marka Riča. Rič je kasnije u Sjedinjenim Američkim Državama optužen za utaju poreza i organizovani kriminal u navodno nepovezanom slučaju. Odmah zatim, pobegao je iz zemlje. Na kraju, 20. januara 2001. godine dobio je pomilovanje od strane Bila Klintona.

Kasem je takođe rekao novinarima da je vodio Abu Nidala, koji je koristio ime Šakir Farhan, po Londonu da mu pomogne da kupi kravatu i cigarete, ne shvatajući ko je on. Ovo otkriće dovelo je 1991. godine do jednog od najpoznatijih naslova na naslovnoj strani londonskih novina „Poveo sam Abu Nidala u kupovinu“.[16]

Nakon što je Tomas Henri Bingam, lord glavni sudija Engleske i Velsa, završio svoju javnu istragu o zatvaranju BCCI-ja u oktobru 1992. godine,[17] napisao je poverljivi dodatak od 30 stranica (obično se naziva Dodatak 8) u kojem je istakao ulogu obaveštajnih službi u ovim događajima. Dokument pokazuje da je MI5 1987. godine saznao da je Abu Nidal koristio varšavsku kompaniju pod nazivom SAS Trejd end investment kao paravan za trgovinu oružjem ANO-a, čiji je direktor bio Najmedin iz Bagdada. [18]Sav posao SAS-a odvijao se preko BCCI ogranka u ulici Sloan, uključujući kupovinu različitog vatrenog oružja, uređaja za noćno osmatranje i oklopnih vozila Mercedes-Benz opremljenih kamufliranim bacačima granata. Promet u ovim preduzećima često se kretao u desetinama miliona američkih dolara.

Bankarksa dokumentacija potvrđuje trgovinu oružjem ANO sa nekoliko država Bliskog istoka. Ove transakcije su bile nadgledane od strane britanskih obaveštajnih službi i Centralne obaveštajne organizacije od 1987. godine do zatvaranja banke 1991. godine, nisu bile zaustavljene, niti su uhapšeni članovi ANO-a, a ni dobavljači.

Vlasti Velike Britanije još uvek čuvaju ovaj izveštaj.

Prinudno zatvaranje[uredi | uredi izvor]

BCCI je čekao konačno odobrenje za plan kako bi se ponovo pojavili kao "Oazis banka ". Međutim, nakon izveštaja o peščanoj oluji, plan je odložen. Već joj je naređeno da zatvori svoje američke filijale u martu zbog ilegalne kontrole Frst Amerikan.

Dana 5. jula 1991. sud u Luksemburgu je naredio likvidaciju BCCI-a . Prema sudskom nalogu, BCCI je godinu ranije izgubio više od celokupnog kapitala i rezervi. U 1 popodne po londonskom vremenu tog dana (8 u Njujorku ), regulatori su ušetali u kancelarije BCCI-ja i zatvorili ih. Ovom akcijom odmah je pogođeno oko milion deponenata.

Dana 7. jula 1991. godine, Kancelarija komesara za bankarstvo u Hong Kongu (prethodnik Monetarne uprave Hong Konga ) naredila je BCCI-ju da prekine svoje poslove u Hong Kongu na osnovu toga što BCCI ima problematične kredite i da je šeik Abu Dabija, odbio je da obezbedi sredstva BCCI-ju u Hong Kongu. Hong Kong BCCI je likvidiran 17. jula 1991.

Nekoliko nedelja kasnije 29. jula, okružni tužilac Menhetna Robert Morgentau objavio je da je velika porota Menhetna optužila BCCI, Abedija i Nakvija po dvanaest tačaka optužnice za prevaru, pranje novca i krađu. Morgentau, zatražio je nadležnost jer su milioni dolara koje je banka oprala tekli kroz Menhetn. Pored toga, Morgentau je naveo tajno vlasništvo BCCI-ja nad Frst Amerikan. Morgentau je rekao da su svi depoziti BCCI-ja naplaćeni na prevaru jer je banka prevarila deponente o svojoj vlasničkoj strukturi i finansijskom stanju. On je BCCI opisao kao „najveću bankarsku prevaru koju je svet ikada video“.[19]

Dana 15. novembra, BCCI, Abedi i Nakvi su optuženi da su kupili vlasništvo nad još jednom američkom bankom, Independence Bank of Los Angeles, koristeći saudijskog biznismena Gait Faraona kao vlasnika-marionetu..

Samo mesec dana kasnije, likvidatori BCCI-ja su priznali krivicu po svim krivičnim prijavama koje su u toku protiv banke u Sjedinjenim Državama (i one koje je podnela savezna vlada i Morgentau), otvarajući put za formalnu likvidaciju BCCI-ja te jeseni. BCCI je platio 10 miliona dolara kazne i oduzeto mu je svih 550 miliona dolara svoje američke imovine – u to vreme, najveća pojedinačna krivična oduzimanja koju su ikada dobili savezni tužioci. Novac je iskorišćen za otplatu štete Frst Amerikan i za restituciju korisnika BCCI-ja. Međutim, ništa od ovoga nije bilo dovoljno da spase obe banke.

Mnogi od glavnih krivaca nisu odgovarali za svoja dela. Abedi je umro 1995. Bio je pod optužnicom u Sjedinjenim Državama i Velikoj Britaniji za zločine u vezi sa BCCI, ali pakistanski zvaničnici su ga spasili, jer su smatrali da su optužbe političke prirode. Čak i bez ovoga, bio je jako bolestan otkako je doživeo moždani udar 1980-ih. Faraon je ostao u bekstvu do svoje smrti 2017.[20]

Američke istrage[uredi | uredi izvor]

Robert Mueller je 1991. godine izjavio da američka vlada istražuje od 1986. godine.[21]

1992. godine senatori Sjedinjenih Država Džon Keri i Henk Braun postali su koautori izveštaja o BCCI, koji je dostavljen Komitetu za spoljne poslove . Skandal BCCI bio je jedna od brojnih katastrofalnih događaja koje je dovelo do Zakona o otkrivanju javnog interesa (PIDA) iz 1998. godine . Izveštaj je otkrio da su Kliford i njegov pravni/poslovni partner Robert A. Altman bili povezani sa bankom od 1978. godine. Ranije je otkriveno da je Fararaon bio marionetski vlasnik Nacionalne banke Džordžije, banke čiji je vlasnik bio Lens, pre nego što je prodata nazad kompaniji Frst Amerikan. Kliford i Altman su su na sudu rekli da nikada nisu primetili bilo kakvu sumnjivu aktivnost i da su i sami bili prevareni u vezi sa kontrolom BCCI nad Frst Amerikan. Međutim, savezna vlada i Morgentau otkrila je da su obojica znali, ili bar predpostaviljali, da BCCI kontroliše Frst Amerikan.

Morgentau i savezna vlada podigli su optužnice protiv Kliforda i Altmana, ali nisu tužili Kliforda zbog njegove starosti i bolesti (umro je 1998. godine). Zbog toga je samo osuđen Altman, ali je ubrzo pušten. Altman je kasnije prihvatio doživotnu zabranu bilo kakve uloge u bankarskoj industriji da bi rešio građansku tužbu Fed-a.

Britanska istraga[uredi | uredi izvor]

Britanska vlada je pokrenula istragu na čelu sa sudijom lord Bingam, 1992. Njen dokument Donjeg doma, Istraga o nadzoru Međunarodne kreditne i trgovačke banke, objavljen je u oktobru. Nakon izveštaja, Deloit Tuše podneli su tužbu protiv Banke Engleske za 850 miliona funti, zbog zloupotrebe javne funkcije. Suđenje je trajalo 12 godina. Završeno je u novembru 2005. godine, kada je Deloit povukao svoju tužbu, jer dalje suđenje više nije bilo u interesu klijenata.[22] Deloit je na kraju platio Banci Engleske 73 miliona funti za njene sudske troškove.[23]

Reference[uredi | uredi izvor]

  1. ^ a b v g d J.H. (2022-09-13), ACKNOWLEDGEMENTS, Modern Humanities Research Association, str. ix—ix, ISBN 978-1-83954-000-4, Pristupljeno 2024-04-28 
  2. ^ a b v Kanas, Angelos (maj 2005). „Pure Contagion Effects in International Banking: The Case of BCCI's Failure”. Journal of Applied Economics. 8 (1): 101—123. ISSN 1514-0326. doi:10.1080/15140326.2005.12040620. 
  3. ^ Khatibian, Neda; Hasan gholoi pour, Tahmoores; Abedi Jafari, Hasan (2010-01-12). „Measurement of knowledge management maturity level within organizations”. Business Strategy Series. 11 (1): 54—70. ISSN 1751-5637. doi:10.1108/17515631011013113. 
  4. ^ PRELUDE TO TERROR, Taylor & Francis, str. 1—39, Pristupljeno 2024-04-28 
  5. ^ a b v g Truell, Peter, Gurwin, Larry (1992). False Profits. The Inside Story of BCCI, The World's Most Corrupt Financial Empire. Boston & New York: Houghton, Mifflin Company. ISBN 978-0-395-62339-8. 
  6. ^ „$1.2bn BCCI fraudster faces 17 years”. The Independent. UK. 
  7. ^ Merchant, Khozem (31. 5. 1994). „Asian millionaire Nazmu Virani convicted over BCCI”. India Today. 
  8. ^ „Follow the Money”. Washington Monthly. 4. 9. 2004. 
  9. ^ „World-class fraud BCCI pulled it off special report end twisted trail piggy bank”. The New York Times. 12. 8. 1991. 
  10. ^ Rohter, Larry (10. 12. 1991). „Banker Tells How Noriega Used B.C.C.I. Account”. The New York Times. Pristupljeno 7. 4. 2021. 
  11. ^ „Three Convicted BCCI Bankers Win Sentence Reductions”. Associated Press. 4. 2. 1992. Pristupljeno 7. 4. 2021. 
  12. ^ Lacayo, Richard (22. 7. 1991). „Iran-Contra: The Cover-Up Begins to Crack”. Time. 
  13. ^ Hasan, Saad (12. 4. 2015). „Robert Mazur: The man behind the downfall of a Pakistani's greatest commercial achievement”. The Express Tribune. Pakistan. Arhivirano iz originala 14. 4. 2015. g. 
  14. ^ Baquet, Dean; Gerth (26. 8. 1992). „Lawmaker's Defense of B.C.C.I. Went Beyond Speech in Senate”. The New York Times. 
  15. ^ Callam, A. A.; Ryder, M. J. (1977), The Role of Accountancy in Business, Macmillan Education UK, str. 1—28, ISBN 978-0-333-18452-3, Pristupljeno 2024-04-28 
  16. ^ Jenkins, Philip (1993). „"A Full Service Bank: How BCCI Stole Billions Around the World," by James Ring Adams and Douglas Frantz; "The Junk Bond Revolution: Michael Milken, Wall Street, and the Roaring Eighties," by Fenton Bailey; "The Greatest Ever Bank Robbery: The Collapse of the Savings and Loan Industry," by Martin Mayer; "The Death Lobby: How the West Armed Iraq," by Kenneth R. Timmerman”. The Chesterton Review. 19 (2): 219—227. ISSN 0317-0500. doi:10.5840/chesterton199319244. 
  17. ^ Hall, Maximilian J.B. (1999-07-28), The Bank of Credit and Commerce International affair, Edward Elgar Publishing, ISBN 978-1-78195-428-7, Pristupljeno 2024-04-28 
  18. ^ Jenkins, Philip (1993). „"A Full Service Bank: How BCCI Stole Billions Around the World," by James Ring Adams and Douglas Frantz; "The Junk Bond Revolution: Michael Milken, Wall Street, and the Roaring Eighties," by Fenton Bailey; "The Greatest Ever Bank Robbery: The Collapse of the Savings and Loan Industry," by Martin Mayer; "The Death Lobby: How the West Armed Iraq," by Kenneth R. Timmerman”. The Chesterton Review. 19 (2): 219—227. ISSN 0317-0500. doi:10.5840/chesterton199319244. 
  19. ^ Spalek, Basia (maj 2001). „Regulation, White–Collar Crime and the Bank of Credit and Commerce International”. The Howard Journal of Criminal Justice (na jeziku: engleski). 40 (2): 166—179. ISSN 0265-5527. doi:10.1111/1468-2311.00199. 
  20. ^ Moore, James Ross (2000—2009). Wrigley, William, Jr. (30 September 1861–26 January 1932), businessman. American National Biography Online. Oxford University Press. 
  21. ^ Passas, Nikos; Groskin, Richard B. (2001), Overseeing and overlooking: The US federal authorities’ response to money laundering and other misconduct at BCCI, Springer Netherlands, str. 141—175, ISBN 978-90-481-5731-0, Pristupljeno 2024-04-28 
  22. ^ Gray, Joanna (2006-10-01). „Court castigates BCCI liquidators' claim against Bank of England”. Journal of Financial Regulation and Compliance (na jeziku: engleski). 14 (4): 411—417. ISSN 1358-1988. doi:10.1108/13581980610711180. 
  23. ^ Madeleine, Yates (2012-11-01). „Part IV UK Payment and Settlement, 12 UK Settlement”. Financial Markets and Exchanges Law. doi:10.1093/law/9780199601653.003.0012. 
Preuzeto iz „https://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Корисник:Nevena.ni12&oldid=27718562”