Korisnik:Shaneven
Dva Činioca robe: upotrebna vrednost i vrednost (supstancija vrednosti i veličina vredmosti)
Bogatstvo društava u kojima vlada kapitalistički način proizvodnje ispoljava se kao ogromna zbirka roba, pojedinačna roba kao njegov osnovni oblik. Zbog toga će naše istraživanje početi analizom robe.
Roba je pre svega spoljašnji predmet, stvar koja svojim svojstvima zadovoljava ljudske potrebe ma koje vrste. Svejedno je kakve su prirode ove potrebe, npr. potiču li iz stomaka ili iz fantazije. Tu se ne postavlja ni pitanje kako stvar zadovoljava potrebu ljudi, da li neposredno, kao sredstvo za život, tj. kao predmet potrošnje, ili neposredno, kao sredstvo za proizvodnju.
Svaka korisna stvar, kao železo, hartija itd., može se posmatrati s dve tačke gledišta: po kvalitetu i po kvantitetu. Svaka takva stvar celina je mnogih svojstvava, te se može iskorišćavati sa raznih strana. Otkrivati te razne korisne strane, a time i raznolike načine za upotrebljavanje stvari, istorijski je čin. Tako je i sa pronalaženjem društvenih mera za kvantitet korisnih stvari. Različnost robnih mera potiče iz različite prirode predmeta koje treba meriti, a delom iz sporazuma.
Korisnost neke stvari čini tu stvar upotrebnom vrednošću. Ali ta korisnost ne lebdi u vazduhu. Uslovnjena svojstvima samog robnog tela, ona bez njega ne postoji. Zbog toga je samo robno telo, kao železo, pšenica, dijamant, itd., upotrebna vrednost ili dobro. Ovaj karakter stvari ne zavisi od toga da li prisvajanje njenih upotrebnih svojstava staje čoveka mnogo ili malo rada. Kad posmatramo upotrebne vrednosti, vazda pretpostavljamo njihovu kvantitavnu određenost, kao tuce časovnika, aršin platna, tona železa, itd. Upotrebne vrednosti roba čine građu posebne naučne grane – poznevanja roba. Upotrebna vrednost ostvaruje se samo upotrebom ili trošenjem. Upotrebne vrednosti čine materijalnu sadržinu bogatstva ma kakav mu bio društveni oblik. U društvenom obliku koji mi imamo da istražimo one se ispoljavaju i kao materijalni nosioci razmenske vrednosti.
Razmenska vrednost isponjava se pre svega kao kvantitativni odnos, kao srazmera u kojoj se upotrebne vrednosti jedne vrste raznenjuju za upotrebne vredosti druge vrste, a to je odnos koji se stalno menja sa vremenom i mestom. Otud razmenska vrednost izgleda nešto slučajno i čisto relativno, nekakava robi unutrašnja, imanentna vrednost(valeur intrinsekue), izgleda, dakle kontradiktio in addžekto. Razmotrimo stvar bliže.
Neka roba, npr. 1 kvarter pšenice, razmenjuje se za x masti za obuću, ili za y svile, ili za z zlata itd., jednom reči za druge robe u najrazličitijim srazmerama. Pšenica ima, dakle, raznolike razmenske vrednosti, a ne samo jednu jedinu. Ali pošto x masti za obuću, a isto tako y svile, isto tako z zlataitd. Jesu razmenska vrednost jednog kvartera pšenice, to i x masti za obuću, y svile, z zlata itd. Moraju biti među sobom razmenljive ili po veličini jednake razmenske vrednosti. Iz ovoga izlazi prvo: važeće razmenske vrednosti jedne iste robe izražavaju nešto jednako. A drugo: razemnska vrednost može uopšte biti samo način izražavanja, pojavni oblik neke sadržine koja se od nje dade razlikovati.
Uzmimo zatim dve robe, npr. Pšenicu i železo. Ma u kom se odnosu vršila njihova razmena, on se uvek može prikazati jednačinom u kojoj se data količina pšenice izjednačuje s nekom količinom železa; npr. 1 kvarter pšenice = a centi železa. Šta nam ova jednačina kazuje? Da u dvema različitim stvarima, u 1 kvarteru pšenice kao i u a centi železa, postoji nešto zajedničko iste veličine. A to znači da su obe jednake nečem trećem što samo sobom nije ni jedno ni drugo. Mora, dakle, biti moguće d se i jedno i drugo, ukoliko su razmenske vrednosti, svede na to treće.
Ilustrovaćemo ovo jednim prostim primerom iz geometrije. Da bi se odredile i usporedile površine svih pravolinijskih likova, rastavljaju se ovi na trouglove. Am trougao svodi se na izraz koji je sasvim različit od njegova vidljiva lika – na polovinu njegove osnove i visine. Isto tako se razmenske vrednosti roba imaju svesti na nešto zajedničko, od čega one predstavljaju veću ili manju količinu. To zajedničko ne može da bude neko geometrijsko, fizičko, hemijsko ili neko drugo prirodno svojstvo roba. Uopšte, njihove telesne osobine dolaze u obzir samo ukoliko ih čine upotrebnim vrednostima. Ali, sa druge strane, baš je apstrhovanje od njihovih upotrebnih vrednosti ono šta očigledno karakteriše odnos rzmene roba. U okviru njega valja jedna upotreban vrednost tačno koliko i svaka druga, samo ako je ima u pravoj srazmeri. Ili kako veli stari Barbon:
Ova vrsat robe dobra je koliko i ona ako joj razmenska vrednost iste veličine. Niti postoji razlika, niti ima mopgućnosti da se razlikuju stvari koje iamju razmensu vrednost jednake veličine.
Kao upotrebne vrednosti robe su u prvom redu različitog kvaliteta, a kao razmenske vrednosti mogu da budu jednino različitog kvantiteta, prema tome ne sadže ni atoma upotrebne vrednosti.
Ako sad ostavimo po starni upotrebu vrednost robnih tela onda im ostaje još samo jedno svojstvo: da su proizvodi rada. Ali nam se i proizvod rada već u ruci izmenio. Apstrahujemo li ljjegovu upotrebnu vrednost, mi smo apstrahovali i njegove telesne sastavne delove i oblike koji ga čine upotrebnom vrednošču. Sad on nije više ni sto, ni kuća, ni pređa ni ikoja druga korisna stvar. Sva njegova čulna svojstva izgubila su se. Sad on više nije ni proizvod stolarskog, ni građevinarskog, ni prelačkog ni ikojeg drugog određenog proizvodnog rada. Iščezne li korisni karakter proizvoda rada, iščeznuo je i korisni karakter radova koje oni predstavljaju, izgubili su se, dakle, i različiti konkretni oblici tih radova, ne razlikuju se više, već su svi skupa svedeni na jednak ljudski rad, na apstraktni ljudski rad.
Da vidimio sad šta je ostalo od proizvoda rada. Jedino što je od njih preostalo jeste ista avetinjska predmetnost, prosta grušavina bezrazličnog ljudskog rada, tj. utroška ljudske radne snage bez obzira na oblik njenog trošenja. Te stvari predstavljaju još samo to da je na njihovo proizvođenje utrošena ljudska radna snaga, da je u njima nagomilan njudski rad. Kao kristali ove društvene supstancije, koja im je zajednička, one su vrednosti – robne vrednosti.
U samom odnosu razmene javila nam se razmenska vrednost roba kao nešto potpuno nezavisno od njihobih upotrebnih vrednosti. Ako sad stvarno apstrahujemo upotrebnu vrednost proizvoda rada, dobićemo njihovu vrednost kako smo je maločas odredili. Prema tome, ono zajedničko šta se pokazuje u odnosu razmene ili u razmenskoj vrednosti robe jeste njena vrednost. Dalji tok istraživanja vratiće nas na razmensku vrednost kao na na nužni način izražaavanja, odnosno pojavni oblik robne vrednosti, koju napre ipak moramo posmatrati nezavisno od tog oblika.
Neka upotrebna vrednost ili dobro ima, dakle, vrednost samo zato što je u njoj (odnosno u njemu) opredmećen ili materijalizovan apstraktni ljudski rad. Pa kako da se meri veličina njene (odnosno njegove) vrednosti? Količinom supstancije koja stvara vrednost a koja se sadrži u njoj (odnosno njemu) – radno vreme opet ima svoje merilo u određenim deloviam vremena, kao šta su čas, dan itd..
Pošto količina rada utrošenog na vreme proivođenja neek robe određuje njenu vrednost, mogli bi izgledati da roba nekog proizvođača ima utoliko veću vrednost ukoliko je on lenji i neumešniji, jer mu je zbog toga potrebno više vremena za njenu izradu. Ali rad koji saćinjava supstanciju vrednosti jednak je ljudski rad, utrošak je iste ljudske radne snage. Ukupna društvena radna snaga koja se isponjava u vrednostima robnog sveta važi ovde kao jedna ista ljudska radna snaga, iako se sastoji iz nebrojenih individiualnih radih snaga. Svaka od ovih individualnih radnih snaga ista je ljudsak radna snaga kao i svaka druga ukoliko ima karakter jedne društvene prosečne radne snage, ukoleke deluje kao takva društvena prosečna radna snaga, pa, dakle, i ukoliko joj za proizvođenje izvesne robe treba samo prosečno, potrebno, ili društveno potrebno radno vreme. Društveno potrebno radno vreme koje se iziskuje da bi se, uz postojeće društveno – normalne uslove proizvodnje i uz prosečni društveni stupanj umešnosti i intenzivnosti rada, izradilakoja bilo upotrebna vrednost.
Spomenice i zahvalnice[uredi | uredi izvor]
|
