Lirski roman

Lirski roman različiti autori definišu i kao poetski roman.

Definisanje

Za definisanje samog termina možda je najbolje poći od tvrdnje Ralfa Fridmana, koji u tekstu Priroda i oblici lirskog romana sam pojam karakteriše kao paradoksalan. Zanimljivo je pogledati šta je to po Fridmanu paradoksalno u lirskom romanu. Naime, kako Fridman zapaža „lirski roman skreće čitaočevu pažnju sa ljudi i događaja na formu“:. Za bliže određenje i pojašnjenje same prirode lirskog romana možda je još bolje navesti reči istog autora koji u istom tekstu za lirski roman kaže sledeće: „To je hibridni žanr koji upotrebljava roman da bi se približio funkciji pesme.":

Ono što je za lirski roman od presudne važnosti je samo poimanje sveta, zapravo poimanje objektivnosti i to u odnosu ličnosti i sveta. Prema ovom poimanju svi tipovi lirske proze trebalo bi da dele isti stav, u ovom slučaju potpuno različit od tradicionalnog. Za lirski roman je od najvećeg značaja to što ja lirskoga romana, kako to ističe Fridman, „postaje protagonist koji preoblikuje svet kroz svoje opažanje i vraća ga kao oblik imaginacije": Tako se svet koji se stvara u imaginaciji pretvara u skilu, ali zadržavajući objektivnost. Usudićemo se da se poslužimo filmskim jezikom i kažemo da svet lirskog romana postaje niz odvojeno snimljenjih scena koje samo pod rukom dobrog reditelja i u postupku dobro osmišljenje i urađene montaže postaju jedinstvena celina. Lirski roman je tu da poveže čoveka i svet u jednu čudnu unutrašnju formu koja, sa estetske strane gledano, mora da zadrži objektivnost. Za njega je bitan unutrašnji, zamišljen svet, svet lika, a u slučaju lirskog romana i svet pripovedača, pa će se često koristiti ispovednom formom kazivanja, kako bi se što iskrenije i otvorenije opisao senzibilitet novog sveta, sveta koji je osmišljen i prelomljen kroz svest lika, ili kako bi to Fridman rekao, kroz svest protagoniste. Ne iznenađuje onda što se po ovoj odlici lirski roman približava ispovednoj osobenosti lirske poezije i lirskog subjekta.

Bojan Jović će u svom magistarskom radu na temu Lirski roman srpskog ekspresionizma razmatrati sledeće: „U lirskom romanu podjednako se naglašavaju i sadržinska i formalna strana dela, te se tako na roman koji je bitno obeležen poetskim, odnosno lirskim osobinama gleda kao na celovitu pojavu, poetsku, odnosno lirsku i sadržinom i formom.“:

Osnovne odlike

Iz svega do sada napisanog, možemo izvesti neke od osnovnih karakteristika lirskog romana, koje su bitne i za naš rad: pripovedanje u prvom licu; pozicija pripovedača odstupa od tradicionalnog; pripovedač je i učesnik događaja ili nosilac stanja i osećanja o kojima se pripoveda, pa se stavlja akcenat na ličnost, na ono što je u samom junaku, a ne izvan njega; u fabuli se odbacuje kauzalan sled i insistira se na slikovitosti; u središtu organizacije priče je sam subjekt, koji prožima svet; priča je fragmentalna; svet je prikazan subjektivno; duševna zbivanja u samom liku, njegova osećanja i sećanja izlažu se preko monologa, pisma (pošto imaju mogućnost da daju ispovest); česta je upotreba personifikacije kako bi se i u opisu prirode stavio akcenat na ono što se deševa u liku, a precrtava se na prirodu; junak je u potrazi za svojim identitetom; asocijativno sećanje.

Lirski romani u srpskoj književnosti

Roman Miloša Crnjanskog Dnevnik o ČarnojevićuDnevnik o Čarnojeviću, objavljen 1920. godine