Marokanska pisma (roman)
Marokanska pisma (šp. Cartas marruecas) je delo objavljeno 1789. godine, čiji je autor Hose Kadalso i Vaskes de Andrade (šp. José Cadalso y Vázquez de Andrade.) Kroz epistolarnu formu, u delu se razmatraju problemi Španije i dovode se u pitanje njeno društvo, istorija i kultura. Pisano je po uzoru na delo Persijska pisma[1]
O autoru[uredi | uredi izvor]
Hose Kadalso i Vaskes de Andrade (1741-1782) bio je španski prozni pisac, pesnik i jezuitski đak. Bio je obrazovan i govorio je petnaest jezika. Bio je konjički oficir i vitez reda Santjaga (šp. orden de Santiago). Nakon smrti tadašnje poznate pozorišne glumice Marije Ignasije Ibanjes (šp. María Ignacia Ibáñez) u koju je bio zaljubljen, proteran je u Salamanku po naredbi grofa Aranda. Kadalso je tamo obnovio Školu poezije i pripadao je književnom kružoku krčme San Sebastijan. Po izbijanju rata sa Engleskom, poginuo je tokom blokade Gibraltara 1782. godine. [2]
Likovi i teme[uredi | uredi izvor]
U delu se pojavljuju tri dopisnika[3]:
- Gasel (šp. Gazel)- mladić iz Maroka koji je došao u Španiju u pratnji ambasadora i uspeo da ostane na poluostrvu.
- Nunjo (šp.Nuño)-hrišćanin iz Kastilje, čovek u zrelim godinama i prijatelj Gasela. Pomaže mladiću da stekne realnu sliku Španije i razlikuje tačne od netačnih informacija.
- Ben-Belej (šp. Ben-Beley), učitelj i savetnik koji pomno proučava Španiju iz pisama koja dobija. Potrebno je izdvojiti njega od svih dopisnika jer se u svojim odgovorima bavi pitanjima morala.
Teme kojima se dopisnici bave u svojim pismima su društvena beskorisnost ljudi koji su besposleni, obrazovanje mladih, kritika sholastičkog sistema, istorija Španije, društvena struktura, izumiranje običaja, korišćenje položaja, pitanje časti, lažna inteligencija, korupcija, poligamija. Ističu se debate vezane za prijateljstvo i posthumnu slavu[1]. Kao glavna nit dela ističe se ljudska vrlina.
„Glas vrline prelazi mora, poništava razdaljine i prodire u svet veličanstvenije od sunčeve svetlosti jer ona ustupa deo svoje carevine noćnoj tami, dok se glas vrline nijednog trenutka ne pomračuje.[4]" Marokanska pisma, pismo I
Struktura i stil[uredi | uredi izvor]
Delo se sastoji od 90 pisama i svako od dopisnika daje svoje mišljenje na određenu temu, i shvatanja im se često ne poklapaju. Samim tim, delo karakteriše objektivnost i čitaocu se pruža prilika da sam odabere ono što smatra korektnim. U delu se takođe primećuju i egzotični elementi. Ipak, pored objektivnosti, delo je prožeto patriotizmom i autor se u velikoj meri služi ironijom.[1] Ovim odlikama dela pisac je uneo novitete u špansku književnost.
Izdanja i prevodi[uredi | uredi izvor]
Delo je objavljeno posthumno, ali se smatra da su pre toga pojedini delovi bili dostupni određenom krugu ljudi. Poznato je da ima osam rukopisa, a nakon sedam godina od smrti pisca objavljeni su u tadašnjem časopisu Correo de Madrid.[1]
1793.- Prvo knjiško izdanje
1796.-Drugo izdanje štampano u Barseloni
Od 19. veka pa nadalje delo je doživelo najmanje 15 izdanja, uključujući prevod na francuski i engleski. Međutim, Marokanska pisma doživljavaju uspeh tek 1917. godine, kada je novo izdanje donelo i kritiku dela.[1]
Godine 2011. izdavačka kuća „Utopija" objavila je prevod na srpski jezik. Delo je sa španskog prevela Biljana Isailović, a od dodatnih tekstova, prevod sadrži autobiografiju pisca i književni protest izdavača Marokanskih pisama iz 18. veka.
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d Camarero, Manuel (1996). Cartas marruecas. Madrid: Castalia didáctica. str. 269—277.
- ^ Isailović, Biljana (2011). Marokanska pisma. Beograd: Utopija. str. 195—196.
- ^ Törtei, Renáta. „Comentario de José Cadalso: Cartas marruecas” (na jeziku: engleski).
- ^ Isailović, Biljana (2011). Marokanska pisma. Utopija. str. 12.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Cartas marruecas- delo na španskom jeziku
- Cómicos de la lengua: «Cartas marruecas»- članak Španske kraljevske akademije o Marokanskim pismima u pozorištu
| Međunarodne | |
|---|---|
| Državne | |
| Ostale | |
