Medicinari u Velikom ratu
Medicinari u Velikom ratu bili su nesvršeni studenti medicine, koji su u želji da pomognu srpskoj vojsci i njenom sanitetu, koji je kadrovski i za mirnodopske uslove, imao manjak lekara, prekinuli studije i krenuli u rat. Rat je Srbiju zatekao sa oko 4.500.000 stanovnika i građanskim i vojnim sanitetom, koji je ukupno imao samo 450 lekara, računajući tu stare i mlade lekare ali i žene lekare.
Preduslovi[uredi | uredi izvor]
Kada je za rat protiv Austro-Ugarske Carevine 1914. godine Srbija mobilisala, 532.000 građana, među kojima je bilo 409 lekara, među kojima je bilo 17 žena. Kako je sa 450 lekara (od toga 25 hirurga), 190 apotekara i 60 veterinara, sanitetska služba trebalo da odgovori na sve izazove koji su joj se nametali u uslovima višegodišnjeg rata, pomoć 203 medicinara, koji su dobrovoljno prekinuli studije medicine, bila je dragocena.
Odaziv medicinara na mobilizaciju[uredi | uredi izvor]
Kako Kraljevina Srbija do Velikog rata nije imala medicinski fakultet, svi budući lekari, sve do osnivanja Medicinskog fakulteta u Beogradu (koji je svečano je otvoren 9. decembra 1920. godine), školovani su se u inostranstvu, u mnogim zemljama Evrome i šire.
Po objavi mobilizacije velika većina studenata medicine Srba iz Kraljevine Srbije, ali i ne mali broj onih iz dijaspore, prekinula je svoje dalje školovanje i stupila u redove srpske vojske. Tokom borbernih dejstava 203 medicinara mobilisanih medicinara u ratu je ...nastavila da polaže svoje prve praktične ispite iz medicine (umesto na fakultetu), u Đakovici, Skadru, Lješu, u golgoti tokom povlačenja preko zavejanih planinskih prevoja, iskrcavanja na Krf usred jonske zime, ostrvu smrti Vido i Krfu.[1]
Ispit stručnosti, zrelosti i patriotizma[uredi | uredi izvor]
|
Od 409 lekara u operativnim jedinicama nalazilo se 224 lekara, u vojišnom delu državne teritorije 91 i u pozadinskim ustanovama 94 lekara. Među navedenim lekarima bilo je samo 25 hirurga.[2] Ostalo medicinsko osoblje činilo je 203 medicinara, 190 apotekara i 60 veterinara.[3] Saveznici su u bolnicama, sa 2.000 postelja, imali 30–40 lekara.[4] „U Nemačkoj je na početku rata u vojnoj službi bilo 24.000 lekara, od koga je dve trećine bilo na bojištu a jedna trećina u pozadini; 1.800 apotekara, 600 zubnih lekara i 92.000 vojnih bolničara“ |
U tom egzodusu srpskog naroda, školske 1914 — 1918, svesrdno pomažući svojim starijim kolegama, da savladaju nezapamćenu epidemiju traumatizma i zaraznih bolesti (u kojima je npr od 11 medicinara, koliko ih je bilo 1914. i 1915. godine u Vojnoj bolnici Niš, njih desetorica je obolelo od tifusa), generacije mladih regruta, medicinara, polagala je ne samo praktilne ispite iz medicine već i ispit zrelosti i patriotizma. Mnogi od njih su te ispite uspešno položili, ali samo tokom albanske golgote dvdesetorici njih, a potom i nešto kasnije, je uskraćena mogućnost da izađu na ispite i završe vakultet, jer su ostali zauvek zavejani u snagu, ili u nepoznatim grobnicama u tuđoj zemlji.[1]
Koliki je značaj medicinara bio u popuni nedostajućim sanitetskim kadrom govori i podatak, da je obučenost bolničara za ratne uslove bila nezadovoljavajuća, a njihov broj jako mali. Bolničari su se nalazili samo u pukovskim previjalištima, divizijskim zavojištima i poljskim bolnicama, pa su u pozadinskim bolnicama radile kao bolničarke dobrovoljke i bolničari trećeg poziva. Takođe ako analiziramo podatak da je 1914. srpska vojska mobilisala 409 lekara, i 203 medicinara, dolazimo do zaknjučka da su oni činili 1/3 sručnog medicinskog kadra, što je svakako zavidan broj.
Briga srpske vlade o sudbini medicinara[uredi | uredi izvor]
Kada se u srpskoj vladi 1917. pokrenulo pitanje, još većeg angažovanja medicinara na novotvorenom Solunskom frontu, mešu ministrima prevladao je razum. Naime uvidelo se da će i vojska u ratu i država u miru imati od toga velike štete, jer je u tome trenutku u vojsci prema brojnom stanju nedostajalo 29 lekara, a po završetku rata u zemlji bi nastala velika oskudica u lekarima, imajući u vidu da je preko 120 lekara u toku rata već bilo poginulo ili umrlo.
Tada je vlada odlučila da se medicinari ne samo ostave gde su, i nastave studije, vež i da se omogući da se na studije upute i sva starija godišta medicinara, za koje se pretpostavlja da za kraće vreme mogu završiti studije, i posle rata značajno pomoći Srbiji i stabilizaciji zdravstvenih prilika.
Vidi još[uredi | uredi izvor]
- Vojni, sanitetski i nesanitetski gubici u Srpskoj vojsci u Balkanskim i Prvom svetskom ratu
- Stanje u vojnom i građanskom sanitetetu pred početak Velikog rata
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b Dr Sreten Milenković, dr Milorad Dimić, 125 godina Vojne bolnice u Nišu, Niš:Vojna bolnica;Zrenjanin Jugoremedija; Bečej:Proleter, 2004 (Bečej Proleter). 116 str. ISBN 978-86-84819-01-9.
- ^ Kojen L. O trepanacijama u ratu. In: Stanojević V, editor. Istorija srpskog vojnog saniteta. Naše ratno sanitetsko iskustvo. Beograd: Zlatibor; (1925). стр. 667–80
- ^ Архив бивше српске војске док. бр. 4, ф. 1, кутија 124.
- ^ Генчић Л.: Зашто је дошло до епидемија и помора у нашој војсци и народу за време ратова 1912–1918, стр. 772–789.
Литература[uredi | uredi izvor]
- Nedok A, Sekulić M. The epilogue: Total numbers of casualties in World War I, Vojnosanit Pregl 2008; 65( Suppl.): 98–100.
- Генерал Пиарон де Мондезир, Албанска голгота. Успомене и ратне слике, Београд 1936.
- Prof. Dr Vladimir Stanojević: Srpsko lekarsko društvo i njegovi članovi u Narodno-oslobodilačkim ratovima Srbije 1876-77-78 i 1912 – 1918. godine, Srpsko lekarsko društvo. Spomenica, Beograd, 1972.