Menjač
 |
.jpg)
Menjač ili menjački prenosnik je element sistema za prenos snage motornih vozila, kojim se vrši prilagođavanje parametara snage (obrtnog momenta i ugaone brzine — broja obrtaja motora) trenutnim uslovima kretanja vozila, tj. uslovima puta.
Menjači se dele na menjače sa:
- nepokretnim osama vratila (manuelni, tj. ručni menjači) i
- one sa pokretnim osama vratila (obično su to automatski menjači).
Postoje još i poluautomatski menjači koji se izvode kao menjači sa nepokretnim osama vratila, ali u kombinaciji sa višelamelastom spojnicom (DSG menjač).
Menjači sa nepokretnim osama vratila se, u zavisnosti od koncepcije gradnje vozila, dele na:
- menjače sa dva vratila koja imaju poprečno postavljen motor u odnosu na uzdužnu osu vozila i imaju pogon na prednje točkove i
- tri vratila koji ugrađuju na vozila koja imaju motor postavljen u osi vozila i mogu imati prednji ili zadnji pogon, a ponekad i pogon na svim točkovima (4x4).
Automatski menjači[uredi | uredi izvor]
Automobili sa automatskim menjačem relativno su retki u Srbiji. U Evropi ih ima znatno više, dok u Americi samo oko pet odsto novoprodatih putničkih vozila ima manuelni menjač - SAD je praktično drugi svet kada su u pitanju četverotočkaši.
- Prednosti i mane
Lakoća vožnje je glavna prednost automatike. Sedne se, ubaci u D i vozi. U koloni samo se pusti kočnica i krene lagano napred. Ne mora da se uradi kombinacija kvačilo-menjač-gas-kvačilo-menjač-kočnica nekoliko stotina puta na deonici od dva kilometra.
Na uzbrdici nema kretanja unazad – samo se pusti kočnica ili da malo gasa i lagano se kreće.
Neiskusni vozači često često drže motor u suviše niskim obrtajima, pokušavaju naglo da ubrzaju u npr. petom stepenu prenosa umesto da spuste u četvrti ili treći i slično. Sa druge strane, oni „iskusni“ uživaju da kazaljku obrtomera uteraju duboko u crvenu zonu. Automatski menjač se brine da do ovakvih situacija ne dolazi.
Realna testiranja do sada obavljena govore da klasični automatici, bez obzira na vrstu i generaciju troše najmanje 10% goriva više od manuelnih.
Kod njega je neuporedivo teže naći uzrok problema nego kod manuelnog. Savremeni automatici imaju na stotine, neretko i više od hiljadu komponenti.
U servisu moraju da obave detaljnu proveru kako bi utvrdili kvar i zamenili deo. Problem je u tome što su mnoge komponente integrisane u veće celine, tako da nema „krpljenja“.
Najčešće mala neispravnost vremenom izazove ozbiljan problem, pa je neophodna kompletna reparacija.
- Postoji više vrsta automatskih menjača i među njima treba napraviti jasnu razliku.
a) klasični automatici - na njih uglavnom svi misle kada se govori o automatskoj transmisiji. Nastali su davno, još 1921. godine u Kanadi. Njihov tvorac je Alfred Horner Munro, parni inženjer, koji je u svom izumu koristio komprimovani vazduh umesto hidraulične tečnosti, što je za posledicu imalo ozbiljan manjak efikasnosti i potpuni komercijalni neuspeh.
Prvi automatski menjač koji je koristio hidrauličnu tečnost razvijen je od strane Dženeral Motorsa 30-tih godina 20. veka, a primenu je prvo našao u automobilima marke Oldsmobil. Ovi menjači su se koristili i u tenkovima koje je GM proizvodio tokom Drugog svetskog rata.
Od tada do danas ostvarili su ogroman tehnološki napredak. Do pre nekoliko decenija bilo je automatika sa samo tri stepena prenosa, što je danas nezamislivo. Danas je sasvim uobičajeno da imaju šest brzina, ima ih sa sedam, a luksuzni proizvođači uveliko koriste menjače i sa osam. Pojavili su se i oni sa devet brzina.
Moderne automatske menjače kontrolišu izuzetno sofisticirani kompjuteri koji u obzir uzimaju mnoštvo faktora i koji su stanju da „uče“ stil vožnje. Stoga ne treba upoređivati stare i nove. U zavisnosti od vrste, imaju i mogućnost određenog stepena manuelne kontrole.
b) robotizovani ili poluautomatski menjači - reč je praktično o klasičnoj manuelnoj transmisiji, kod koje robot menja stepene prenosa i kontroliše kvačilo. Reč je o kompjuteru sa zadatkom da kontroliše menjač.
Može da funkcioniše kao klasičan automatik ili da vozač pritiskom na polugicu iza upravljača, dugme na upravljaču ili ručicu pored sedišta izabere stepen prenosa. Čak i kada je u potpuno manuelnom modu, kompjuter je uglavnom „budan“, pazeći da vozač pogrešnim izborom brzine ili preteranim brojem obrtaja ne uništi motor, kvačilo, sam menjač ili sve zajedno. Postoje i verzije koje isključivo imaju manuelni mod.
c) CVT - kontinualno varijabilna transmisija (continuously variable transmission) – kod nje ulogu zupčanika u klasičnom menjaču imaju dve remenice promenjivog prečnika povezane armiranim remenom ili lancem. U teoriji, ovo je savršena transmisija, kako po pitanju ubrzanja, tako i po pitanju ekonomičnosti i pouzdanosti. U praksi, pokazala se relativno loše, te je veoma retka.
Kod CVT-a ne postoje stepeni prenosa u klasičnom smislu (može da se ponaša kao da ima npr. šest brzina, ukoliko proizvođač to želi), a motor se skoro uvek drži na optimalnom broju obrtaja (osim prilikom oštrih ubrzanja). Međutim, sam osećaj u vožnji ne odgovara mnogim vozačima, a tu je i iritirajuće monoton zvuk motora.
