Narodne nošnje Knjaževca i okoline

Narodne nošnje knjaževačkog kraja odlikuju se raznovrsnošću tipova narodnih nošnji, koji se javljaju na jednom prostoru, a to su: timočka narodna nošnja, koja se nosila u Timoku i Zaglavku i šopska narodna nošnja koja se nosila u Budžaku, od kojih je i svaka je imala svoje specifičnosti i poseban razvoj. Veoma karakterističan deo narodne nošnje ovog kraja su vunene dvopređne čarape.

Narodna nošnja u Timoku i Zaglavku

Narodna nošnja u Zaglavku i Timoku podlegla je sličnim razvojnim procesima. Razlikujemo tri veća karakteristična perioda kada govorimo o nošnjama u ovim krajevima:

1.narodna nošnja u drugoj polovini 19. veka do početka 20. veka;

2.narodna nošnja u periodu između Prvog i Drugog svetskog rata;

3.narodna nošnja od Drugog svetskog rata do savremenog doba.

Muška nošnja u Timoku i Zaglavku

Muška nošnja se odlikuje sledećim elementima: košulja, jelek, gunče (gunjče) i brenevreci (čakšire) ili breneveci.

Košulja je prtena, vrlo retko pamučna (praznična ili „stovalna”). Rukavi su vrlo široki ili na „taslice”, tj. sa zaponcima. Ogrljak je vrlo uzan i po pravilu ukrašen različitim vezom, a isto tako i ošvice (,,pazuka”). Košulja je dugačka, otprilike do kolena, jer se gaće vrlo retko nose. U donjim selima su se viđale prtene gaće (,,gače”), koje se nose samo leti bez čakšira. Košulja se zakopčava ispod grla petljama ili skopčom (tj. petljama i kopčama).

Benevreci su od klašnja, t. j. od sukna. Pređesu se gradili od belog sukna, dok su u Stanojevićevo vreme bile mahom od crnoga ili sugavoga. Tur (,,podupina”) je vrlo malena, a nogavice dosta uske. Na donjem kraju, nogavice su do listova pozadi rasečene, te se kopčama zakopčavaju. Između benevreka i pojasa vidi se košulja, za, od prilike, jednu šaku, te se drže samo za kukove i deluju da će pasti. Benevreci su svi „na remen”. Spreda su cepke ili rkmače (dve) i džep s desne strane. Ispod kolena se privezuju podvrskama (podvezicama), koji su najčešće sa vrlo lepim šarama. Svuda su po rubovima izvezeni gajtani – vrvca, koje seljanke same pletu od vunenog prediva.

Jelek i gunče su uvek od crnog ili sungavoga sukna. Jelek je bez rukava i u tome se razlikuje od gunčeta, a uz to je uvek i mnogo nakićeniji gajtanima i povorom, iznutra mu je s leve strane potplata (džep). Gunče je sa širokim rukavima i dugačko je, od prilike do pojasa. Leti se nosi poglavito jelek, inače uvek jelek i gunče, jelek ispod gunčeta. (str. 32)

Preko zime se nosi gunja. Stanojević je opisuje kao šinjel: od sukna (crnog ili češće sungavog), dugačka do ispod kolena. Jaka (ogrljak) joj je širok otprilike šaku. Za gunju se okači gore (pozadi) gugla – kapuljača, koja se navlači na glavu za vreme rđavog vremena. Ali pored jeleka, gunjčeta i gunje, ѕbog jake zime, nose se i anterije ili pamuklije.

Šubare su poglavita kapa u Zaglavku. One su najčešće odozgo zarubljene i poznate su kao zaglavske baretine. Preko zime se nose naročito vlasnate baretine sa uškama. One sa jedne i druge strane imaju po jedno vlasnato parče kože, koja se spušta na uvo, pa se obe vežu jedno za drugo ispod brade, da čuvaju uši. Pred Prvi svetski rat nosile su se najčešće šiljasto baretine i šajkače.

Opanke prave samo od svinjske i goveđe kože. Obuvaju se vrvcama od kaoline, retko kajišima. Vrvce suču sami kozari i ovčari. Vrpce se uvijaju nekoliko puta oko noge. Preko zime se nose golema obljala – golemi obojci, koji su kao kalčina, samo se uvijaju po nekoliko puta oko noge, skoro do kolena. Ponegde se golema obljala zamenjuje jagnjećom ili jarećom kožom.

Čarape su im kratke – naglavci i zavlače ih u nogavice.

Pored svakodnevnog svaki seljak ima i stajaće odelo koje se nosi samo praznicima, ono se ne razlikuje puno od svakodnevnog, jer narodn ne voli mhogo da se kicoši i nosi se prosto.

Ženska nošnja u Timoku i Zaglavku

Do pred Prvi svetski rat žene su nosile trvelje, kada su se viđali kod ponekih starijih žena.

Košulja je kao i muška samo duža do listova, ogrljak je nešto uži i drukčije vezen, a pazuke su razrezanije.

Nose vrlo raznolike suknje: đuvez, vunena tkanina najviše đuvezne boje; zaprega je prtena ili lanena; boča je mahom pamučna, sa vrlo raznolikim bojama i šarama. Sve su ove suknje spreda potpuno otvorene, tako da se pole jedva sastavljaju, a pozadi su vrlo ukusno naborane. Spreda se nosi ćicelja (,,kicela”, kecelja) ili pregača, koja je kao i boča, vrlo živopisna tkanina. (str. 33)

Jeleče je od pamučne tkanine i veom lepo je našarano i nosi se naročito leti, dok se zimi nosi anterija, grudnjak, dreja i t. d.

Dreja (dreha) je od sukna, dugačka do kolena, spreda otvorena potpuno i bez rukava. Uvek je sva izvezena, posebno po krajevima, vrlo lepim vezom, a pozadi po rubovima što idu niz leđa okićena je resama. Slavo se sreće pred Prvi svetski rat.

Ženske čarape su mnogo duže od muških čarapa i dosežu do kolena, te se zovu dokolenke ili dokolenice i vrlo su lepo išarane.

Ženski opanci se razlikuju od muških po mnogo finijoj izradi, posebno na vrhovima. Obuvaju se uvek samo vrvcama ili kučinjavom povorkom, kajišima nikada.

I žene i devojke se ubrađuju maramama ili peškirima, naročito za to istkanim. Devojke o blagim danima, leti idu i gologlave, sa lepo ispletenim viticama, obavijenim oko glave.

Odeća im se izrađuje najčešće od domaćih materijala, dok u nižim selima preovlađuje strana tkanina.

Marinko Stanojević koji je istraživao ove krajeve u prvoj deceniji XX vek piše i o starijim nošnjama o kojima je slušao: kaže da su muškarci nosili duge bele haljine – dreje, kao što se u to vreme nose Piroćanci. U selima Repušnici i Papratni još se viđa po koji seljak u dugačkim belim drejama, belim jelekom i belim čakširama.

Vidi još

• Dvopređne čarape