Neuroestetika
Neuroestetika je naučna disciplina koja se bavi proučavanjem neurobiološke i evolucijske podloge doživljaja i stvaranja umetnosti. Ovo relativno novo nučno područje razvilo se u okviru kognitivne neuronauke, i zasnovano je na jedinstvu kognitivne i afektivne neuronauke.[1]
Rezultati istraživanja neuroestetike su vrlo heterogeni, ali upućuju na to da se tokom estetskog iskustva vizuelnog umetničkog dela aktiviraju senzomotorni delovi moždane kore, potom ključni centri za procesuiranje emocija (limbički sistem), ali i centri vezani uz sistem nagrade, na koje deluju i potentne droge kao što su derivati opijuma. Pa neki postavljaju pitanje da li možemo postati „zavisni od lepog”?[2]
Evolucijski aspekti neuroloških mehanizama percepcije[uredi | uredi izvor]
Stratifikacijom društva, još u praistoriji razvila se primitivna uetnost, kao preduslov za razvoj kognitivnih sposobnosti simboličkog, apstraktnog i referencijalnog mišljenja, i potreba za međusobnim razlikovanjem korištenjenog nakita i ukrasa. Još u praistoriji, umetnost je slžila praktično kao sistem komunikacije između umetnika i gledaoca, umetnost je prikazujući iskustva i ideje postala integralni deo društva.
Pretpostavlja se da je umetnost u samom početku imala društvenu ulogu – odražavala je društveno ponašanje i rituale i stvarala bolju društvenu koheziju. Potom je ona uticala na adaptivnu ulogu umjetnosti, a time i njeno prenošenje na druge generacije.[3]
Razvoja specifičnih regija u mozgu odgovornih za čovekovo doživljavanje umetnosti[uredi | uredi izvor]
Neuroimidžing studije na ljudima pokazale su da se aktivnost u delovima mozga koji učestvuju u stvaraju estetskog odgovora na umetnička dela preklapa se a aktivnošću koja nastaje pri procenjivanju objekata koji su od evolucijske važnosti – želja za određenom hranom ili privlačnost potencijalnim partnerima. Zato se smatra da su se procesi uključeni u stvaranje estetskog doživljaja zapravo „nadogradili” na adaptivne procese procene vezane uz hranu, odnosno odabir partnera.[4] Osim toga, neki autori navode i povezanost sklonosti za vizuelnim estetskim objektima sa odabirom staništa, odnosno procenom okoline pogodne za naseljavanje.[5]
Predmet istraživanja[uredi | uredi izvor]
Predmet istraživanja neuronauke su moždana aktivnost estetskog doživljaja i to primarno u vizuelnim umetnostima. U sklopu svog delokruga rada pitanja na koja neuroestetičari žele odgovoriti su — šta se događa u mozgu dok čovek gleda umetničko delo?[6][7]
Procesi uključeni u stvaranje estetskog doživljaja, evolucijski gledano, „nadograđeni” su na adaptativne procese procene vezane uz hranu, odnosno odabir partnera i staništa. Istraživanja moždanih funkcija vezanih uz doživljaj umetnosti u početku su se uglavnom oslanjala na anegdotske slučajeve uticaja moždanih oštećenja ili uticaj neurodegenerativnih bolesti, a razvojem tehnologije i uporabom magnetne rezonantne tomografije omogućeno je mapiranje moždanih regija koje učestvuju u doživljavanju umetnosti.[1][8]
Neuroimidžing studije pokazale su da u stvaranju estetskog doživljaja učestvuju:
- kortikalni senzorni procesi kao dioperceptivne komponente,
- kortikalna područja uključena u procenu, kontrole i
- pamćenje koje koje je odgovorno za kognitivnu komponentu sistema nagrade vezane za afektivnu komponentu.[1]
Uticaj neurodegenerativnih bolesti i moždanog udara na kreativnost, odnosno doživljaj umetnosti[uredi | uredi izvor]
Na koji način neurodegenerativne bolesti, poput Alchajmerova i frontotemporalne demencije i moždanog infarkta, u određenoj regiji mozga, posebno desnoj hemisferi utiču na stvaranje, odnosno doživljaj umetnosti, prikazano je u nekim istraživanjima. Međutim, zbog malog broja validnih istraživanja, ne može se pouzdati u njihovo sveobuhvatno značenje, već se može samo steći privremena sliku o ulozi pojedinih područja mozga u određenim estetskim kategorijama.[9]
- Frontotemporalna demencija
U literaturi su prikazani slučajevi osoba sa posebnim tipom frontotemporalne demencije, semantičkom demencijom u kojoj dolazi do degenerativnih promena u prednjem delu temporalnog režnja i kod kojih se javila sklonost umetničkom stvaranju. Njihovo je stvaranje opsesivno-kompulzivno do te mere da tokom stvranja oni zaborave na osnovne životne potrebe, poput one za hranom. Oni u svojim delima često koriste: tipičanim realističkim prikazima bez simboličnosti ili apstraktnih elemenata, usmerenost na detalje uz često korišćenje ponavljajućih motiva.[1]
- Alchajmerova demencija
Kod umetnika obolelih od Alchajmerove demencije radovi su najčešće sve više apstraktni i simbolični udaljavajujući se od realistično tačnog prikaza.3 Na primer, jedan od najpoznatijih umetnika koji je nastavio stvaralaštvo nakon nastupa Alchajmerove demencije je Willem de Kooning. Njegova ‘kasna’ faza karakterisala se jednostavnošću i pročišćenošću forme do same ‘esencije’ i korišćenju živih boja. Drugi je slučaj slikara Williama Utermohlena koji – čiji su autoportreti postajali takođe sve više simplicifirani, distorzirani.[1]
Istraživanja Halpern i sar. (2008) kao i Halpern i O’Connor (2013) utvrdila su da kod obolelih od Alchajmerove demencije ukus u vizealnoj umetnosti ostaje konzistentan, ali se za razliku od obolelih od frontotemporalne demencije, oni ne sećaju radova koje su pre videli[10]
- Moždani infarkt u desnoj hemisferi
Bromberger i saradnici (2011) proučavali su posledice moždanog infarkta u desoj hemisferi mozga. Oštećenje u različitim dielovima frontalnog parijetalnog i lateralnog temporalnog korteksa dovelo je do promenjenog rasuđivanja konceptualnih karakteristika slike - apstraktnosti, simbolizma, realizma i živosti. S druge strane, oštećenje donjeg prefrontalnog korteksa promenilo je samo formalne karakteristike i to doživljaj dubine. Međutim, ni jedno područje oštećenja mozga nije bilo povezano s promenama u proceni zanimljivosti ili sklonosti prema određenom delu.[11] Kao primer navodi se promena stila nakon moždanog udara u levoj hemisferi kod američke slikarice Katherine Sherwood.
Pre moždanog udara svoj stil je opisivala kao ‘suviše cerebralan’, a njene slike su ezoterični prikazi osoba koje se oblače u odeću suprotnog pola i srednjovekovnih pečata, a nakon moždanog udara počela je slikati levom rukom novim ‘sirovim’ i ‘intuitivnim’ stilom lakoćom i nežnošću koju nikad nije imala njena desna ruka.[12]
Griffiths i sar. (2004) posledice moždanog udara koji je ostavio oštećenje leve insule, frontalnog korteksa i amigdala u jednog pacijenta ostavile su nemogućnost emocionalnog doživljavanja muzike, iako je nesmetano uživao u drugim aktivnostima, pa je čak uspešno prepoznavao druge muzičke karakteristike. To dovodi do pretpostavke da su putevi perceptivnog i emocinalnog procesuiranja muzike odvojeni i da je amigdala ključna u stvaranju emocionalnog odgovora tokom slušanju muzike.[9]
Opisan je i slučaj dva pacijenta s obostranim oštećenjem amigdala,
Koji su pokazivali veću sklonost prema trodimenzionalnim objektima, pejzažima i rasporedu boja od zdrave kontrolne grupr i to posebno prema onim stimulusima koji su se najmanje svideli kontrolnoj grupi. Prikazan je slučaj pacijentice koja je nakon istog oštećenja nije mogla prepoznati tužnu i zastrašujuću, ali ne i veselu muziki, iako je mogla procesuiati druge karakteristike muzike poput tempa i tonaliteta.[10]
- Epilepsija
Sellal i sar. (2003) prikazali su slučaj pacijenta sa epilepsijom kome je izvršena resekcija levog temporalnog režanja, a ostavivnjen parahipokampalni girus i amigdala.
U prvoj godini nakon operacije, pacijentu se promienio ukus u muzici, više nije uživao slušajući rok muziku već mu je puno više godilo keltsko ili korzikansko polifonsko pevanje. Osim toga, njegov književni ukus se promenio sa naučno-fantastičnih na kafkijanske romane, i više je uživao u realističnim slikama, posebino malim detaljima koje pre nije ni opažao.[10]
Neurološki mehanizmi koji učestvuju u procesuiranju estetskog doživljaja[uredi | uredi izvor]
Uzima se da estetski doživljaj nastaje pri proceni nekog objekta. U tom smislu mnogi istraživači polaze od Kantovog shvatanja estetike, prema kome se...„lepim” smatra ono što se posmatra lišeno interesa, odnosno želje da taj objekt steknemo, kontrolišemo ili njim upravljamo. Kako bi se objasnio neurobiološki mehanizam takvog mentalnog stanja „lišenosti interesa” postavljena je hipoteza
da bi doživljaj mogao biti posledica aktivnosti sistema „sviđanja” (sklonosti prema nečemu) bez aktivnosti sistema „želje” (za nečim) uz odgovarajući doživljaj prijatnih „estetskih” emocija.[13]
Same estetske emocije, poput zadovoljstva ili gađenja izazvane su doživljajem objekta za razliku od emocija izazvanih ishodom doživljaja (sreća, razočaranje). Tako su na prikmer, istraživanja na glodarima pokazala da postoji razlika u neurotransmiterskoj aktivnosti tih dvaju sistema — sistema „sviđanja” koji je stimulisan opijatnim i kanabinoidnom, i sistem „želje” dopaminom.[1]
U stvarnosti, naš doživljaj umetnosti zasniva se na dinamičnoj interakciji procesa koji aktiviraju drukčije delove mozga u drukčijim vremenskim okvirima, a vezuju se uz perceptivne, kognitivne (pamćenje, pažnja, donošenje odluka) i afektivne sposobnosti.[10][5]
Suprotstvanjeni stavovi[uredi | uredi izvor]
Postoji bezbroj kritike metodologije koja ograničava doživljaj umetničkog dela samo na estetski doživljaj koji podrazumeva procenu objekta kao lepog ili ružnog izvlačeći iz kulturološkog konteksta i značenja za pojedinca svodeći ga samo na neurobiološke mehanizme koji ne uzimaju u obzir njegovu posebnost u odnosu na svakodnevnu percepciju. U tom smislu predložena je izrada studija sa boljim kontekstualnim uslovima koji što bolje imitiraju „stvarni” kontekst pri doživljavanju umetnosti.
- Reduktistički fokus
Među razlozima koji se navode zašto se neuroestetika ne može baviti umetnošću je njen redukcionistički fokus samo na „estetski” odgovor, odnosno doživljaj „lepoga”, što u realnosti ne odgovara celokupnom sadržaju koji umetnost predstavlja. Između ostalog lepota nije obavezna ako je svrha umetničkog dela bila zastrašivanje, rastuživanje, prikaz raskoši neke zajednice, kontemplacija nad vlastitim postojanjem, itd. Tako gledano, umetničko delo ima različitu svrhu zavisno od konteksta u, vremenu i ljudima.[14][5]
- Preimenovanje u „neuroartologiju”
Neki smatraju da je jedno od rešenja, za svestranije sagledavanje ove oblasti, preimenovanje neuroestetike u „neuroartologiju”. Zagovornici ovog stava Steven Brown i Ellen Dissanayake koji predlažu da se neuroestetika preimenuje u „neuroartologiju”, svoj stav zasnivaju na činjenici da bi se time stavio veći naglasak na bihevioralnu funkciju stvaranja i percepcije umetnosti. I predlažu da se u istraživanje uključi i proučavanje kognitivnih i bihevioralnih mehanizama koji nemaju direktne estetske funkcije ili posledice. Takođe, oni su stava
Da se doživljaj umetnosti ne može svesti samo na estetske emocije zasnovane na proceni objekata jer ne opisuju celi spektar emocija koje se javljaju stvaranjem ili doživljajem umetnosti, posebno osećaja zadovoljstva koje pruža društvena pripadnost i zajednica – a oni su jedni od najvažnijih pokretača umetnosti.[15]
Izvori[uredi | uredi izvor]
- ^ a b v g d đ Chatterjee A, Vartanina O (2014) Neuroaesthetics. Trends in Cognitive Science, Volume 18, No. 7
- ^ Skov & Vartanian 2009
- ^ Zaidel DW (2013) Art and brain: The relationship of biology and evolution to art. Progress in Brain Research, Volume 204
- ^ Brown S i sur. (2011) Naturalizing aesthetics: Brain areas for aesthetic appraisal across sensory modalities. Neuroimage 58, 250-258
- ^ a b v Nadal M, Pearce TM. (2011) The Copenhagen Neuroaesthetics conference: Prospects and pitfalls of an emerging field. Brain and Cognition 76, 172-183
- ^ Whitehead CC. Neo-psychoanalysis: a paradigm for the 21st century. J Am Acad Psychoanal Dyn Psychiatry 2006; 34: 603-27.
- ^ Roffman JL, Marci CD, Glick DM, Dougherty DD, Rauch SL. Neuroimaging and the functional neuroanatomy of psychotherapy. Psychol Med 2005; 35: 1385-98.
- ^ Young 2010
- ^ a b Cela-Conde CJ i sur. (2011) The neural foundations of aesthetic appreciation. Progress in Neurobiology, Volume 94, 39-48
- ^ a b v g Nadal M. (2013) The experience of art: Insights from neuroimaging. Progress in Brain Research, Volume 204, ISSN 0079-6123
- ^ Bromberger B i sur. (2011) The right hemisphere in esthetic perception. Frontiers in Human Neuroscience, Volume 5
- ^ Chatterjee A, Vartanina O (2014) Neuroaesthetics. Trends in Cognitive Science, Volume 18, No. 7
- ^ Lauring 2013
- ^ Cela-Conde CJ i sur. (2011) The neural foundations of aesthetic appreciation. Progress in Neurobiology, Volume 94, 39-48
- ^ Brown S, Dissanayake (2009) The Arts are More than Aesthetics: Neuroaesthetics as Narrow Aesthetics, Chapter 4, u Skov M, Vartanian O (2009)
Literatura[uredi | uredi izvor]
- Lauring, Jon O. (2013). An Introduction to Neuroaesthetics: The Neuroscientific Approach to Aesthetic Experience, Artistic Creativity, and Arts Appreciation. Museum Tusculanum Press. ISBN 978-87-635-4140-4.
- Young, Kay (2010). Imagining Minds: The Neuro-aesthetics of Austen, Eliot, and Hardy. Ohio State University Press. ISBN 978-0-8142-7092-9.
- Skov, Martin; Vartanian, Oshin (2009). Neuroaesthetics. Baywood Pub. ISBN 978-0-89503-336-9.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
- Frontiers in Human Neuroscience: Research Topic Brain and Art (jezik: engleski)
- Psychology of Aesthetics, Creativity and the Arts, 2013, Volume 7, Issue 1 (jezik: engleski)