Niški salandžici

Niški salandžici (arh. „niš’liˮ s’l’ndžiciˮ) su vrsta ljuljaške, koje su se vezivale i koristile svuda po starom Nišu u vreme Pokladne nedelje. Na njima su se ljuljale stare i mlade nišlije po ustaljenom običaju (arh. „niš’liˮ i stari i mladi „poradi adetˮ), i pevali do kasno u noć. Kako je ovih salandžika u Pokladnoj nedelji bilo bezbroj po celom Nišu, to se imao utisak da je ceo grad u danima Poklada bio u nekakvom svečanom i „raspevanom” raspoloženju.

Iako su obične ljuljaške postojale i u drugim krajevima Srbije, ono što je bila osobenost starog Niša u 19. i spočetka 20. veka bili su salandžici, koji su izrađivani i korišćeni na jedan specifičan način.

Konstrukcija i način izrade

Salandžici su se u vreme Pokladne nedelje vezivani, svuda u starom Nišu, ali najčešće na raskrsnici ili na nekom praznom placu.

Izrada je počinjala tako što bi se prvo ukopala u zemlju dva drvena stuba, visine četiri-pet metara, pa se odozgo klafnama za njih učvršćivala jaka poprečna greda. Preko poprečne grede prebacivala su se dva konopca, koja su se nakon spuštanja vezivala na metar visine od zemlje. Potom se između konopaca provlačila jedna jača daska, dužine metar do metar i po, a širine 25 sm. Preko daske se stavljao obično neki ćilim domaće izrade.

Namena i običaji

Salandžik je bio namenjen da na njegovu dasku sednu momak i devojka, obično oni među kojima postoji uzajamna simpatija. Dok je sam čin ljuljanja bilo, ne samo prilika za zabavu već i z međusobno upoznavanje i gledanje između momaka i devojaka. Tokom ljuljanja su pevane posebne ljuljaške pesme, u kojima preovlađuju ljubavni motivi.

Tokom ljuljanja par bi se rukama hvatao za oba konopca, i to momak sa one zadnje, a devojka sa one prednje strane. Njima iza leđa stajao je momak, a ispred njih devojka. Onaj muškarac, što je stajao iza njihovih leđa, uhvati bi konopce i prvo protrči unazad nekoliko koraka i onda bi par na salandžiku jako odgurnuo put napred. Kada se salandžik zanjiše, devojka ispred dočeka ga i snažno ga odgurne. Tim ujednačenim odbcivanjem, salandžik bi se doveo u ravnomerno kretanje napred nazad − ljuljanje.

Nakon uspostavljanja pravilnog ritma ljuljanja par na salandžiku zapevao bi u duetu, a okupljeni momci i devojke oko salandžika prihvatale su pesmu koja se širila na sve strane. Evo kako Lazić, Branislav, jedan od hroničara Niša, u svom delu Češljarevi : pripovetka iz niškog života, opisuje ovu tradicionalnu zabavu Nišlija u Pokladnoj nedelji:

Parovi na salandžicima su se po ceo dan i tako danima dok su trajale Poklade smenjivali, a pesma sa njih i oko njih, se čula do u samu noć. „Niš’ljke i s’l’ndžiciˮ bili su tako naivna i bezazlena zabava, ali zato vesela i raspevana, što je životu u starom Nišu davalo neku naročitu prijatnost i toplinu.

Etnološka obrada

U srpskoj tradiciji ljuljanje na salandžicima predstavlja magijsko-obrednu radnju tesno povezanu sa idejom rasta plodnosti, kao i da se snaga vegetacije prenese na čoveka. Sekundarno, ali u vezi sa ovom svojom primarnom obrednom funkcijom, ljuljanje salandžicima je smatrano i lustrativnom i apotropejskom radnjom (zaštita od veštica, od ujeda besnog psa), kao i katarzičkim sredstvom, kojim se telo oslobađa od zimske obamrlosti (da bi bili čili i jaki u poslu).

Vidi još

• Poklade
• Branislav D. Lazić

Literatura

• LAZIĆ, Branislav Mile Vrtirep : priča iz niškog života, Veliko Gradište, 1944. - 3 lista
• LAZIĆ, Branislav Bilo i bitisalo : roman iz niškog života, [B.m., 1950]. - 396, III lista
• Branislav Lazić, Stari vakat, pripovetke iz starog Niša, Niš, 2016.