Olimpijski stadion u Donjem gradu na Kalemegdanu

Prostor donjeg grada Beogradske tvrđave na kome je trebalo da bude izgrađen stadion (označen na planu kao lower town)

Olimpijski stadion u Donjem gradu na Kalemegdanu bila je ideja i najeksplicitniji pokušaj nametanja arhitektonsko-urbanističkih modela Trećeg rajha pred sam početak Drugog svetskog rata u glavnom gradu Kraljevine Jugoslavije, kada je nacistička ideologija u Evropi bila na vrhuncu moći. Olimpijski stadion je trebalo da bude završen do leta 1941. godine, kako bi se na njemu izvelo krunisanje kralja Petra II Karađorđevića na njegov osamnaesti rođendan.

Istorija

Ideja za ovaj projekat začeta je 1936. godine, kada je Verneru Marh projektovao Olimpijski stadion za XI Olimpijadu u Berlinu, i kada je Jugoslovenski olimpijski odbor na Kongresu Međunarodnog olimpijskog odbora podneo zahtev da se Olimpijada u Beogradu održi 1948. godine. Maja 1938. godine, na poziv tadašnjeg predsednika Vlade Kraljevine Jugoslavije Milana Stojadinovića, u Beograd je doputovao arhitekta Verner Marh, koji je tada izjavio:

„ Položaj Beograda na obalama Dunava i Save sa velikim ostrvima, na mnogobrojnim padinama i kosama naročito je pogodan za podizanje vežbališta i borilišta za sve grane sporta. ”

Nakon posete Beogradu arhitekta Marh je za pomenuti kompleks predložio lokaciju Donjeg grada, jer je smatrao da je...

„ harmonično prilagođena drevnim utvrđenjima i zidovima, a ukrašena novim monumentima – kao nacionalno svetište...i predložio...da carinski magacini kvare estetski izgled ovog dela Beograda, te da su urbanistički problemi veoma aktuelni u gradu, kao što je izmeštanje Glavne železničke stanice, tovarne stanice, pristaništa i industrijskog polja. ”

Nakon što je njegov projekat odobren od strane Ministarstva građevina, on je sa svojom ekipom započeo 1939. godine projektovanje stadiona i u formi reprezenta real-političkog diskursa nacizma.

Prema projektnoj dolumentaciji koju je julu 1939. godine, prikazo Marh to je bio veliki sportskog kompleks koji je u svom okruženju imao:

• sportsko polje sa olimpijskim stadionom za 55.000 gledalaca,
• plivački stadion za približno 15.000 gledalaca,
• natkriveni bazen za plivanje,
• Akademiju za visoko telesno vaspitanje.

Projekta je u psoebno delu predviđao i uređenje Kalemegdana.

Samo šest nedelja pred Aprilski rat, 22. februara 1941. godine, predsednik opštine Jevrem Tomić predstavio je na konferenciji plan „Sava nova varoš – City Beograd“, prema projektnoj dokumentaciji arhitekta Dragiše Brašovanija, koji je u okviru novog dela na levoj obali Save, u okviru projekta inkorporirao i olimpijski kompleks nemačkog arhitekte Marha. Dragiše Brašovani jr i pored glasnog protivljenje arhitektonske struke, podlegao dominacijom ideologije koja je klizila lagano prema ratu.

Suprotstavljeni stavovi

Kako je po ovom projektu izgradnji Stadiona na Beogradskoj tvrđavi, podrazumevala preuređenje čitavog kompleksa Gornjeg grada i Kalemegdana, rušenje i premeštanje istorijskih i nacionalnih spomenika, toa je izazvalo brojne reakcije u javnosti.

Mnogi savremenici u ovom pokušaju su videli „težnju da se ukloni baš ono što svedoči o našoj borbenosti, o našim pobedama, o našoj prošlosti, o našoj sudbini i nezavisnosti“.

Dok su beogradski arhitekti i inženjeri otvoreno istupali protiv ovakve odluke, grupa Vernera Marha u Berlinu ubrzano je radila na projektima i maketi Olimpijskog stadiona, koja je potom izložena prilikom otvaranja izložbe „Nove nemačke građevinske umetnosti“ na Beogradskom sajmu oktobra 1940, na mestu gde će za nešto više od pola godina postati veliki ozloglašeni nemački logor smrti „Sajmište” (nem. Semlin Judenlager).

Spoljašnje veze

• Olimpijski stadion u Donjem gradu na Kalemegdanu