Poreski obveznik
 | Primeri i perspektive u ovom članku možda ne predstavljaju svetski pogled na temu. |
Poreski obveznik je osoba ili organizacija koja podleže porezu na dohodak[1]. Poreski obveznici imaju identifikacioni broj[2] – referentni broj koji vlada izdaje svojim državljanima. Poreski obveznik je termin koji označava one koji plaćaju porez opštinskim ili državnim organima. Porezi mogu postojati u vidu poreza na dohodak i poreza na imovinu koji je nametnut vlasnicima nepokretnosti (kao što su kuće i vozila), zajedno sa mnogim drugim oblicima. Gotovo svako je poreski obveznik u nekom trenutku. Ljudi plaćaju porez kada plaćaju robu i usluge koje se oporezuju. Pojam poreskog obveznika se često odnosi na radnu snagu jedne države koja plaća za vladine projekte kroz oporezivanje. Novac poreskih obveznika deo je javnih fondova, koji predstavljaju sav potrošeni ili uloženi novac od strane vlade da zadovolji individualne ili kolektivne potrebe ili da stvori buduće povlastice. Poslovni subjekti su takođe poreski obveznici, što znači da su njihovi prihodi i rashodi predmet oporezivanja.
Vrste poreza[uredi | uredi izvor]
Porezi na dohodak[uredi | uredi izvor]
Vlada naplaćuje porez na dohodak od ličnih i poslovnih prihoda i prihoda od kamata. Pored poreza na dohodak, poslodavci su u obavezi da pri svakoj isplati radnika uplate porez na račun zarada. Porez na kapitalne dobiti je onaj koji se plaća za bilo koju dobit od prodaje imovine i obično se primjenjuju na transakcije sa hartijama od vrednosti. Porez na nasleđe se izriče pri prenosu imovine nakon smrti vlasnika.
Porezi na imovinu[uredi | uredi izvor]
Porez na imovinu je porez na vrednosti nekretnina ili drugu ličnu imovinu. Porez na imovinu obično nameće lokalna samouprava i naplaćuje se na ponovnoj osnovi. Porezi na nekretnine su često podložni fluktuaciji na osnovu procene vrednosti, stanja, lokacije i tržišne vrednosti ili promene iznosa poreske stope.
Porezi na robu i usluge[uredi | uredi izvor]
Porez na promet najčešće koriste država i lokalne samouprave da povećaju prihod. Kod kupovine na maloprodajnom nivou, porez je određen poreskom stopom i cenom određenog proizvoda. Tarife se razlikuju u zavisnosti od vrste kupljene robe. Akcize se zasnivaju na količini robe, a ne na njenoj vrednosti. Putem akciza se oporezuju cigarete, alkohol, kafa, nafta… Porezi na usluge se procenjuju na širokom spektru usluga, uključujući: avio karte, iznajmljivanje automobila, putarine, komunalne usluge, hotelske sobe, licence, finansijske transakcije i mnoge druge. Porez na luksuz država nameće na određene stvari, kao što su skupi automobili ili nakit.
Vrste poreskih obveznika[uredi | uredi izvor]
Poreski obveznici mogu se svrstati u dve glavne kategorije - pojedinci i korporacije. Korporacija je pravno lice, odvojeno od vlasnika svrhe plaćanja poreza. Ove glavne kategorije mogu se dalje podeliti u različite podkategorije. Pojedinačni poreski obveznici mogu se klasifikovati kao državljani ili stranci. Građanin se može dalje klasifikovati kao rezidentni državljanin ili nerezidentni državljanin. Korporacije se mogu klasifikovati u domaće, strane i partnerske. Strana korporacija može biti rezidentna strana ili nerezidentna strana korporacija. Rezidentna inostrana korporacija je inostrana korporacija koja se bavi trgovinom ili poslovanjem u zemlji. Nerezidentna inostrana korporacija se ne bavi trgovinom ili poslovanjem u zemlji već ostvaruje prihode na osnovu ogranaka u toj zemlji. Partnerstvo je oblik poslovanja u kojem je odgovornost vlasništva i rukovodstva kompanije podeljena između dva ili više pojedinaca. Partnerstvo nije pravno lice koje je odvojeno od vlasnika i samim tim partnerstvo ne plaća poreze. Klasifikacija zavisi od konkretne države i može se razlikovati.
Novac poreznih obveznika[uredi | uredi izvor]
Novac poreznih obveznika pomaže u plaćanju stavki u državnom budžetu. Razlika između prihoda (novca prikupljenog putem poreza) i rashoda poznata je kao budžetski deficit. Novac koji vlada pozajmljuje za pokrivanje budžetskog deficita je ono što stvara nacionalni dug. Vlada troši novac iz više razloga: za pomoć ugroženima (finansiranje socijalnih službi), finansiranje javnog sektora, za isplatu javnog duga… Socijalne službe pružaju dodatnu finansijsku podršku starijim osobama, nezaposlenima, invalidima i siromašnima, kao što su dečiji dodaci i narodna kuhinja. Vlada troši novac na četiri glavna načina: direktna plaćanja, subvencije, ugovori i osiguranja[3].
Izbegavanje poreza i utaja poreza[uredi | uredi izvor]
U slučaju neplaćanja poreza poreski obveznik krši zakon. Ilegalna praksa u kojoj poreski obveznik namerno izbegava izmirenje svoje poreske obaveze naziva se utaja poreza. U slučaju utaje poreza poreski obveznik postaje predmet krivičnih prijava i kazni. Utajom poreza se smatra svako neprijavljivanje dohotka, smanjivanje poreza koji se duguje kao i davanje lažnih informacija poreskoj upravi o prihodima i rashodima poslovanja. Korišćenje zakonskih metoda za izmenu finansijske situacije pojedinca kako bi se smanjio iznos poreza na dohodak predstavlja izbegavanje poreza što je različito od utaje.
Spoljašnje veze[uredi | uredi izvor]
Reference[uredi | uredi izvor]
- ^ „Taxpayer”. Pristupljeno 22. 3. 2018.
- ^ „identifikacioni broj”. Republička agencija za razvoj malih i srednjih preduzeća. Pristupljeno 22. 3. 2018.
- ^ „"What does the government spend its money on?".”. Pristupljeno 22. 3. 2018.